Ел Греко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Доменикос Теотокополос - Ел Греко
El Greco - Portrait of a Man - WGA10554.jpg
Портрет мушкарца, аутопортрет Ел Грека из периода 1595-1600.[1]
Датум рођења1541.
Место рођењаКандија
Млетачка република
Датум смрти7. април 1614.(1614-04-07) (72/73 год.)
Место смртиТоледо
Шпанија
Правац/традицијаМаниризам; Позна византијска умјетност; Венецијанска умјетност; Шпанска ренесанса
Утицао наДијега Веласкеза, Гоју, Едуара Манеа, Франца Марка, експресионисте Пабла Пикаса, сликарство 20. вијека
Утицаји одТицијана, Веронеза, Тинторета, Микеланђела
Најважнија дела
Потпис
El Greco autograph.svg

Доменикос Теотокопулос познат као Ел Греко (шп. El Greco; Кандија, октобар 1541Толедо, 7. април 1614)[2] је био сликар, вајар и архитекта шпанске ренесансе. Сматран је великим мајсторем шпанског и европског сликарства доба маниризма, чији индивидуални, драматичан и експресионистички стил постаје познат широм Европе крајем 16. и почетком 17. вијека. Послије релативног пада у заборав од 17. до 19. вијека, његово дјело поново привлачи пажњу стручњака и публике у 20. вијеку.

Утицао је на многе сликаре романтизма, на примјер Гоју, као и сликаре модернизма с краја 19. и почетком 20. века, Едуарда Манеа, Пикаса, и сликаре покрета фовизма, експресионизма и надреализма.

Док је живио на Криту био је цијењен иконописац у позном византијском стилу. Након одласка у Венецију слика у венецијанском стилу Тицијана и Тинторета, а у Риму студира најзначајнија дјела Микеланђела и античку скулптуру у пинакотеци Ватикана.

Године 1577. одлази у Шпанију, гдје је живио и радио до краја свог живота. У Шпанији је развио сопствени стил који карактеришу издужене фигуре са властитим маниристичким свјетлом у окружењима упечатљивог контраста боје. Његово дјело чине платна великих димензија углавном рађена по наруџби за олтаре цркава, као и портрети шпанских племића, ерудита и свештеника.

Био је велики ерудита и познавалац класичне грчке и књижевности свога доба.

Биографија[уреди]

Крит[уреди]

Успење Богородице, прије 1567. године. Темпера и злато на дрвету, 61,4 × 45 цм, Црква Успења Богородице, Ермуполи, острво Сирос

Доменикос Теотокопулос, родио се 1541. године у Кандији (данашњи Ираклион) на Криту, који је у то вријеме био под окупацијом Млетачке републике. Врло мало тога је познато из његовог дјетињства и првих корака у сликарству, али се вјерује да је сликарство учио у мјесту у којем је и рођен. Иако његова прва дјела нису сачувана, такође се вјерује да је прве слике сликао у стилу позног византијског стила, како је било уобичајено на Криту у то вријеме. У његовим каснијим дјелима, срећу се трагови тог стила.

Година Ел Грековог рођења не потиче из службеног документа тога времена, већ из својеручно написане биљешке да је 1606. године имао 65 година. Његов отац, Георгис Теотокопулос, био је цариник и трговац као и његов старији брат Маноус Теотокопулос (1531–1604). Нема података о његовој мајци, а идентитет могуће супруге Гркиње је и даље непознат.

Ел Греко је инструиран као хагиограф, о чему свједочи његова лична исправа из 1563. године, и мора да је изучавао старогрчку и класичну књижевност још од малих ногу, судећи по богатој библиотеци наслијеђеној након смрти његовог сина Хорхе Мануела Теотокопулоса. Име његовог првог учитеља сликарства није познато. На Криту, под влашћу Млетака од 1211. године, сликари и хагиографи су комбиновали византијски идиом са западним утицајима, сликајући углавном преносиве иконе и формирајући такозвану Критску школу сликарства. У Кандији је у 16. вијеку било око двјеста сликара, организованих у професионална удружења према италијанским стандардима. Ел Греко се у самим почецима упознао са дјелима ренесансних умјетника која су кружила Млецима окупираним Критом. Од 1563. године званично је обављао професију сликара. Ове информације су извучене из биљешки на његово име у званичном документу, у коме је описан као „мајстор Доменикос”. Једна од првих информација о његовом раду потиче из другог документа из 1566. године, према ком је Ел Греко добио дозволу да прода једну слику за 70 дуката, што је тада била висока цијена, посебно за једног младог умјетника.

Венеција и Рим[уреди]

Ел Греко никада није заборавио своје грчко поријекло и потписивао је своја дјела грчким алфабетом и пуним именом, Δομίνικος Θεοτοκόπουλος. Ипак, познатији је као Ел Греко (Грк), надимку који је добио док је боравио у Италији, гдје је постојао обичај давања надимака странцима по земљи или граду поријекла. За члан „Ел” у његово надимку, једни тврде да потиче из венецијанског дијалекта, а други да је додат касније у Шпанији. У документима у Италији се потписивао као Доминико Греко, а у Шпанији као Доменико Греко.

