Jevanđelje po Luki (grč.Κατὰ Λουκᾶν εὐαγγέλιονKata Loukan euangelion) jedno od četiri kanonska jevanđelja i treća knjiga Novog zaveta. Biblijska skraćenica knjige je Lk.[1]
Hrišćanska tradicija njegov nastanak datira oko 60. godine, dok većina današnjih naučnika smatra da je napisano pred kraj 1. veka, odnosno oko 85. godine.[2]
Izvori ovog jevanđelja su jevanđelje po Marku, kao i drugi izvori (vidi Q dokument). Oko trećine jevanđelja po Luki čini jedinstven materijal u odnosu na druga jevanđelja, i taj se tekst bavi pozitivnim odnosom koji je Isus imao prema ženama i strancima, njegovim saosećanjem za prognane i siromašne, i novom snagom koju krotkima donosi Sveti duh.[3] Jevanđelje po Luki karakteristično je po Hristovim pričama i parabolama. Ovde se nalaze i čuvene priče o bludnom sinu i o dobrom Samarićaninu.[3] Lukino je jevanđelje u prvom redu bilo namenjeno hrišćanskim zajednicama sastavljenim od preobraćenika koji nisu pripadali judaizmu.[4]
Prema hrišćanskom predanju, napisao ga je Luka Jevanđelista, preobraćenik iz paganske grčke porodice i dugogodišnji saradnik apostolaPavla, u AntiohijiSirijskoj. Prema preovlađujućem mišljenju današnje nauke, pravi autor je nepoznat.[5]
Isti autor (bio to Luka ili neko drugi) je napisao je i Dela apostolska,[6] koja mnogi naučnici smatraju drugi tomom Lukinog jevanđelja.[7][8] Oba spisa su upućena izvesnom Teofilu, čiji identitet nije savim jasan. Oba spisa ukazuju na širok raspon i potencijal hrišćanstva.[3]
Predanja jednoglasno govore da je autor jevanđelja Luka. U tom smislu svedoči Marcion, jedan od prvih jeretika (umro oko 160. godine).[9]
Od jevađelja, jedino je Lukino ulazilo u njegov kanon biblijskih knjiga, tzv. Muratorijev fragment, odnosno u popis knjiga za koje se tvrdilo da ulaze u Novi zavet. U antimarcioniskom prologu Jevanđelju po Luki se takođe kaže da je Luka bio rodom iz Antiohije, da je bio lekar, da je svoje jevanđelje napisao u Ahaji i da je umro u 84. godini, neoženjen i bez dece. [10]
Izvesno je da je isti autor napisao i Dela apostolska, koja možemo smatrati nastavkom Lukinog jevanđelja.
O autoru se, prema današnjem stanju nauke, može zaključiti da je bio hrišćanin, verovatno paganskog porekla, koji je dobro baratao grčkim jezikom, ali i dobro poznavao Stari zavet.
Prema hipotezi dvaju izvora, Evanđelja po Mateju i Luki su pisana odvojeno, oba koristeći Marka i „Q dokument“ kao izvore.
Luka je ovo jevanđelje pisao u drugoj polovini prvog veka hrišćanske ere. Obraćao se prvenstveno čitateljima paganskog porekla od kojih su neki bili dobrostojeći i premišljali su svoje misionarske poduhvate u neprijateljskom okruženju. Unutrašnje i spoljašnje prepirke povećale su neprijateljsko okruženje. Ključno pitanje lukinskih zajednica bila je teodiceja: Ako Bog nije bio veran svojim obećanjima koja je dao izabranom narodu Božjem dopustivši da bude razoren njihov sveti grad i jerusalimski hram, zašto hrišćani preobraćeni s paganstva, koji veruju u tog Boga, smatraju da će Bog biti veran obećanjima koje je dao njima?
Neki pisci objašnjavaju to tako što kažu da je Lukina osnovna tema „istorija spasenja“, ili pak nešto što nam skreće pažnju na motiv obećanja i ispunjenja obećanja.
