Грб Трибалије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Грб Трибалије
Грб Србије (Трибалије) Рихентал - Гриненберг.png
Детаљи
Носилац апокрифни (приписани) грб
Србије (Трибалије)
Штит глава вепра прободена стрелом кроз разјапљене раље

Грб Трибалије је апокрифни (приписани) грб историчарима непознате средњовековне територије Трибалије, за коју се верује да је у том периоду била под контролом српских владара (царева). Иако је код нас грб познат под овим именом, он се јавља и као грб цара Србије, грб Српског царства, грб Великог Српског војводства, грб Србије, грб Србије под Турцима, грб хабзбуршке Србије, грб Шумадије, те грб Шумадије и Браничева. То је један од најстарих хералдичких приказа који се везује за Србију.

Историја грба[уреди]

Грб цара Србије, прашки препис Хронике сабора у Констанци
Грб Трибалије у Стематографији

Први познати пример овог апокрифа се појављује у Хроници сабора у Констанци из 1415. године, где се исти назива грб цара Србије. У том приказу није прецизирано да ли се грб односи на владарску инсигнију самог владара (цара), или је то грб целог Српског царства (које се тад помиње), или је то ипак грб само неке од покрајина којом је тај владар управљао. Такође, грб са истим мотивом се појављује и на једном грбу деспота Стефана Лазаревића. Након овог, грб се појављује и у неколико других грбовника западне Европе, где се исти назива грб Србије, грб цара Србије или грб Трибалије. Територија на коју се грб односио увек је узимана она јужно од Саве и Дунава, која је у међувремену потпала под Турке, па се односећа територија касније, у доступним изворима најчешће назива Србија (Sirfö, Sirffey, Sirffei, Serfiia, Servia, Szerborszag), Србија под Турцима (Servia detto da Turchi),[1] или Трибалија (Тривалија).[2] Развојем српске хералдике током 18. и 19. века, за овај грб ће се усталити име баш по овој фиктивној покрајини - грб Трибалије.

Већина хералдичара се слаже у оцени да је падом српских земаља под Турке у 15. веку, на простору ових земаља престала да се примјењује стара српска хералдика, заставе и грбови са мотивима двоглавог орла и српског крста. Међутим, то у остатку Европе није значило и потпуно замирање хералдичког интерса за српске земље. Тај интерес се огледао у настојању да се територија некадашње Србије херладички дефинише, при чему није постојала сасвим јасна представа ни о границама, ни о стварном хералдичком наслеђу те територије. Последица тога била је настајање низа хералдичких апокрифа, од којих се најжилавијим показао грб приписан српском цару (Von dem aller Durchleuchtigesten Kayser von Sirffey, како је означен у Рихенталовом рукопису) са мотивом вепрове главе рањене стрелом. Ширење тог апокрифа један је од недовољно истражених феномена, за који су изнад свега заслужна три дела[a], изванредно популарна у свом времену, из којих су се генерације хералдичара обавештавале и из њих изводиле сопствене хералдичке визије европске и светске прошлости.[4]

Од времена Рудолфа II велика титула царева Светог римског царства садржи и одредницу Велики војвода Војводства Српског. Хералдички ову титулу заступа глава вепра прободена стрелом кроз разјапљене раље. Најлепши уметнички приказ овог хералдичког мотива изрезао је у дрвету око 1602. године Андреас Шпренгер за надвојводу Максимилијана III од Тирола. Касније ће тај исти грб, измењених боја бити прихваћен и у самој Србији као грб Трибалије (или Тривалије, грб Шумадије), а у Великом грбу Аустријског царства ће се јављати и касније (1808. и 1836. године).[5]

Грб Карађорђеве Србије (детаљ)
(1804—1813)

Грб хабзбуршке Србије[уреди]

Осим код претедената на српске земље под Турцима, овај грб ће се у два наврата појавити и као званични грб Србије. Формирањем Краљевине Србије (1718—1739), мотиви овог грба, са нешто измењеним обликом штита, постаће и званичан грб нове хабзбуршке покрајине. Након поновног пада ове покрајине под Турке, грб ће се поново појављивати код многих европских претедената на бившу покрајину, али ће се грб скоро искључиво називати грб Србије.