Пошто је Крит, његова родна земља, била под Млетачком републиком и Ел Греко млетачки грађанин, одлучио је да оде у Венецију на даље усавршавање.[3] Тачан датум његовог одласка није познат, али се мисли да је ријеч о било ком датуму између 1560, када је имао 19. година и 1566. године. У Венецији, Ел Греко се кретао у круговима умјетника око Тицијана, Тинторета и Јакопа Басана. Информације о његовом боравку у Италији су ограничене. У писму са датумом на 16. новембар 1570. које је писао Ђулијо Кловијо, минијатор и енеријериста на услузи карденала Алесандра Фарнеза, тражи се пребивалише у палати Фарнезе за „младића из Кандије, ученика Тицијановог“. 8. јула 1572. године, помиње се „грчки сликар” у писму које је Фарнезе из Рима послао истом карденалу. Убрзо послије тога, 18. септембра 1572. године, „Доминико Греко” је исплатио обавезе чланства Удружења св. Луке у Риму како би постао самостални умјетник. Колико времена је млади умјетник провео у Риму није познато, пошто се вратио у Венецију негдје крајем 1575. или почетком 1576. године, прије одласка за Шпанију. Постоји и теорија да се није враћао у Венецију, већ да је отпутовао директно из Рима преко Ђенове за Шпанију.

Одређена дјела која је Ел Греко насликао у Италији су у потпуности у венецијанском ренесансном стилу 16. вијека. На њима нису видљиви утицаји његовог византијског насљедства изузев можда на лицима старих људи, на примјер у слици Христ враћа вид слијепцу. Положај фигура у дубинском простору и нагласак на елементима архитектуре високоренесансног стила нарочито су значајни у његовим раним сликама, као што је Христ изгони трговце из храма. Први знаци његовог нарочитог талента као портретисте, јављају се у Италији у портретима Ђулија Кловија и Винсентија Анастађија.

У Венецији је био под утицајима великих италијанских ренесансних сликара, Тицијана и Тинторета. Дјела из тог венецијанског периода, као што је Христ враћа вид слијепцу (1566–1567, Галерија сликарства, Дрезден) показују да је врло брзо усвојио Тицијанов колорит, као и композицију фигура и употребу широких дубинских простора, карактеристичних за дјело Тинторета.

За вријеме боравка у Риму, од 1570. до 1576. године, Ел Греко је наставио да се инспирише у дјелима италијанских умјетника. Утјецаји пластичних квалитета Микеланђеловог дјела, очигледни су у његовој Пијети (1567—1577. у Музеју Филаделфије). Благовијести из италијанског периода (1567—1577. у Музеју Прадо, Мадрид), је највероватније сликао у Риму, мада се запажају трагови венецијанског сликарства, како у колориту, тако и у начину студије простора. Студије римске архитектуре оснажују равнотежу његових композиција, неријетко погледи на ренесансне грађевине.

Средња етапа[уреди]

Тачни разлози око Ел Грековог одласка из Италије нису познати; претпоставља се да је био заинтересован да уђе у службу Филипа II. У Шпанију је с њим допутовао и његов млади италијански помоћник Франческо Пребосте који му је био одан до краја живота.

Ел Греко се први пут појављује у Шпанији у прољеће 1577. година, прво у Мадриду а потом у Толеду. Један од главних разлога његове селидбе у Шпанију је највејроватније сазнање о изградњи манастира Сан Лоренсо дел Ескоријал, великом пројекту шпанског краља Филипа II, удаљеном четрдесетак километара сјеверозападно од Мадрида. Поред овога, врло је вјероватно да је у Риму упознао неке шпанске свештенике, преко Фулвија Орсинија, толедског хуманисте, који је у Риму радио на реформи грегоријанског календара и библиотекара палате Фарнезе. Познато је да је најмање један шпански свештеник који је провео неко вријеме у Риму у том периоду, Луис од Кастиље, постао Ел Греков близак пријатељ и евентуално један од извршилаца његовог тестамента. Луисов брат, Дијего од Кастиље, био је први у Шпанији који је Ел Греку наручио слику, највјероватније обећану прије него што је умјетник напустио Италију. Обојица су били у уској вези са катедралом у Толеду, и могуће је да су га они савјетовали да посјети Шпанију. Крајем 1576. године, Ел Греко напушта Италију и послије једне кратке паузе на Малти, стиже у Толедо у прољеће 1577. године.

Имао је жељу да ради на фрескама за нови манастир који се конструисао у Сан Лоренсу од Ескоријала, радови на коме су завршени 1582. године. Како би добио посао за њихову израду, послао је више слика краљу Филипу II, али није успио да убједи краља да му га повјери. У једној од слика коју је послао, „Алегорија Свете Лиге“ (1578-1579, верзије у Ескоријалу и у Националној галерији у Лондону), очигледна је његова способност за комбиновање комплексне политичке иконографије са средњовјековним мотивима. За Ескоријал је једино насликао слику Свети Мауриције и тебанска легија (позната као Мучеништво св. Мауриција и Сан Филипа II), која се и данас у њему налази. Посљедња није била у складу са краљевим очекивањима, и убрзо је наручио друго дјело истог субјекта у њену замјену. Тиме се завршила Ел Грекова сарадња са шпанским двором.

Краљу је вјероватно сметала скоро шокирајућа жута свјетлост у контрасту са плавом на одјећи главне групе на слици, са Св. Маурицијем у центру. Такође чињеница да се на слици јављују портрети савременика у ликовима који су учесници светог догађаја. С друге стране, модерном оку Ел Грекова одважна употреба боје изгледа привлачно. Потези и овдје подсјећају на Венцијанце, посебно у начину којим се бојом сугерише форма и у слободном илузионистичком и атмосферском простору у слици.

