Војин Бакић

С Википедије, слободне енциклопедије
Војин Бакић
Војин Бакић у свом атељеу (1956)
Лични подаци
Датум рођења(1915-06-05)5. јун 1915.
Место рођењаБјеловар, Аустроугарска
Датум смрти18. децембар 1992.(1992-12-18) (77 год.)
Место смртиЗагреб, Хрватска

Војин Бакић (Бјеловар, 5. јун 1915 — Загреб, 18. децембар 1992)[1] био је српски и југословенски вајар и сликар.

Војин Бакић је без сумње један од највећих српских вајара 20. века, уметник европског формата: аутор који је успео да у авангардизма апстракције оствари монументалност и непосредност које су, традиционалистички гледано, обележја класичне фигуративне скулптуре.

Биографија[уреди | уреди извор]

Његов отац, Константин "Коста", рођен је у Бјеловару 1882. године у богатој српској породици.[2] Преминуо је од упале плућа на Сушаку 1925. године, када је Војину било тек десет година. Војинова мајка Јелена рођена је у приморском градићу Бакру 1889. године у поморској и бродовласничкој породице. Јелена је прешла на православну веру упознавши Косту и име Јосипа, које је пре носила, променила у Јелена. Умрла је 1970. године. Јелена и Коста имали су шесторо деце, међу којима је било пет синова: Александар, Милан, Војо, Никола и Слободан, те једна кћи, Душанка. Александар, Милан, Никола и Слободан су убијени у логору Јадовно. Душанка је умрла 1989. године.

Бакић је рођен у Бјеловару. У гимназији је пролазио с врло добрим успехом. Највише се занимао за филозофију, социологију и књижевност, а интересовали су га и страни језици попут француског и немачког, затим цртање и вајарство. Од малих је ногу показивао интерес за градњу кућица за голубове и зечеве, а и за цртање и сликарство. Волео је радити с глином и гипсом. Израдио је безброј скица седећи на плажи Шодерици крај Копривнице, или на бјеловарском корзу.

Први пут се Бакићеви радови приказују у Бјеловару 1933. године за његових гимназијских дана пред велику матуру. Изложио је Мојсија у гипсу, женски торзо из глине, израђен према једној дјевојци из разреда, и неколико скица и портрета.

Спомен-плоча на родној кући Војина Бакића у Бјеловару

Војин је већ у гимназији показивао жељу за сопственим гледањем и тумачењем појава око себе, па се често знао супротставити и ставовима својих професора, што је понекад доводило до неспоразума и са самим директором, али су том самосвесном младићу стручњаци за ликовне уметности прорицали велику будућност. Већ му је његов професор цртања у седмом разреду гимназије рекао: „Бакићу, Ви сте изразит таленат и немојте то изневерити.”

Након завршене гимназије, он је најпре уписао студије права, али му тај није одговарао, па је већ следеће године, уз помоћ браће Александра и Милана, уписао Академију ликовних уметности у Загребу.[3] Прве две године је завршио у класи професора Франа Кршинића, а друге две у класи професора Роберта Франгеша-Михановића. Прву самосталну изложбу Бакић излаже у бјеловарском Музичком заводу.

Политика и рат[уреди | уреди извор]

Војин се није политички опредјељивао, али је учествовао у неколико пријератних демонстрација левих странака и организација. Међутим, опредељење се убрзо наметнуло само од себе. Године 1941. сва четири Војинова брата одвели су усташе прво у логор Даницу, а затим у Јадовно на Велебиту где су сва четворица убијени. Бакића су усташе такође ухапсили 1941. године испред улаза у стан у Загребу. Избегао је судбину браће јер је његов учитељ и ментор Фран Кршинић писмено гарантовао за њега и на тај начин се сам изложио опасности.

Војо је био и војни бјегунац: добио је позив за домобранство, али се није одазвао. Имао је такође и лажну личну карту на име Иван Стилиновић. Кршинић му је пронашао посао након изласка из затвора: на Загребачком велесајму крпио је и поправљао моделе разних животиња, а касније је прешао на Агрономски факултет, где је по наруџбини професора израђивао моделе животиња који су још и након Другог светског рата служили за демонстрирање студентима.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После 1945. постепено напушта раније усмерење и тежи импресионистичкој обради површине с изражајним преливима светлости и сенке. У том периоду ради портрете, међу којима се психолошком уверљивошћу и упечатљивом стилизацијом истичу I. Г. Ковачић, 1946, и С. С. Крањчевић, 1948. Са "Спомеником стријељанима у Бјеловару" (1947) Први пут се испробава на јавној наруџбини; изводи статуу језгровиту попут знака и изразитих монументалних својстава. Процес компримовања и кристализације волумена примећује се 1950. на скулптури "Бик" (Бијенале у Венецији 1956), дјелу које превазилази учењачке категоризације иу којем се преклапају апстракција, кубизам и експресионизам. Исту тенденцију показују скице за "Споменик Марксу и Енгелсу" (1950 — 1953; нису изведене), заправо први слободнији предлози за решавање традиционалних вајарских задатака. Значајан је "Аутопортрет" из 1952, изразитих кубичних карактеристика, а посебно Споменик борцима револуције, са ликом Стјепана Филиповића у Ваљеву, великих димензија и крајње прочишћености у оквирима антропоморфног мотива. Серијом "Актова", "Торза" и "Глава" заокружује своја истраживања органских, асоцијативних облика, а 1958. се приклања изазовима отворене форме, унутрашњих простора и светлосних одраза.

