Stari Egipat

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Karta starog Egipta

Pod pojmom starog ili drevnog Egipta podrazumeva se egipatska država i civilizacija od praistorije do rimskih osvajanja. Stari Egipat je po nekim naučnicima najveća ljudska civilizacija, imajući u vidu vreme u kome je postojala, njena dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Po društvenom uređenju, to je bila robovlasnička država, kao i sve ostale države starog bliskog istoka. U vreme najvećeg proširenja obuhvatala je prostor od Nubije do južne Sirije, ali je središte same civilizacije bilo uvek u dolini Nila. Ova reka je bila od ključnog značaja za razvoj Starog Egipta, što je ostavilo traga i u religiji i umetnosti. Među najznačajnijim civilizacijskim dostignućima koja se (koliko je poznato) prvi put sreću u Egiptu su: Pronalazak stakla, hartije, lana, mastila, kalendara, časovnika, geometrije i azbuke; popis stanovništva, pošta, osnovno i srednje obrazovanje, monoteizam, široko rasprostranjena monogamija i etička filozofija. Egipatska civilizacija je dala veliki doprinos u unapređenju državne uprave, pisma, književnosti, nauke, medicine, arhitekture, vajarstva i drugih umetnosti.

Geografija[uredi]

Civilizacija starog Egipta se razvila u dolini reke Nila, koja se nalazi u severoistočnoj Africi. Geomorfološki gledano, Egipat pripada mediteranskom basenu i prirodno je povezan sa bliskim istokom. Ovo je uzrokovalo njegov razvoj u okviru starih civilizacija bliskog istoka, dok je bio izolovan od podsaharske Afrike.

Geografski se područje na kome se razvijala staroegipatska civilizacija može podeliti na dolinu Nila, koja je aluvijalna ravnica, i okolne pustinjske predele. Dolina Nila se deli na sledeće oblasti, od ušća ka izvorima:

Okolne pustinje u kojima je staroegipatske civilizacija ostavila tragove, su:

Dolina Nila je bogata aluvijalnim nanosima, pa je izuzetno pogodna za zemljoradnju, ali je istovremeno siromašna rudnim bogatstvima. Zato su stari Egipćani iz okolnih predela eksploatisali sirovine poput raznih vrsta kamena za gradnju, zlato, srebro, tirkiz i bronzu.

Klima[uredi]

Egipat se nalazi u suptropskoj oblasti sa jako malo padavina (Libijska pustinja je jedno od najsuvljih mesta na svetu). U praistorijskom periodu, klima je varirala između umereno vlažne do izuzetno suve, kakva je i danas. Postojale su i naseljene oaze u okolnim pustinjama. Zemljoradnja, od koje je živelo stanovništvo starog Egipta, primarno je zavisila od godišnjih poplava Nila. Ove poplave su počinjale u julu i trajale obično oko 100 dana. Davale su potrebnu količinu vlage za uzgajanje biljnih kultura i to u vrlo pogodnom trenutku i omogućavale stvaranje velikih viškova u proizvodnji. Ovoga su bili svesni i sami Egipćani od najranijih vremena, a starogrčki istoričar Herodot nazvao je Egipat „darom Nila“.

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Starog Egipta

Tragovi ljudskog prisustva prisutni su u Egiptu još od doba starijeg paleolita. Prva upotreba pisma, koja označava početak istorijskog perioda datirana je u doba pre ujedinjenja Egipta, u doba kulture Nakada 'II'. Prvo poznato sređivanje pisma i pisani izvori potiču iz doba tzv. Nulte dinastije, u vreme ujedinjenja egipatske države. Istorija starog Egipta se proteže od 31. veka p. n. e. do 30. godine p. n. e. kada je definitivno prestala da bude samostalni državni entitet. Autohtona egipatska kultura održala se mnogo duže i nestala je tek posle arapskih osvajanja u 7. veku n. e.

Hronologija i istorijski izvori[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Hronologija starog Egipta i Spisak staroegipatskih vladara
KemetismSymbol.PNG
DINASTIJE
FARAONA
STAROG EGIPTA
predinastički Egipat
protodinastički period
rani dinastički period
III
staro carstvo
IIIIVVVI
prvi prelazni period
VIIVIIIIXX
XI
Samo Teba
srednje carstvo
XI
Ceo Egipat
XIIXIIIXIV
drugi prelazni period
XVXVIXVII
novo carstvo
XVIIIXIXXX
treći prelazni period
XXIXXIIXXIIIXXIVXXV
kasni period
XXVIXXVIIXXVIII
XXIXXXXXXI
grčko-rimski period
ptolemejska

Hronologija starog Egipta dugo je bila predmet sporenja među naučnicima, ponajviše zato što su stari egipćani računali godine u odnosu na stupanje na presto vladara. Iako su pronađeni detaljni spiskovi faraona, usled raznih nedoumica ovaj problem je definitivno razrešen tek upotrebom savremenih metoda poput metode ugljenika C-14 kao i komparativnom arheologijom.

Pisani izvori su prvenstveno natpisi na grobnicama koje su pronađene širom Egipta, kao i papirusi sa raznim natpisima. Dok natpisi na grobnicama daju prvenstveno sliku o događajima od državnog značaja i iz života vladara, papirusi često otkrivaju prilike iz svakodnevnog života, kao i privredne odnose u starom Egiptu.

