Српско вајарство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Српска култура
Grb Nemanjica mini transparent.png
Живот и обичаји
Уметност
  • Архитектура
  • Књижевност
  • Сликарство
  • Графика
  • Вајарство
  • Фотографија
  • Музика
  • Позоришта
  • Кинематографија
  • Споменици
  • Културна добра
  • Светска баштина
  • Архиви
  • Библиотеке
  • Музеји
  • Дворци
  • Тврђаве
  • Манастири
  • Војничка гробља
  • Разно
  • Владари
  • Познати Срби
  • Српско вајарство, за разлику од српског сликарства има потпуно другачији пут јер, слободно се може рећи није ни постојало до половине 19. века. До тада, ако се изузме црквена орнаментика и народна пластика, скулптура у ужем смислу те речи није ни постојала. Један од основних узрока се може наћи и у потпуно другачијем ставу православне цркве у односу на католичку, јер православна црква није одобравала скулптуре светаца, сцена из библије и других религиозних тема, па се, скулптура постепено појављује тек са јачањем световног, грађанског друштва и његовим већим упливом и у уметност.

    Историја[уреди]

    Споменик Филип Вишњић
    Сретен Стојановић (1898-1960)

    Историја српског вајарства - скулптуре почиње тек крајем 19. века и почетком 20. века и то под утицајем академизма или неокласицизма, романтизма, реализма, веризма и симболизма - и почетака нечег што се може наслутити као импресионистичко, роденовско или сецесионистичко схватање у скулптури.

    Прва и друга деценија 20. века доносе, само релативне новине, а трећа доноси битне помаке промене - „конструктивно“ и „синтетично“ поимање скулптуре и покушаје авангардизама. Четврта деценија доноси интимизам, реализам и социјалну уметност. Пета деценија је доба социјалистичког „ангажованог реализама“, а после 1950. године настаје концептуални прелом - ново доба српске скулптуре.

    Деветнаести век[уреди]

    Вајарство се у Србији у 19. веку развијало под великим утицајем антике, а за родоначелника српске скулптуре се сматра Петар Убавкић, први српски вајар.

    Петар Убавкић (1852 - 1910) се школовао у Минхену и у Риму и својим обимним делом је утро пут српкој скулптури и вајарима који ће доћи после њега. Он се у својим делима тачно уклапа у временски и поетички простор - класицизам додирнут романтизмом који тежи натурализму и веризму (Циганка 1885., Краљица Наталија, 1887., Вук Караџић, 1889.).

    Ђорђе Јовановић (1861 - 1953) је дао преко 300 дела у српском вајарству и ако су му била позната Роденова дела и дела сецесије већину својих дела је направио у академсим захтевима својих професора у неокласицистичком стилу. Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, где је добио бронзану медаљу, а на Светској изложби 1900. г. у Паризу добио је златну медаљу. Ђорђе Јовановић је у својим делима сав у поднебљу 19. века. Он је спојио натурализам са литературом, а академизам Минхена са академизмом Париза.

    Симеон Роксандић (1874 -1943) је са својим скулптурама много топлији и ближи, него што су то дела Петра Убавкића и Ђорђа Јовановића. На његовим скулптурама није у тој мери присутна утврђена - академска шема, па је самим тим и његово осећање живота и форме много присније и живље. Његов натурализам, као и натурализам Ђорђа Јовановића, за разлику од Петра Убавкића је финије врсте. У два-три портрета и у фигурама деце, као и на две његове најпознатије скулптуре - „Рибар“ (Фонтана на Калемегдану, Београд) и „Дечак са разбијеним крчагом“ (Чукур чесма, Добрачина улица, Београд) постигнут је склад између пластичних и емотивних вредности.

    Двадесети век[уреди]

    1900. - 1920. година[уреди]

    Академизам у српском вајарству на почетку 20. века има две основне одлике које се преплићу и међусобно су условљене:

    • Стабилност у начину обликовања и непромењивост вајарског израза и језика
    • Мимезис као општу филозофију уметности.

    Ове основне одлике српског вајарства на почетку 20. века, потврђује се и види у делима српских вајара:

    Све ово нас наводи на закључак да академизам, доста интензивно, у Србији траје од 1870. године до 1920. године. После 1920. године, па све до 1950. године, академизам, у различитим видовима се јавља само као субисторијска појава слабећи, све више, из године у годину.

