Манастир Беочин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Беочин
Manastir Beočin 004.jpg
Поглед на манастирску цркву
Опште информације
Место Беочин
Општина Општина Беочин
Држава  Србија
Врста споменика манастир
Време настанка 16. век
Тип културног добра Споменик културе од изузетног значаја
Власник Република Србија
Надлежна установа за заштиту Покрајински завод за заштиту споменика културе Нови Сад
Чудотворна икона Богородице

Манастир Беочин са манастирском црквом посвећеном празнику Вазнесења Христовог, налази се на ободу Фрушке Горе у истоименом месту. Припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Прошлост манастира[уреди]

Нема поузданих података о времену оснивања манастира. Први пут се помиње у турским документима 1566-67. године, када је имао малу једнобродну цркву, за коју се претпоставља да је била саграђена под утицајем традиционалне архитектуре. У Аустро-Турским ратовима, манастир је оштећен и напуштен. После Велике сеобе Срба, манастир су обновили избегли калуђери манастира Раче, између 1697-99. године. Исти монаси су 1708. саградили привремену цркву од дрвета. Познати су под именом Рачани.

Манастир данас[уреди]

По рушењу старе дрвене богомоље, данашња манастирска црква је изграђена 1732. и 1734., а троспратни звоник уз западну фасаду цркве саграђен је 1762. године. Била је то велика заслуга Обрада Радонића из Новог Сада, који је 1752. године утрошио 190 ф. за репарацију храма, а 1762. године дао још 2000 ф. за торањ црквени.[1] Манастирски конаци, који су грађени између 1728. и 1771. године, окружују цркву са јужне и западне стране. Велике прилоге су дали и други побожни Срби: Димитрије Димитријевић из Футога, Атанасије Булаћ из Черевића за покривање звоника са бакром. Велико звоно од осам центи купио је 1785. године Атанасије Томић из Илока, а средње звоно тешко 4,5 центи направили су грађани новосадски: Лазар Јовановић, Стефан Голубовић и Михаил Живановић.[2] Манастирски комплекс је потпуно обновљен 1893. године, а мање измене изведене су 1921. године.

Темпло манастирске цркве је резао 1757. године Павел, пасторак Павла Парића из Вршца. Иконостас у манастирској цркви сликали су Димитрије Бачевић, Јанко Халкозовић и Теодор Крачун, у шестој и седмој деценији 18. века. Њих је 1765. године ангажовао поменути ктитор Радонић, да осликају темпло за 200 холандских дуката.[3] Мајстори иконописци су се 1766. године "прерачунали" мислећи да их је мало платио па су прекинули посао. Тек кад им је манастир понудио још 200 ф. наставили су рад, а Обрадов наследник Теодор Обрадовић је све платио. У непосредној близини манастира, истовремено кад и црква, сазидана је стара капела. Нова, данашња капела саграђена је 1905. године према пројекту Владимира Николића. У Другом светском рату, манастир је опустошен, али су грађевине остале неоштећене. Своје последње дана у Беочинском манастиру провео је српски песник Јован Грчић Миленко.

У непосредној близини манастира се налази клизиште које је почетком 2013. године оборило потпорни зид висине три метра из 18. века,[4] у лето 2013. подигнут је нови зид као заштита од одрона земље.[5]

У манастиру је сахрањен Свети епископ Варнава Настић, који је умро 12. новембра 1964. године у манастиру.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ "Србски народни лист", Будим 1846. године
  2. ^ "Србски народни лист", Будим 1846. године
  3. ^ "Србски народни лист", Будим 1846. године
  4. ^ Клизиште прети манастиру („Политика“, 10. март 2013), Приступљено 12. 4. 2013.
  5. ^ Потпорни зид за манастир Беочин („Политика“, 25. август 2013)

Спољашње везе[уреди]