Стјепан Фунарић

стјепан фунарић
Стјепан Фунарић Јота
Лични подаци
Датум рођења	(1921-04-07)7. април 1921.
Место рођења	Слободница, код Славонског Брода, Краљевина СХС
Датум смрти	26. август 1979.(1979-08-26) (58 год.)
Место смрти	Сопот, СР Србија, СФР Југославија
Професија	правник
Деловање
Члан КПЈ од	1940.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1956.
Чин	пуковник
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Стјепан Фунарић — Јота (Слободница, код Славонског Брода, 7. април 1921 — Сопот, 26. август 1979) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 7. априла 1921. године у Слободници, код Славонског Брода, у радничкој породици. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију у Славонском Броду, 1940. године. У гимназији се повезао са марксистички оријентисаним ђацима. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је школске 1935/36. године. У Фунарићевој кући тада је била смештена техника Окружног комитета КПХ за Славонски Брод. По завршетку гимназије 1940. примљен је у Комунистичку партију Југославије (КПЈ), а на јесен исте године уписао се на Правни факултет у Загребу.

Пред рат, Фунарић је остао активан у партијском раду у околини Славонског Брода, а посебно у техници Окружног комитета. Учествовао је на Окружној партијској конференцији за Славонски Брод, одржаној 22. јун]ћа 1941. године недалеко од Брода, којој је присуствовао и секретар Централног комитета КПХ, Раде Кончар, а који је дао директиве за даље јачање партијске организације. У извршењу таквих директива, Фунарић је учествовао у првим диверзантским акцијама код Брода, у минирању железничке пруге Загреб–Београд, те нападима на усташке функционере и жандаре у Слободници и Сибињу. Ове акције вршила је тзв. Западна диверзантска група Славонскобродског одреда, формирана у шуми Церовац 5. јуна 1941. године.

Фунарић је једно време до краја 1941. боравио на подручју Ђакова са задатком обнављања рада скојевских организација, стварања народноослободилачких одбора и њиховом повезивању са партизанима и са ОК у Броду. У марту 1942. постао је заменик политичког комесара, а у лето исте године и политички комесар Другог славонског одреда. После формирања Прве славонске бригаде, постављен је за секретара Бригадног комитета СКОЈ. Са те дужности отишао је децембра 1942. на Први конгрес Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) у Бихаћ, где је био представник омладине из Славоније. Тамо је био изабран у Централни одбор УСАОЈ.

Након Четврте непријатељске офанзиве и повратка у Славонију у марту 1943. Фунарић је неко време водио партијске курсеве на Папуку и Диљ гори. Ускоро је постао руководилац Политодела Осамнаесте славонске бригаде, а од јесени 1943. заменик политичког комесара 25. бродске бригаде. Септембра 1944. отишао је на рад у Политички одел 28. ударне дивизије, дужност на којој је остао све до краја рата.

После рата, био је на разним војним, партијским и другим дужностима. Најпре је био распоређен на рад у Одељење за заштиту народа (ОЗН) за Југославију. Као припадник Озне, тешко је рањен 1. маја 1945. у обрачуну са једном од заосталих четничких група, приликом чега је смртно погођен Ђуро Бошковић. Затим је до 1956. године службовао у служби безбедности у Југословенској народној армији (ЈНА). Демобилисан је у чину пуковника ЈНА. Од 1956. до 1961. године био је на раду у Централном комитету СКЈ. Доцније је био секретар Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, савезни народни посланик у Савезној скупштини СФРЈ за Славонски Брод, од 1967. генерални секретар Савезне скупштине, а затим делегат и председник Комисије за избор и именовања у Скупштини СФРЈ.

Преминуо је 26. августа 1979. године, у Сопоту. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, али су по жељи Фунарићеве породице, његови посмртни остаци пренесени из Алеје.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден за храброст и два Ордена партизанске звезде са пушкама. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

• Југословенски савременици: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
• Пали непобеђени 1944—1964. Београд: Савезни одбор за прославу двадесете годишњице службе унутрашње безбедности. 1964. 
• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.