Петар Калања

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПЕТАР КАЛАЊА
Petar Kalanja.jpg
Петар Калања
Датум рођења(1915-03-15)15. март 1915.
Место рођењаЗакопа, код Двора на Уни
 Аустроугарска
Датум смрти30. мај 1995.(1995-05-30) (80 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од15. марта 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411956.
Чинпотпуковник
Народни херој од23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Партизанска споменица 1941.

Петар Калања (Закопа, код Двора на Уни, 15. март 1915Београд, 30. мај 1995), учесник Народноослободилачке борбе, официр ЈНА, друштвено-политички радник СР Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 15. марта 1915. године у селу Закопа код Двора на Уни, као једно од петнаесторо деце у сиромашној сељачкој породици. Основну школу завршио је у Двору на Уни. Већ као петнаестогодишњи дечак отишао је од својих родитеља на тешке сезонске физичке радове. Радио је у шуми као дрвосеча, као радник на изградњи мостова, у каменоломима, на изградњи индустријске пруге.

Војни рок служио је 1936. и 1937. године у Косовској Митровици. Вративши се из војске поново је радио на индустријској прузи као физички радник до априла 1941. године. Тада је позван у резерву, коју је служио у Бањој Луци све до капитулације југословенске краљевске војске, која га је затекла у Калиновику. Калања је успео да избегне заробљеништво. Поред свих потешкоћа, успео је да с карабином и у новом војничком оделу дође до свог родног села. И у овом делу Баније већ првих дана успоставе НДХ, усташе испољавају своју власт на најсуровији начин. У мају, одвели су Калању на присилан рад. Он и његови сусељани били су сведоци усташких злочина, јер су поред рада на цести били присиљени да из реке Уне ваде људске лешеве и закопавају их.

У јуну 1941. године Калања је био заточен у котарском затвору у Двору на Уни из којег је успео да побегне након двадесет дана. Неко време се скривао у шуми, али се већ 14. септембра 1941. састао с Милошем Чавићем и другим организаторима устанка у овом крају. Заједно с њима радио је на окупљању људи и припремама за устанак. Калања је од октобра био десетар у партизанском одреду „Черкезовац“. Истакао се већ у првим борбеним акцијама, попут борбе с усташама 14. новембра на Черкезовцу, затим у борби с усташама у Гвозданском, а у јануару 1942. године био је бомбаш у жестокој бици с усташама у Зрину.

У новембру 1941, постао је кандидат за члана Комунистичке партије Југославије, а за члана је примљен 15. марта 1942. године. Тада је био водник вода, а у току НОР-а командир чете, заменик и командант батаљона, ађутант бригаде и начелник Штаба Банијског партизанског одреда. У нападу на 20. и 27. усташку сатнију у селу Тртник код Глине, Калања је узео ручне бомбе из свог вода и ликвидирао први усташки бункер. Како му је понестало бомби за други, хватао је запаљене усташке бомбе у ваздуху и бацао их на непријатељске положаје. Тако је њиховим бомбама уништио и други бункер, те на тај начин осигурао успех своје јединице.

У току НОР-а, био је рањаван 13 пута. Посебно тешко је био рањен 22. јануара 1943. код Класнића, када је под унакрсном непријатељском ватром износио рањеног борца. Био је у Седмој банијској дивизији 215 дана и учествовао у биткама од Баније преко Крајине, Гламоча, Оглавка, Неретве, Санџака, Пиве, Таре, Сутјеске, Зеленгоре и других попришта тешких борби у току Четврте и Пете непријатељске офанзиве.

По повратку на Банију учествовао је у низу битака, попут борби за Глину, Цазин, Бихаћ, Генералски Стол, у Рипачком кланцу и многима другима. Руководио је успешним борбама у уништењу четницких јединица августа 1944. у селу Лађевчанима крај Суње и у Четвртковцу. Калања је у нападу са својим борцима нанео непријатељу велике губитке (70 мртвих четника), а да при том није погинуо ни један партизан.

После ослобођења, Калања је руководио борбама против заосталих усташко-жандармеријских и четничких групација. Затим је био заменик команданта бригаде Корпуса народне одбране Југославије и начелник Војног одсека Карловца од 31. августа 1956. године, када је пензионисан у чину потпуковника ЈНА.

Иако је био ратни војни инвалид, био је активан друштвено-политички радник у Карловцу. Био је председник Савеза бораца котара Карловац, председник резервних војних старешина, председник ратних војних инвалида, председник Савеза извиђача општине Карловац, члан Републичког одреда СУБНОР-а, те члан резервних старешина и ратних војних инвалида Хрватске.

Умро је 30. маја 1995. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден братства и јединства са сребрним венцем, два Ордена за храброст и Орден за војне заслуге са златним мачевима.[1] Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији, 300. стр.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Народни хероји Југославије , „Партизанска књига“ Љубљана, „Народна књига“ Београд, „Побједа“ Титоград, 1982. година.