Радомир Путник

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Радомир Путник (вишезначна одредница).
Радомир Путник

Војвода Радомир Путник.jpg
Војвода Радомир Путник

Лични подаци
Датум рођења 24. јануар 1847.
Место рођења Крагујевац (Застава Србије Кнежевина Србија)
Датум смрти 17. мај 1917. (70. година)
Место смрти Ница (Застава Француске Француска)
Војска Краљевина Србија
Године служења 18611896.
19031917.
Највиши чин Војвода
Битке и ратови Француско-пруски рат
Српско-турски ратови
Српско-бугарски рат
Балкански ратови
Први светски рат
Одликовања Карађорђева звезда другог реда, са мачевима
Карађорђева звезда првог реда
Орден Таковског крста другог степена
Орден Таковског крста петог степена, са мачевима
Орден белог орла трећег степена
Орден Светог Саве првог реда
Златна медаља за храброст
Сребрна медаља за храброст

Радомир Путник (Крагујевац, 24. јануар 1847Ница, 17. мај 1917) српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.

Младост[уреди]

Радомир Путник се родио 24. јануара 1847. у Крагујевцу. Његов отац Димитрије је био учитељ. У свом родном месту је завршио основну школу и нижу гимназију. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.

Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот.

Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашироко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац. Његова најмлађа ћерка Радојка удата је 1918. за лекара Александра Радосављевића.

У септембру 1861. после завршене прве године гимназије уписао је Војну академију, одсек Артиљеријска официрска школа. Академију је завршио 1866. године, као осми у генерацији. Добио је чин артиљеријског потпоручника децембра 1866. када је постављен за командира вода 4. пољске батерије. Ту дужност ипак није преузео, првенствено из разлога што је био талентован цртач. Због тога је задржан на раду у Топографском одељењу Министарства војног. У Министарству војном је радио до јануара 1867. када је пребачен у оперативну јединицу, где је постављен за командира вода. Командант батерије је постао после две године.

Ратни пут[уреди]

Учествовање у Српско-турским ратовима[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српско-турски рат

Прва битка у којој је учествовала бригада под Путниковом командом је била Бој код Калипоља. Ту је највише због лоше организације и постављања војске од стране Франтишека Заха српска војска доживела пораз. Путникова бригада је тада имала велике губитке. Низ пораза у биткама на Адровцу, Шиљеговцу, Кревету и Ђунису, је довео до пораза Србије у првом рату са Турском. Већ тада се Радомир Путник показао као способан и храбар официр, који је и одличан командант са великом стваралачком иницијативом. Због свогих дела у овом сукобу је средином октобра 1876. унапређен у капетана прве класе, а само два месеца касније у чин мајора.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други српско-турски рат

За време другог рата са турском, Путник је командовао централном колоном Шумадијског корпуса, која је учествовала у борбама око Пирота. Као командант Рудничке бригаде је учествовао у ослобођењу Ниша, док је у ослобођењу Врања командовао Ветерничком колоном. Командујући истом јединицом је 31. јануара 1878. године поразио турске снаге на Гочу и Девотину. Јединица је наставила борбе и 4. фебруара је ослободила Гњилане. Јединица под његовом командом је 5. фебруара напредовала до Грачанице и Липљана, где су добили наређење о престанку борби.

Период после српско-турских ратова[уреди]

Путник је 1879. године послат на шест месеци у Русију да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, положио је пријемни испит за генералштабну струку. У Главном генералштабу је одређено време провео на практичном раду. По завршетку рада у Главном генералштабу, постављен је за начелника штаба Дунавске дивизије. Док је био на тој дужности, унапређен је у генералштабног потпуковника. Током српско-бугарског рата је био начелник штаба Дунавске дивизије, чија су ратна дејства била у рејону реке Сливнице.

Учествовање у Балканским ратовима[уреди]

Војвода Путник на кумановској станици
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први балкански рат
Еполета за раме Војводе Краљевине Србије.

Радомир Путник се залгао за стварање савеза балканских хришћанских држава, који би био окренут против Турске. Истовремено, он је био главни представник Србије у преговорима о том савезу. Његова претпоставка је била да ће се турске снаге налазити на положајима око Овчепоља. Погрешио је у процени, чиме није могла да се реализује његова замисао да се прикупе снаге трију армија које би задале коначан ударац турским снагама. Упркос томе, војни стручњаци сматрају да је Путник у основи добро проценио ситуацију, и да је од Прве армије, која се кретала моравско-вардарским правцем, направио веома јаку и дисциплиновану армију, која би могла да порази турску Вардарску армију, без обзира на њен положај. Сама потврда размишљања војних стручњака је доказана је битком ових армија код Куманова 23. и 24. октобра 1912. у којој је победу однела српска војска. После ове победе Путник је први унапређен у чин војводе указом бр. 1966 од 20. октобра 1912. године.[1]