Od materijalnih istorijskih izvora, najvažniji i najbrojniji su grobnice i grobni prilozi faraona, sveštenika i činovnika različitog ranga. Tu spadaju i hramovi, palate, ali i naselja i vojna utvrđenja. Ovo je posledica velikog značaja koji je u starom Egiptu imala religija, a posebno kult mrtvih.

Starogrčki istoričar Herodot u svom delu Istorija dao je veoma značajni prikaz Egipta, njegove istorije i prilika koje su vladale u njegovom dobu.

Praistorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Predinastički Egipat

Gotovo istovremeno s pojavom paleolitskog čoveka u Evropi, nalazimo tragove ljudi i u porečju Nila na egipatskoj visoravni. Savladavanjem tehnike obrade kamena u mikrolite (malene precizne kamene alatke) označen je prelaz iz paleolita u Mezolit ili srednje kameno doba. Najstariji nalazi neolitskog čoveka Egipta pronađeni su u Fajumu i datiraju iz 4400. p. n. e. do 4200. p. n. e. To su nalazi kamenog ručnog klina i keramičke posude u fragmentima. Tek u Neolitu nastaje Egipat koji poznajemo jer se ljudi stalno naseljavaju u dolini Nila i postaju pastiri i zemljoradnici. Početkom 6. milenijuma i godišnja mena Nila se ustaljuje. Prva eneolitska (metalnodobna) kultura starog Egipta je Badarska kultura koju datiramo pod kraj petog milenijuma p. n. e. Mlađa od te kulture naziva se Amratijanska kultura prema nalazištu u el Amrehu. Posle nje sledi Gerzeanska kultura imena po nalazištu u blizini mesta Gerzeha koji se nalazi u oazi. Poslednja faza te kulture, koja je ujedno i poslednja preddinastička kultura, prelazi u istorijsko razdoblje.

Ranodinastički period i stvaranje države[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Protodinastički period Egipta
Narmerova paleta predstavlja ujedinjenje dva kraljevstva.

U doba kulture Nakada [III] dolazi do stvaranja jedinstvene egipatske države ujedinjenjem najpre više političkih centara u Gornjem Egiptu, a zatim i Gornjeg i Donjeg Egipta. Maneton, egipatski istoričar iz 3. veka p. n. e. je grupisao sve faraone od Menesa do svoga vremena u 30 dinastija, a ta podela se i danas koristi. Maneton je odlučio da počne svoju istoriju sa kraljem po imenu Meni (Menes na grčkom), za koga se onda verovalo da je ujedinio kraljevstva Donji i Gornji Egipat (oko 3100. p. n. e.).[1] Prelaz ka ujedinjenoj državi je zapravo bio više postepen nego što su drevnoegipatski pisci zabeležili, a o Menesu ne postoje onovremeni zapisi. Neki istoričari danas veruju da je mitski Menes zapravo bio kralj Narmer, koji je prikazan da nosi kraljevska obeležja na Narmerovoj paleti koja je predstavljala čin ujedinjenja.

Faraoni iz prve dinastije su učvrstili svoju kontrolu nad Donjim Egiptom premestivši prestonicu u Memfis, odakle su mogli da kontrolišu seljake i poljoprivredu u plodnoj delti Nila, kao i trgovačke puteve prema Levantu. Grad Abidos uz druge gradove na jugu je ostao kulturno središte države. Uvećana vlast i bogatstvo faraona iz ranodinastičkog perioda se ogledaju u njihovim mastaba grobnicama i sakralnim građevinama posvećene zagrobnom životu u Abidosu, koje su korišćene da slave deifikovane faraone nakon njihovih smrti.[2] Zatim u doba prve dinastije dolazi do stvaranja centralizovane državne uprave, a jača i egipatski uticaj na okolne kulture Nubije i Palestine. Jaka institucija centralizovane države koji su razvili faraoni je korišćena na legitimizuje državnu kontrolu nad zemljom, radnom snagom i resurisma koji su bili od ključne važnosti za opstanak i razvoj antičke egipatske civilizacije.[3]

Iz ovog perioda potiče i najstariji nalaz egipatskog pisma. U to vreme pojavio se kalendar kao sistem merenja vremena, kočije sa konjima kao prevozno sredstvo, a bog Sunca - Ra bio je vrhovni bog u egipatskoj religiji.

Staro kraljevstvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Staro kraljevstvo
Keopsova piramida u Gizi, sagađena oko 2560. p. n. e.

Početak starog kraljevstva nije određen nekom političkom prekretnicom, već se nastavlja na tradiciju ranodinastičkog Egipta. Ovaj termin nastao je u hronologiji 19. veka i za početak je uzet početak 3. dinastije. Karakterišu ga velika centralizacija države, značajno unapređenje u državnoj upravi, administraciji i poreskom sistemu i veliki graditeljski poduhvati od kojih su najveći piramide, grobnice vladara 4. dinastije. Završava se raspadom Egipta na kraju 8. dinastije oko 2160. godine. p. n. e.

Statua pisara iz perioda 4. ili 5. dinastije

Ogroman napredak u arhitekturi, umetnosti i tehnologiji je načinjen tokom perioda starog kraljevstva, podstaknut povećanom poljoprivrednom produktivnošću, za šta zasluge idu dobro razvijenoj centralizovanoj administraciji. Pod rukovodstvom vezira, državni službenici su prikupljali poreze, koordinisali projekte navodnjavanja radi poboljšanja prinosa useva, prikupljali seljake da rade na izgradnji projekata i osnovali pravosudnog sistema za održavanje reda i mira.

