Пређи на садржај

Хронологија Београдске операције

С Википедије, слободне енциклопедије
Детаљ уметничког приказа Београдске операције са командантима Дапчевићем и Ждановим у Спомен-комплексу „Сремски фронт” у Адашевцима, код Шида
Споменик Партизан на вечној стражи, рад вајара Радете Станковића из 1988. испред Гробља ослободилаца Београда 1944.

Београдска операција представља низ повезаних борби вођених за ослобођење Београда и његове околине у Другом светском рату, октобра 1944. године. Операцију су извеле јединице Прве армијске групе НОВ и ПОЈ и Трећег украјинског фронта Црвене армије наневши тежак пораз немачкој Групи армија „Србија”.

Операција је трајала од 10. до 23. октобра 1944. и одвијала се у три фазе:

  • припремне борбе од 10. до 14. октобра — у овој фази партизанске и совјетске снаге сломиле су немачку спољну линију одбране која се протезала од Обреновца, преко Јајинаца, Кумодража, Авале и Бањице до Смедерева.
  • борбе за непосредно ослобођење Београда од 14. до 20. октобра — ова фаза представља борбе вођене у самом граду, из улице у улицу, из куће у кућу, али и на спољним прилазима граду против немачких јединица, које су у току операције продирале с југа и дошле до Великог и Малог Мокрог Луга, Болеча и Авале из правца Смедерева.
  • завршне борбе од 20. до 23. октобра — у овој фази партизанске и совјетске снаге наставиле су са одбацивањем непријатеља и ослободиле Земун, Сурчин и околна места. Сусретом партизанско-совјетских јединица, које су прешле преко Савског моста и ослободиле Земун и јединица 12. војвођанског корпуса, које су форсирале Саву и ослободиле Сурчин и околна села, 23. октобра код Нове Пазове завршена је Београдска операција и отпочело гоњење непријатељских снага кроз Срем.

Припремне борбе

[уреди | уреди извор]

9. октобар

[уреди | уреди извор]
  • У току ноћи 9/10. октобра јединице 12. војвођанског корпуса11. крајишка и 16. војвођанска дивизија извршиле напад на Обреновац. Напад је извршен са свих страна — 11. дивизија је нападала с истока и југа, 16. дивизија са запада и северозапада, Пета крајишка бригада са југа из правца Мислођина, а 12. крајишка бригада са истока из правца села Барича. Услед одлучне одбране немачких снага, којима је у току борбе стигло појачање из правца Београда, напад је одбијен. Партизанске снаге успеле су да заузму Мислођин и Барич, али су у свитање 10. октобра биле принуђене на повлачење на почетне положаје. У овим борбама партизанске снаге имале су губитке од 40 мртвих и 76 рањених бораца.[1]
  • У току ноћи 9/10. октобра Прва крајишка бригада извршила напад на немачки гарнизон у Тополи, али је због јаке одбране и дејства непријатељских тенкова, морала да се повуче ка Наталинцима. У току исте ноћи, један батаљон Четврте крајишке бригаде порушио је железничку пругу и железничку станицу у Ковачевцу и ликвидирао непријатељску посаду на станици. Непријатељске снаге претрпеле су губитке од 11 мртвих и 4 заробљена, док су партизанске снаге имале 11 рањених бораца.[1]

10. октобар

[уреди | уреди извор]
Уметнички приказ Прве фазе Београдске операције (10—14.10) изложен у Спомен-комплексу „Сремски фронт” у Адашевцима, код Шида
  • Код Ковачевца и Кусадка, код Младеновца, јединице из састава Пете крајишке дивизије (Прва, Четврта и Седма крајишка бригада) разбиле колону од око 300 немачких војника, наневши јој губитке од око 80 мртвих и 40 заробљених. Овом приликом уништено је једно оклопно возило, седам камиона и мотоцикл, а заплењена су два топа и већа количина наоружања и муниције. Партизанске снаге имале су једног погинулог и шест рањених бораца.[1]
  • У Мељаку, код Умке Трећа личка ударна бригада, из састава Шесте личке дивизије, сломила отпор немачких војника, наневши им губитке од 20 мртвих и више рањених и запленивши два камиона, мотоцикл и већу количину наоружања и друге војне опреме. Бригада је имала 5 мртвих и 10 рањених бораца.[1]
  • Два батаљона Четврте крајишке бригаде извршила напад на немачке снаге у Младеновцу, али су се после краће борбе повукли из града, јер је непријатељу стигло појачање из Београда. Немачка моторизована колона је следећег јутра продужила ка Тополи, одбацивши делове Прве пролетерске дивизије са пута Младеновац—Топола.[2][3]
  • Након неуспелог напада на Обреновац, Штаб 12. војвођанског корпуса донео је одлуку да се напад обнови у току ноћи 10/11. октобар додатним ангажовањем делова 36. војвођанске дивизије. Непријатељске снаге су после првог напада, скратиле линију одбране и повукле се на упоришта — Обреновац, Барич и Умка. Услед одлучне непријатељске одбране из бетонских бункера, напад није успео па су се партизанске снаге у зору 11. октобра повукле на почетне положаје. У овим борбама 36. дивизија је имала 17 мртвих и 36 рањених бораца, међу којима је била Вера Мишчевић (1925—1944), референт санитета Трећег батаљона Треће војвођанске бригаде, која је страдала у селу Звечка. Посмртно је проглашена за народног хероја.[2][4]
  • У току ноћи 10/11. октобра Пета крајишка бригада извршила неуспели напад на Мислођин, код Обреновца. Бригада је имала 6 мртвих и 11 рањених.[2]

