Миконос

За другa значења, погледајте страницу Миконос (град).

Миконос (Μύκονος)

Географија
Површина	105,2 km2
Дужина	15 km
Ширина	10 km
Висина	341 m
Највиши врх	-
Администрација
Грчка
Највећи град	Миконос
Демографија
Становништво	9320  (2001)
Густина ст.	88,59 стан./km2

Миконос (грчки грч. Μύκονος) је острва у групи Киклада у Грчкој. Острво чини засебну општину и округ у оквиру Периферије Јужни Егеј. Средиште острва и главно место округа је градић Миконос.

Миконос је данас познат као веома познато туристичко одредиште са космополитским каратером и бурним ноћним животом.

Природни услови и положај

Типичан предео на Миконосу.

Миконос је једно од острва из групе Киклада ,средње величине. Удаљено је око 150 км југоисточно од Атине. Најближе значајније острво Миконосу је Тинос, удаљен 10 км у правцу северозапада. На западу 20 км од Миконоса налази се острво Сирос, а 25 км јужно Наксос.

Острво је средње разуђено и планинско у већем делу. Постоји неколико долина, које су погодне за земљорадњу.

Миконос спада у острва која имају сталан недостатак пијаће воде услед сушне средоземне климе, са дугим, жарким и сушним летима и благим зимама без киша. Биљни и животињски свет су специфични за ову климу. Од гајених култура доминира маслина.

Историја

По миту острво је добило име по античком јунаку који се поредио са Аполоном и по томе постао познат. За најранију историју Миконоса, као и за целокупне Кикладе, је карактеристична Кикладска цивилизација, зависна и блиска Минојској цивилизацији на Криту. У време античке Грчке Миконос бива насељен Јонцима, а затим постаје један од мањих полиса.

Градска кућа, некадашњи двор Јована Војновића

Након тога Миконосом је владало Римско царство, а затим Византија. После освајања Цариграда од стране Крсташа 1204, Киклади потпадају под власт Млечана, под којима остају до 16. века, када нови господар острва постаје Османско царство.

Становништво Миконоса није било значајније укључено у Грчки устанак за независност 1820-их година, али је острво тада припало новооснованој Грчкој. Тешки услови живота на острву довели су до исељавања локалног становништа у друге делове Грчке у 20.веку. Развојом туризма ово исељавање је заустављено.

Од 1779. до 1788, контраадмирал руске морнарице, гроф Јован Војновић, Србин, у Русији познат као Иван Васиљевич Војнович, био је генерални конзул Руског царства, за Грчки архипелаг, Јонска острва, Далмацију и Трст. За његово седиште у Миконосу, у градској луци 1785. изграђен је двор (данашња Градска кућа). Испред двора, на самој обали, подигао је своју задужбину, цркву Св. Николе. Једна улица у варошици Миконосу, у кварту Мала Венеција, данас носи име Јована Војновића, а над улазом у цркву је натпис на грчком: "Овај свети храм Николаја Мир-Ликијског подиже Јован гроф Војновић у време Екатерине Велике царице руске 1779."([3]

Становништво и туризам

Улица на Миконосу

Већинско становништво на Миконосу чине Грци. Последњих деценија број становника се нагло повећао због развоја високог туризма. На острву током лета борави знатно више туриста него сталних становника. А острво посећују многе светски познате личности. Међу туристима бројна је хомосексуална заједница и острво је веома отворено ка овој врсти туриста. Између последња два пописа број сталних становника се повећао за око 50%.

Привреда

Препознатљиви призор Миконоса

Привреда Миконоса се заснива на туризму и риболову, а знатно мање на традиционалној пољопривреди (јужно воће, маслине).

Традиционални млинови-ветрењаче представљају симбол острва.

Галерија слика

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
  Цркве Светог Николе, задужбина грофа Јована Војновића

Спољашње везе

• www.mykonos.gr - Званична страница општине Миконос на грчком и енглеском