Теодор Вилијам Ричардс

С Википедије, слободне енциклопедије
Теодор Вилијам Ричардс
Теодор Вилијам Ричардс
Лични подаци
Датум рођења(1868-01-31)31. јануар 1868.
Место рођењаЏермантаун, Пенсилванија, САД
Датум смрти2. април 1928.(1928-04-02) (60 год.)
Место смртиКембриџ, Масачусетс, САД
ОбразовањеУниверзитет Харвард
НаградеНобелова награда за хемију (1914)

Теодор Вилијам Ричардс (енгл. Theodore William Richards) био је познати амерички хемичар. Први је Американац који је добио Нобелове награде за хемију (1914) за рад на тачном одређивању релативних атомских маса многих хемијских елемената.[1]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Рођен је 31. јануара 1868. године у месту Џермантаун (енгл. Germantown) u Pensilvaniji, SAD. Otac mu je bio Vilijam Trost (engl. William Trost Richards), релативно познати амерички сликар пејзажа, чији се радови и данас могу видети у Метрополитен музеју у Њујорку, америчкој Националној галерији, Смитсонијан музеју и на другим истакнутим местима. Мајка Ана (енгл. Anna Matlock Richards) била је веома образована песникиња која је лично пружала сину образовање до његове четрнаесте године.

Теодор Ричардс је са петнаест година (1883) уписао Хаверфорд Колеџ (енгл. Haverford College), са кога је две године касније изашао са дипломом бачелора наука (енгл. Bachelor of Scince) након кога одмах уписује Универзитет Харвард. На универзитету стиче диплому бечелора уметности 1886. године (енгл. Bachelor of Arts), а две године касније, у својој 21. години, докторира код професора Кука (енгл. Josiah Parsons Cooke) са радом у коме се бави одређивањем атомске масе кисеоника у односу на атомску масу водоника. Након проведених годину дана у Немачкој, на постдокторским студијама, враћа се на Харвард где ће обавити већину својих истраживања.

Приближно половина будућег рада Теодора Ричардса биће посвећена одређивању што тачнијих атомских маса многих елемената на шта га је, како сам каже, наводила радозналост и жеља да на тај начин помогне човеку јер је сматрао да расветљавање природе атома може помоћи објашњењу многих феномена у чијој је основи материја, а самим тим и атоми. Приметио је да атомске масе поседују „висок степен константности и одређености”, што му се чинило као погодно тло за истраживање.

Истраживања[уреди | уреди извор]

Почевши од водоника и кисеоника Теодор Ричардс је са колегама утврдио, пажљивим припремањем чистог водоника, мерењем његове масе а затим превођењем у воду помоћу CuO, да је однос маса водоника и кисеоника већи од 1:16, односно да је релативна маса водоника приближно 1,008 када се узме да је маса кисеоника 16,00. Током много година рада ревидирао је масе великог броја елемената, укључујући угљеник, азот, сумпор, хлор, литијум, натријум, цезијум, магнезијум, калцијум, стронцијум, баријум, уран, гвожђе, кобалт, никл, бакар, цинк, олово и друге, укупно око 30, при чему је показао да су неке од до тада коришћених релативних маса биле погрешне и за читав проценат.[2]

Утврдио је да је маса бакра иста, без обзира да ли је он пронађен у Америци или Немачкој (или било где другде), да су масе кобалта и никла различите, иако су неки у то време тврдили супротно, оповргавши уједно и оне који су сматрали да кобалт има већу атомску масу од никла. Одредио је да је атомска маса гвожђа иста без обзира да ли је оно терестријално или је метеоритског порекла, али и изненађујућу чињеницу да се добијају различите вредности за масу олова у зависности од тога да ли је олово узето из неке радиоактивне руде или не. Ово је суштински оправдало идеју Теодора Ричардса о атомским масама као о фундаменталним „својствима” елемената која имају знатно дубљи смисао, при чему је ово откриће доста помогло идеју о постојању изотопа елемената (уз подсећање да је знање о структури атома с почетка XX века било изузетно скромно, а да је неутрон, као субатомска честица пресудна за феномен изотопа откривена тек много касније). Управо у свом говору поводом уручења Нобелове награде Ричардс изражава жаљење што се у целокупним, сабраним подацима о атомским масама елемената не може уочити, ма како фина, математичка правилност, односно релација, а нарочито је то евидентно код елемената тежих од калијума – данашње знање о постојању неутрона и дефекту масе разјашњава ове феномене.