Војин Бакић ради на скулптури Бика

Међутим, у пролеће 1956. године, пожар бившег Мештровићева атељеа, у који се Бакић пре неколико година био уселио са четворицом других уметника, уништио је "стотинак" скулптура, фасцикле са цртежима, фотографије и документацију те неколико завршених споменичких студија.

Од 1956. године Бакић је углавном редовно боравио по неколико месеци у ували Дубока крај Гршћица на острву Корчули. Медитеранска средина погодовала је стваралачком раду, о чему сведочи стара рибарска кућа преуређена за атеље у Дубокој. Затим су дошле године најинтензивнијег рада; изложбе су се низале једна за другом, а с њима и путовања по свету. Врло су бројне изложбе на којима је он учествовао или су му биле посвећене - у Бјеловару и Загребу, у Осијеку и Дубровнику, на Ријеци, у Поречу, у Љубљани и Београду, у Лондону, у Штутгарту, Берлину, Мајнцу, Ерлангену, Каселу, Бохуму, у Паризу и Антибесу, у Бриселу, у Венецији, Милану и Риму, у Лозани и у Братислави, у Вашингтону, у Сао Паолу.

Излагао је у оквиру Југословенског павиљона на Светској изложби у Бриселу 1958. године.[4]

Циклус "Развалине" форме означава прелазну фазу од пуног, чврстог волумена до испражњене љуске, својеврсног скулптуралног негатива. У даљем развоју, Бакић међу првима у Хрватској следи начела геометријске апстракције и оптичких истраживања: у "Развијеним површинама", 1960 — 1964, артикулише строге и системске целине састављене од нанизаних елемената, ау "Свјетлоносним облицима", 1963 — 1964, ствара ефектне структуре модулисањем истоврсних огледалских јединица, при чему употребљава и нове материјале (нерђајући челик).

Сложену проблематику тог раздобља показује „Споменик револуцији” у Каменској, крилатих и лиснатих форми, реализован након десет година рада, 1958—1968. Аутор је скулптуре "Вијенац", која се додељује победницима Горановог пролећа у Луковдол у, од 1971.

Новија остварења су му „Споменик жртвама жељезничке несреће у Загребу”, 1975 — 1978, те споменици у Крагујевцу, Дотршћини (Долина гробова) и на Петровој гори (1982).[5]

Године 1987, Војин и његов син Зоран (архитекта) освојили су прву награду за остварење споменика Јосипу Брозу Титу у Загребу. Споменик је требало да буде изложен на Тргу револуционара (данас Трг Стјепана Радића), испред градске скупштине. Планирано је да споменик буде завршен до 100. годишњице Титова рођења, 1992, али је услед догађаја почетком 1990-их пројекат напуштен.[6]

Рушење Бакићевих споменика[уреди | уреди извор]

Споменик на Петровој гори 2010. године

Почетком 1990-их велики део Бакићевог стваралаштва у Хрватској је оштећен или уништен:[7]

а) Уништени споменици од 1990. до 1995. године

  • Бјеловарац, бронза, Спомен-парк Борик, Бјеловар, поклон родном граду с одавањем почасти трагичном породичном гнезду. Миниран 1991. године. Остала је шака једне руке и глава, а остали делови завршили су у ливници Тонко Винковић у Бјеловару. Споменик је обновљен и постављен на своје место 8. децембра 2010. године.[8]
  • Гудовчан или Пред стрељање, ​​бронза, село Гудовац крај Бјеловара. Миниран 1991. године, истаљен.
  • Споменик победе народа Славоније, нерђајући челик, село Каменска, на раскршћу путева Сл. Пожега, Пакрац, Воћин. Миниран 21. фебруара 1992. године, делови употребљени за израду посуђа.[9][10]
  • Споменик билогорски партизанима, бронза, село Бачковица, неколико километара од Бјеловара. Бронзани партизан је миниран и претопљен 1991. године.
  • Споменик палим борцима, бронза, испред школе у ​​Чазми, срушен и уништен 1991. године.
  • Спомен-парк Дотршћина, крај Загреба, у Долини гробова постављено је шест до седам Бакићевих скулптура од нерђајућег челика и кубуса, кристали од црног мермера, различитих облика, расутих по простору. Аутор је размјештај кристала замислио као разговор у природи. Читав простор покривен је бршљаном не би ли жртве спокојније биле. Све је разбацано, покрадено, уништено.
  • Испред Градске библиотеке Иван Горан Ковачић у Карловцу постављена су попрсја Људевита Јонкеа, слависте, Силвија Страхимира Крањчевића, песника и Ивана Горана Ковачића, песника. Само је попрсје Ивана Горана Ковачића уништено (изрезано на комаде) у ноћи од 16. до 17. јула 2004. године.

