Miloš Vasić

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Miloš Vasić (višeznačna odrednica).

Miloš Vasić
Divizijski general Miloš Vasić
Lični podaci
Datum rođenja	(1859-02-27)27. februar 1859.
Mesto rođenja	Nemenikuće, Kneževina Srbija
Datum smrti	20. oktobar 1935.(1935-10-20) (76 god.)
Mesto smrti	Beograd, Jugoslavija
Obrazovanje	Vojna akademija u Beogradu
Vojna karijera
Služba	1883 — 1903. 1912 — 1913. 1914 — 1923.
Vojska	Kraljevina Srbija Kraljevina Jugoslavija
Čin	Divizijski general
Jedinica	Prva armija Srpske vojske Treća armija Srpske vojske
Učešće u ratovima	Srpsko-turski ratovi Srpsko-bugarski rat Balkanski ratovi Prvi svetski rat
Odlikovanja	Orden Karađorđeve Zvezde sa mačevima Orden Miloša Velikog Orden belog orla sa mačevima
Standarta ministra vojske i mornarice Kraljevine SHS

Miloš Vasić (Nemenikuće, 27. februar 1859 — Beograd, 20. oktobar 1935) bio je general srpske i divizijski general jugoslovenske vojske. Idejni je tvorac Zakona o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije iz 1901. godine kojim je uveden novi čin bojnog vojvode. U taj najviši čin unapređena su četiri generala srpske vojske tokom balkanskih i Prvog svetskog rata.

Biografija

Miloš Vasić rođen je 27. februara 1859. godine, u selu Nemenikuće srez Kosmajski, od oca Miloja, sreskog načelnika i majke Milice. Po majci vodio je poreklo od Janka Katića, vojvode iz Prvog srpskog ustanka. Osnovnu školu učio je u Nemenikućama. Sedam razreda gimnazije završio je u Beogradu, kao i jednu godinu Filozofskog fakulteta Velike škole. Miloš je bio veoma dobar đak, i, zbog tog razloga, otac mu je omogućio da upiše studije filozofije no mogao je studirati samo godinu dana, jer zbog iznenadne smrti oca se našao u finansijskim problemima.

Stoga je upisao Vojnu akademiju kao pitomac 13. klase, 1. septembra 1880. godine. Tokom školovanja postepeno je napredovao iz godine u godinu. Prvi vojnički čin kaplara dobio je 1. marta 1881. godine a za šest meseci i čin podnarednika, 1. septembra 1881. Naredne godine unapređen je u čin narednika 1. septembra 1882. godine. Školovanje je završio 2. avgusta 1883. godine sa odličnim ocenama, kao treći u rangu i tada je proizveden u pešadijskog potporučnika.

Bio je oženjen Zorkom, kćerkom Živka Karabiberovića, predsednika Narodne skupštine. Nije imao dece.

Dalje vojno usavršavanje

Oktobra 1884. bio je primljen za slušaoca Višeg kursa Vojne akademije. Zbog ratnih okolnosti 1885. ovaj kurs je prekinut, pa nastavljen oktobra 1886, i završen 1. oktobra 1887. godine. Po završenom kursu upućen je u Francusku, ali nije želeo da ide na praksu u austrougarsku vojsku. Tamo je određen u Štab 3. austrijske divizije u Lincu, sa kojom je učestvovao na carskim manevrima. Na ovoj praksi proveo je više od godinu dana (oktobar 1887 - januara 1889).

Aktivna služba

Srpsko-bugarski rat

Vatreno krštenje doživeo je kao đak dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu. Po završenoj Vojnoj akademiji, prvim rasporedom određen je na službu vodnika u 2. četi 7. bataljona Dunavskog pešadijskog puka, gde je ostao do oktobra 1884. Septembra 1885. određen je za vršioca dužnosti komandira čete u trećem bataljonu, drugog pešadijskog puka. Na čelu ove jedinice učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu.