11. октобар

[уреди | уреди извор]

12. октобар

[уреди | уреди извор]

13. октобар

[уреди | уреди извор]
Напредовање совјетско-партизанских снага ка Београду, у рејону Авале октобра 1944. године.

Борбе за Београд

[уреди | уреди извор]
Уметнички приказ Друге фазе Београдске операције изложен у Спомен-комплексу „Сремски фронт” у Адашевцима, код Шида

14. октобар

[уреди | уреди извор]
  • Након састанака, око поднева 14. октобра у рејону Шупљег камена, испод Авале извршена је снажна артиљеријска припрема из преко 300 оруђа (више од 300 топова и минобацача и 24 „каћуше”), а част да повуче обарач првог топа имао је генерал Дапчевић. Снажна артиљеријска ватра трајала је 30 минута након чега је настављен општи напад на Београд.[25]
  • Правац напада Првог пролетерског корпуса (централни правац):
    • Јединице Друге и Треће личке ударне бригаде, из састава Шесте личке дивизије, након сламања јаког немачког отпора ослободиле Ресник, Кијево и Кнежевац, а потом су у садејству једног пешадијског батаљона и мањих артиљеријских снага Црвене армије сломиле немачки отпор на Миљаковцу и потиснуле га ка Кошутњаку и Топчидеру, заузевши железничку станицу Топчидер. У овим борбама бригаде су имале губитке од 4 мртва и 15 рањених бораца. Истовремено са овим нападом, Осма црногорска бригада, из састава Прве пролетерске дивизије је сломивши немачки отпор код Пиносаве, наступала преко Ресника и заузела Раковицу, овладавајући непријатељским упориштем на јужној ивици града, као и фабриком авионских мотора.[19][26][27][22]
    • После вишечасовне борбе јединице Прве пролетерске дивизије и 36. гардијске тенковске бригаде су у вечерњим часовима 14. октобра ослободиле Бањицу и Дедиње, а у току ноћи наставиле наступање према граду – Прва пролетерска дивизија кретала се преко Аутокоманде ка Славији, а 13. гардијска механизована бригада у правцу хиподрома.[28]
Дејство каћуша у току Београдске операције
  • Правац напада Пете крајишке дивизије (бочни десни правац):

