Стара вера Источних Словена

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Код Источних Словена се ССВ развила до стадијума храмова, можда би бољи израз био светилишта, и идола, односно кумира. ССВ је била тесно повезана са државом, али за разлику од Полабља, где је свештеник имао неретко и већу моћ од владара, у Русији су свештеници имали готово искључиво религиозну улогу. Прелазак владајуће класе међу Русима у хришћанство је означио крај јавном поштовању Старих Богова у Русији , али је то настављено кришом и временом прерасло у руско Православље који са грчком Ортодоксијом готово да нема везе. За Русију је карактеристична доста чудна и нерасветљена веза између свештенства ССВ и свештенства руског Православља. Данас се сматра (у званичним круговима) да је Несторова Хроника најстарији руски писани спис. Писао га је монах Нестор крајем XI века и у њему се показује одлично познавање ССВ иако је хришћанство главна и једина религија у Русији више од века. Друга још чуднија ствар везана је за Велесову књигу, чији су одломци пронађени у списима које је писао новгородски архиепископ неколико векова касније.

Богови код Источних Словена[уреди]

На основу података који су садржани у уговорима између Византије и Русије из 945. и 971. године, односно у такозваној „Првобитној хроници“, компилираној око 1111. године дознајемо имена најважнијих божанстава Кијевске Русије. Најпре се помињу богови Перун и Волос. Кнез Владимир је 980. године обележио почетак своје владавине у Кијеву на тај начин што је на једном брежуљку поставио дрвени идол Перуна са сребрном главом, а уз њега и идоле Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош, да би испред њих са својим народом приносио жртве. Истовремено је и Владимиров ујак у Новгороду поставио Перунов идол. Из наведених података је извесно да је врховни бог руског пантеона био Перун. Остала божанства, посебно Хорс и Симаргл, вероватно не припадају словенском пантеону. Једино је аутентична богиња Мокош, јер се помиње и у каснијим хомелијама.

Источнословенски пантеон није заснован ни на хијерархијским нити на родбинским односима. Идоли најзначајнијих божанстава постављени су на врховима брежуљака, под ведрим небом. Неизвесно је како су изгледала места жртвовања, као и места жртви. Свештенство није поменуто ни у једном историјском извору, а нема ни података о прорицању и врачању.

Светилишта код Источних Словена[уреди]

У писаним изворима није поменуто ниједно светилиште код Источних Словена. Археолошким истраживањима откривени су, међутим, на локалитету Перин у близини Новгорода, остаци дрвене конструкције са основом у облику октогоналне розете, која је протумачена као Перунов храм. У средишту конструкције нађено је угљенисано дрво, које указује да се ту налазио идол и место на коме је горела ватра, док је један раван камен у близини протумачен као жртвеник. У старој Ладоги откривен је фрагментован дрвени идол брадатог божанства из IX или X века, са коничним шлемом на глави.

Велесова Књига[уреди]

„Велесову књигу“ многи историчари оспоравају, тврдећи да је у питању фалсификат, будући да Словени нису имали писмо пре него што су Ћирило и Методије осмислили глагољицу. Контрааргумент је да је Црноризац Храбар својевремено записао да су се пре него што су св. Браћа саставила глагољицу Словени за писање користили „чртама и резама“, а германски хроничар Титмар наводи да су на словенским идолима била урезана њихова имена.