Године 1578. у Толеду, родио му се једини син, Хорхе Мануел, из ванбрачне везе са Херонимом де Лас Куевас, поријеклом из толедске занатске породице. Она га је изгледа надживјела и мада је Ел Греко признавао везу и сина, није се никада њоме оженио. Та чињеница је често интригирала његове хроничаре, пошто је помињао Херониму у различитим документима, укључујући властити тестамент. Неки су закључили да је Ел Греко већ био ожењен у младости на Криту или касније у Италији и да због тога није могао да легализује још један брак.

У Толеду је Ел Греко радио наруџбе за цркве и манастире широм провинције. Спријатељио се с многим водећим хуманистима, учењацима и свештеницима међу којима је Антонио де Коварубијас, учењак класике и син архитекте Алонса де Коварубијас, био пријатељ коме је урадио портрет. Фра Хортенсио Феликс Парависино, вођа реда Тројства у Шпанији и омиљени проповједник Филипа II од Шпаније, посветио је четири сонета Ел Греку, а у једном од њих је описао умјетников процес израде свога портрета. Луис де Гонгора и Арготе, истакнута личности шпанске књижевности 16. вијека, написао је сонет за Ел Грекову гробницу. Други писац, Дон Педро де Салазар де Мендоза, припадао је најужем кругу интелектуалаца сакупљених око Ел Грека.

Од 1585. године Ел Греко се настанио у средњовјековној палати која је припадала маркизу Виљени. Данашња Кућа и музеј Ел Грека (Casa y Museo del Greco), мада у близинни некдашње палате, није никада била његова резиденција. Претпоставља се да је палату користио више за атеље него за луксузан живот. Године 1605. историчар Франсиско де Писа је ову палату прогласио најљепшом у граду. Ел Греко је наравно живио удобан живот и дружио се са водећим личностима толеданског интелектуалног, вјерског и економског живота.

Ел Грекова прва значајна наруџба у Шпанији је била за високи и два бочна олтара манастирске цркве Санто Доминго ел Антигуо у Толеду (1577–79). Дотада није имао наруџбу сличног обима и важности. Архитектонски пројекат за оквире олтара, који подсјећају на венецијанског архитекту Паладија, такође је он израдио. Слика за високи олтар, Успење Богородице, обиљежила је нови период умјетниковог стила, гдје је изразио пуну величину свога генија. Главне фигуре су у првом плану слике, а у апостолима је постигао један нови сјај боје. Техника подсјећа на венецијански манир сликања слободним потезима са акцентима бијелог свјетла, мада је њихова снага и манипулација контраста – која понегдје иде до одређеног несклада – изразито Ел Грекова. Први пут је очигледно усвајање Микеланђелове умјетности, посебнно у слици Тројства, у горњем дијелу олтара, гдје снажно пластично наго тијело Христа не оставља сумњу у извор Ел Грекове инспирације. У бочној слици олтара, гдје је приказана сцена Васкрснућа, ставови стојећих војника и контрапост (класични став у коме су горњи и доњи дијелови тијела супротни једни другим) оних који леже је такође јасно микеланђеловске инспирације.

Још једно мајсторско и посебно оригинално Ел Греково дјело из истог периода је Есполио (Свлачење тунике са Христа) за Катедралу Толеда. Моменат свлачења одјеће пред разапињање Христа на крст дотада није приказиван у западној хришћанској умјетности. Композицију је организовао вертикално са сабијеним масама и мотивацијом да дочара Христову бол коју ће му проузроковати његови мучитељи. Одабрао је уобичајени метод збијања простора карактеристичан за сликаре маниризма, али се у исто вријеме код глава из позадине послужио преклапањима карактеристичним за византијско сликарство, гдје сугерише узрујану масу људи иза Христове фигуре. Изворни позлаћени дрвени олтар на ком је слика била монтирана је уништен и једино је преостала мала вајарска група која приказује чудо Сан Илдефонса у доњем централном дијелу његовог оквира.

У Есполију су видљиви сви стилови сликарства с којима је Ел Греко експериментисао у Италији; натурализам карактеристичан за његове портрете; слободна сликовна и колористичка техника коју је научио у Венецији; храбре и одважне идеје композиције које су присутне у позном дјелу Микеланђела; и маниристичка префињеност и истицање елегантне издужености фигура.

Неслагање око цијене коју је Ел Греко тражио за Есполио, на крају је имало судским епилог и оставило велику мрљу на умјетникову даљу каријеру. Ауторитети толедске катедрале му више нису наручили дјело сличне важности. Његове даље наруџбе су углавном пристизале од приватних колекционара и самостана из Толеда и провинције.

Ел Греково најславније дјело, Сахрана грофа од Оргаза (у новије вријеме предложено и Сахрана господара Оргаза) је наручио калуђер братства цркве Санто Томе у Толеду 1586. године, за прославу обнове финансијске обавезе цркви коју је задужио гроф Оргаза. Дјело слави већ дуго преминулог доброчинитеља, на чијој се сахрани јављују светитељи Стефан и Августин да би присуствовали полагању његовог тијела у гробницу. Слика описује ово чудо у доњем дијелу као и пут грофове душе у Рај приказан у горњем дијелу слике. Када се посматра уживо у цркви, слика има зауставни карактер визије.

Његова најчувенија дјела су Поглед на Толедо и Сахрана грофа Оргаза.

