Јефто Шашић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈЕФТО ШАШИЋ
Jefto Sasic.jpg
Јефто Шашић
Датум рођења(1917-08-17)17. август 1917.
Место рођењаНовска
 Аустроугарска
Датум смрти26. новембар 1998.(1998-11-26) (81 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
СупругаГордана Шашић
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411977.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Јефтимије – Јефто Шашић (Новска, 17. август 1917Београд, 26. новембар 1998), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 17. августа 1917. године у Новској. Док је похађао гимназију у родном граду, школске године 1934./'35. постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Као руководилац СКОЈ-а, био је укључен у рад Месног комитета КПЈ у Новој Градишки и учествовао у организацији штрајка дрводељских радника у фабрици „Круљац“ у лето 1935. године.

Након завршетка гимназије, уписао је Пољопривредно-шумарски факултет у Загребу. То је било време када су франковци на Загребачком универзитету прешли на отворени терор према комунистима. Као одговор на нападе франковаца, комунисти су формирали одбрамбене групе. Један од организатора и руководилаца тих група био је и Јефто Шашић. Учествовао је у борбама поводом погибије Крсте Љубичића и на његовој сахрани. Са Ивом Лолом Рибаром ишао је на преговоре са омладином Хрватске сељачке странке ради стварања јединственог омладинског фронта, што је Влатко Мачек одбио.

Након оснивања „Сељачког кола“, Шашић је био задужен за рад у тој масовној организацији и као члан партијске фракције у оквиру Самосталне демократске странке све до 1939, када је укључен на рад на Универзитету. Године 1939. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Уочи избијања рата на тлу Југославије, са Радом Кончаром је учествовао у раду Окружног комитета КПХ за Нову Градишку.

Приликом напада сила Осовине на Југославију 1941, Шашић се вратио у родни крај. Био је послат и на преки суд у Славонској Пожеги. У Београду је по директиви КПЈ покушао убедити Адама Прибићевића да се укључи у Народноослободилачки покрет, али је овај то одбио прихвативши политику помирења Срба са фашизмом.

По повратку у Славонију, Јефто Шашић је до децембра 1942. био секретар Котарског комитета КПХ у Новској, те члан и секретар Окружног комитета КПХ за Нову Градишку. Након тога је постављен за полиитчког комесара Дванаесте славонске дивизије, с којом је учествовао у многим великим биткама на подручју Славоније.

Од јуна 1943, био је члан Обласног комитета КПХ за Славонију, а потом је прешао у Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Од фебруара 1944, био је на дужности помоћника и начелника у Врховном штабу НОВ и ПО Југославије. Од оснивања Одељења за заштиту народа (ОЗНА), 13. маја 1944, Шашић је био један од њених руководилаца. Извршавао је задатке по налогу Врховног штаба у Србији, Македонији, пред ослобођење Сарајева, Загреба и Славоније.

У току рата био је већник ЗАВНОХ-а и делегат на Другом заседању АВНОЈ-а. После рата био је посланик у Уставотворној народној скупштини Југославије и народни заступник у Сабору НР Хрватске. Године 1957, завршио је Вишу војну академију ЈНА у Београду.

Као генерал-потпуковник и затим генерал-пуковник ЈНА, био је начелник Управе безбедности и начелник Управе за морално-политичко васпитање Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО), те помоћник државног секретара за народну одбрану за политичко-правни сектор. Од оснивања Опуномоћства Централног комитета СКЈ за ЈНА, 10. јануара 1949, био је члан његовог Бироа. Од Осмог конгреса СКЈ, као члан ЦК СКЈ, био је један од његових секретара.

Објавио је већи број чланака и расправа у низу часописа.

Умро је 26. новембра 1998. године у Београду и сахрањен је на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]