Mirnodopski period

Nakon rata, marta 1886. godine, određen je za vodnika u 7. bataljonu Dunavskog pešadijskog puka. U toku 1886. i 1887. bio je komandir čete pitomaca Vojne akademije. Početkom decembra 1887. određen je na službu u Opštevojno odeljenje Ministarstva vojnog. Po povratku sa školovanja u Austrougarskoj, januara 1889. određen je za vršioca dužnosti komandira čete u četvrtom gardijskom bataljonu. Iste godine, 1. novembra, premešten je za nastavnika geografije i istorije srpskog naroda u pešadijskoj Podoficirskoj školi. Krajem godine prevede je na službu u Glavni generalštab radi pripreme za zvanje generalštabnog oficira. Maja 1891, pored dužnosti u Glavnom generalštabu i pešadijskoj Podoficirskoj školi, određen je i za komandira pitomaca treće godine Vojne akademije. Oktobra 1891. pošto je ispunio uslove, preveden u generalštabnu struku i 15. oktobra određen na službu pri Dunavskoj divizijskoj oblasti. U štab Timočke divizijske oblasti premešten je 1. jula 1892, kao referent za generalštabne poslove, a 9. aprila 1893. postavljen je za vršioca dužnosti načelnika Štaba iste oblasti. Na tom mestu nije se dugo zadržao. Već 2. avgusta te godine određen je na službu u Generalštabni odsek Opštevojnog odeljenja vojnog Ministarstva, kao ordonans-oficir kralja Aleksandra Obrenovića.

Pored ove dužnosti, u periodu od 28. septembra do 24. decembra 1894, postavljen je za vršioca dužnosti načelnika Štaba Dunavske divizijske oblasti. Kratko vreme nakon toga postavljen je za vršioca dužnosti komandanta drugog eskadrona druge konjičkog puka. Početkom oktobra 1895. preveden je na službu u Glavni generalštab. Kao generalštabni oficir upućen je na proučavanje takozvanog Drinskog pitanja i o tom pitanju bio je ekspert pri našem poslanstvu u Beču. Marta 1896. postavljen je za šefa Unutrašnjeg odseka Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. U narednom periodu obavljao je vojnodiplomatsku službu. Od početka februara 1897. poslat je kao vojni izaslanik u Sofiju. Tamo je ostao do sredine oktobra naredne godine, kada je zbog zategnutih odnosa između Srbije i Bugarske primoran da se vrati u Beograd. U oktobru 1898. postavljen je za vršioca dužnosti komandanta 7. pešadijskog puka. Za ađutanta kralja Aleksandra Obrenovića određen je 10. marta 1899. a godinu dana kasnije, 26. marta 1900, za vršioca dužnosti referenta pešadije Komande Aktivne vojske.

Ministar vojni i diplomata

Za ministra vojnog prvi put je postavljen 12. jula 1900. u kabinetu Alekse Jovanovića, i na toj dužnosti ostaje do 5. februara 1901, ali je zadržao ovaj resor i u drugom Jovanovićevom kabinetu, od 5. februara do 20. marta 1901. Isti posao obavljao je i u kabinetu dr Mihaila Vujića, do svoje ostavke 27. aprila 1901, kada ga je zamenio pukovnik Božidar Janković. Na raspolaganju je ostao do februara 1902, kada je ponovo prebačen u diplomatsku službu i postavljen za opunomoćenog ministra na dvoru u Cetinju. Tu dužnost vršio je do 20. juna 1903, kada je zbog Majskog prevrata, razrešen. Ubrzo potom, jula 1903. godine je penzionisan.

Balkanski i Prvi svetski rat

Krajem novembra 1912. vraćen je u rezervu. Kao rezervni pukovnik određen je za delegata srpske vlade i Vrhovne komande u vrhovnoj komandi grčke vojske. Na toj dužnosti ostao je do svršetka Drugog balkanskog rata 1913. godine, kada je kao i svi rezervni oficiri demobilisan. U aktivnu službu vraćen je 12. jula 1914. i određen za komandanta Braničevskog odreda. Već 30. avgusta postavljen je za komandanta Dunavske divizije 2. poziva. Tom jedinicom komandovao je u Prvom svetskom ratu, u periodu 1914—1915. godine. Dužnost zastupnika komandanta Prve armije obavljao je od 1. januara do aprila 1916. godine, kada je ponovo otišao u Grčku. Komandant Treće armije postao je 14. avgusta 1916. Sa tom jedinicom učestvovao je u borbama na Kajmakčalanu i zauzimanju Bitolja. Nekoliko meseci početkom 1917, ponovo je zastupao i komandanta Prve armije. Aprila 1917, u ime srpske vlade i Vrhovne komande, otišao je u Italiju. U ovoj misiji ostao je do kraja rata 1918.