Zbog sve veće važnosti centralizovane administracije nastala je nova klasa obrazovanih pisara i funkcionera koji su dobijali imanja od faraona kao platu za svoje usluge. Faraoni su takođe darovali zemljište hramovima kako bi ove institucije imale sredstava da obožavaju faraone posle njihovih smrti. Na kraju starog kraljevstva, pet vekova tih feudalnih praksi su polako umanjile ekonomsku moć faraona, koji više nisu mogali da priušte održavanje veliki centralizovane administracije. Kako je moć faraona bila smanjena, regionalni guverneri zvani nomarsi su počeli da osporavaju autoritet faraona. To je, zajedno sa teškim sušama između 2200. i 2150. godine p. n. e., na kraju izazvalo ulazak države u 140 godina dug period gladi i sukoba poznat kao prvi prelazni period.

Prvi prelazni period[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prvi prelazni period

Posle kolapsa centralne vlasti krajem Starog kraljevstva, administracija nije više mogla da održava ili stabilizuje ekonomiju zemlje. Regionalni guverneri nisu više mogli da se osloni na kralja da im pomogne u kriznim vremenima, a potonje nestašice hrane i politički sporovi eskalirali su u gladi i male građanske ratove. Ipak, uprkos teškim problemima, lokalni lideri, pošto nisu zavisili od faraona, su koristili svoju nezavisnost da uspostave uspešna kulture u svojim provincijama. Kako su stekli kontrolu na sopstvenim sredstvima, pokrajine su postala ekonomski bogatije, što pokazuju sve veće i bolje sahrane u svim društvenim slojevima.[4] [1] U naletima kreativnosti, pokrajinske zanatlije su usvojle i prilagodile kulturne motive ranije ograničeni samo za kraljevsku porodicu Starog kraljevstva, a pisari su stvorili književne stilove koji su izražavalo optimizam i originalnost ovog perioda.[5]

Nezavisni od faraonove kontrole, lokalni vladari počeli da se nadmeću jedni sa drugima za kontrolu nad teritorijama i političku moć. Od 2160. p. n. e. vladari u Herakleopolju su kontrolisali Donji Egipat, dok je rivalski klan sa sedištem u Tebi, preuzeo kontrolu nad Gornjim Egiptom. Kako je moć tebanske dinastije rasla i proširila svoju kontrolu na sever, sukob između dve rivalske dinastije postao je neizbežan. Oko 2055. p. n. e. tebanske snage pod Mentuhotepom II su porazile herakleopoljske vladare, ponovo ujedinile dve države i pokrenuli period ekonomskog i kulturnog preporoda poznat kao Srednje kraljevstvo.

Srednje kraljevstvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srednje kraljevstvo

Faraoni Srednjeg kraljevstva su vratili državi stabilnost i prosepritet, stimulišu tako ponovnu pojavu umetnosti, književnosti i gradnje grandioznih objekata.[6] Mentuhotep II i njegova 11. dinastija su vladali iz Tebe, ali je vezir Amenemhet I, nakon što je preuzeo kraljevsku vlast na početku 12. dinastije oko 1985. p. n. e. je premestio prestonicu u grad Iti-taui smešten u oazi Fajum.[7] Iz Iti-tauija faraoni dvanaeste dinastije su pokretali veliki projekte isušivanja i navodnjavanja da bi povećali poljoprivrednu proizvodnju. Faraoni 12. dinastije su išli u pljačkaške pohode u Libiju i proširili granice Egipta do drugog katarakta. Ponovo osvojena teritorija u Nubiji je bila bogata kamenolimima i rudom zlata, a radnici su podigli veliki odbrambenu strukturu u istočnoj delti, nazvanu Zidina vladara, da se odbrane od stranih napada.[8]

Pošto je osigurala vojnu i političku bezbednost i veliko poljoprivredno i rudno bogatstvo, stanovništvo, umetnost i religija su napredovale. Nasuprot elitističkim stavovima prama bogovima iz perioda Starog kraljevstva, Srednje kraljevstvo je doživelo porast izražavanja lične pobožnosti i „demokratizacije“ zagrobnog života, pri čemu su svi ljudi posedovali dušu i mogli su biti primljeni u društvo bogova posle smrti.[9] Književnost Srednjeg kraljevstva se odlikovala sofisticiranim temama i likovima i bila je napisana sigurnim, elokventim stilom,[5] a reljef (umetnost)reljefi i portreti iz ovog perioda prikazuju suptilne, individualne detalje koji su dostigli novi stepen tehničke savršenosti.[10]

Poslednji veliki vladar Srednjeg kraljevstva Amenemhet III je dozvolio azijatskim narodima da se nasele u oblasti delte kako bi osigurao dovoljno radne snage za svoje građevinske i rudarske poduhvate. Međutim, ovi ambiciozni projekti, zajedno sa nedovoljnim poplavama Nila u kasnijim periodima njegove vladavine, su poremetili privredu i započeli spori proces propadanja tokom vladavine 13. i 14. dinastije što je vodilo ka Drugom prelaznom periodu. Za vreme 13. dinastije ponovo je počelo rasulo egipatske države. Robovi su dizali ustanke i ubijali bogataše. Tokom ovog perioda azijatski dseljenici su počeli da preuzimaju kontrolu nad oblašću delte, i na kraju zavladali Egiptom u vidu Hiksa.[11]