    Мада вајари покушавају да избегну „темпоралну“ - храмско митолошку уметност и њене мотиве и линије, ипак не могу без устаљених -„вечних и непроменљивих норми“, и њихов репертоар обухвата облике и форме које иду од неокласицизма преко барокизованог романтизма до веризма, па све до натурализма, сецесије и симболизма.

    Овакав приступ вајарском делу - скулптури је, пре свега, заснован на двојству значења и на покушају да се из света материјалног закорачи у свет трансценденталног. Овакви покушаји и приступ се види у скулптурама - „Болесна“ (1906), Томе Росандића (1878-1959), „Последњи дах“ (1906) и „Портрет С. Пандуровића“ (1907), Јана Коњарека - где је и даље присутна пренаглашена сентименталност, па у том свом поступку подсећају на „Блажену Лодовику АлбертонијуЛоренца Бернинија.

    Симболизам полако надире у скулптуре српских вајара и настоји да смањи и укине остатке дуализама привида и суштине - биће није сакривено већ откривено. Па ипак, и академизам има своје кретање и своје облике јер је симбол, који се све више примећује у делима српских вајара, више тражен у привиду и у сликама стварности - јер оне непосредно изазивају наша питања и нашу зебњу, а не у природи пластичног склопа.

    1910. - 1920. година[уреди]

    У другој деценији 20. века, српско вајарство креће крупнијим корацима и све више еволуира, па се са транспозиција стиже до лакше форме стилизације, али и даље чувајући карактер модела. Тај правац и форма се огледа у делима вајара Томе Росандића који, и својим схватањем скулптуре, као и својим делом, већ добија одлике старог мајстора, и, мада је у много чему сличан Мештровићу, ипак се и доста разликује од њега. Ту су и Сретен Стојановић (1898-1960) и Стеван Боднаров (1905-1993), који се исказују као снажни портретисти и прецизни, чак миницуозни аналитичари, али су истовремено и рустично елементарни.

    Са друге стране, ту су мајстори женске фигуре, пуни меланхоличне медитеранске смирености и чулности, Живојин Лукић (1889-1934), Петар Палавичини (1887-1958), Ристо Стијовић (1894-1974), Душан Јовановић Ђукин (1891-1945).

    1920. - 1930. година[уреди]

    Вајарска остварења ова четири уметника су прави показатељ и сведочанство о пресудном резу који се у српском вајарству десио у трећој деценији 20 века. Скулптура постаје довољна сама себи, она је затворени монолит на који належе простор. Губи се и нама узајамног прожимања простора и скулптуре и однос „простор“ - „облик“ је једнообразан, без ритма и односа пуно и празно. Скулптура постаје статична и фронтална и својом пуноћом и густином осваја нас енергијом која извире из ње саме, из њеног средишта, а не из односа „простор“ - „скулптура“.

    1930. - 1940. година[уреди]

    У четвртој деценији 20. века долази до наглог преокрета јер су се уметници који су заступали „синтетичну“ и „конструктивну“ поетику (Петар Палавичини - „Дон Кихот“, Портрет „Растка Петровића“), својим радом приближили грађанској српској средини и у потпуности променили свој „интимистички и општи став“. Долази до враћања реализму, губи се геометризам и скулптура поприма облике и својства „српске средине“.

    У овом периоду, српско вајарство има распон од минијатуре до монументалности, од фигурине до споменика, па се, због те своје наглашене практичне сврхе (фонтана, споменик, биста), српско вајарство спорије развијало и напредовало у односу на српско сликарство.

    1940. - 1950. година[уреди]

    Српско вајарство, за разлику од сликарства које прати светска кретања, и у овом периоду наставља са својом предратном традицијом и вајарском поетиком, а нарочито после 1950. године. Такав приступ се може видети у делима Петра Палавичинија који и даље ствара нежне женске актове у камену и бронзи, Ристо Стијовић је мало рустичнији, ваја у дрвету, актове и животиње, а Сретен Стојановић наставља са психолошким портретом, а започиње и са монументалном пластиком.