Грб Карађорђеве Србије[уреди]

Избијањем Првог српског устанка, грб Трибалије ће постати и део устаничке иконографије, нарочито на војводским заставима и печатима. Познати хералдичар Александар Соловјев овако описује устаничку хералдику:
„... на печату Правитељствујуштег Совјета са датумом 1804, налазе се два грба: грб Србије и грб Тривалије. Овај грб Тривалије — вепрова глава са убоденом стрелом, имао је велики успех у то доба. Грб је доста нејасног порекла. Јавља се по први пут у чувеном грбовнику Улриха Рихентала из Констанце 1415. године, као грб Српског царстваdas Kaisertum der Sirfie»). Ипак пошто у оно доба није било Српског царства, а исти Рихентал доноси и тачан грб деспота Стефана, сасвим је загонетно, откуд му та вепрова глава која се нигде не налази у српским средњевековним споменицима. Али у Угарској овај грб јавља се доцније као знак претензија Угарских краљева на Србију, између других „захтевних грбова“ (Anspruchswappen). По први пут видимо га на крунидбеном новцу цара Матије II и Фердинанда II, а затим и на једној од застава у крунидбеној поворци 1655. године, Павле Ритер, а за њим Жефаровић, доносе овај знак као грб Трибалије. Ово је сасвим произвољна комбинадија Ритерова, коју он сам објашњава тиме што су се „угарски краљеви служили на печатима старијим знаком Трибала за Краљевину Србију и Рашку. Седиште је њихово (Трибала) некад овде било, и источно-римски цареви су српске владаре звали — Трибалским краљевима.[6][7][8]

Иако се ради о истом мотиву, неки детаљи на устаничком грбу ће се разликовати од свих претходних. Глава вепра ће бити рањена стрелом у чело (не у раље), а поље штита (позадина) ће бити плаве боје. У то време, овај грб се сматрао хералдичких симболом Шумадије и Браничева.[9]

Занимљивости[уреди]

Током целог овог периода грб се јавља са неким различитим детаљима и различитим именима, али се увек везује за Србију или Трибалију и при том се засигурно односи на исту територију јужно од Саве и Дунава. Међутим, у Минстеровој (Sebastiano Münster) „Космографији“ из 1552. године, овај грб је потписан као грб Персијског царства. Друга занимљивост се односи на круну која се касније показује на грбу. Иако је грб цара Србије, први назив овог апокрифа, овај грб је у различитим грбовницима представљен различитим крунама (почев од кнежевске, преко краљевске, па све до царске и деспотске).

Теорије о пореклу грба[уреди]

Грб Балшићке Зете (ранија верзија)
Грб Балшићке Зете (каснија верзија)

Према мишљењу Александра Палавестре[10], са којим се лаже и Џон Гудол[11][b], мотив вепрове главе могао је настати погрешном идентификацијом вучјег мотива из грба и челенке Балшића.[c] У сваком случају, чињеница је да га пре Рихентала нигде не налазимо, а да после Рихентала у европској хералдици готово једино тај грб и налазимо као хералдичко знамење српских земаља јужно од Саве и Дунава. Мање хералдичке разлике између представа које се налазе у изворима (чак и када су из хералдичког аспекта изузетно занимљиве, као што је различит смер стреле у чељустима вепра код Рихентала и код Гриненберга[d]) не мењају ништа на ствари. Оно што се чини фасцинантним, јесте став на Западу по коме је овај грб неспорно знамење оног дела Србије који је под Турцима, и готово савршеног одсуства било какве свести о постојању тог грба чак и међу боље обавештеним Јужним Словенима.

Ни Илирски грбовници ни Мавро Орбини не помињу тај грб, иако се од 1606. године управо то поље налази у великом грбу цара Рудолфа II. Изгледа да је његово постојање актуелизовао Валвазаров хералдички рукопис[14], који се евидентно позвао на грб онакав какав је био представљен на печату цара Рудолфа (што се види по позицији вепрове главе која израста из левог бока штита, уместо да је отргнута глава постављена по десној косини, као код Рихентала, или са израженим вратом и обрнутим правцем стреле, као код Гринеберга). Биће да је отуда Ритер дошао на идеју да овај грб уврсти у свој илирски корпус, приписавши га Трибалији.[e]. Заслугом његове Стематографије, као и Жефаровићеве српске верзије тог дела, грб са вепровом главом доживеће неочекивани процват током 18. и 19. века, да би у 20. веку био потпуно потиснут, а обнову дочекао у последњој деценији тог века поставши део нове територијалне (мунципалне) хералдике Шумадије.[12]

Галерија[уреди]

Историјски примери[уреди]

Једна од најстаријих и најлепших представа грба је на дрвеним моделима (таблама) за штампање или отискивање на таписеријама Андреаса Шпенглера, које се чувају у збирци Аустријског царског дома. Табле су настала у првој четвртини 17. века (између 1602. и 1618.); серију од 34 хералдичке табле вероватно је наручио тиролски надвојвода Максимилијан III.[15][10]

Примери из српске мунципалне хералдике[уреди]

Овај мотив касније су унели на свој грб и градови Крагујевац, Велика Плана, Топола, Лапово и београдске општина Вождовац и општина Барајево . На грбу Крагујевца је на сребрном пољу црна отргнута глава вепра, златно оружана, црвеног језика, рањена у чело по косини црвеном стрелом. Код грба Велике Плане се појављује вепрова глава рањена стрелом, на плавом и стрела је златне боје, а грбу Вождовца је стрела црвене боје. На грбу општине Топола је представљен медаљон око врата десног орла на коме је на плавом пољу црна вепрова глава златно оружана погођена златном стрелом. На грбу општине Лапово је представљен вепар рањен у чело по косини златном стрелом. Рањени дивљи вепар је апокрифни грб Србије, касније додељен Шумадији (шумовитој земљи), где се Лапово налази. На грбу Барајева је на белом пољу црна отргнута глава вепра, црвеног језика, рањена у чело по косини црвеном стрелом.