15. октобар

[уреди | уреди извор]
  • Правац напада Дванаестог војвођанског корпуса (бочни леви правац):
    • После вишечасовне борбе против јаких немачких снага јединице Пете крајишке козарске ударне бригаде и један батаљон Дванаесте крајишке ударне бригаде, из састава Једанаесте крајишке дивизије, ослободиле Жарково. У овим борбама непријатељ је имао 30 мртвих, 40 рањених и 55 заробљених војника, док су партизански губици износили 24 погинула и 32 рањена борца.[33] У току наредне ноћи, Петра крајишка бригада је након тешких борби, пробила одбрану немачког батаљона на Бановом брду и заузела важан одбрамбени положај непријатеља. У овој борби непријатељ је имао 30 мртвих и 55 заробљених војника, а заплењена је већа количина наоружања и ратне опреме.[34]
  • Борбе против немачке групе „Штетнер”
    • Одступајући из источне Србије, немачка корпусна група „Штетнер” све се више примицала Београду. Њене предње јединице су се у току преподнева 15. октобра приближиле источном делу Београда, где су у рејону Малог Мокрог Луга нападнуте од јединица Прве крајишке бригаде, из Пете крајишке дивизије, и скоро потпуно уништене. Неколико немачких аутомобила успело је да се повуче у Гроцку. Гонећи немачке снаге у одступању, један батаљон Прве крајишке бригаде продро је у Гроцку, одбацио слабије немачке снаге и овладао овим местом.[35] У току ноћи 15/16. октобра, Прва крајишка бригада, ојачана совјетским тенковима и артиљеријом, извршила је јуриш на немачку колону на друму између Гроцке и Брестовика, наневши јој знатне губитке, након чега је била принуђена да се повуче у рејон села Пударци.[36]
    • У новонасталој ситуацији, Штаб Прве армијске групе НОВ и ПОЈ је наредио 21. српској дивизији, која се налазила у резерви у рејону Авале, да хитно образује јак заслон на Смедеревском друму и не дозволи пробијање непријатељских снага у Београд. Извршавајући постављени задатак, јединице 21. дивизије су заузеле следеће положаје: Четврта српска бригада на узвишицама Шугавцу и Липовици на левој обали Болечице и у дубини на линији Ерино брдо—Смрдан—Мали Мокри Луг—Велики Мокри Луг, где се до тада налазила 15. гардијска механизована бригада Црвене армије; Пета српска бригада на линији Голо брдо—Лештане—Забран, са задатком да делује у бок немачким снагама које одступају Смедеревским друмом.[36][37]
    • У току ноћи 15/16. октобар немачке снаге извеле су напад на јединице 5. крајишке и 21. српске дивизије. Током тешких борби, које су трајале читаве ноћи и у којима су трпели велике губитке (само у борби код Малог Мокрог Луга имали су око 360 мртвих), Немци су упорно настојали да се пробију у град, што су успели делом снага, које су продрле на правцу Коњарника, Цветкове механе и Великог Врачара (Звездара), али нису успеле да се споје са својим јединицама у центру.[37]

16. октобар

[уреди | уреди извор]
  • Борбе против немачке групе „Штетнер”
    • У рејону Великог Мокрог Луга, немачке јединице напале положаје 14. гардијске механизоване бригаде Црвене армије, с циљем да подрже своје снаге, које су, нападајући у захвату Смедеревског друма, продрле у источно предграђе Београда. Немачки војници су узастопно јуришали, али су совјетски војници одржали своје положаје. Услед великих губитака, немачке снаге су биле приморане да одустану од даљих напада на том делу фронта и да своје снаге усмере у рејоне, где су већ успеле да продру у град.[37]
    • Након пробоја у источно предграђе Београда, немачке снаге покушале да се споје са својим снагама у центру. Ове снаге је у Улици краља Александра напао један батаљон Друге пролетерске бригаде и одбацио у рејон основне школе „Војислав Илић” (данас Архитектонска техничка школа), где их је у садејству са 36. гардијском тенковском бригадом окружио и уништио.[37]
    • У току дана разбијена је и већим делом уништена група Немаца, која се пробила ка Коњарнику, а најјачи отпор пружила је група која се пробила у рејон Великог Врачара (Звездара). Концентричним ударом 14. гардијске механизоване бригаде и јединица Пете крајишке дивизије ова група је разбијена и уништена, чиме је пропао други немачки покушај да обезбеде пробој својих главних снага у Београд из правца Смедерева.[37]

17. октобар

[уреди | уреди извор]

18. октобар

[уреди | уреди извор]
  • У ослобођеном делу Београда отпочео рад Команде града Београда, која је организовала прву војно-цивилну власт у граду. Командант града био је генерал-мајор Љубодраг Ђурић, а поред њега у Команди су се налазили — Ђоко Савићевић задужен за снабдевање; Митар Ковачевић за обавештајни рад; Бранко Вучинић секретар Команде града и секретар партијске организације. Одмах по функционисању, Команда је упутила Проглас грађанима позивајући их да свим снагама помогну Народноослободилачку борбу. Команда града је функционисала до 26. октобра 1944. када је на седници Главног Народноослободилачког одбора Србије именован Народноослободилачки одбор града Београда, на челу са Михајлом Ратковићем.[38][39][40]

19. октобар

[уреди | уреди извор]

20. октобар

[уреди | уреди извор]

Завршне борбе

[уреди | уреди извор]

21. октобар

[уреди | уреди извор]

22. октобар

[уреди | уреди извор]

23. октобар

[уреди | уреди извор]

Командни састав јединица

[уреди | уреди извор]