    Са друге стране, радећи скулптуре које су у себи имале лично осећање и стил, традиционални фигуративни концепт, као и радикалну драматичну експресију, млађи вајари обогатили су српско вајарство. То су, пре свих Никола Јанковић (1926), па затим Мира Јуришић (1928-1998.), Матија Вуковић (1925 - 1985.), Јован Солдатовић (1920 - 2005.), Нандор Глид (1924-1997.), Вида Јоцић (1921 - 2002.), Борис Настасијевић (1926), Миша Поповић (1925 - 2005.), Александар Зарин (1923-1998.), Момчило Крковић (1929.) и Небојша Митрић (1931 - 1989.).

    1950. - 1980. година[уреди]

    У српском вајарству долази до нових тенденција и озбиљнијих промена и помака који се крећу од асоцијативног антропоморфизма па све до његовог напуштања и преласка у нове, органске или геометријске смерове.

    Добрило - Добрица Ђорђевић (1920). Један од најпознатијих вајара овога периода у Југославији је Добрило - Добрица Ђорђевић. Признати самостални уметник, вајар, који је имао 107 колективних цртачких изложби и 56 (педесет и шест) самосталних вајарских изложби. Истакнути уметник овога времена са највећим бројем самосталних изложби. Излагао је у многим колективима, фабрикама и установама, самофинансирајући се. Познат је по многим реалним делима, тј. бистама од гипса, глава - попрсје у природним величинама која су украшавала најлепше холове многих фабрика и установа посткомунизма. У својим делима оживео је многе великане историје, грађанства, музике и политике Југославије и Европе. Остао је у сећању свих радних људи, уметника и колега тога времена по својој људскости, раду, знању и умећу. Пошто није био политички активан, није имао могућност да се сахрани на гробљу великана.

    Олга Јеврић (1922) се посветила свом новом концепту - аморфне облике као дате у природи повезује у динамичан однос арабеском првих гвоздених шипки, које исијавају конструктивну и експресивну вредност, што је, после њених упрошћених портрета у смислу египатски чврстог, збијеног волумена, један велики развојни помак.

    Олга Јанчић (1929), чије дело има, пак, ма колико транспоновано и сведено, призвук класичног: искључиво употребљава камен и бронзу, и сећање - до јуче заокупљена људским телом, тежиште помера ка органским облицима из природе [1].

    Блиска по схватању скулптуре и њених изражајних средстава Олги Јанчић је и Ана Бешлић (1912-2008.), али и веома различита у схватању нових материјала и употребе полихромије. Ту су још и вајари Ото Лого (1931), са његовим скулптура - симболима, Јован Кратохвил (1924-1998.), Лидија Мишић (1932), Коста Богдановић (1930), Томислав Каузларић (1934-1992.), Велизар Михић (1933), Милош Сарић (1927) и неколико вајара најмлађе „постмодерне“ генерације међу којима се истиче Мрђан Бајић.

    Модерно српско вајарство[уреди]

    ... Дуги низ уметника преобразио је и створио модерно српско вајарство у распону од новог антропоморфизма до његовог напуштања у правцу органске асоцијативне или апстрактне форме или у правцу геометричног пуризма, односно данашњег постмодернизма, који, понекад, својом меморијом наставља „вечито кружење истог“, понекад га, међутим, напушта тражећи нову дефиницију дела, вајарства и саме уметности, најчешће брисање граница између медија. Уопште, у раздобљу после 1950. изразио је данашње његове битне тежње које су ангажовале све материјале, како класичне тако и оне које је створила технолошка цивилизација, и све моћи човека - афективне, идеолошке и градитељске. При томе приметан је и процес мутације самог медија - појава боје знак је његове повремене тежње ка сликарству, односно, тачније - сликарства ка рељефу и маси. Илузионистичка представа једне мртве природе, или призора, преображава се понекад у стварни и у стварном простору постојећи предмет, или „догађај“. Тако се вајарство на махове појављује и као последица сликарства које је, стремећи ка визуелно-тактилној упечатљивости и стварном простору, променило свој онтолошки статус...[1]


    Извори[уреди]

    1. 1,0 1,1 Миодраг Б. Протић, Сликарство и вајарство 20 века

    Литература[уреди]

    • Миодраг Б. Протић, Сликарство и вајарство 20 века

    Спољашње везе[уреди]