Luka je tako sastavio jevanđelje, da njegovi čitatelji mogu u Isusu prepoznati Boga, koji je pohodio svoj narod te mu iskazao neizrecivu ljubav i nežnost.
O datumu nastanka ovog jevađelja postoje tri zastupljena mišljenja. Po njima je ono nastalo ili oko 63. godine, ili oko 75.-85. godine, ili na početku drugog veka. Pitanje datuma nastanka ovog jevanđelja povezano je s datumom nastanka Dela apostolskih, jer jevanđelje nužno mora prethoditi tome svome nastavku.
Za prvi od tri datuma važne su sledeće činjenice :
Na kraju Dela apostolskih Sveti Pavle je još u zatvoru. Da je Luka nešto znao o Pavlovom oslobođenju, ili pak o njegovoj mučeničkoj smrti, verovatno bi to i spomenuo.
Na temelju pastoralnih poslanica čini se da je Pavle kasnije ponovno posetio Efes. Da je Luka pisao nakon tog događaja, sigurno ne bi Pavlovo proročanstvo da ga Efežani više neće videti (Dap 20, 25. 38) ostavio bez komentara.
Luka spominje ispunjenje Agabovog proročanstva. Da je pisao nakon 70. godine, bilo bi logično očekivati da će negde navesti i ispunjenje Isusovog proročanstva o razorenju Jerusalima (Lk 21, 20).
U Delima se ne pokazuje da je njihov pisac poznavao poslanice apostola Pavla, pa stoga mora da su napisana ranije.
U Delima se ne spominje nikakav događaj do kojeg je došlo nakon 62. godine. Ne spominju se, na primera, ni Jakovljeva(62. godine), ni Pavlova smrt, a ni razorenje Jerusalima.
Ovim razlozima ne pridaju svi jednaku važnost. Moglo bi se, naime, tvrditi da oni u prvom redu zavise o onome što bi Luka po nečijem mišljenju morao uključiti u svoj tekst, a u tome bi se moglo pogrešiti. Stoga neki smatraju da ti razlozi nužno ne sprečavaju prihvatanje i nekog kasnijeg datuma (V. G. Kumel zagovara datum između 80. i 90. godine, a A. F. J. Klijn oko 80. godine). Drugi opet smatraju da je reč o vrlo jakim razlozima, pa E. M. Blajklok npr. zagovara datum oko 62. godine, F. F. Brus nedugo nakon 51. godine (koju on drži godinom nastanka Lukinog evanđelja), a Pirson Parker 62. ili 63. godinu. Bo Rike je mišljenja da Luka, kad je napisao Dela, nije znao ni za kakve događaje kasnije od 62. godine, pa je, prema tome, njegovo jevanđelje moralo nastati prije te godine.
Zora ispunjenja Božjih obećanja (1,5-2,52) Iako se građa od 1,5-2,52 obično naziva „izveštajem o detinjstvu“, takvo označavanje nije tačno. Samo deo 2,1-40 govori o Isusovom detinjstvu, a glavna poruka dela 1,5-2,52 nije prozni izveštaj nego izjave Marije, anđela koji se ukazao pastirima i dvanaestogodišnjeg Isusa. Zato je građu 1,5-2,52 bolje gledati kao predigru ili uvod u ovo jevanđelje. U njoj odzvanjaju Lukine glavne teološke teme, posebno ona o Božjoj vernosti datim obećanjima.
Priprema za Isusovu službu (3,1-4,13)
Na početku stoji odlomak o Jovanu Krstitelju (3,1-20) u kojem Luka pokazuje da su odgovori ljudi na propovedi Jovana slični kasnijim odgovorima na Isusove propovedi. Zatim slede tri odlomka o identitetu Isusa koji deluje u Galileji, na putu u Jerusalim i u samom Jerusalimu. On je ljubljeni Sin Boga Oca i zastupnik Duha Svetog (3,21-22), vrhunac Božjeg plana o stvorenom svetu (3,23-38) i verni sin koji pobjeđuje sile zla (4,1-13).