НОВ и ПОЈ

[уреди | уреди извор]
Командни састав јединица Прве армијске групе НОВЈ
Прва армијскa групa НОВЈ
командант генерал-лајтнант Пеко Дапчевић
п. комесар пуковник Мијалко Тодоровић
Први пролетерски корпус
командант генерал-лајтнант Пеко Дапчевић
п. комесар пуковник Мијалко Тодоровић
Дванаести војвођански корпус
командант генерал-мајор Данило Лекић Шпанац
п. комесар пуковник Стефан Митровић
Командни састав јединица Првог пролетерског корпуса
Први пролетерски корпус
1. пролетерска дивизија
командант пуковник Васо Јовановић
п. комесар потпуковник Владо Шћекић
1. пролетерска бригада 3. крајишка бригада 8. црногорска бригада 13. пролетерска бригада
командант мајор Јагош Жарић потпуковник Владо Бајић мајор Саво Машковић мајор Милан Жежељ
п. комесар мајор Мирко Јовановић мајор Петар Лазаревић Швабо мајор Јокаш Брајовић мајор Иван Денац
6. личка пролетерска дивизија
командант пуковник Ђоко Јованић
п. комесар потпуковник Никола Пејновић
1. личка бригада 2. личка бригада 3. личка бригада 22. српска (космајска) бригада
командант мајор Милан Антончић Велебит мајор Драган Ракић мајор Лазо Радаковић мајор Радослав Маричић Каплар
п. комесар мајор Богдан Вујновић мајор Бранко Дамјановић мајор Гојко Милекић мајор Радован Гаковић
5. крајишка дивизија
командант пуковник Милутин Морача
п. комесар потпуковник Илија Матерић
1. крајишка бригада 4. крајишка бригада 10. крајишка бригада 21. српска бригада
командант потпуковник Стево Рауш мајор Вид Бодирожа Вицука мајор Марко Срдић поручник Живомир Белошевац Бора
п. комесар мајор Петар Симурдић мајор Драго Ђукић капетан Владимир Малбашић Јово Роган
21. српска дивизија
командант пуковник Милоје Милојевић
п. комесар потпуковник Младен Марин
4. српска бригада 5. српска бригада 2. пролетерска бригада 31. српска бригада
командант мајор Гајо Војводић мајор Новак Перућица мајор Љубиша Веселиновић Миодраг Нешић Кеша
п. комесар мајор Неђо Богићевић мајор Марко Радетић мајор Срећко Милошевић Момчило Вучековић
Командни састав јединица Дванаестог војвођанског корпуса
Дванаести војвођански корпус
16. војвођанска дивизија
командант потпуковник Марко Перичин Камењар
п. комесар потпуковник Пашко Ромац
1. војвођанска бригада 2. војвођанска бригада 4. војвођанска бригада
командант мајор Илија Богадновић мајор Сава Согић мајор Марко Милановић
п. комесар мајор Јован Штоковац мајор Арсо Мијовић Милорад Митровић Раде
36. војвођанска дивизија
командант мајор Радослав Јовић Мишко
п. комесар мајор Богдан Вујошевић
3. војвођанска бригада 5. војвођанска бригада 6. војвођанска бригада
командант мајор Нико Ђурашевић мајор Стеван Бикић мајор Илија Романовић
п. комесар мајор Сулејман Омеровић Цар мајор Есад Церић мајор Воја Живановић Џокеј
11. крајишка дивизија
командант пуковник Милош Шиљеговић
п. комесар потпуковник Блажо Ђуричић
5. крајишка бригада 12. крајишка бригада 32. српска (мачванска) бригада
командант мајор Душан Егић мајор Миле Вученовић ?
п. комесар мајор Махмут Ибрахимпашић Машо мајор Милутин Вујовић Станко Васиљевић
28. славонска дивизија
командант потпуковник Радојица Ненезић
п. комесар потпуковник Ђуро Кладарин
17. славонска бригада 21. славонска бригада
командант мајор Милан Јока мајор Душан Крећа
п. комесар мајор Крсто Босанац мајор Бранко Купрешанин
Командни састав јединица 23. српске дивизије
23. српска дивизија[б]
командант потпуковник Миладин Ивановић
п. комесар потпуковник Војин Поповић
Седма српска бригада Девета српска бригада 14. српска бригада
командант мајор Војин Јовановић капетан Јован Кецман Чеда капетан Јован Митић Борче
п. комесар Ђуро Златковић Милић Недељко Тошковић Фоча Војислав Дрљачић Драган