Drugi prelazni period i Hiksi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Drugi prelazni period

Kako je moć kraljeva Srednjeg kraljevstva slavila, azijatski doseljenici koji su živeli u istočnom delu delte Nila u gradu Avarisu su preuzeli kontrolu nad oblašću i primorali centralnu vlast da se povuče u Tebu. Egipatski kraljevi su tretirani kao vazali i primorani da plaćaju danak.[12] Hiksi („strani vladari“) su oponašali egipatski model vlasti i predstavljali sebe kao njihove kraljeve, integrišući tako egipatske elemente u svoju kulturu srednjeg bronzanog doba.[13]

Nakon povlačenja u Tebu, tebanski kraljevi su se našli opkoljeni Hiksima na severu i Kušitima, njihovim nubijskim saveznicima na jugu. Posle godina neaktivnosti i slavosti, tebanski kraljeci su skupili dovoljno snage da izazovu Hikse u rat koji je trajao više od 30 godina, sve do 1555. p. n. e. [12] Kraljevi Tao II Hrabri i Kamose su bili u stanju da pobede Nubijce, ali tek je Kamoseov naslednik Ahmose I uspešno vodio niz ratova koji su trajno uništili postojanje Hiksa u Egiptu.

Novo kraljevstvo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Novo kraljevstvo
Najveći obuhvat Novog kraljevstva (i generalno Starog Egipta) za vreme kralja Tutmosa III.

Faraoni Novog kraljevstva su pokrenuli period dotad neviđenog napretka osiguravši granice svoje države i ojačavši diplomatske veze sa svojim susedima. Vojne kampanje vođene za vreme Tutmosa I i naročito njegovog unuka Tutmosa III su proširili uticaj egipatskih kraljeva. Kada je Tutmos III preminuo, Egipat se prostirao od Nije u severnoj Siriji do červrte katarakte u Nubiji, čvrsto osiguravši vernost vazala i osiguravši pristup važnoj uvoznoj robi kao što su bronza i drvo.[14] Novo kraljevstvo je započelo veliki građevinski poduhvat da se promoviše bog Amon, čiji je sve uticajniji kult imao sedište u Karnaku. Vladari iz ovog perioda su takođe podizali spomenike da veličaju svoje uspehe, bilo da su stvarni ili izmišljeni. Ženski faraon Hatšepsut je koristila takvu propagandu da osigura svoje pravo na presto.[15] Njenu uspešnu vladavinu su obeležile trgovačke ekspedicije u zemlju Punt, elegantni, pogrebni hram u Deir el-Bahriju, kolosalni par obeliska i mali hram u Karnuku. Uprkos njenim uspesima, nen nećak-pastorak Tutmos III je pre kraj svoje vladavine težio da obriše tragove njenih dostignuća, verovatno u znak osvete što mu je preotela presto na početku njene vladavine.[16]

Četiri kolosalne statue Ramzesa II na ulazu u njegov hram Abu Simbel.

Oko 1350. p. n. e. stabilnost Novog kraljevstva je bila ugrožena kada je na presto stupio Amenhotep IV i uveo niz radikalnih i haotičnih reformi. Nakon što je promenio svoje ime u Ehnaton, uzdigao je prethodno malo poznato boga sunca Atena kao vrhovno božanstvo (atenizam se smatra prvom monoteističkom religijom), zabranjivao obožavanje drugih božanstava i napadao moć svešteničkog staleža.[17] Nakon što je premestio prestonicu u novi grad Ahetaton (današnja Amarna), Ehnaton nije obraćao pažnju na spoljnu politiku i zatvorio sve u svoju novu religiju i umetnički stil. Nakon njegove smrti, obožavanje Atena je brzo napušteno, a sledeći faraooni Tutankamon, Aj i Horemheb su obrisali sva pominjanja Edžnatonove jeresi, poznate danas pod imenom amarnski period.[18]

Oko 1279. p. n. e. na presto je stupio Ramzes II, koji je podizao još više hramova, statua i obeliska. Kao daroviti vojskovođa, Ramzes II je vodio svoju vojsku protiv Hetita u bici kod Kadeša i nakon neodlučenog ishoda, sklopio je prvi zabeleženi mirovni sporazum oko 1258. p. n. e.[19] Egipatsko bogastvo je prestavljalo veliki razlog za invazije, posebno Libijaca i Naroda sa mora. U početku, Egipat je uspevao da odbije ove invazije, ali je na kraju izgubio Siriju i Palestinu. Uticaj spoljašnjih pretnji je pojačan unutrašnjim problemima kao što je korupcija, pljačkanje grobnica i nemirima podanika. Visoki sveštenici Amonovog hrama u Tebi su akumulisali velike količine zemljišta i blaga, a njihov narastajući uticaj je podelio zemlju tokom Trećeg prelaznog perioda.[20]

Treći prelazni period[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Treći prelazni period
Egipat na početku trećeg prelaznog perioda

Nakon smrti Ramzesa XI 1078. p. n. e., vlast nad severnim delom Egipta preuzeo je Smendes, koji je vladao iz grada Tanisa. Jugom su de fakto upravljali Visoki sveštenici Amonovog hrama iz Tebe, koji su samo de jure priznavali Smendesa.[21] Tokom ovog perioda Libijci su se naselili u zapadnoj deli, a starešine ovih plemena su počele da uvećavaju svoju autonomiju. Libijski prinčevi su preuzeli vlast nad deltom 945. p. n. e. za vreme Šošenk I, osnovavši takozvanu libijsku ili bubastitsku dinastiju koja je vlada oko 200 godina. Libijska vlast je počela da slabi sa pojavom rivalske dinastije iz Leontopolisa, a nubijsko kraljevstvo Kuš je ugrožavalo državu sa juga.