Жеља за што тачнијим и прецизнијим резултатима довела је и до успутних изума овог научника као што је нефелометар (којим је утврђивао количину заосталог преципитата) и других. Уз то, Ричардс се бавио и термохемијским и електрохемијским својствима материје, проучавајући Фарадејеве еквиваленте (такође значајне за релативне атомске масе), једначину стања реалног гаса и ван дер Wаалс-ове коефицијенте, а усавршио се и у прецизној калориметрији. Уочавајући зависност ван дер Wаалс-ове константе б у једначини стања реалног гаса (означава „атомску или молекулску запремину” атома, односно молекула гаса) од температуре и притиска, закључио је да атоме не треба посматрати као тврде, ригидне, већ као стишљиве (компресибилне) честице. У свом раду био је изузетно педантан и упоран, па је забележено да је за добијање чистог тулијум-бромата урадио око 15000 рекристализација.[3][4]

Брзо је напредовао на универзитету и већ 1901. г. постао је редовни професор на Харварду. Примио је велики број награда и одликовања, међу којима и Дејви медаљу и Вилард-Гибс медаљу, а учињена му је почаст и огромним бројем почасних доктората од стране универзитета широм света. Био је и председник Америчког хемијског друштва и Америчке академије уметности и наука. Са супругом Мирјам Стјуарт Тајер имао је троје деце. Умро је 2. априла 1928. године у Кембриџу, у Масачусетсу.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Нобел Призе ин Цхемистрy 1914 - Пресентатион”. Приступљено 24. 12. 2007. 
  2. ^ Форбес, Георге Сханнон (1932). „Инвестигатионс оф Атомиц Wеигхтс бy Тхеодоре Wиллиам Рицхардс”. Јоурнал оф Цхемицал Едуцатион. 9: 453—458. 
  3. ^ Хартлеy, Харолд (1930). „Тхеодоре Wиллиам Рицхардс Мемориал Лецтуре”. Јоурнал оф тхе Цхемицал Социетy: 1945. дои:10.1039/ЈР9300001937. 
  4. ^ Јохн Емслеy (2001). Натуре'с буилдинг блоцкс: ан А-З гуиде то тхе елементс. УС: Оxфорд Университy Пресс. стр. 442—443. ИСБН 978-0-19-850341-5. 
  5. ^ Цонант 2002.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цонант, Јамес Брyант (1974). „Тхеодоре Wиллиам Рицхардс”. Биограпхицал Мемоирс. Натионал Ацадемy оф Сциенцес (У.С.). 44. стр. 251—286. 
  • Худдлестон, Јохн Хенрy (1907). Сецретарy'с Репорт: Харвард Цласс оф 1886. Неw Yорк. стр. 132—133. 
  • Копперл, Схелдон Ј. (1983). "Тхеодоре W. Рицхардс: Америца'с Фирст Нобел Лауреате ин Цхемистрy". Јоурнал оф Цхемицал Едуцатион 60: 738 – 739.
  • Рицхардс, Тхеодоре W. (1915). "Цонцернинг тхе Цомпрессибилитиес оф тхе Елементс, анд Тхеир Релатионс то Отхер Пропертиес". Јоурнал оф тхе Америцан Цхемицал Социетy 37 (7): 1643 – 1656.
  • Форбес, Георге Сханнон (1932). "Инвестигатионс оф Атомиц Wеигхтс бy Тхеодоре Wиллиам Рицхардс". Јоурнал оф Цхемицал Едуцатион 9: 453 – 458.
  • Јохн Емслеy (2001). Натуре'с буилдинг блоцкс: ан А-З гуиде то тхе елементс. УС: Оxфорд Университy Пресс. стр. 442—443. ИСБН 978-0-19-850341-5. 
  • Цонант, Јеннет (2002). Туxедо Парк. Симон & Сцхустер. стр. 126. ИСБН 978-0-684-87288-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Теодор Вилијам Ричардс на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Teodor_Vilijam_Ričards&oldid=27560452”