Посљедња етапа[уреди]

Од 1590. до смрти, Ел Грекова стваралачка снага је у пуном замаху. Међу истакнутим дјелима за цркве и самостане региона Толеда налазе се Света породица са Магдаленом и Света породица са св. Аном. Више пута је понављао слике на тему Христове агоније у врту гдје је дочарао изванземаљски свијет путем чудноватих облика и бриљирајућих, хладних и међусобно супротстављених боја. Побожна тема, Христ носи крст је позната у око 11 Ел Грекових оригиналних дјела и по многобројним копијама. Такође је насликао скоро све главне светитеље, неријетко понављајући исту композицију, посебно Св. Доминика, Марију Магадалену, Св. Јеронима као кардинала, Св. Јеронима у покајању, Св. Петра у плачу, између осталих. Фрањо Асишки је светац ког је сликао највише пута, у око 25 оригинала из његове руке и више од 100 верзија његових сљедбеника. Најчешће на тему Фрањо Асишки и брат Лео медитирају о смрти.

Из ових циклуса преостале су двије главне серије од 13 слика, са приказима Христа и дванаест апостола. Једна је у катедрали Толеда (1605–10), а друга, недовршена (1612–14), у Ел Грековој Кући и музеју у Толеду. Фронтални став Христа како дијели благослове, сугерише средњовјековно византијско сликарство, мада су боја и потези четкицом Ел Греков јединствени стил. У овим побожним дјелима намјењеним молитви изражен је вјерски дух римокатоличке Шпаније у периоду противреформације. Грк по поријеклу и Италијан по умјетничким схватањима, Ел Греко се поистовјечио са вјерским духом Шпаније, поставши највиталнији визуелни представник шпанског мистицизма. Ипак, и због комбиновања ове три различите културе, развио се у толико посебног умјетника да га се не може сврстати ни у једну од поменутих школа, већ једино посматрати као усамљеног генија западне умјетности дотада невиђене снаге израза и маштовитости.

Од 1596. године број наруџби Ел Греку је значајно порастао и тај ритам се одржао до његове смрти. Више је разлога за то: слава коју је умјетник досегао претходних година, престиж и пријатељство са групом локалних покровитеља који су му обезбјеђивали редовне и важне наруџбе, и такође, од 1600. године, учествовање његовог сина Хорхеа Мануела у атељеу, који је због своје активности као архитекте доносио наруџбе из читаве провинције Толеда. Посљедња деценија је био истакнут моменат у његовој умјетности и период када је развио свој карактеристични касни стил.

Мада је изгубио покровитеље које у почетку тражио, краља Филипа II и катедралу у Толеду, с којима би имао сигуран и континуиран посао, на крају је пронашао друге у групи црквењака чији је циљ био ширење доктрине противреформације, будући да се Ел Грекова каријера поклапала с временом потврђивања католицизма против протестантизма, гдје је званични центар шпанског католицизма био надбискупија Толеда. Ел Греко је у ствари илустровао идеје противреформације, што је очигледно у реперторију тема слика које су му биле наручиване: представе светаца и апостола као посредника обичних смртника пред Христом, онако како је учила римокатоличка Црква; покајника који су истицали важност покајања и исповједања, што су протестанти у својој доктрини одбацили; величање богородице Марије, што су протестанти такође доводили у питање; и из истог разлога су биле тражене слике на тему Свете породице. Ел Греко је, стицајем околности и због времена у ком је живио и стварао, постао умјетник који је служио идеалима противреформације којим су излагане и наглашаване главне доктрине католицизма.

Ел Грекова библиотека[уреди]

Инвентар књига и списа који је састављен након његове смрти потврђује да је био човјек високе културе и истински ренесансни хуманист. Његова библиотека нам даје неку идеју о ширини и опсегу његових интересовања. Чинила су је дјела свих већих грчких аутора на грчком језику, бројне књиге на латинском и друге на италијанском и шпанском: Плутархови животописи, Петраркова поезија, Ариосто, Библија на грчком, поступци Тридентског концила и архитектноски трактати Витрувија, Вањоле, Албертија, Паладија и Серлија. Ел Греко је написао један трактат о сликарству, али је рукопис изгубљен. Преостале су биљешке на маргинама његовог примјерка Витрувијевог трактата о архитектури и друге које је писао на примјерку Вазаријевих Живота умјетника.

Стваралаштво[уреди]

Ел Грекова најранија дјела у стилу ренесансе и по доласку у Италију, показују јасан прелаз с византијског на венецијанско сликарство и касније утицај Микеланђела. Међу њима су Полиптих из Модене (око 1568–69; Модена, Галерија Естензе); Христ враћа вид слијепцу (око 1570. године; Дресден, Галерија сликарства); Христ изгони трговце из храма (око 1575; Минеаполис, Институт умјетности); и портрети Ђулија Кловија (1570; Каподимонтеов музеј) и Вичентија Анастађија (1576; Њујорк, Фрикова збирка).

Од 1576. до 1577. године Ел Греко је у Мадриду и Толеду. Године 1577. пристигла му је значајна наруџба за Толедо: олтарна слика за цркву Сан Доминго ел Антигуо и Есполио (Свлачење тунике са Христа) за сакристију толеданске катедрале. Од циклуса за Сан Доминго, централни панел са Успењем Богородице је сада у Институту умјетности у Чикагу; Свето Тројство са горњег дијела је у Праду, као и бочни панел на ком је предстваљен Св. Бенедикт. Још увијек на свом изворном мјесту у цркви су Свето Лице, Св. Јован Крститељ, Св. Јован Јеванђелист и бочни панели Наклон пастира, Св. Јероним и Васкснуће.