Напомене[уреди]

  1. ^ То су, хронолошки гледано, рукописи Улриха фон Рихентала (Ulrich von Richental, Chronik des Constanzer Concils 1414 bis 1418) и Конрада Гриненберга (Conrad Grünenbergs, Wappenbuch, импозантно дело из 1483. године, који је издавао са коментарима Graf von Stillfried-Alcantara у Герлицу 1875-1883), као и opusculum Левинуса Хулзиуса из 1596.[3]
  2. ^ Исти аутор упозорава да се у рукопису Armorial Miltenberg, на листу 105, налази важна представа управо овог грба (у коме он конзистентно препознаје вучју главу уместо вепрове), и чији блазон - са све челенком - даје како следи: Gules a wolf's head Sable pierced in the mouth by an arrow Gold featgered Silver; Crest: a wolf's head as in the arms between 2 flags Gules charged with 3 hawk's bells and the staves Gold.[12]
  3. ^ Није нарочито вероватно да би до овакве погрешне идентификације могло доћи у 15. веку. Пракса хипертрофије карактеристичних делова анатомије била је позната и на европском западу и у српским земљама, о чему сведочи невешто представљен грб са каменог стуба из Доњих Бакића код Олова на коме се једино распознаје монументална челенка у виду вепрове главе, са хипертрофираним мандибуларним очњацима.[12]
  4. ^ Код Гриненберга стрела је окренута у поље, она излеће из вепрових чељусти, дакле обрнуто него у Рихентала, где сребрна стрела вепра погађа у уста. Доцније, у XVIII веку, под утицајем Ритерове и Жефаровићеве Стематографије, вепорва глава приказивана је прободена стрелом кроз теме. Боја овог грба временом је варирала, вероватно зато што је код Рихентала и Гриненберга, строго хералдички гледано, неправилна (црна глава на црвеном пољу нарушава правило да боја не сме доћи на боју, него на метал - сребро или злато и обрнуто). Тако је ваљда у жељи да исправи хералдичку неправилност Павао Ритер Витезовић поставио црну вепрову главу у сребрни штит као грб Трибалије (Шумадије), а поводећи се за њим Жефаровић такође. Касније, на неким устаничким заставама почетком XIX века, сребрно поље постаје плаво, па се тако црна вепрова глава јавља на плавом штиту[13] (види галерију).
  5. ^ Више о овом видети у: С. Новаковић, Хералдички обичаји у Срба 1982. и А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факултет-Досије-БМГ, Београд, 2000, са коментарима А. Палавестре.

Референце[уреди]

  1. ^ Ацовић (2008). стр. 229.
  2. ^ Христофор Жефаровић и Тома Месмер: „Стематографија“
  3. ^ Ацовић (2008). стр. 245.
  4. ^ Ацовић (2008). стр. 245-250.
  5. ^ Драгомир Ацовић: „Монархија кроз векове“
  6. ^ Александар Соловјев:Историја српског грба и други хералдички радови, Правни факултет-Досије-БМГ, Београд, 2000
  7. ^ Стојан Новаковић:„Хералдичким обичајима код Срба“, 1982.
  8. ^ Aleksandar Vasiljevič Solovjev: Istorija srpskog grba, Srpska misao, 1958. 158 страница
  9. ^ Димитрије Руварац: „Грб Трибалије, Браничева, Шумадије“, Земун 1895.
  10. 10,0 10,1 Палавестра (2010). стр. 22.
  11. ^ John A. Goodall, An Illyrian Armorial in the Society's Collection, The Antiquarian Journal, Vol. 75, 1995, 276. стр.
  12. 12,0 12,1 12,2 Ацовић (2008). стр. 250.
  13. ^ Палавестра (2010). стр. 21-22.
  14. ^ Johann Weichard Valvasor, Bartholomeus Ramschissl, Opus insignium armorumque Regum et Regnorum nec non tam aliorum quam et Carniolae Principum, Baronum, nobelium, civuitatem et oppidarum, etc. etc. 1687-1688, Slovenska akademija znanosti i umetnosti, Ljubljana 1993.
  15. ^ Ацовић (2008). стр. 246.

Литература[уреди]

Грбовници, каталози и други рукописи[уреди]

Књиге и научни чланци[уреди]

Спољашње везе[уреди]