Милан Милутиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Милан Милутиновић
Биографија
Датум рођења(1942-12-19)19. децембар 1942.(78 год.)
Место рођењаБеоград
Србија Србија
Држављанство Србија
РелигијаПравославни хришћанин
СупружникОлга Милутиновић(в. 1970 —  њена смрт 2017)
Деца1
Професијаправник
Политичка
партија
Социјалистичка партија Србије
Раније:
Савез комуниста Југославије
Списак председника Србије
2. председник Републике Србије
29. децембар 1997 — 29. децембар 2002.
ИзбориИзбори за председника Србије 1997.
ПретходникСлободан Милошевић
НаследникВ. д. председник: Изабрани председник: Борис Тадић
Министар спољних послова Југославије
15. август 1995 — 8. јануар 1998.
ПретходникВладислав Јовановић
НаследникЖивадин Јовановић

Милан Милутиновић (Београд, 19. децембар 1942) српски је политичар који је био други председник Србије.[1] Био је секретар за просвету и науку Србије (1977—1982), управник Народне библиотеке Србије (1983—1987), амбасадор Југославије у Грчкој (1989—1995), затим савезни министар иностраних послова (1995—1997) и председник Србије од децембра 1997. до децембра 2002. године.

Након истека председничког мандата, у децембру 2002, предао се Хашком трибуналу, где је био оптужен за ратне злочине у току сукоба на Косову и Метохији. 26. фебруара 2009. ослобођен је и проглашен невиним по свим тачкама оптужбе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Потиче из старе београдске породице. Рођен је у Београду, од оца Александра, грађевинског инжењера и мајке Љубице, историчара уметности. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а дипломирао 1965. године на Правном факултету у Београду.

Од 1969. до 1971. био је члан председништва Социјалистичке омладине Југославије. Милутиновић је био члан друштвено-политичког већа Савезне скупштине од 1969. до 1974. и члан спољнополитичког одбора. Истовремено је био председник Општинског комитета Савеза комуниста Врачара и члан Градског комитета СК Београда. Од 1974. до 1977. био је Секретар за идеологију Градског комитета Савеза комуниста у Београду.[2]

Од 1977. до 1982, Милутиновић је био републички секретар за просвету, науку и спорт. У току свог мандата, радио је на свеобухватној реформи образовног система. Његова упоредна истраживања система високог образовања у Европи објавио је у књизи Универзитет-Eppur si Muove! Реформа универзитета-између традиције и будућности (Београд, Завод за уџбенике, 1985.). Након секретаријата за просвету, науку и спорт, Милутиновић је на јавном конкурсу изабран на функцију управника Народне библиотеке Србије, коју је држао до 1987.

Министарство иностраних послова[уреди | уреди извор]

Под савезним секретаром Раифом Диздаревићем 1987. Милутиновић заузима место у савезном секретаријату иностраних послова као амбасадор и шеф сектора за штампу, информисање и културу. Године 1989. постао је амбасадор СФРЈ у Грчкој. У битном делу (1992. до 1995.) свог мандата на месту амбасадора у Грчкој, Милутиновић је био једини амбасадор СРЈ у НАТО држави-услед санкција УН уведених 1992. нови амбасадори нису могли бити именовани, док Милутиновића Београд никада није повукао. У августу 1995, Милутиновић је именован за министра иностраних послова СРЈ. У новембру 1995. био је један од главних преговарача у мирновним преговорима у Дејтону и један од писаца докумената касније познатих као Дејтонски мировни споразуми, који су довели до трајног прекида сукоба у Босни и Херцеговини. Као министар иностраних послова, потписао је и неколико споразума између СРЈ и њеног суседа Хрватске, укључујући споразум о нормализацији односа.[3]

Председник Србије[уреди | уреди извор]

На поновљеним председничким изборима у Републици Србији, после недовољног одзива бирача, децембра 1997. године, његова партија СПС мења председничког кандидата Зорана Лилића и кандидује Милутиновића, који у другом кругу побеђује Војислава Шешеља (21. децембар 1997), са 2.177.462 гласа, односно 59,18 %.[4] У току мандата, учествовао је као главни преговарач у преговорима у Рамбујеу. Остао је на функцији и после промена 5. октобра 2000. јер му је мандат трајао до почетка 2002.

Процес пред Хашким трибуналом[уреди | уреди извор]

Оптужен је од стране Хашког трибунала за наводне злочине на Косову. После престанка мандата, јануара 2003. године, добровољно се предао међународном суду. На привремену слободу пуштен је априла 2005.

Фебруара 2009. године, Хашки трибунал је Милутиновића ослободио и прогласио невиним по свим тачкама оптужнице која га је теретила.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

У браку са супругом Олгом од 1970. до њене смрти (2017),[5] имају сина Вељка (рођен 1979).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „IZBLEDELI IZ SEĆANJA, A GRMELI SU SRBIJOM: Ovo su svi bivši predsednici Srbije!”. Espreso. Приступљено 18. 1. 2019. 
  2. ^ Who's Who in the World, 32nd ed, 2015
  3. ^ „ZAKON” (PDF). www.hnv.org.rs. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. Приступљено 06. 09. 2019. 
  4. ^ „Report” (PDF). www.rik.parlament.gov.rs. 1997. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 05. 08. 2016. Приступљено 09. 04. 2019. 
  5. ^ „Preminula Olga Milutinović, supruga bivšeg predsednika Srbije”. Blic. Приступљено 18. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Слободан Милошевић
Председник Републике Србије
1997—2002.

Наследник:
Наташа Мићић (в. д.)