Nubijski faraoni iz 25. dinastije

Oslanjajući se na hiljadugodišnje kontakte sa Egiptom (trgovinu, kulturni uticaj, osvajanje, asimilaciju i rat[22]), kušitski kralj Pi je napustio svoj dom u Napati i napao Egipat oko 727. p. n. e. Pi je lako preuzeo kontrolu nad Tebom, a potom i deltom[23] i zabeležio ovaj perio na svojoj pobedničkoj steli. Pi je postavio pozornicu za kasnije faraone iz 25. dinastije,[24] kao što je Taharka, da ponovo ujedine „dve zemlje“ (Severni i Južni Egipat). Ponovo ujedinjeno kraljevstvo iz doline Nila je bilo ponovo veliko koau u doba Novog kraljevstva. 25. dinastiju je pratila renesansa drevnog Egipta.[25] Religiji, umetnosti i arhitekturi je vraćn sjaj iz perioda Starog, Srednjen i Novog kraljevstva. Faraoni poput Taharke su sagradili ili obnovili hramove i spomenike duž doline Nila, uključujući one u Memfisu, Karnaku, Kavi, Džebel Barkalu, itd[26] Tokom perioda vladavine 25. dinastije prvi put su izgrađivane piramide još od vremena Srednjeg kraljevstva.[27][28][29]

Egipatski dalekosežni prestiž je znatno opao krajem trećeg prelaznog. Njegove spoljni saveznici su pali pod sferu uticaja Novoasirskog kraljevstva, a do 700ih p. n. e. rat između dve dražave je postao neizbežan. Između 671. i 667. p. n. e. Asirci su počeli napade na Egipat. Vladavine kušitskih faraona Taharke i njegovog naslednika Tanutamuna su obeležene konstantnim ratovima sa Asircima, protiv kojih su nubijski faraoni ostvarili nekoliko pobeda.[30] Međutim, Asirci su uspeli da potisnu Kušite nazad u Nubiju, zauzmu Memfis i opljačkaju hramove u Tebi.[31]

Kasni period[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kasni period starog Egipta

Bez planova za trajno osvajanje, Asirci su prepustili vlast nad Egiptom nizu vazala, koji su postali poznati pod imenom saitski kraljevi 26. dinastije. Do 653. p. n. e. saitski kralj Psamtik I je uspeo da istera Asirce uz pomoć grčkih plaćenika, koji su unajmljeni da stvore prvu egipatsku mornaricu. Grčku uticaj se znatno proširio kako je grad Naukratis u delti Nila postao grčka kolonija. Saitski kraljevi koji su vladali iz Saisa su pokrenuli jak ali kratkotrajan uspon ekonomije i kulture, ali je 525. p. n. e. moćno Persijsko kraljevstvo cara Kambisa II je započelo osvajanje Egipta i na kraju zarobilo faraona Psamtika III u bici kod Pelusijuma. Kambiz II je tada uzeo zvaničnu titulu faraona, ali je vladao Egiptom iz Suze, prepustivši Egipat upravi satrapa. Nekoliko uspešnih ustanaka protiv Persijanaca je obeležilo 4. vek p. n. e., ali Egipat nije za stalno uspeo da zbaci Persijance.[32]

Egipat je nakon persijskog osvajanja, ujedinjen sa Kiprom i Fenikijom u šestu satrapiju Ahemenidskog kraljevstva. Prvi period persijske vlasti nad Egiptom, poznat i kao 27. dinastija se okončao 402. p. n. e. Trideseta dinastija je vladala kao poslednja domaća egipatska dinastija, a okončala se vladavinom Nektaneba II. Kratka ponovna uspostava persijske vlati, ponekad poznata pod imenom 31. dinastija, je počela 343. p. n. e., ali je 332. p. n. e. persijski satrap Mazakes predao Egipat Aleksandru Velikom bez borbe.[33]

Ptolemejska dinastija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ptolemejsko kraljevstvo

Uprava koju su uveli Aleksandrovi naslednici, Ptolemejidi, je bila zasnovana na egipatskom modelu, sa sedištem u novoj prestonici Aleksandriji. Grad je pokazivao moć i prestiž grčke vlasti i bio je centar obrazovanja i kulture, sa centrom u Aleksandrijskoj biblioteci.[34] Faroski svetionik je osvetljavao put mnogim brodovima koji su trgovali sa gradom - pošto su Ptolemejidi postavili kao najveći prioritet trgovinu i delatnosti koje su donosili profit, kao što je proizvodnja papirusa.[35]

Grčka kultura nije zamenila domaću kulturu, pošto su Ptolemejidi podržavali mnoge stare tradicije kako bi osigurali vernost svog stanovništva. Oni su podizali nove hramove u egipatskom stilu, podržavali tradicionalne kultove i predstavljali sebe kao faraone. Neke tradicije su spojene, pošto su grčki i egipatski bogovi sinkretizovani u kompozitna božanstva, kao što je Serapis, a klasični grčki stil vajarstva je uticao na tradicionalne egipatske motive.