Захваљујући овим наруџбама у Толеду, Ел Греко је успио да привуче пажњу Филипа II. Године 1580. за краља је насликао слику Свети Мауриције и тебанска легија (популарно познатом као Сан Филипа II), и Мучеништво св. Мауриција (обе у Ескоријалу). Посљедњом сликом краљ није остао задовољан и није била постављена у капелу за коју је предвиђена. Не успјевши да стекне наклоност Филипа II као покровитеља за будућу сарадњу, Ел Греко је био приморан да се врати у Толедо, град још увијек од капиталне важности у економском, друштвеном и интелектуалном животу Шпаније. У Толеду је Ел Греко стекао славу и био третиран с пажњом до краја живота. Ел Греков умјетнички стил се већ био прилагодио одређеним облицима шпанске умјетности, посебно кад су у питању његова вајарска и сликарска олтарна дјела, слике светаца приказаних самостално или у паровима, као и циклуси слика апостола, званих апостоладос. Његови свеци и мученици, често непропорционално издужени, али увијек величанствени са дочараном хијерархијом и статичним ритмом, подсјећају на византијске мозаике.

Хронологија најзначајнијих наруџби које је добијао пред крај живота је слиједећа. Године 1586. је за цркву Светог Томе у Толеду насликао Сахрану грофа Оргаза, једно од својих најзначајнијих дјела. Олтарна слика је још увијек на свом мјесту. По легенди, гроф је након смрти почаствован чудом. Наиме Св. Стефан и Св. Августин су сишли са небеса да би га сахранили својим властитим рукама. Сцена у којој је приказано ово чудо заузима доњи дио слике, а у њеном горњем дијелу је приказана душа преминулог грофа како пристиже у Рај. У средишњем дијелу и у облику вијенца који се простире од краја лијеве до краја десне стране слике, су портрети Ел Грекових савременика, истакнутих личности Толеда, међу којима је и његов властити портрет у централном дијелу. У доњем лијевом углу је стојећи портрет дјечака, његовог сина Хорхеа Мануела који у руци држи хартију на којој је Ел Греков потпис. Од три олтарне слике које је насликао за капелу Сан Хосе у Толеду од 1597. до 1599. године, главна, на којој је приказан Св. Јосиф води малог Христа и Крунисање Богородице, су и даље на предвиђеном мјесту; панели бочних олтарних слика, Богородица са Св. Агнијом Римском и Св. Теклом и Св. Мартин и просјак су у Националној галерији у Вашингтону. Нешто послије 1603. године, Ел Греко је имао новчаних проблема и био приморан да прихвата наруџбе мањег калибра. У то вријеме му је наручена олтарна слика за школу Сан Бернардино у Толеду.

Ел Грекови портрети посједују ријетку сугестивну снагу израза његових модела одјевених у тамна и црна одијела. Посебан духовни интензитет је присутан у његовом портрету кардинала Нињо де Гевара (око 1598–1600. године); Њујорк, Метрополитенски музеј), који представља једну изузетну композицију која је утицала на Веласкеза када је сликао портрет папе Иноћентија X. У свом једином пејзажу, Поглед на Толедо (1608. године; Метрополитенски музеј), Ел Греко је обдарио овај призор властитим ватреним духом.

Ел Грекова техника[уреди]

Ел Грекова сликарска техника је само наизглед једноставна. Позната реченица коју је изрекао Франсиско Пачеко (касније учитељ Веласекзов) након једне посјете његовом атељеу гласи: „Треба видјети колико труда и рада улаже Ел Греко да би његове слике изгледале као да су рађене без напора.” Едуард Мане је 1865. године, након своје посјете Шпанији и Праду у Мадриду, изјавио: „Ишао сам у Шпанију да нађем Веласкеза, а срео сам Ел Грека”.

Највећи број радиолошких и других конзерваторских анализа Ел Грековог дјела су извели стручњаци шпанског музеја Прадо, нарочито пред велику изложбу његовог стваралаштва поводом прославе четиристогодишњице од његове смрти, одржане истовремено у Праду и Толеду 2014. године.

За подлогу највећег броја својих олтарних слика у Шпанији, Ел Греко је користио ланено платно ткано ромбоидним ткањем које су локални становници Толеда употребљавали за израду столњака. Била су високог квалитета и нимало јефтина. Предност је и у томе што су ткана великих димензија, тако да није било потребе сашивати више комада платна да би се добила подлога подесна за једну олтарну слику. Портрете је обично радио на другим, мање скупим ланеним платнним. У рестаураторским студијама ово платно ромбоидног ткања се показало отпорније од других типова на промјене температуре и утицај времена. Након разапињања платна на оквир, премазивао би подлогу једним премазом љепка животињског поријекла, затим другим у комбинацији са кречом. На крају још једним уз додатак неког од земљаних пигмената црвенкасте или смеђкасте боје. Овакву заштиту, или припрему подлоге за сликање уљаним бојама су користили и венецијански сликари као Тицијан, па је врло вјероватно да је Ел Греко ову технику научио док је боравио у Италији.

За разлику од многих других сликара доба, који су припремни цртеж замишљене композиције преносили на платно са мање или више детаља, Ел Греко је своје композиције скицирао четкицом, црном уљаном бојом директно на припремљено платну. Затим је испуњавао плохе и моделирао волумене пастуозним потезима бијеле боје коју би развлачио по површини, мијењајући њен тон додацима других боја у складу са замишљеном идејом. Значајно је и то да је пред крај рада на слици користио технику лазура, коју су у 16. вијеку употребљавали венецијански сликари, да би по потреби пригушили или ојачали интензитет и тон боје у зависности да ли је ријеч о позадини или фигурама композиције. Ел Греко је, посебно у портретима апостола гдје је за позадину користио плаву боју неба, често прелазио преко ње лазуром како би умањио њен интензитет и истакао лик и/или фигуру у први план.