Црвена армија

[уреди | уреди извор]
Командни састав јединица Трећег украјинског фронта
Трећи украјински фронт (рус. 3-й Украинский фронт)
командант маршал Фјодор Толбухин
пешадијске (стрељачке) јединице
57. армија (рус. 57-я армия)
командант генерал-лајтнант Михаил Шарохин
64. стрељачки корпус (рус. 64-й стрелковый корпус) 75. стрељачки корпус (рус. 75-й стрелковый корпус)
командант генерал-мајор Иван Кравцов генерал-мајор Адриан Акименко
73. гардијска стрељачка дивизија (рус. 73-я гвардейская стрелковая дивизия) 236. гардијска стрељачка дивизија (рус. 236-я стрелковая дивизия) 74. стрељачка дивизија (рус. 74-я стрелковая дивизия) 233. стрељачка дивизија (рус. 233-я стрелковая дивизия)
командант пуковник Андреј Гребнев пуковник Петар Кулишки пуковник Константин Сичов пуковник Тимофеј Сидоренко
механизовано-тенковске јединице
4. гардијски механизовани корпус (рус. 4-й гвардейский механизированный корпус)
командант генерал-лајтнант Владимир Жданов
13. гардијска механизована бригада (рус. 13-я гвардейская механизированная бригада) 14. гардијска механизована бригада (рус. 14-я гвардейская механизированная бригада) 15. гардијска механизована бригада (рус. 15-я гвардейская механизированная бригада) 36. гардијска тенковска бригада (рус. 36-я гвардейская танковая бригада)
командант пуковник Александар Сергиенко[в] (до 14.10)
потпуковник Генадиј Обатуров
пуковник Никодим Никитин потпуковник Михаил Адрианов пуковник Петар Жуков
5. гардијска моторизована бригада (рус. 5-я гвардейская мотострелковая бригада)
командант пуковник Николај Завјалов
остале јединице
17. ваздухопловна армија (рус. 17-я воздушная армия)
командант генерал-лајтнант Владимир Судец
Дунавска ратна флотила (рус. Дунайская военная флотилия)
командант вицеадмирал Сергеј Горшков

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ данас Макензијева улица
  2. ^ Дивизија се налазила под командом Главног штаба НОВ и ПО Србије
  3. ^ Тешко рањен у борбама

Фотогалерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Hronologija NOB 1963, стр. 977.
  2. ^ а б в г д Hronologija NOB 1963, стр. 978.
  3. ^ BG operacija 1964, стр. 194.
  4. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 565.
  5. ^ BG operacija 1964, стр. 193.
  6. ^ Дапчевић 1984, стр. 100.
  7. ^ Radanović 2014, стр. 109.
  8. ^ Radanović 2014, стр. 115.
  9. ^ а б в г д ђ е Hronologija NOB 1963, стр. 979.
  10. ^ Radanović 2014, стр. 110–111.
  11. ^ BG operacija 1964, стр. 199–203.
  12. ^ Хронологија 1964, стр. 979.
  13. ^ Radanović 2014, стр. 111–112.
  14. ^ BG operacija 1964, стр. 203–204.
  15. ^ BG operacija 1964, стр. 205.
  16. ^ Дапчевић 1984, стр. 122.
  17. ^ BG operacija 1964, стр. 198–199.
  18. ^ Radanović 2014, стр. 113.
  19. ^ а б в г Hronologija NOB 1963, стр. 980.
  20. ^ BG operacija 1964, стр. 207–208.
  21. ^ Дапчевић 1984, стр. 129.
  22. ^ а б Radanović 2014, стр. 136.
  23. ^ BG operacija 1964, стр. 220.
  24. ^ Дапчевић 1984, стр. 130.
  25. ^ Дапчевић 1984, стр. 123—124.
  26. ^ BG operacija 1964, стр. 208—209.
  27. ^ а б BG operacija 1964, стр. 226.
  28. ^ BG operacija 1964, стр. 224.
  29. ^ а б в BG operacija 1964, стр. 231.
  30. ^ Radanović 2014, стр. 170.
  31. ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 554.
  32. ^ BG operacija 1964, стр. 227.
  33. ^ Hronologija NOB 1963, стр. 983.
  34. ^ а б BG operacija 1964, стр. 232.
  35. ^ BG operacija 1964, стр. 236.
  36. ^ а б BG operacija 1964, стр. 237.
  37. ^ а б в г д BG operacija 1964, стр. 238.
  38. ^ а б Hronologija NOB 1963, стр. 984.
  39. ^ Đurić 1989, стр. 243–244.
  40. ^ „Komunisti i socijalisti dali ukupno 12 gradonačelnika”. blic.rs. 25. 08. 2008. 

Литература

[уреди | уреди извор]