Пређи на садржај

Карло Мразовић

С Википедије, слободне енциклопедије
карло мразовић
Карло Мразовић Гашпар
Лични подаци
Датум рођења(1902-10-26)26. октобар 1902.
Место рођењаМурско Средишће, код Чаковца, Аустроугарска
Датум смрти23. септембар 1987.(1987-09-23) (84 год.)
Место смртиЗагреб, СР Хрватска, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1927.
Учешће у ратовимаМађарска револуција 1919.
Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаМађарска Црвена армија
Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
1919.
19361939.
19411945.
Чингенерал-потпуковник у резерви
Председник Президијума Народног сабора
Народне Републике Хрватске
Периодоктобар 19491952.
ПретходникВладимир Назор
НаследникВицко Крстуловић
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден југословенске заставе са златним венцем
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Карло Мразовић — Цофек, Гашпар (Мурско Средишће, код Чаковца, 26. октобар 1902Загреб, 23. септембар 1987), учесник Мађарске револуције 1919, Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1949. до 1952. године обављао је функцију председника Президијума Народног сабора Народне Републике Хрватске.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 26. октобра 1902. године у Мурском Средишћу, код Чаковца. Потиче из породице железничког радника, у којој је било седморо дјеце. Решивши да се по сваку цену школује, са једанаест година запошљава се као најамни радник и тако завршава шест разреда основне и четири разреда средње школе.

Мађарска револуција 1919.

[уреди | уреди извор]

Утицај Октобарске револуције и револуционарна збивања у Мађарској били су пресудни за Мразовићево идејно-политичко опредељење и његово везивање уз комунистички раднички покрет. После стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Мразовић се као шеснаестогодишњи младић укључује у Међимурску легију, али чим је у пролеће 1919. године успостављена Мађарска Совјетска Република, организовао је бег и са групом својих другова укључује се у редове мађарске Црвене армије. Кад је пала влада Беле Куна, а мађарска револуција угушена, враћа се у земљу, где га власти хапсе и одводе у истражни затвор Војног суда. Он бежи из затвора, опет прелази југословенско-мађарску границу и неколико месеци илегално ради под Хортијевим режимом у Краљевини Мађарској. Опет развија револуционарну делатност, али је због провале у марту 1920. године присиљен да бежи и да се илегално врати у Југославију.

Илегални рад

[уреди | уреди извор]

Пошто су југословенске власти знале само за једно Мразовићево презиме (Цофек), под којим је био регистрован и у мађарској Црвеној армији и у истражном затвору Војног суда у Загребу, он се, служећи се искључиво другим презименом, легално запослио као рудар и млинарски радник, одслужио војни рок, а потом се настанио и опет запослио у Загребу. Мразовић тада улази у класни синдикални покрет и већ је 1924. године члан Централне управе радника живежне индустрије и обрта Југославије. Већ афирмиран као синдикални руководилац и револуционар, 1927. године формално је, на предлог Јосипа Дебељака, примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ).

Увођењем Шестојануарске диктатуре и Мразовићу као компромитованом и проказаном револуционару прети хапшење и он, по одлуци Централног комитета Комунистичке партије Југославије, емигрира у Совјетски Савез. Ту му се коначно указала могућност да се извесно време посвети учењу. Уписује се на Комунистички универзитет националних мањина Запада (КУНМЗ), смер Друштвене науке, и 1932. године завршава га с одличним успехом. Као аспирант на Филозофском одељењу, извесно време ради и у апарату Коминтерне, а до 1936. године био је и управник Југословенског одељења КУНМЗ-а.

Шпански грађански рат

[уреди | уреди извор]

Након почетка грађанског рата у Шпанији, Мразовић 1936. године као добровољац прелази Пиринеје и улази у редове Интернационалних бригада. Пошто се у Москви бавио и војном науком, а на фронтовима Шпаније се истакао у низу ватрених окршаја, убрзо је постављен за командира чете. Убрзо је био тешко рањен, па је морао у болницу. Затим је, уз Благоја Паровића, постављен за једног од уредника листа „Димитровац“ и члана Редакције радио-станице Мадрид.

У јануару 1939. године, илегално се враћа у земљу. По директиви Централног комитета Комунистичке партије Хрватске, Мразовић се сада легализира и излази пред Државни суд за заштиту државе, који га због недостатка доказа ослобађа оптужбе за комунистичку делатност. Због полицијског изгона из Загреба, накратко је боравио у родном месту, где је радио на јачању класног радничког покрета у Међимурју, али се ускоро враћа у Загреб и руководи Комитетом за помоћ Шпанским борцима у француским концентрационим логорима. Након потписивања споразума Цветковић-Мачек, у децембру 1939. године, и Мразовић постаје жртвом Мачековог пооштреног курса према комунистима. С већом групом партијских руководилаца затворен је у Лепоглави. После изласка из Лепоглаве, у пролеће 1940. године преузима нове одговорне дужности. У августу 1940. је делегат на Првој конференцији Комунистичке партије Хрватске, у новоизабрани Централни комитет улази као члан Политбироа, а исте године учествује и на Петој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије у загребачкој Дубрави.

Народноослободилачки рат

[уреди | уреди извор]

После окупације земље, своје двадесетогодишње искуство револуционара, Мразовић користи као један од организатора устанка у Хрватској. Био је први командант Првог славонског партизанског одреда, командант, па политички комесар Треће оперативне зоне и члан Главног штаба народноослободилачке војске и партизанских одреда Хрватске.

Као некадашњи сарадник „Српа и Чекића“, „Димитровца“ и „Вјесника“, од 1942. године Мразовић руководи агитационо-пропагандним одсеком Централног комитета Комунистичке партије Хрватске. Притом посебну пажњу посвећује оснивању Народноослободилачких одбора (НОО) и изградњи народне власти. Биран је у највише представничке органе земље, односно за већника Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и за члана Председништва Земаљског вијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ).

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, од 1945. до 1962. године непрекидно је заступник у Народном сабору НР Хрватске и посланик у Савезној народној скупштини. Од 1947. до 1948. био је амбасадор у НР Мађарској, а од 1948. до 1949. у Совјетском Савезу. Након смрти Владимира Назора, од октобра 1949. до 1952. био је председник Президијума Народног сабора НР Хрватске. Од 1952. до 1953. био је амбасадор ФНР Југославије у Мексику, где је успоставио дипломатске односе са Кубом, Хондурасом, Костариком и Панамом. Од 1953. до 1963. године био је потпредседник Сабора НР Хрватске. Истовремено је био члан Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) и Главног одбора ССРН Хрватске, те члан Савезног и Републичког одбора СУБНОР-а.

Био је генерал-потпуковник ЈНА у резерви.

На Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу КПЈ, односно СКЈ, биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Од 1963. године био је члан Савета федерације.

Умро је 23. септембра 1987. године у Загребу. Сахрањен је у Чаковцу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, два Ордена братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Године 1980, додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ 1945. — 1990. (SFR Jugoslavija), Počasni građanin Grada Zagreba

Литература

[уреди | уреди извор]