Станко Бјелајац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СТАНКО БЈЕЛАЈАЦ
Stanko Bjelajac.jpg
Станко Бјелајац
Датум рођења(1912-05-21)21. мај 1912.
Место рођењаМајске Пољане, код Глине
 Аустроугарска
Датум смрти24. јануар 2003.(2003-01-24) (90 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одсептембра 1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411973.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Орден за војне заслуге
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Станко Бјелајац – Ћане (Мајске Пољане, код Глине, 21. мај 1912Београд, 24. јануар 2003), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 21. маја 1912. године у Мајским Пољанама код Глине. Основну школу завршио је у родном селу, а нижу гимназију у Глини. Пре рата радио је као порески чиновник у Петрињи. Након упознавања са комунистом Артуром Туркулином, 1938. године постао је кандидат, а од септембра 1939. и члан Комунистичке партије Југославије. Активно је деловао у радничком покрету у Петрињи и Глини, а у свом селу је био активан у „Сељачкој слоги“. Био је и члан Месног комитета КПЈ Петриња. Уз помоћ свог брата Ранка, 1939. године је у свом стану у Петрињи формирао прву партијску организацију фабрике „Гавриловић“.

По окупацији Југославије и успостави НДХ, био је члан Среског комитета КПЈ Петриња. Убрзо је напустио Петрињу и остишао у Мајске Пољане. Тамо је био један од организатора устанка на Банији. С групом од осамнаест устаника из свог села, Тртника и Брњеушке, формирао је прву ударну десетину на Банији. Са десетина је извео неколико мањих акција, а затим је отишао у Шамарицу, где се прикључио устаничној групи Васиља Гаћеше. С Гаћешом је организовао партизански Шамарички логор и учествовао у сим акцијама под вођством Гаћеше.

Бјелајац је за време рата вршио следеће дужности:

Након погибије Васиља Гаћеше, 29. априла 1942. године, преузео је команду над одредом и у току маја и јуна извео низ акција на усташка, домобранска и жандарска упоришта, позната под називом „Акције за освету Гаћешине смрти“. Посебно се истакао у акцији на усташко упориште Ћунтић, затим у борбама за Бачугу и Краљевчане. За време непријатељске офанзиве на Козару, Станко је са својим одредом напао непријатеља с леђа и тако пружио помоћ партизанима који су били у окружењу.

Касније је са својом бригадом код Жировца прешао Уну и из Баније се пребацио у Босанску крајину, где је учествовао у ослобођењу Бихаћа. У току прве ноћи борби, заробио је 100 домобрана с опремом. За успешно вођење борбе, бригаду је похвалио врховни командант Јосип Броз Тито. Посебно тешке, али успешне борбе видио је Бјелајац против непријатеља у правцу Цетинграда и Слуња. На две недеље борби, у трочасовном нападу био је ослобођен Слуњ.

Бригада под командом Станка Бјелајца је затим учествовала у борбама Четврте и Пете непријатељске офанзиве. Станко и његови борци су, међу осталим, дванаест дана водили битке на врху Оглавак на планини Радуши. Учествовао је у пратњи и преношењу рањеника преко Неретве и у разбијању четника на другој страни. Након прелаза Јахорине кренуо је према Подграду као претходница дивизије, где су упали у обруч 369. легионарске дивизије. Претходница је одбила сва три немачка узастопна напада и у јуришу се пробила из обруча у правцу према јединицама Коче Поповића. Станко је након тога учествовао у борбама против непријатеља на Банији, Кордуну и Горском котару. У то је време постао и већник ЗАВНОХ-а.

У завршним операцијама за ослобођење, Станко, тада пуковник и начелник штаба Четвртог корпуса НОВЈ, извршио је последње преговоре у Илирској Бистрици о предаји 17.000 непријатељских војника.

После рата, био је помоћник команданта Друге армије, три године је био у Совјетском Савезу на школовању у Војној академији „Михаил Фрунзе“, командант 27. ратне дивизије, начелник штаба 12. армије и остало.

Такође је завршио највише војне школе у Југословенској народној армији. Био је наставник у школи тактике, начелник школског центра Пете армијске области, командант Прве пролетерске дивизије и начелник Штаба четврте армијске области до 1973. године, када је пензионисан у чину генерал-пуковника. После тога се ангажовао у друштвено-политичким активностима, па је био посланик у Савезној скупштини Југославије. Као пензионер, до 1991. године је живео у селу Ново Селиште, код Петриње.[1]

Преминуо је 24. јануара 2003. године у Београду, а сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу. Имао је три сина — Ранка, Милета и Владу. Његов средњи син Миле је познати српски историчар и директор Инситута за новију историју Србије.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]