Služba u novonastaloj državi i poslednje godine

Po završetku Prvog svetskog rata, kao poznavalac vojno-političkih prilika, određen je za delegata naše vlade u Splitu, pri raspravi Dalmatinskog pitanja sa Italijom. 12. aprila 1919. postavljen je za komandanta 3. armijske oblasti, zatim 15. aprila 1920. za komandanta 4. armijske oblasti, a 10. marta 1921. za komandanta 1. armijske oblasti. Ponovo postavljen za ministra vojnog, u kabinetu Nikole Pašića, 3. januara 1922. Na toj dužnosti bio je do 4. novembra, kada je stavljen na duže raspolaganje. Dana 23. oktobra 1923. unapređen u čin divizijskog generala i preveden u rezervu po zakonu o vojsci. Penzionisan ponovo 9. novembra 1923.

Preminuo je 20. oktobra 1935. godine i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Vojnoj Akademiji i Vojnom muzeju zaveštao je izuzetno bogatu biblioteku vojnih i drugih knjiga. Bio je jedan od oficira sa najdužim vojnim stažom.

Zakoni i dela

Vasić je bio izuzetno obrazovan oficir. Govorio savršeno francuski, ruski, nemački, engleski, italijanski, grčki i bugarski. Uz profesuru, bavio se i pisanjem, prvenstveno dela sa vojnom problematikom i sarađivao je u listu „Ratnik“. Njegovom zaslugom donet je zakon o obaveznoj vežbi rezervnih snaga i skraćen je vojni rok. Zakon o organizaciji vojske bio je Vasićevo životno delo i prema njemu se rukovodila srpska vojska ratnih godina (1912—1918). Ovim zakonom prvi put u srpskoj istoriji uveden je najviši vojni čin vojvode koji se dodeljivao za najviše ratne zasluge.

Miloš Vasić bio je veoma plodan srpski vojni mislilac. Pored pomenutih, napisao je još nekoliko značajnih knjiga: „Ratni podsetnik i zapisnik“ (1891), „Vojnička Čitanka“ (1893), „Osnovi Strategije“ (1894), „Iz Oblasti Organizacije Vojske“ (1906), „Visoka vojnička disciplina“ (1909), „Poslednji dah generala Jovana Miškovića“ (1909), „Vojska i politika“ (1910) i memoare koje nije objavio.

Unapređenje u činove

Pitomac Kaplar	Pitomac Podnarednik	Pitomac Narednik	Potporučnik	Poručnik	Kapetan Druge klase
1. mart 1881.	1. septembar 1881.	1. septembar 1882.	2. avgust 1883.	22. avgust 1887.	1. januar 1891.

Kapetan Prve klase	Major	Potpukovnik	Pukovnik	General	Divizijski general
26. septembar 1893.	22. mart 1896.	22. februar 1900.	6. april 1901.	29. jun 1916.	21. oktobar 1923.

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Odlikovanja Divizijskog generala Miloša Vasića

• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 3. i 4. reda
• Orden Miloša Velikog 3. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 2. reda
• Orden belog orla 1, 4. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 1. i 5. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica balkanskih ratova 1912—1913.
• Spomenica Prvog svetskog rata 1914—1918.
• Albanska spomenica

Inostrana odlikovanja

Uniforma Pešadijskog Oficira Srpske Vojske iz 1900. godine.

• Orden Legije časti 3. reda, Francuska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Franca Jozefa 3. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 3. reda, Bugarska
• Orden Medžidije 1. reda sa lentom, Turska
• Orden Svetog Spasitelja 2. reda, Grčka
• Orden Italijanske krune 1. reda, Italija
• Orden Lava i Sunca 1. reda, Persija
• Orden Svetog Olafa 3. reda, Norveška
• Medalja za hrabrost, Crna Gora
• Srebrna medalja za hrabrost, Crna Gora

Vidi još

• Baba-Dudići
• Vojvoda

Literatura

• Bjelajac, Mile S. (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918—1941. Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd. ISBN 978-86-7005-039-6. 
• Milićević, Milić; Popović, Ljubodrag (2003). Generali Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije. Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0142-2. 
• Popović, Ljubodrag; Milićević, Milić (1998). Ministri vojni Kneževine i Kraljevine Srbije: 1862—1918. Beograd: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0035-7.