Isusov propovedanje u Galileji (4,14-9,50)
Isus je najavljivao Božje kraljevstvo i svojim rečima i svojim delima. To dolazi od stvaralačkog Duha Božjeg (3,21-22). Za Luku, teološko značenje ima ne samo Jerusalim kao grad Božjeg obećanja i ispunjenja nego i Galileja. Na području Galileje počinje Luka prikaz značenja Božjeg kraljevstva. Galileja je područje na kojem učenici ne razumeju Isusovu osobu i poslanje, ali se dive njegovim silnim delima, te se međusobno prepiru ko je najveći (9,43-46). Kad im Isus na putu prema krstu (9,51-19,27) te nakon svoje smrti i uskrsnuća (24,45) otvori oči, razumeće Isusovu ulogu u Božjem planu, pa se neće više vraćati u Galileju.
Isusov put u Jerusalim (9,51-19,27)
Luka u 9,51 otpočinje novi deo svog izlaganja. Iz Mk 8,26-10,52 je preuzeo temu o Isusovom putu u Jerusalim. Pokoravajući se volji Božjoj, Isus ide u Jerusalim (9,22.44) kao grad koji je simbol kontinuiteta između starog i novog Božjeg plana. Isus će u Jerusalimu završiti svoj izlazak ka Bogu (9,31), a od Jerusalima će započeti put hrišćanskih misionara prema krajevima zemlje. Isus je na putu u Jerusalim vrhovni učitelj svojih učenika koji su mu svedoci, te kasniji pokretači njegovog Puta. Isus upućuje učenike u misionarska putovanja (10,1-24), u ispravnu upotrebu materijalnih dobara (16,1-31), u molitvu (11,1-13) te iznosi izazovne poređenja kao što su: priča o dobrom Samarićaninu (10,25-37) i priča o bludnom sinu (15,11-32). Od nevolja nije pošteđeno ni putovanje Isusa, ni putovanje hrišćana: Samarićani odbacuju Isusa (9,51-56); verski poglavari suprotstavljaju se njegovom učenju i načinu života (13,11-17; 14,1-24). Luka u izveštaju o putovanju donosi zadivljujući portret Isusa koji je verni i odlučni Sin (9,35) i koji rečima i delima uči put koji vodi življenju s Bogom.
Jerusalim odbacuje Božjeg Proroka, Sina i Hram (19,28-21,38)
Isus je svakog dana učio narod u hramu, a verski poglavari su mu se suprotstavljali. Isus kralj koji donosi mir (19,28-40) i kojega odbacuju verski poglavari (19,41-44), preuzima jerusalimski hram i poistovećuje se sa hramom (19,45-46). Sve što Isus uči u delu 20,1-21,36 odvija se u hramu, te osvetljava ko je Isus, zatim šta je pravo poštovanje Boga, te ko pripada u ponovno uspostavljeni Izrael. Ovo se učenje odvija u polemičkoj raspravi, te najavljuje suprotstavljanje članovima ponovno uspostavljenog Izraela, dok je odbačeni Isus ugaoni kamen tog Izraela.
Isusova posljednja večera i druženje s grešnicima (22,1-23,56a)
Lukin prikaz muke treba gledati kao teološku dramu koja naglašava spasotvornu moć Isusa, pravednika koji nevin trpi, te ističe Božju velikodušnost u proslavljanju tog pravednika i Sina kojeg izbavlja od moći tame. Luka prikazuje Isusa kako poslušno i svojevoljno polazi u smrt, te podstiče učenike da slušaju njegove poslednje reči i slede njegov primer. Kad je Isus bio na ulasku u Jerusalim (19,41-44) pozvao je stanovnike Jerusalima na obraćenje. Kada napušta Jerusalim da bude raspet i dalje poziva na obraćenje. Raspet na krstu, Isus zove svoga Oca i moli ga da oprosti ljudima, jer ne znaju što čine.
