Народно неимарство
Народно неимарство, познато и као вернакуларна архитектура, представља спонтану и традиционалну архитектуру која је карактеристична за одређену културу или регион. Градили су је сами становници или локални мајстори, без учешћа професионалних архитеката, користећи локално доступне материјале и вештине које су се преносиле с генерације на генерацију.[1] Овај тип градње је директан одговор на климатске услове, природно окружење и начин живота заједнице, што га чини аутентичним изразом локалног идентитета.
Опште карактеристике
[уреди | уреди извор]Иако се манифестује у хиљадама различитих облика широм света, народно неимарство дели неколико фундаменталних принципа:[2]
- Одговор на климу и окружење: Објекти су дизајнирани тако да пруже заштиту и удобност у специфичним климатским условима. Примери укључују дебеле зидове од земље у врућим и сувим пределима (ради хлађења), стрме кровове у снежним областима (да би се спречило нагомилавање снега) или куће на стубовима (сојенице) у поплавним подручјима.
- Употреба локалних материјала: Градитељи су користили оно што им је било при руци. То су најчешће били дрво, камен, земља (у виду блата, набоја или непечене цигле), трава, трска или чак лед. Ово је чинило градњу економичном и еколошки одрживом.
- Функционалност и прилагодљивост: Облик и организација простора директно произилазе из потреба корисника – било да је реч о становању, пољопривредним активностима или ритуалима.
- Културни израз: Куће често одражавају друштвену структуру, породичне односе, религијска веровања и естетске вредности једне заједнице.
- Преношење знања: Вештине и технике градње нису се училе из књига, већ директним учешћем, посматрањем и усменим преношењем са старијих на млађе.
Примери у свету
[уреди | уреди извор]
Разноликост народног неимарства најбоље се види кроз примере са различитих континената.
Европа
[уреди | уреди извор]У Европи, народно неимарство варира од дрвених брвнара на северу и истоку до камених кућа на Медитерану.
- У Немачкој и Француској распрострањене су куће са дрвеном скелетном конструкцијом (нем. Fachwerkhaus), где су дрвене греде видљиве на фасади.
- На Средоземљу, попут Грчке или јужне Италије, доминирају камене куће са малим прозорима, грађене као заштита од летњих врућина.
Србија
[уреди | уреди извор]Народно неимарство у Србији веома је разнолико и одражава географску поделу земље. Развила су се три главна регионална типа: динарски тип, који представља брвнара у планинским пределима; моравски тип, кућа са карактеристичним тремом (доксатом) у централној Србији; и панонски тип, кућа од набоја, карактеристична за Војводину.[3]
Азија
[уреди | уреди извор]
- У Јапану су познате традиционалне сеоске куће Minka, често са масивним крововима од сламе (gasshō-zukuri) који су дизајнирани да издрже тежак снег.
- У Јемену се истичу вишеспратне "куле" од непечене цигле у граду Шибам, које се сматрају првим "небодерима" на свету.[4]
- У Индонезији, народ Тораџа на острву Сулавеси гради куће (Tongkonan) са масивним, извијеним крововима у облику брода.
Африка
[уреди | уреди извор]
- У Камеруну, народ Мусгум гради куполе од блата које су изузетно структурално стабилне и термички ефикасне.[5]
- У Јужној Африци, традиционална је округла колиба rondavel, са зидовима од камена или блата и купастим кровом од траве.
- У Малију, Велика џамија у Ђенеу представља врхунац сахелског стила и највећа је зграда од блата на свету.
Америке
[уреди | уреди извор]- У Северној Америци, познате су дрвене брвнаре европских досељеника, као и типији номадских народа Великих равница.
- На југозападу САД, домородачки народи су градили вишеспратне стамбене структуре од ћерпича, познате као pueblo, попут оних у Таосу.[6]
Значај и очување
[уреди | уреди извор]Иако га је индустријализација у 20. веку потиснула, принципи народног неимарства данас доживљавају поновно интересовање. Модерни покрети, попут одрживе и зелене архитектуре, црпе инспирацију из његове ефикасности, употребе локалних материјала и усклађености са природом.[7] Многи примери народног неимарства заштићени су као светска културна баштина Унеска, а чувају се и у музејима на отвореном широм света, као што је музеј „Старо село” у Сирогојну у Србији.[8]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Oliver, Paul (1997). Encyclopedia of Vernacular Architecture of the World. Cambridge University Press. стр. xxvii—xxx. ISBN 978-0521564229.
- ^ Glassie, Henry H. (2000). Vernacular Architecture. Indiana University Press. стр. 14—16. ISBN 978-0253213952.
- ^ Дероко, Александар (1968). Народно неимарство I. Београд: Српска академија наука и уметности.
- ^ „Old Walled City of Shibam”. UNESCO World Heritage Centre. Приступљено 18. септембар 2025.
- ^ Fotso, L. (2015). „The Musgum Earth Architecture: A Model of Sustainable Habitat”. Journal of Civil Engineering and Architecture Research. 2 (11): 1327—1334.
- ^ „Pueblo architecture | Style, Characteristics, Building Materials, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-09-18.
- ^ Asquith, Lindsay; Vellinga, Marcel (2006). Vernacular Architecture in the Twenty-First Century: Identity, Globalization and Sustainability. Taylor & Francis. ISBN 978-0415357951.
- ^ Rudofsky, Bernard (1964). Architecture Without Architects: A Short Introduction to Non-Pedigreed Architecture. Museum of Modern Art. ISBN 978-0870702087 Проверите вредност параметра
|isbn=: checksum (помоћ).