Uprkos svojim nastojanjima da se svide Egipćanima, postepeno ekonomsko slabljenje, stalni ratovi sa Seleukidskim kraljevstvom, porodična rivalsta, pobune Egipćana, moćna aleksandrijska rulja nastala nakon smrti Ptolemeja IV su uzrokovali slabljenje vladarske kuće i određenu dezorganizaciju u upravi kraljevstva.[36] Pored toga, Rim je mnogo zavisio od uvoza žita iz Egipta, pa su Rimljani pokazivali veliki interes za političku situaciju u Egiptu. Dalji egipatski ustanci, ambiciozni političari i moćni sirijski protivnici su dodatno pogoršali situaciju, što je nateralo Rim da pošalje svoju vojsku da osigura Egipat.[37] Ove tendencije je privremeno zaustavila Kleopatra VII. Ona je posle Cezarovog ubistva bez uspeha učestvovala u unutrašnjim borbama u rimskoj državi, a vladala je zajedno sa svojim sinom Cezarionom i ljubavnikom Markom Antonijem. Posle Antonijeveog i Kleopatrinog samoubistva nakon poraza u građanskom ratu protiv Oktavijana, Oktavijan Avgust je pripojio Egipat i pretvorio ga u provinciju Rimskog carstva.

Država i ekonomija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Egipatski faraoni

Jezik[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Egipatski jezik
Egipatski jezik (r n kmt)
na hijeroglifima
r
Z1
n km m t
O49

Egipatski jezik je severno-afroazijatski jezik blizak berberskim i semitskim jezicima.[38] Ovaj jezik ima drugu najdužu istoriju posle sumerskog jezika, pošto je bio zapisivan od 3200. p. n. e. do srednjek veka i ostao je govoreni jezik još neko vreme. Faze egipatskog jezika su staroegipatski, srednjoegipatski (klasični), kasnoegipatski, demotski i koptski jezik.[39] Egipatski tekstovi ne pokazuju dijalektske razlike pre koptskog jezika, ali je verovatno govoren u vidu regionalnih dijalekata oko Memfisa i kasnije Tebe.[40]

Egipatski jezik je bio sintetički jezik, ali je kasnije postao više analitički. Kasnije su Egipćani razvili prefiksni određeni i neodređeni član, koji je zamenio starije inflektivne sufikse. Takođe se promenio redosled reči od starije oblika predikat-subjekat-objekat u noviji subjekat-predikat-objekat.[41] Egipatski hijeroflifi, hijeratsko i demotsko pismo je na kraju zamenilo više fonetsko koptsko pismo. Koptski jezik se još uvek koristi u verskim obredima Koptska pravoslavna crkva, a njegovi tragovi se mogu pronaći i u egipatskom arapskom jeziku.[42]

Egipatsko pismo[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Egipatski hijeroglifi

Egipćani nisu slikali stvarne predstave iz života, već su njihove slike bile vrsta dijagrama za koje se verovalo da imaju magičnu moć. Kako bi sačuvali magičnu moć svoje umetnosti, umetnici su precizno kopirali likovni stil svojih predaka, pa su tako svi umetnici drevnog Egipta slikali na isti način stvarajući veoma slične slikovne prikaze. Ovi prikazi u grobnicama usko su vezani za egipatsko slikovno pismo ili hijeroglife za koje se veruje da su nastali još pre oko 5.000 godina. Egipćani su magične moći pripisivali i hijeroglifima i uglavnom su ih korisili u hramovima i grobnicama. Hijeroglifski simboli, odnosno slikovno pismo, zapravo predstavljaju cele reči povezane posebnim znacima kojima su umetnici obično opisivali život i verovanja preminulog koji je sahranjen u toj grobnici.

Kultura[uredi]

Religija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Egipatska religija
Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Piramide[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Egipatske piramide
Piramide u Gizi

Najimpresivnije građevine Egipta svakako su piramide koje su građene kao grobnice faraona. Do sada je pronađeno ukupno 46 piramida, a pretpostavlja se da ima i još neotkrivenih pod nepreglednim peskom pustinja. U 27. veku pre nove ere izgrađena je prva piramida i od tada su one postale osnovni način sahranjivanja vladara. Jedan od razloga što su piramide toliko fascinantne je taj što su to bile prve građevine ikada sagrađene samo slaganjem precizno isečenih ogromnih kamenih blokova jednih na druge. U razvoju građevinarstva Egipat je tako bio neprikosnoveno kraljevstvo više od 2.000 godina. Egipćani su verovali da je preminulom i dalje potrebno njegovo telo i razne stvari koje su sahranjivane uz telo kako bi preživeo u zagrobnom životu. Oni su znali da se u suvim pustinjama stvari veoma dobro čuvaju i birali su posebna mesta za sahranjivanje koja su i danas izuzetno dobro očuvana. Uvaženi stanovnici Egipta tog doba bili su dovoljno bogati da izgrade velelepne grobnice i bogato ih opreme zlatom, dragim kamenjem, zapisima na papirusu, slikovnim prikazima i statuama. Jedna od najpoznatijih piramida je Velika piramida faraona Kufua - sagrađena je od 2 miliona i 300 hiljada kamenih blokova, a svaki blok teži oko 2,5 tone.