Хронолошка галерија дјела[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • José Gudiol, Domenikos Theotokopoulos, El Greco, 1541–1614 Barcelona: Ediciones Polígrafa, -. 1982. ISBN 978-84-343-0031-6.
  • Acton, Mary (1991). Learning to Look at PaintingsНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press. ISBN 978-0-521-40107-4. 
  • Allardyce, Isabel (2003). „Our Lady of Charity, at Illescas”. Historic Shrines of Spain 1912. Kessinger Publishing. ISBN 978-0-7661-3621-2. 
  • Álvarez Lopera, José (2005). „El Greco: From Crete to Toledo (translated in Greek by Sofia Giannetsou)”. in M. Tazartes' "El Greco". Explorer. ISBN 960-7945-83-2. 
  • Anstis, Stuart (2002). „Was El Greco Astigmatic” (PDF). Leonardo. 35 (2): 208. doi:10.1162/00240940252940612. 
  • Arslan, Edoardo (1964). „Cronisteria del Greco Madonnero”. Commentari. xv (5): 213—231. 
  • Boubli, Lizzie (2003). „Michelangelo and Spain: on the Dissemination of his Draughtsmanship”. Reactions to the Master edited by Francis Ames-Lewis and Paul Joannides. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-0807-3. 
  • Braham, Allan (јун 1966). „Two Notes on El Greco and Michelangelo”. Burlington Magazine. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 108 (759): 307—310. JSTOR 874984. 
  • Bray, Xavier (2004). El Greco. National Gallery Company, London. ISBN 978-1-85709-315-5. 
  • Brown, Jonathan (ed.) (1982). „El Greco and Toledo”. El Greco of Toledo (catalogue). Little Brown. ASIN B-000H4-58C-Y. 
  • Brown Jonathan, Kagan Richard L. (1982). „View of Toledo”. Studies in the History of Art. 11: 19—30. 
  • Brown Jonathan, Mann Richard G. (1997). „Tone”. Spanish Paintings of the Fifteenth Through Nineteenth CenturiesНеопходна слободна регистрација. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-14889-4. 
  • Byron, Robert (октобар 1929). „Greco: The Epilogue to Byzantine Culture”. The Burlington Magazine for Connoisseurs. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 55 (319): 160—174. JSTOR 864104. 
  • Constantoudaki, Maria (1975—1976). „D. Theotocópoulos, from Candia to Venice (in Greek)”. Bulletin of the Christian Archeological Society. 8 (period IV): 55—71. 
  • Cormack, Robin (1997). Painting the Soul, Icons, Death Masks and Shrouds. Reaktion Books, London. 
  • Cossío, Manuel Bartolomé (1908). El Greco (in Spanish). Victoriano Suárez, Madrid. 
  • Crow, John Armstrong (1985). „The Fine Arts—End of the Golden Age”. Spain: The Root and the FlowerНеопходна слободна регистрација. University of California Press. ISBN 978-0-520-05133-1. 
  • Davies, David (1990). „The Byzantine Legacy in the Art of El Greco”. El Greco of Crete (proceedings) edited by Nicos Hadjinicolaou. Herakleion. 
  • Davies, David (1990). „The Influence of Christian Neo-Platonism on the Art of El Greco”. El Greco of Crete (proceedings) edited by Nicos Hadjinicolaou. Herakleion. 
  • Engass Robert, Brown Jonathan (1992). „Artistic Practice—El Greco versus the Hospital of Charity, Illescas”. Italian and Spanish Art, 1600–1750. Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-1065-6. 
  • Fernádez, Francisco de San Román (1927). „De la Vida del Greco—Nueva Serie de Documentos Inéditos”. Archivo Español del Arte y Arqueologia (на језику: шпански). 8: 172—184. 
  • Firestone, Chaz (2013). „On the Origin and Status of the 'El Greco Fallacy'. Perception. 42 (6): 672—674. doi:10.1068/p7488. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2014. 
  • Foundoulaki, Efi (1992). „From El Greco to Cézanne”. From El Greco to Cézanne (catalogue). National Gallery-Alexandros Soutsos Museum. 
  • Foundoulaki, Efi (24. 8. 1990). „Reading El Greco through Manet (in Greek)”. Anti (445): 40—47. 
  • Gautier, Théophile (1981). „Chapitre X”. Voyage en Espagne (in French). Gallimard-Jeunesse. ISBN 978-2-07-037295-9. 
  • „Greco, El”. Encyclopædia Britannica. 2002. 
  • Grierson, Ian (2000). „Who am Eye”. The Eye Book. Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-755-6. 
  • Griffith, William (2005). „El Greco”. Great Painters and Their Famous Bible Pictures. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-0608-6. 
  • Gudiol, José (1973). Doménicos Theotocópoulos, El Greco, 1541–1614. Viking Press. ASIN B-0006C-8T6-E. 
  • Gudiol, José (септембар 1962). „Iconography and Chronology in El Greco's Paintings of St. Francis”. Art Bulletin. College Art Association. 44 (3): 195—203. JSTOR 3048016. doi:10.2307/3048016. 
  • Hadjinicolaou, Nicos (1990). „Doménicos Theotocópoulos, 450 Years from his Birth”. El Greco of Crete (proceedings) edited by Nicos Hadjinicolaou. Herakleion. 
  • Hadjinicolaou, Nicos (1994). „Inequalities in the work of Theotocópoulos and the Problems of their Interpretation”. Meanings of the Image edited by Nicos Hadjinicolaou (in Greek). University of Crete. ISBN 960-7309-65-0. 
  • Harris, Enriquetta (април 1938). „A Decorative Scheme by El Greco”. The Burlington Magazine for Connoisseurs. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 72 (421): 154—155+157—159+162—164. JSTOR 867279. 
  • Helm, Robert Meredith (2001). „The Neoplatonic Tradition in the Art of El Greco”. Neoplatonism and Western Aesthetics edited by Aphrodite Alexandrakis and Nicholas J. Moutafakis. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-5279-0. 
  • Hispanic Society of America (1927). El Greco in the Collection of the Hispanic Society of America. Printed by order of the trustees. 
  • Johnson, Ron (октобар 1980). „Picasso's "Demoiselles d'Avignon" and the Theatre of the Absurd”. Arts Magazine. V (2): 102—113. 
  • Kandinsky Wassily, Marc Franz (1987). L'Almanach du "Blaue Reiter". Klincksieck. ISBN 978-2-252-02567-3. 
  • Lambraki-Plaka, Marina (1999). El Greco-The Greek. Kastaniotis. ISBN 960-03-2544-8. 
  • Lambraki-Plaka, Marina (19. 4. 1987). „El Greco, the Puzzle. Doménicos Theotocópoulos today”. To Vima. 
  • Lambraki-Plaka, Marina (1992). „From El Greco to Cézanne (An "Imaginary Museum" with Masterpieces of Three Centuries)”. From El Greco to Cézanne (catalogue). National Gallery-Alexandros Soutsos Museum. 
  • Landon, A.E. (2003). Reincarnation Magazine 1925. Kessinger Publishing. ISBN 978-0-7661-3775-2. 
  • Lefaivre Liane, Tzonis Alexander (2003). „El Greco (Domenico Theotocopoulos)”. El Greco—The Greek. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-26025-1. 
  • Mango Cyril, Jeffreys Elizabeth (2002). „Towards a Franco-Greek Culture”. The Oxford History of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814098-6. 
  • Mann, Richard G. (2002). „Tradition and Originality in El Greco's Work” (PDF). Journal of the Rocky Mountain. The Medieval and Renaissance Association. 23: 83—110. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 9. 2006. Приступљено 6. 11. 2006. 
  • Marias, Fernando (1999). „El Greco's Artistic Thought”. El Greco, Identity and Transformation edited by Alvarez Lopera. Skira. ISBN 978-88-8118-474-3. 
  • Marias Fernando, Bustamante García Agustín (1981). Las Ideas Artísticas de El Greco (in Spanish). Cátedra. ISBN 978-84-376-0263-9. 
  • Mayer, August L. (јун 1929). „El Greco—An Oriental Artist”. The Art Bulletin. College Art Association. 11 (2): 146—152. JSTOR 3045440. doi:10.2307/3045440. 
  • Mayer, August L. (јануар 1939). „Notes on the Early El Greco”. The Burlington Magazine for Connoisseurs. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 74 (430): 28—29+32—33. JSTOR 867546. 
  • Meier-Graefe, Julius (1926). The Spanish Journey (translated from German by J. Holroyd-Reece). Jonathan Cape, London. 
  • Mertzios, K.D. (1961—1962). „Selections of the Registers of the Cretan Notary Michael Maras (1538–1578) (in Greek)”. Cretan Chronicles. 2 (15–16): 55—71. 
  • Nagvi-Peters, Fatima (22. 9. 1997). „A Turning Point in Rilke's Evolution: The Experience of El Greco”. Germanic Review. 72. 
  • Pallucchini, Rodolfo (мај 1948). „Some Early Works by El Greco”. Burlington Magazine. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 90 (542): 130—135, 137. JSTOR 869910. 
  • Panayotakis, Nikolaos M. (1986). „"The Cretan Period of the Life of Doménicos Theotocópoulos”. Festschrift In Honor Of Nikos Svoronos, Volume B. Crete University Press. 
  • Pijoan, Joseph (март 1930). „El Greco—A Spaniard”. Art Bulletin. College Art Association. 12 (1): 12—19. JSTOR 3050759. doi:10.2307/3050759. 
  • Procopiou, Angelo (март 1952). „El Greco and Cretan Painting”. Burlington Magazine. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 94 (588): 74+76—80. JSTOR 870678. 
  • John, Rassias; Christos, Alexiou; Peter, Bien (1982). „Greco”. Demotic Greek II: The Flying Telephone Booth. UPNE. ISBN 978-0-87451-208-3. 
  • Richardson, John (23. 4. 1987). „Picasso's Apocalyptic Whorehouse”. The New York Review of Books. 34 (7): 40—47. 
  • Salas, X. de (фебруар 1961). „The Velazquez Exhibition in Madrid”. Burlington Magazine. 103 (695): 54—57. 
  • Sanders Alan, Kearney Richard (1998). „Changing Faces”. The Wake of Imagination: Toward a Postmodern Culture. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-11950-4. 
  • Scholz-Hansel, Michael (1986). El Greco. Taschen. ISBN 978-3-8228-3171-7. 
  • Sethre, Janet (2003). „El Greco”. The Souls of Venice. McFarland & Company. ISBN 978-0-7864-1573-1. 
  • Sheehanl, J.J. (2000). „Critiques of a Museum Culture”. Museums in the German Art WorldНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-513572-5. 
  • Souchère de la, Dor (1960). Picasso à Antibes (in French). Fernan Hazan (Paris). 
  • Talbot Rice, David (1964). Piper, David, ур. Enjoying Paintings. London: Penguin. ASIN B-000-BGRP4-C. 
  • Tazartes, Mauricia (2005). El Greco (translated in Greek by Sofia Giannetsou). Explorer. ISBN 960-7945-83-2. 