б) Оштећени споменици и скинуте спомен плоче

  • Споменик на Петровој гори, армирани бетон и нерђајући челик. Након операције Олуја, споменик је оштећен,[11] однесене су многе плоче.
  • Скинута је спомен плоча Браћи Бакић с породичне куће у Бјеловару.
  • Скинут натпис са породичне гробнице на гробљу Св. Андрија у Бјеловару.
  • Промјењен је назив улице браћа Бакић у Бјеловару.
  • Скинута бронзана биста Јосипа Броза Тита у Великом Тројству. Склоњена у Градски музеј Бјеловар.

Ретроспектива Војина Бакића[уреди | уреди извор]

„Ретроспектива Војина Бакића - Свјетлосне форме“ у Музеју сувремене умјетности у Загребу одржана је од 7. децембра 2013. до 2. марта 2014. године. Изложба је добила сјајне критике и велику пажњу медија и публике па је продуљено њено трајање[12] а постала је и културни догађај године 2013, према анкети Јутарњег листа у којој је учествовало 15 културњака различитих профила.[13] Изложбом жели да се постигне враћање Војину Бакићу места које му припада у историји хрватске и европске уметности али и да се подстакне на промишљање односа хрватског друштва према споменичкој баштини и друштвеном сећању. Осим најважнијих радова попут Бика, били су изложени и цртежи, скице, макете споменика, фотографска увећања, пројектна и лична документација, аудио и филмска грађа. Први пута је јавности приказана студија и макета за никад реализован загребачки споменик Титу. Изложба се одржала под високим покровитељством председника Републике Хрватске Иве Јосиповића.[14]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Војин Бакић”. Хронологија излагања скулптуре у Србији (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2024-01-26. 
  2. ^ „ВОЈИН БАКИЋ – аутентични модерни умјетник, исконски кипар”. ПРОСВЈЕТА | Службени портал (на језику: хрватски). 2021-06-05. Приступљено 2024-01-26. 
  3. ^ „Жељена или нежељена баштина, свуда око нас / Војин Бакић (1915-1992): Свјетлоносне форме – ретроспективна изложба (Музеј сувремене умјетности, Загреб) « Супервизуелна” (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  4. ^ „Југословенски павиљон на Светској изложби у Бриселу”. Хронологија излагања скулптуре у Србији (на језику: српски). 1958-04-17. Приступљено 2024-01-26. 
  5. ^ Живковић, Звјездан (2014-11-27). „Изложба Војина Бакића: Хрватски културни догађај 2013. сада у Сарајеву”. Радио Слободна Европа (на језику: српскохрватски). Приступљено 2024-01-26. 
  6. ^ Бекић, Дарко, Војин Бакић – Биографија или кратка повијест Кипославије. „Профил“, Загреб 2006. година, 203. стр.
  7. ^ „Фонд Војин Бакић”. јадовно.цом (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  8. ^ „Бјеловар инфо медиј”. www.bjelovar.info. Архивирано из оригинала 12. 12. 2013. г. 
  9. ^ „Минирали су га пет дана: 30. је обљетница уништења знаменитог Бакићева споменика”. НАЦИОНАЛ.ХР (на језику: хрватски). 2022-02-21. Приступљено 2024-01-26. 
  10. ^ Уредник (2019-04-13). „Минирање Бакићева споменика у Каменској: ЈАК ВЈЕТАР ИЛИ ЧЕТНИЦИ”. радио горњи град (на језику: хрватски). Приступљено 2024-01-26. 
  11. ^ „МИРОСЛАВ ДЕЛИЋ: 'Пропадајући објекти на Петровој гори доказ су лицемјерја власти коју партизани не занимају'”. НАЦИОНАЛ.ХР (на језику: хрватски). 2022-05-19. Приступљено 2024-01-26. 
  12. ^ МСУ - Новости - Изложба Војина Бакића продуљена до 2. ожујка 2014."
  13. ^ 2013. ОЧИМА КУЛТУРЊАКА Ретроспектива Војина Бакића културни је догађај године
  14. ^ МСУ - Пресс - Ретроспектива Војина Бакића "Свјетлоносне форме"
  15. ^ „Споменик стрељанима (Позив на устанак), Београд”. Хронологија излагања скулптуре у Србији (на језику: српски). 1949-03-01. Приступљено 2024-01-26. 
  16. ^ „Споменик Стјепану Филиповићу, Ваљево”. Хронологија излагања скулптуре у Србији (на језику: српски). 1960-10-23. Приступљено 2024-01-26. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Vojin_Bakić&oldid=27210928”