Nasleđe[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Shaw (2002), str. 78–80.
  2. ^ Shaw (2002), str. 70.
  3. ^ „Early Dynastic Egypt“. Digital Egypt for Universities, University College London Приступљено 9. 3. 2008.. 
  4. ^ Shaw (2002), str. 120.
  5. ^ a b Shaw 2002, strane 146
  6. ^ Shaw (2002), str. 148.
  7. ^ Clayton (1994), str. 79.
  8. ^ Shaw (2002), str. 158.
  9. ^ Shaw (2002), str. 179-82.
  10. ^ Robins (1997), str. 90.
  11. ^ Shaw (2002), str. 188.
  12. ^ a b Ryholt 1997, strane 310
  13. ^ Shaw (2002), str. 189.
  14. ^ James (2005), str. 48.
  15. ^ „Hatshepsut“. Digital Egypt for Universities, University College London Приступљено 9. 12. 2007.. 
  16. ^ Clayton (1994), str. 108.
  17. ^ Aldred (1988), str. 259.
  18. ^ Cline (2001), str. 273.
  19. ^ Tyldesley (2001), str. 76-7.
  20. ^ James (2005), str. 54.
  21. ^ Cerny (1975), str. 645.
  22. ^ Alberge, Dalya. „Tomb reveals Ancient Egypt's humiliating secret“. The Times, The Sunday Times Приступљено 28. 7. 2003.. 
  23. ^ Shaw (2002), str. 345.
  24. ^ The Histories. Penguin Books. 2003. стр. 151-158. ISBN 978-0-140-44908-2. 
  25. ^ Diop (1974), str. 219–221.
  26. ^ Bonnet (2006), str. 142–154.
  27. ^ Mokhtar (1990), str. 161–163.
  28. ^ Emberling (2011), str. 9–11.
  29. ^ Silverman (1997), str. 36–37.
  30. ^ "The Kushite Conquest of Egypt", Ancient~Sudan: Nubia., Pristupljeno 25. 4. 2013.
  31. ^ Shaw (2002), str. 358.
  32. ^ Shaw (2002), str. 383.
  33. ^ Shaw (2002), str. 385.
  34. ^ Shaw (2002), str. 405.
  35. ^ Shaw (2002), str. 411.
  36. ^ Shaw (2002), str. 418.
  37. ^ James (2005), str. 62.
  38. ^ Loprieno (1995b), pp. 2137
  39. ^ Loprieno (2004), str. 161.
  40. ^ Loprieno (2004), str. 162.
  41. ^ Loprieno (1995b), pp. 2137-38
  42. ^ Vittman (1991), str. 197-227.

Literatura[uredi]