Коначан пораз Вардарској армији је нанео у Битољској бици, где је тактички главнину снага послао преко Велеса, а споредне снаге преко Кичева према Ресну, и тиме потпуно изненадио турску команду.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други балкански рат

Пред Други балкански рат, војвода Путник се на захтев владе обавезао да неће учинити ништа чиме би дао Бугарској разлог за објаву рата. Тиме се одрекао било какве стратегијско-оперативне иницијативе. Упркос томе је добро проценио ситуацију и зауставио бугарске нападе на више праваца (брегалничком, криворечком, софијско-нишавском и тимочко-подунавском) и организовао противнапад у сарадњи са српским савезницима у Другом балканском рату. Исход те операције је била победа у Брегалничкој бици и капитулација Бугарске.

Улога начелника штаба у Првом светском рату[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија у Првом светском рату
Војвода Радомир Путник током Првог светског рата.

Војвода Путник је организовао одбрамбени план српске војске у случају напада. Циљ је био да најјаче јединице држе линију одбране која би омогућила брз напад у правцу Ваљева и Дрине, одакле се очекивао напад Друге и Пете аустроугарске армије. Правац кретања непријатеља је добро процењен и прва битка се одиграла код планине Цер. Врховна команда је са таквом поставком снага успела да нанесе први пораз Централним силама у Првом светском рату.

Током битке на Дрини српска војска је одбацила аустроугарске јединице и упала на територију Срема. Стигло се до Руме и Инђије и онемогућено је форсирање Дрине од стране аустрогуарске Пете армије под командом Оскара Поћорека. Прва и Трећа армија су на фронту Соколска планина - Гучево зауставила напад шесте армије. Том приликом аустроугари су претрпели велике губитке.

Тактичка вештина војводе Путника после победе српске војске у Колубарској битки га је увела у ратне уџбенике. У тим тренуцима, војвода је показао велику присебност и способност доношења добрих и правовремених одлука. У тренуцима када је изгледало да ће Поћорекова Шеста армија пробити фронт, он је организовао Комбиновани корпус на положаје Космаја и Варовнице, и променио правце напада Друге и Треће армије, што је довело до пораза Централних сила, чије су се снаге повукле преко Дунава, Саве и Дрине.

Крајем 1915. године, после тројне инвазије на Србију, и повлачења српске војске на Косово и Метохију, војвода Путник је имао само две могућности: да прихвати капитулацију, чији резултат би био за Србију понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко албанских планина, на Албанско приморје. Он се без размишљања одлучио за другу опцију, тиме чувајући част српске војске и народа. Последњим напором је издао своју последњу наредбу, којом је правац српске војске био одређен у правцу Албанског приморја.

Болест и смрт[уреди]

Те године је војвода Путник због проблема са здрављем имао мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он дао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу. Преминуо је 17. маја 1917. године од емфизема плућа. Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би у новембру 1926. године били пребачени су у Србију. Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис "Радомиру Путнику захвална домовина".

Утицај на развој српских оружаних снага[уреди]

Михаило Миловановић', Портрет војводе Радомира Путника, уље на платну 1915.

Путник је веома брзо схватио да се ослобођење од Турака не може потпуно остварити наметнутим реформама и хатишерифима од стране турских власти, већ једино оружаном борбом. У том циљу је припремао себе и своје подређене а остварење тог задатка. Он је био први потпоручник у историји који је писао приручник за обуку трупа. На тај корак се одлучио 1868. године. Од те године се примећује његов утицај на развој српских оружаних снага.

После завршетка српско-турских ратова (1876—1878) имао је циљ да српска војска, по организационој структури, буде блиска савременим европским армијама. У том циљу је објавио приручник Артиљерија у градској воини, која је обухватила све облике офанзивних акција артиљерије против тврђава, као и промену и обогаћивање плана обуке официрског и подофицирског кадра. Такође је објавио двотомну књигу Служба генералштаба, која ће деценијама служити као уџбеник за стручно усавршавање генералштабних официра. Написао је и књиге Служба и мирно доба и Служба у ратно доба.

Личност Радомира Путника[уреди]

Радомир Путник, српски војвода

Швајцарац Арчибалд Рајс је 1915. године написао:

Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ.

Војвода Путник се кроз своје одлуке, које су имале судбонносан значај за српску земљу и народ, показао као ненадмашив стратег и крупна историјска личност. Кратке, разумне и потпуно јасне одлуке су показивале дубину мисли и чврстину логике војводе Путника. У свакој ситуацији је умео да одреди стратегију и план, чиме је он био битан елемент српске државне политике. Путник је сматрао да је вођење рата питање и за државнике и за војсковође, и никад није извршио ниједну одлуку за коју није добио сагласност владе.

Путник се увек истицао као хладна и рационална личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понесе и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које нисам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира“. За време балканских ратова, наредио је да дневнице потпоручника и војводи буде исто - три динара дневно.

Занимљивости[уреди]

Планина Путник[уреди]

По њему се у Канади зове планина Путник. Име је добила по завршетку Првог светског рата, у почаст начелнику Врховне команде српске војске и првом српском војводи Радомиру Путнику. Скоро 100 година касније, октобра 2012. године, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, у подножју планине поставили су спомен-плочу са натписом на енглеском језику следеће садржине[2]:

Викицитати „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847—1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914—1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства.“
({{{2}}})

Српска заједница у Калгарију броји до 5.000 припадника.[3]

Породица[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Баба-Стакићи

Праунук војводе Радомира Путника, Зоран Ивковић, живи у Немачкој и сваке године посећује Србију. Даровао је одређени бој предмета и уложио труд да се заоставштина његовог славног претка преда 2009. године Војном музеју у Београду. Као добротвор помаже прилозима за српску цркву, дечје болнице и на друге начине.[4]

Унапређење у чинове[уреди]

Каплар Поднаредник Наредник Потпоручник Поручник Капетан Друге класе
12. април 1863. 12. март 1864. 2. новембар 1865. 17. новембар 1866. 28. јун 1871. 1. април 1876.
Капетан Прве класе Мајор Потпуковник Пуковник Генерал Војвода
1. септембар 1876. 7. децембар 1876. 23. мај 1884. 24. мај 1889. 15. јун 1903. 20. октобар 1912.

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Одликовања Војводе Радомира Путника [a]
Орден Карађорђеве звезде Орден Карађорђеве звезде са мачевима
Орден Белог орла Орден Таковског крста Орден Таковског крста са мачевима Орден Светог Саве
Орден за војничке врлине Орден Светог Станислава Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа Орден Легије части
Орден Румунске круне Орден Гвоздене круне Орден Светог Станислава са мачевима Орден Светог Ђорђа
  • Орден Карађорђеве звезде са лентом 1. реда
  • Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2,3. и 4. реда
  • Орден Карађорђеве звезде 2. реда
  • Орден белог орла 3,4. и 5. реда
  • Орден таковског крста са мачевима 5. реда
  • Орден таковског крста 3. и 4. реда
  • Орден Светог Саве 1. реда
  • Златна и сребрна медаља за храброст
  • Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878
  • Споменица рата 1885.
  • Споменица Освећено Косово 1912.
  • Споменица рата 1913.
  • Споменица краља Петра I

Инострана одликовања[уреди]

  • Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија
  • Орден Светог Станислава са мачевима 3. реда, Русија
  • Орден Светог Станислава 1. реда, Русија
  • Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом, Енглеска
  • Орден Легије части 2. реда, Француска
  • Орден Румунске круне 2. реда, Румунија
  • Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска
  • Орден за војничке врлине 1. степена, Бугарска

Напомене[уреди]

  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Саво Скоко - Сто најзнаменитијих Срба
  • Скоко, Саво (1990). Војвода Радомир Путник (Друго издање ed.). Београдски издавачко-графички завод. ISBN 86-13-00453-9. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (1998). Министри Војни Кнежевнине и Краљевине Србије 1862—1918. Војноиздавачки завод. ISBN 86-335-0035-3. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 86-335-0142-2. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

претходник
генерал
Јован Мишковић
вршилац дужности начелника Главног генералштаба
18901892.
наследник
генерал
Јован Мишковић
претходник
в. д.
генералштабни пуковник Светозар Т. Нешић
начелник Главног генералштаба
19031905.
наследник
в. д.
генералштабни пуковник Александар Машин
претходник
генералштабни пуковник
Милан Андрејевић
Министар војни
1904.
други пут 1904—1905.
наследник
генералштабни пуковник
Василије Антонић
претходник
генерал
Сава Грујић
Министар војни
трећи пут 1906—1907.
четврти пут 1907—1908.
наследник
генерал
Степа Степановић
претходник
генерал
Степа Степановић
Министар војни
пети пут 1912.
наследник
артиљеријски пуковник
Радивоје Бојовић
претходник
в. д.
генералштабни пуковник
Петар Бојовић
начелник Главног генералштаба,
Штаба врховне команде (од 1912)

19081912.,
други пут 1912—1913.
трећи пут 1913—1915.
наследник
генерал
Петар Бојовић

као начелник Штаба врховне команде