Isusova proslava, obećanje Duha i uzašašće (23,56b-24,53)
Luka završava svoje delo događajima koji su se dogodili među vernicima. Pomoću prikaza vaskrslog Hrista u Jerusalimu učenici prelaze iz žalosti u radost, iz upitnosti u razumevanje, iz nevere u veru, te im se konačno otvaraju oči da u uskrslom Gospodu vide šta Bog sprema svim stvorenjima.
Lukino jevanđelje uokviruje se porukom spasenja za sve ljude. Potrebno je verovati u Božju ljubav i ponudu oproštenja, jer to od grešnika stvara novoga čoveka.
Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje sa uvodom, u kojoj autor objašnjava svoju metodologiju i svrhu. On navodi da „mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama, kao što nam predaše koji prvobitno sami videše i sluge reči biše“. Autor dodaje da je previše želi da sastavi pregledan izveštaj za Teofila, tako da Teofil može da „pozna temelj onih reči kojima se naučio“.
Kao i Matej, i Luka navodi kraljevski rodoslov i Isusovo rođenje od device. Za razliku od Mateja, koji prati Isusov rodoslov preko Davidove linije sve do Avrama, kako bi se obratio jevrejskim čitaocima, Luka prati Isusovu lozu sve do Adama, ukazujući na univerzalno osećaj spasenja. Lukino pripovedanje o Isusovom rođenju uključuje Marijino i Josifovo putovanje u Vitlejem zbog popisa stanovništva koje je naredio rimski guverner Kvirinije, Isusvo poleganje u jasle, anđeosku objavu da je Isus spasitelj svih ljudi i dolazak pastira da vide Isusa. Takođe, Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje koje pominje priču o rođenju Jovana Krstitelja i Isusovo detinjstvo.
Luka ističe Isusova čuda, nabrajavši ih 20, od kojih su četiri koja se nalaze samo u Jevanđelju po Luki. Kao i Jevanđelje po Mateju, i Jevanđelje po Luki obuhvata važna kazivanja za koje se misli da potiču iz hipotetičkog Q dokumenta, kao što su kazivanja o blaženstvima. Lukina verzija Blaženstava se razlikuje od Matejevih i čini se da je Luka bliže Q dokumentu Više od desetak najpoznatijih Isusovih priča se mogu pronaći samo u ovom jevanđelju, uključujući i one o dobrom Samarićaninu, nepravednom upravniku i bludnom sinu.
Više nego druga jevanđelja, Jevanđelje po Luki se fokusira na žene koje igraju veliku ulogu među Isusovim sledbenicima, poput Marije Magdalene, Marte i Marije iz Betanije. Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje u kojoj se nalazi priča o najavi da će Marija roditi Isusa. Jevanđelje po Luki ima više ženskih likove, ima ženu proroka i detaljne navode o trudnoći. Deo jevanđenja je vezi između Jelisavete, majke Jovana Krstitelja, i Marije, Isusove majke.
Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje koje tretira Tajnu večeru na isti način kao i Pavle, kao uvođenje liturgije koje će ponavljati njegovi sledbenici. Po Gezi Vermesu, smatra se da je Pavle primarni izvor za ovu interpretaciju jer kaže da je došao do ovog zaključka direktnim otkrovenjem, a ne od drugih apostola. Ovi stihovi se ne nalaze u nekim starijim rukopisima, a Bart Erman je zaključio da su dodati u cilju podrške temi Isusovom umirujućom smrću, što se nalazi u Jevanđelju po Marku, ali da ih je pisac Jevanđelja po Luki izbacio iz originalnog teksta.
Luka naglašava da Isus nije počinio nikakav zločin protiv Rima, što su potvrdili Irod Antipa, Pontije Pilat i razbojnik razapet sa Isusom. Moguće je da je autor ovog jevanđelja pokušao da stekne poštovanje rimske vlasti u korist crkve naglašavajući Isusovu nevinost. Pored toga, takođe je primetno da Luka umanjuje rimski učešće u Isusovom razapinjanju i odgovornost prebacuje više na Jevreje. U delu posvećenu Isusovom stradanju, Isus moli da Bog oprostiti onima koji ga razapinju i garantuje razapetom razbojniku da će biti zajedno u raju.
Kao i sve druge knjige u Bibliji i ovo jevađelje napadaju skeptici i ateisti, tvrdeći da u njoj ima nedoslednosti, pre svega istorijskih. Dešavanja u Lukinom jevanđelju se odvijaju u tačno određenom vremenu i prostoru, svakako da nije za očekivati da pisac jednog ovakvog moralnog dela iznosi nebuloze ili neproverene činjenice.
Nauka o istoriji je egzaktna ali i dinamična nauka, u kojoj se o prošlosti svakodnevno otkriva nešto novo. Biblija (Stari Zavet) je između ostalog dugo bila jedini izvor informacija o Hetitima, što je dalo dovoljno povoda kriticima da je napadaju. Ipak, upravo na osnovu opisa iz ove knjige, Hetiti su otkriveni.[11] Stoga s jedne strane stoje nedokazane (ponekad nedokazive) tvrdnje a sa druge protivdokazi.
U slučaju jevađelja skeptici se najviše pozivaju na razlike između jevanđeoskih hronologija. Naime, iako Jevanđelja po Mateju i Luki navode da je Isus Hrist rođen za vreme kralja Iroda Velikog (umro 4. p. n. e.), pisac Jevanđenja po Luki objašnjava da su Marija i Josif morali putovati iz Nazareta u Vitlejem zbog popisa koji je naredio Kvirinije, guverner Sirije kojoj je pridodata Judeja, a koji je zahtevao da ljudi budu popisani po mestu porekla, a ne mestu trenutnog boravka. Taj popis je sproveden 6. ili 7. godine nove ere, desetak godina posle Irodove smrti. Međutim, popisi u za vreme cara Avgusta su se odnosili samo na rimske građane, a nije zabeležno da su Rimljani zahtevali da se stanovnici popisuju po mestu odakle su poreklom njihove porodice. Neki istoričari odbacuju priču o popisu kao istinitu, obrazlažući da je pisac (namerno kriveći činjenice?) hteo da poveže proročanstvo iz Knjige proroka Miheja da će mesija biti rođen u Vitlejemu, odakle je po predanju i kralj David.
Na drugu nedoslednost ukazuje da slično kao i Jevanđelje po Mateju, i ovo jevanđelje navodi Hristov rodoslov, koji se u dva jevanđelja drastično razlikuje po broju generacija i po liniji nasleđivanja. Skeptici tvrde da je u pitanju zavera, i to veštačko sklapanje rodoslovlja, po kom bi Josif bio potomak kralja Davida kako bi se činilo da je ispunjeno proročanstvo da će mesija biti kraljevskog roda, kako je opisano Knjizi proroka Danila.
Uprkos ovim kritikama, kojima se želi dovesti u pitanje ne samo jevanđelje već i integritet Biblije kao celine, Lukino jevanđelje je jedno od onih biblijskih spisa koje sadrže najviše proverljivih istorijskih podataka. Kao primer, dovoljno je navesti samo ovaj jedan odeljak o Isusovom rođenju:[a]
noborderA u petnaestoj godini vlade cara Tiverija, kada je Pontije Pilat upravljao Judejom, i Irod četverovlasnik Galilejom, a njegov brat Filip kao četverovlasnik nad Iturejom i Trahonitidom, pa Lisanija kao četverovlasnik nad Avilinom, kada su Ana i Kajafa bili prvosveštenici, reče Bog Zaharijinom sinu Jovanu u pustinji. I on dođe u svu jordansku okolinu propovedajući pokajničko krštenje za oproštenje grehova.[12]
Da li ovo zvuči kao namera da se krive istorijske činjenice, ili naprotiv, da se opisana dešavanja stave u što jasniji istorijski okvir — po ovakvim detaljima, jevanđelje stoji rame uz rame sa drugim antičkim spisima (vidi: istoriografija).
Iako su Markovo, Matejevo i Lukino jevanđelje međusobno stilski slični pa se po tome nazivaju i sinoptička, Lukino ima i mnoge paralele sa stilski različitim jevanđeljem po Jovanu.
.png)