  • Silverman, David (1997). Ancient Egypt. New York: Oxford University Press. стр. 36-37. ISBN 978-0-19-521270-9. 
  • Aldred, Cyril (1988). Akhenaten, King of Egypt. London, England: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-05048-4. 
  • Allen, James P. (2000). Middle Egyptian: An Introduction to the Language and Culture of Hieroglyphs. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77483-3. 
  • Badawy, Alexander (1968). A History of Egyptian Architecture. Vol III. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-00057-5. 
  • Billard, Jules B. (1978). Ancient Egypt: Discovering its Splendors. Washington D.C.: National Geographic Society. 
  • Cerny, J (1975). Egypt from the Death of Ramesses III to the End of the Twenty-First Dynasty' in The Middle East and the Aegean Region c.1380–1000 BC. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08691-2. 
  • Clarke, Somers; R. Engelbach (1990). Ancient Egyptian Construction and Architecture. New York, New York: Dover Publications, Unabridged Dover reprint of Ancient Egyptian Masonry: The Building Craft originally published by Oxford University Press/Humphrey Milford, London, (1930). ISBN 978-0-486-26485-1. 
  • Clayton, Peter A. (1994). Chronicle of the Pharaohs. London, England: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-05074-3. 
  • Cline, Eric H.; O'Connor, David Kevin (2001). Amenhotep III: Perspectives on His Reign. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08833-1. 
  • Dodson, Aidan (1991). Egyptian Rock Cut Tombs. Buckinghamshire, UK: Shire Publications Ltd. ISBN 978-0-7478-0128-3. 
  • Dodson, Dyan (2004). The Complete Royal Families of Ancient Egypt. London, England: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-05128-3. 
  • El-Daly, Okasha (2005). Egyptology: The Missing Millennium. London, England: UCL Press. ISBN 978-1-84472-062-0. 
  • Filer, Joyce (1996). Disease. Austin, Texas: University of Texas Press. ISBN 978-0-292-72498-3. 
  • Gardiner, Sir Alan (1957). Egyptian Grammar: Being an Introduction to the Study of Hieroglyphs. Oxford, England: Griffith Institute. ISBN 978-0-900416-35-4. 
  • Hayes, W. C. (October 1964). „Most Ancient Egypt: Chapter III. The Neolithic and Chalcolithic Communities of Northern Egypt“. JNES 23: 217-272. 
  • Imhausen, Annette; Eleanor Robson, Joseph W. Dauben, Kim Plofker, J. Lennart Berggren, Victor J. Katz (2007). The Mathematics of Egypt, Mesopotamia, China, India, and Islam: A Sourcebook. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11485-9. 
  • James, T.G.H. (2005). The British Museum Concise Introduction to Ancient Egypt. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-03137-5. 
  • Kemp, Barry (1991). Ancient Egypt: Anatomy of a Civilization. London, England: Routledge. ISBN 978-0-415-06346-3. 
  • Lichtheim, Miriam (1975). Ancient Egyptian Literature, vol 1. London, England: University of California Press. ISBN 978-0-520-02899-9. 
  • Lichtheim, Miriam (1980). Ancient Egyptian Literature, A Book of Readings. Vol III: The Late Period. Berkeley, California: University of California Press. 
  • Loprieno, Antonio (1995a). Ancient Egyptian: A linguistic introduction. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44849-9. 
  • Loprieno, Antonio (1995b). „Ancient Egyptian and other Afroasiatic Languages“. In Sasson, J. M.. Civilizations of the Ancient Near East. 4. New York, New York: Charles Scribner. стр. 2137-2150. ISBN 978-1-56563-607-1. 
  • Loprieno, Antonio (2004). „Ancient Egyptian and Coptic“. In Woodward, Roger D.. The Cambridge Encyclopedia of the World's Ancient Languages. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 160-192. ISBN 978-0-521-56256-0. 
  • Lucas, Alfred (1962). Ancient Egyptian Materials and Industries, 4th Ed. London, England: Edward Arnold Publishers. ISBN 978-1-85417-046-0. 
  • Mallory-Greenough, Leanne M. (2002). „The Geographical, Spatial, and Temporal Distribution of Predynastic and First Dynasty Basalt Vessels“. The Journal of Egyptian Archaeology (London, England: Egypt Exploration Society) 88: 67-93. DOI:10.2307/3822337. JSTOR 3822337. 
  • Manuelian, Peter Der (1998). Egypt: The World of the Pharaohs. Bonner Straße, Cologne Germany: Könemann Verlagsgesellschaft mbH. ISBN 978-3-89508-913-8. 
  • McDowell, A. G. (1999). Village life in ancient Egypt: laundry lists and love songs. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814998-9. 
  • Meskell, Lynn (2004). Object Worlds in Ancient Egypt: Material Biographies Past and Present (Materializing Culture). Oxford, England: Berg Publishers. ISBN 978-1-85973-867-2. 
  • Midant-Reynes, Béatrix (2000). The Prehistory of Egypt: From the First Egyptians to the First Pharaohs. Oxford, England: Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-21787-9. 
  • Nicholson, Paul T. (2000). Ancient Egyptian Materials and Technology. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45257-1. 
  • Oakes, Lorna (2003). Ancient Egypt: An Illustrated Reference to the Myths, Religions, Pyramids and Temples of the Land of the Pharaohs. New York, New York: Barnes & Noble. ISBN 978-0-7607-4943-2. 
  • Robins, Gay (2000). The Art of Ancient Egypt. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00376-7. 
  • Ryholt, Kim (January 1997). The Political Situation in Egypt During the Second Intermediate Period. Copenhagen, Denmark: Museum Tusculanum. ISBN 978-87-7289-421-8. 
  • Scheel, Bernd (1989). Egyptian Metalworking and Tools. Haverfordwest, Great Britain: Shire Publications Ltd. ISBN 978-0-7478-0001-9. 
  • Shaw, Ian (2003). The Oxford History of Ancient Egypt. Oxford, England: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280458-7. 
  • Siliotti, Alberto (1998). The Discovery of Ancient Egypt. Edison, New Jersey: Book Sales, Inc. ISBN 978-0-7858-1360-6. 
  • Strouhal, Eugen (1989). Life in Ancient Egypt. Norman, Oklahoma: University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2475-9. 
  • Tyldesley, Joyce A. (2001). Ramesses: Egypt's greatest pharaoh. Harmondsworth, England: Penguin. стр. 76-77. ISBN 978-0-14-028097-5. 
  • Vittman, G. (1991). „Zum koptischen Sprachgut im Ägyptisch-Arabisch“. Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes (Vienna, Austria: Institut für Orientalistik, Vienna University) 81: 197-227. 
  • Walbank, Frank William (1984). The Cambridge ancient history. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23445-0. 
  • Wasserman, James; Faulkner, Raymond Oliver; Goelet, Ogden; Von Dassow, Eva (1994). The Egyptian Book of the dead, the Book of going forth by day: being the Papyrus of Ani. San Francisco, California: Chronicle Books. ISBN 978-0-8118-0767-8. 
  • Wilkinson, R. H. (2000). The Complete Temples of Ancient Egypt. London, England: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-05100-9. 
  • Mokhtar, G. (1990). General History of Africa. California, USA: University of California Press. стр. 161-163. ISBN 978-0-520-06697-7. 
  • Bonnet, Charles (2006). The Nubian Pharaohs. New York: The American University in Cairo Press. стр. 142-154. ISBN 978-977-416-010-3. 
  • Diop, Cheikh Anta (1974). The African Origin of Civilization. Chicago, Illinois: Lawrence Hill Books. стр. 219-221. ISBN 978-1-55652-072-3. 
  • The Histories. Penguin Books. 2003. стр. 151-158. ISBN 978-0-140-44908-2. 
  • Emberling, Geoff (2011). Nubia: Ancient Kingdoms of Africa. New York: Institute for the Study of the Ancient World. стр. 9-11. ISBN 978-0-613-48102-9. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :