Пиринејско полуострво
Пиринејско полуострво је полуострво које се налази на крајњем југозападу Европе. Од остатка Европе је одељено планинским ланцем Пиринеја, по којем је и добило име. Познато је и под називом Иберијско полуострво (или Иберија), који потиче од имена народа који је у давној прошлости насељавао један део полуострва (Ибери).
Данас се на њему налазе државе Шпанија, Андора и Португалија, британска прекоморска територија Гибралтар и мали део Француске (Француска Сердања).
Географија
[уреди | уреди извор]Пиринејско полуострво је најзападније од три јужноевропска полуострва (Пиринејског, Апенинског и Балканског). Простире се између ртова Пунта де Тарифа на југу и Пунта де Естака де Барес на северу, и између ртова Кабо да Рока на западу и Кап де Креус на истоку. На северу и западу је окружено Атлантским океаном а на југу Средоземним морем. На североистоку се налази планински ланац Пиринеји, који чини природну границу између Пиринејског полуострва и остатка Европе.[1] Уски Гибралтарски мореуз на југу одваја полуострво од обале Африке.[1] Површина Пиринејског полуострва је око 582.000 km², што га чини другим по величини полуострвом у Европи. Дужина обале је 3.313 km, од чега је 1.660 km средоземна обала, а 1.653 km атлантска обала.
Највећи део полуострва (око 2/3) заузима висораван Централна мезета,[1] изграђена од прекамбријских и кристаластих стена и старих кречњака
Источни део Шпаније и јужни део Португалије имају медитеранску климу, делови окренути Атлантском океану имају океанску климу, а у унутрашњости преовлађује континентална клима.
Историја
[уреди | уреди извор]Праисторијско раздобље
[уреди | уреди извор]Пиренејско полуострво било је насељено већ у палеолиту. У пећинама, од којих је најславнија Алтамира, нађене су бројне пећинске слике.[2]
У млађем каменом добу и у бакарном добу, Пиринејско полуострво је било једно од културних средишта.
Ширење Сахарске пустиње узроковало је исељавање становништва, од којих један део прелази Гибралтарски мореуз и населио се на Пиренејском полуострву. Ту су оснивали стална насеља, а касније су се отворили и значајни рудници, нарочито сребра и гвожђа.
Племена земљорадника и сточара касније су са Пиренејског полуострва отишла на север, копненим путем преко Пиренеја или бродовима. Населили су се на подручјима западне и средње Европе. У II и III миленијуму п. н. е. постојала је значајна поморска трговина дуж атлантске обале, која је касније замрла због сталних ратова и гусарских напада.
Пре римског освајања
[уреди | уреди извор]Почетком I миленијума пре нове ере Феничани су оснивали трговачка насеља (факторије) на медитеранској обали.[3] У VII веку п. н. е. населили су се и Грци, али поморску трговину у следећим вековима су контролисали Картагињани. Унутрашњост земље су освојили Келти.
Након пораза у Првом пунском рату, када је изгубила Сардинију, Сицилију и Корзику, Картагина је повећала своје присуство на Пиринејском полуострву.[4] Други пунски рат је избио 218. п. н. е. и завршио се поразом Картагине, након чега је полуострво постепено потпало под власт Римљана.
Владавина Римљана
[уреди | уреди извор]
Од почетка II века п. н. е. Картагињане су заменили Римљани. Постепено су продирали у унутрашњост и до краја I века пре нове ере освојили су читаво полуострво и основали неколико провинција. Сузбили су устанке домаћег становништва[5] и проводили интензивну романизацију.
Римљани су Пиринејско полуострво називали Хиспанија. Током њихове власти, неколико пута је мењана територијална подела Хиспаније. Године 197. п. н. е. створене су двије провинције — Хиспанија Цитериор (лат. Hispania Citerior) и Хиспанија Ултериор (лат. Hispania Ulterior). Октавијан Август је 27. п. н. е. поделио Хиспанију на три провинције: Бетику, Лузитанију и Тараконенсис.[6] Цареви Каракала и Диоклецијан су касније вршили нове поделе. Каракала је повећао број провинција на четири, а Диоклецијан прво на пет, а касније на седам.
Слабљењем Римског царства, са севера су продирали разни варварски народи: Алани, Свеви, Вандали, Визиготи.[5]
Држава Визигота
[уреди | уреди извор]Визиготи су од 418. године имали краљевство у Аквитанији (јужна Француска). Године 507. Франци су заузели њихове поседе и они су се повукли преко Пиренеја.[7] У раздобљу између 510. и 531. зауставили су франачке покушаје продора.
Године 534, формирали су своју државу са седиштем у Толеду, која је контролисала највећи део полуострва. Сузбили су продоре Византије и Свева и угушили побуне локалног становништва у Баскији и Андалузији.
О значају Пиренејског полуострва у то доба сведочи и чињеница да су у Толеду одржана три црквена концила Запада између 396. и 589. године.[8] Касније су се у Толеду одржавали локални савети, који су имали битан утицај на политику краљевства.
Визиготи су током два века били аријанци. Краљ Рекард I попео се на престо 586. године. Годину дана касније одрекао се аријанизма и прешао на католицизам.[9] Црква је у овом периоду имала знатан утицај. Потицала је јединство земље, пружајући краљу потпору против великих земљопоседника, који су бранили своје привилегије. Строга верска политика била је уперена против пагана, Јевреја и аријанаца.
Краљеви су водили политику стапања Визигота са старим иберским и романским становништвом. Преузимали су и учвршћивали старе римске установе. Године 654, донесен је законик Liber iudiciorum, који је заменио разне врсте обичајног права.[10]
Борбе за престо су ослабиле државу Визигота и учиниле је лаком метом муслиманских освајача почетком 8. века.
Маварска освајања
[уреди | уреди извор]Користећи унутрашње сукобе у Визиготској држави, Маври су 711. почели инвазију и у року од 5 година заузели скоро цело полуострво. Након заузимања Пиринејског полуострва, Маври су прешли на франачку територију, али су 732. доживели тежак пораз код Поатјеа, чиме је заустављено њихово даље продирање у Европу.[11] Након овог пораза, муслимански освајачи су почели да се настањују у јужном делу полуострва, који су називали Ал-Андалуз. Абдераман I је 772. прогласио Кордопски емират. На северу полуострва, у астуријским планинама, одржало се хришћанско краљевство, а ускоро су настале и друге хришћанске државе. Абдераман III је 929. прогласио Кордопски халифат,[12] а за време његове дуге владавине дошло је до културног процвата.
Реконкиста
[уреди | уреди извор]Борба за поновно хришћанско освајање Пиринејског полуострва почела је 720. битком код Ковадонге.
Средином 10. века, хришћанске земље обухватале су Леон, Астурију, Галицију и Кастиљу, као и делове Баскије и Наваре. У наредним вековима реконкиста је настављена са променљивим успехом. У 13. веку хришћански краљеви су заузели Кордобу, Севиљу, Мајорку, Менорку и Валенсију, а муслиманске територије су се свеле на Гренаду, која је пала 1492.
После реконкисте
[уреди | уреди извор]Мање краљевине су се временом ујединиле у једну државу, са изузетком Португалије, мада је током кратког временског периода (1580—1640) цело полуострво било политички уједињено у Иберијску унију. Данас се на Пиринејском полуострву налазе три државе — Шпанија, Португалија и Андора, као и британска прекоморска територија Гибралтар.
Становништво
[уреди | уреди извор]Религија
[уреди | уреди извор]Огромна већина становника у свим државама и територијама Пиринејског полуострва су католици по вероисповести. Друге религије су слабо заступљене, мада постоје мале заједнице протестаната и других хришћана, муслимана, хиндуса и јевреја. У Шпанији и Португалији постоји значајан број нерелигиозних особа.
У анкети Центра за социолошка истраживања из фебруара 2013, 70,9% испитаних Шпанаца се изјаснило као католици, 24,6% се изјаснило као нерелигиозни, док је 2,4% испитаника навело да припадају некој другој религији.[13]
Католици чине 81% становништва Португалије, према резултатима пописа из 2011. Припадници других хришћанских вероисповести чине 3,3% становништва, а нерелигиозних је 6,8%.[14]
У Андори је преко 90% становништва католичке вероисповести,[15] док у Гибралтару има око 78% католика.[16]
Народи који живе на овом простору су романског порекла, изузев народа Баски, чији језик није сродан ни једном другом језику.
Језици
[уреди | уреди извор]
Најзаступљенији језици на Пиринејском полуострву су шпански, португалски, каталонски, галицијски и баскијски.
Шпански језик (или кастиљански) је службени језик у Шпанији и има највише говорника. У истраживању Евробарометра из 2005, 89% анкетираних становника Шпаније је навело шпански као свој матерњи језик.[17]
Португалски језик је готово универзални језик у Португалији и други је најзаступљенији језик на Пиринејском полуострву.
Каталонски језик је службени језик у Каталонији и Андори, а говори се и у неким деловима Арагона и Мурсије. Дијалекат каталонског језика познат као валенсијански језик је службени језик у Валенсијанској покрајини. Каталонски језик је матерњи за 5 до 6 милиона људи.[18] У анкети Евробарометра из 2005, 9% испитаника из Шпаније је навело каталонски као свој матерњи језик.[17]
Галицијски језик је службени језик у Галицији и њиме говори око 2 милиона људи.[18]
Баскијски језик има око 600.000 говорника на северу Шпаније и службени је језик у Баскији и Навари.[18]
Остали мањи језици су арагонски, астуријски, леонски, астурлеонски и окситански.
Државе и територије
[уреди | уреди извор]| Држава/ Територија |
Становништво (на полуострву) | km² | % | Напомена |
|---|---|---|---|---|
 Шпанија
|
~ 43.500.000 | 493.514[19] | 84,66% | Без Балеарских острва, Канарских острва, Сеуте и Мелиље. |
 Португалија
|
~ 10.000.000 | 89.261 | 15% | Без Азорских острва и Мадеире |
 Француска
|
12.035 | 540 | <1% | Француска Сердања се налази на јужној страни Пиринеја, и технички припада Пиринејском полуострву. |
 Андора
|
84.082 | 468 | <1% | Држава на јужној страни Пиринеја, између Француске и Шпаније. |
 Гибралтар
|
29.431 | 7 | <1% | Британска прекоморска територија |
Највећи градови
[уреди | уреди извор]| № | Град | Популација | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
_25.jpg) Мадрид  Барселона |
1. | Мадрид | Шпанија | 3.198.645 |  Валенсија  Севиља | ||||
| 2. | Барселона | Шпанија | 1.611.013 | ||||||
| 3. | Валенсија | Шпанија | 792.054 | ||||||
| 4. | Севиља | Шпанија | 698.042 | ||||||
| 5. | Сарагоса | Шпанија | 678.115 | ||||||
| 6. | Малага | Шпанија | 561.435 | ||||||
| 7. | Лисабон | Португалија | 547.733 | ||||||
| 8. | Мурсија | Шпанија | 437.667 | ||||||
| 9. | Билбао | Шпанија | 351.356 | ||||||
| 10. | Аликанте | Шпанија | 329.325 | ||||||
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Iberian Peninsula, Pearson Education, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ У Алтамири откривени нови цртежи стари 25.000 година, Блиц, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ Самарџић, Н. Историја Шпаније. Првих пола милиона година. Плато, Београд, 2005. Стр-11-18
- ^ Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
- ^ а б Hispania, UNRV.com, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ The Conquest of Hispania and the Province of Tarraconensis Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013), приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ Cameron, Ward. The Cambridge Ancient HIstory - Volume XIV. Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425–600. Perkins and Whitby. стр. 113—114.
- ^ councils of Toledo, Encyclopædia Britannica, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ Frassetto 2003, стр. 304
- ^ Sarris 2011, стр. 323–324
- ^ Battle of Moussais (Poitiers II): October 732 Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2017), приступљено на дан 29. 10. 2013.
- ^ Umayyad Caliphate of Cordoba 929-1031, GlobalSecurity, приступљено на дан 29. 10. 2013.
- ^ Barómetro de abril, Centro de investigaciones Sociológicas, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ Census - Final results : Portugal - 2011, Statistics Portugal, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ 2011 Report on International Religious Freedom - Andorra, United States Department of State, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ Census of Gibraltar 2001 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. децембар 2013), Government of Gibraltar, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ а б Europeans and their Languages, Eurobarometer, приступљено на дан 27. 10. 2013.
- ^ а б в The languages of Spain, cyberspain.com, приступљено на дан 27. 10. 2013.
- ^ Physical geography and geology of Spain, iberianature.com, приступљено на дан 28. 10. 2013.
- ^ „Portugal: Cities”. citypopulation.de. Приступљено 27. 10. 2013.
- ^ „Spain: Major Cities”. citypopulation.de. Приступљено 27. 10. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Sarris, Peter (2011). Empires of Faith: The Fall of Rome to the Rise of Islam, 500-700. Oxford University Press. стр. 323—324. ISBN 978-0-19-926126-0.
- Frassetto, Michael (2003). Encyclopedia of Barbarian Europe: Society in Transformation. ABC-CLIO. стр. 304. ISBN 978-1-57607-263-9.
- Cameron, Ward. The Cambridge Ancient HIstory - Volume XIV. Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425–600. Perkins and Whitby. стр. 113—114.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |
| Остале | |