  • „Theotocópoulos, Doménicos”. Encyclopaedia The Helios. 1952. 
  • Valliere, James T. (јесен 1964). „The El Greco Influence on Jackson Pollock's Early Works”. Art Journal. College Art Association. 24 (1): 6—9. JSTOR 774739. doi:10.2307/774739. 
  • Wethey, Harold E. (1962). El Greco and his School (Volume II). Princeton University Press. ASIN B-0007D-NZV-6. 
  • Wethey, Harold E. (1984). „El Greco in Rome and the Portrait of Vincenzo Anastagi”. Studies in the History of Art. 13: 171—178. 
  • Wethey, Harold E.; Forsyth, G. H.; Levitine, G.; Wethey, H. E.; Kelemen, P. l. (март 1966). „Letter to the Editor”. Art Bulletin. College Art Association. 48 (1): 125—127. JSTOR 3048356. 
  • Alberge, Dalya (24. 8. 2006). „Collector is Vindicated as Icon is Hailed as El Greco”. The Times. London. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Berg, Liisa. „El Greco in Toledo”. Архивирано из оригинала на датум 21. 6. 2006. Приступљено 14. 10. 2006. 
  • Cormack, Robin; Maria, Vassilaki (август 2005). „The Baptism of Christ New Light on Early El Greco”. Apollo Magazine. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • „Art: Dominick the Greek”. Time. јануар 1941. Приступљено 28. 8. 2009. 
  • „El Greco”. The Metropolitan Museum of Art, Department of European Paintings. Приступљено 17. 10. 2006. 
  • „El Greco Drawings could fetch £400,000”. The Guardian. London. 23. 11. 2002. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • „Film on life of painter El Greco planned, Athens”. Athens News Agency. 9. 5. 2006. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • „Greece buys unique El Greco for 1.2 million dollars, Athens”. Athens News Agency. 9. 6. 1995. Приступљено 7. 12. 2006. 
  • Hamerman, Nora (4. 12. 2003). „El Greco Paintings Lead Toward 'City of God'. Catholic Herald. Архивирано из оригинала на датум 26. 9. 2011. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Harrison, Helen A (20. 3. 2005). „Art Review; Getting in Touch With That Inner El Greco”. New York Times. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Horsley, Carter B. „The Shock of the Old”. Приступљено 26. 10. 2006. 
  • Irving, Mark (8. 2. 2004). „How to Beat the Spanish Inquisition”. The Independent on Sunday. Архивирано из оригинала на датум 6. 11. 2012. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Jones, Jonathan (24. 1. 2004). „The Reluctant Disciple”. The Guardian. London. Приступљено 18. 12. 2006. 
  • Kakissis, Joanna (6. 3. 2005). „A Cretan Village that Was the Painter's Birthplace Bridles at a nearby Town's Claim”. The Boston Globe. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Katimertzi, Paraskevi. „Cubism and El Greco (Ta Nea)”. Архивирано из оригинала на датум 27. 11. 2005. Приступљено 4. 12. 2006. 
  • Kimmelman, Michael (3. 10. 2003). „Art Review; El Greco, Bearer Of Many Gifts”. The New York Times. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • McGarr, Simon. „St Francis Receiving The Stigmata”. Архивирано из оригинала на датум 7. 2. 2007. Приступљено 24. 11. 2006. 
  • Penny, Nicholas. „At the National Gallery”. Приступљено 25. 10. 2006. 
  • Searle, Adrian (10. 2. 2004). „Revelations—The first Major British Retrospective of El Greco Has the Power of a Hand Grenade”. The Guardian. London. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Romaine, James. „El Greco's Mystical Vision”. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2011. Приступљено 24. 11. 2006. 
  • Russel, John (18. 7. 1982). „Art View; Seeing the Art of El Greco as never before”. New York Times. Приступљено 17. 12. 2006. 
  • Aznar, José Camón (1950). Dominico Greco. Madrid: Espasa-Calpe. OCLC 459049719. 
  • Davies, David; Elliott, John H. (Editors); Bray, Xavier; Christiansen, Keith; Finaldi, Gabriele (Contributors) (2005). El Greco (catalogue). London: National Gallery. ISBN 978-1-85709-938-6. OCLC 57381521. 
  • Marias, Fernando (2001). El Greco in Toledo. London: Scala. ISBN 978-1-85759-210-8. OCLC 123287031. 
  • Pallucchini, Rodolfo (7. 3. 1937). „II Polittico del Greco della R. Gallena Estense e la Formazione dell'Artista”. Gazzetta dell' Emilia (на језику: Italian). 13: 171—178. 
  • Prevelakis, Pandelis (1942). Theotokopoulos. Ta viographika. [With plates.] [Theotocópoulos—Biography] (на језику: Greek). Athēna. OCLC 316522253. 
  • Rice, David Talbot (јануар 1937). „El Greco and Byzantium”. The Burlington Magazine for Connoisseurs. The Burlington Magazine Publications, Ltd. 70 (406): 34, 38—39. ISSN 0951-0788. JSTOR 866725. OCLC 481224103. 

Спољашње везе[уреди]

Документарни филмови о Ел Греку[уреди]

Документрна серија (El Greco, Alma y Luz Universales) о Ел Греку емитована на шпанској радио-телевизији 2014. године поводом четиристогодишњице од његове смрти. (шпански језик):

Рестаурација и конзервација Ел Грекових дјела[уреди]

Друго[уреди]