Privreda Bolivije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Privreda Bolivija
La Paz, finansijski centar Bolivije
ValutaBolivijski bolivijano
Fiskalna godinakalendarska godina
Statistika
BDP (nominalna)40.581 milijardi dolara (nominalno, procena za 2018. godinu)[1]
BDP rast4,2% (2018), 4,0% (2019) [2]
BDP po stanovniku3.565 USD (nominalno, procenjeno 2018. godine)
BDP po sektoruagrikultura 13,8%; industrija 37,8%; tercijalni sektor privrede 48,2% [3]
Inflacija (IPC)2.272% (2018)[
Stanovništvo
ispod linije siromaštva		11,8% za manje od 3,20 USD/dan[4]
Džini indeks44.0[5]
Radna snaga5,312,765 (2018)[6]
Glavne industrijerudarstvo, topljenje ruda, kopanje nafte, proizvodnja hrane, pića, duvana, rukotvorina, odeće i nakita
Razmena
Izvoz7,746 milijardi USD (procena za 2017. godinu)[3]
Izvozna dobraprirodni gas, srebro, cink, olovo, kalaj, zlato, kvinoja, soja i proizvodi od soje
Glavni izvozni partneri
Uvoz8,601 milijarde dolara (procena za 2017. godinu)[3]
Uvozna dobramašine, naftni proizvodi, vozila, gvožđe i čelik, plastika
Glavni uvozni partneri
SDI stock12,31 milijarde dolara (procena 31. decembra 2017)
Javne finansije
Javni dug49% BDP-a (procenjeno 2017. godine)[3]
Prihodi15,09 milijardi (procenjeno 2017)[3]
Rashodi18,02 milijardi (procenjeno 2017)[3]
Ekonomska pomoć726 miliona dolara (procena za 2009. godinu)
Sve vrednosti, ako nije drugačije naznačeno, izražene su u američkim dolarima

Privreda Bolivije je 95. po veličini ekonomija na svetu i 87. ekonomija po paritetu kupovne moći. Svetska banka je Boliviju svrstala u zemlju sa nižim srednjim prihodima. Sa indeksom ljudskog razvoja od 0,693 nalazi se na 118. mestu.[7]

Ekonomija Bolivije imala je istorijski obrazac jedno-robne usredsređenosti. Od srebra do kalaja do koke (biljka koja raste samo u Južnoj Americi), Bolivija je uživala samo u povremenim periodima ekonomske diverzifikacije. Politička nestabilnost i teška topografija su ograničili modernizaciju poljoprivrednog sektora. Slično tome, relativno nizak rast stanovništva, zajedno sa niskim očekivanim životnim vekom i velikom učestalošću bolesti, zadržao je snabdevanje radnom snagom u toku i sprečio procvat industrije. Snažna inflacija i korupcija takođe su sprečili razvoj, ali početkom dvadeset prvog veka osnove njene ekonomije pokazale su neočekivano poboljšanje, vodeći glavne agencije za kreditni rejting da poboljšaju ekonomski rejting Bolivije u 2010. godini. Rudarska industrija, posebno vađenje prirodnog gasa i cinka, trenutno dominira u izvoznoj ekonomiji Bolivije.[8]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ekonomija Bolivije brzo je rasla između 1960. i 1977.[9] Prema jednoj studiji, "uporni deficit i politika fiksnog kursa tokom 1970-ih doveli su do dužničke krize koja je započela 1977. godine. Od 1977. do 1986. Bolivija je izgubila skoro sve dobitke u BDP-u po glavi stanovnika koje je ostvarila od 1960. godine. Posle 1986. godine, bolivijska ekonomija je ponovo počela da raste. Između 1998. i 2002. godine, Bolivija je doživela jednu finansijsku krizu.[9]

Inflacija je pogodila bolivijsku ekonomiju od 1970-ih. U jednom trenutku 1985. godine Bolivija je doživela godišnju stopu inflacije veću od 20.000 procenata. Fiskalna i monetarna reforma smanjile su stopu inflacije na jednocifrene do 1990-ih, a 2004. godine Bolivija je doživela upravljivu stopu inflacije od 4,9 procenata.[10]

Godine 1987. vlada Bolivije sprovela je dalekosežan program makroekonomske stabilizacije i strukturne reforme čiji je cilj održavanje stabilnosti cena, stvaranje uslova za održivi rast i ublažavanje siromaštva. Najvažnije strukturne promene u bolivijskoj ekonomiji uključivale su kapitalizaciju brojnih preduzeća iz javnog sektora. (Kapitalizacija u bolivijskom kontekstu je oblik privatizacije gde investitori stiču 50% udela i kontrolu upravljanja javnim preduzećima tako što pristaju direktno na ulaganje u preduzeće tokom nekoliko godina, a ne plaćaju gotovini vladi). Velika reforma carinske službe značajno je poboljšala transparentnost u ovoj oblasti.

Paralelne zakonodavne reforme zaključile su tržišno orijentisanu politiku, posebno u sektoru ugljovodonika i telekomunikacija, koje su podstakle privatna ulaganja. Stranim investitorima je odobren nacionalni tretman, a strano vlasništvo nad kompanijama u Boliviji praktično nema ograničenja. Iako je program kapitalizacije bio uspešan u ogromnom podsticanju direktnih stranih investicija (FDI) u Boliviji (7 milijardi USD na zalihama tokom 1996-2002), SDI (strane direktne investicije) su se kasnije smanjile jer su investitori izvršavali svoje ugovore o kapitalizaciji.

U 1996. godini tri jedinice bolivijske državne naftne korporacije uključene su u istraživanje, proizvodnju i transport ugljovodonika što je omogućilo izgradnju gasovoda do Brazila. Vlada ima dugoročni prodajni sporazum o prodaji 30 miliona kubnih metara dnevno prirodnog gasa u Brazil do 2019. godine. Brazilski naftovod je prevozio oko 21 MMcmd u 2000. godini. Bolivija ima drugu najveću rezervu prirodnog gasa u Južnoj Americi a njegova trenutna domaća upotreba i izvoz u Brazil predstavljaju samo mali deo njegove potencijalne proizvodnje. Izvoz prirodnog gasa u Argentinu nastavljen je 2004. sa četiri MMcmd.

U aprilu 2000. godine nasilni protesti zbog planova za privatizaciju vodovoda u gradu Kočabamba doveli su do finansijskih poremećaja širom zemlje. Vlada je na kraju otkazala ugovor bez obeštećenja investitorima, vraćajući uslugu u javnu kontrolu. Strani investitori u ovom projektu pokrenuli su slučaj investicijskog spora protiv Bolivije zbog svojih akcija. Slična situacija se dogodila 2005. godine u gradovima El Alto i La Paz.

Protesti i gnevna opozicija stale su na kraj izvozu gasa kroz Čile i tako doveli do ostavke predsednika Gonzalo Sančez de Lozada u oktobru 2003. Vlada je 2004. održala obavezujući referendum o planovima za izvoz prirodnog gasa i reformi zakona o ugljovodonicima. Do maja 2005. godine Senat je razmatrao nacrt zakona o ugljenicima.

Makroekonomija[uredi | uredi izvor]

Bruto domaći proizvod Bolivije za 2016. godinu odnosi se na PPP ukupno 78,35 milijardi dolara, a u zvaničnoj razmeni 35,69 milijardi dolara. Njegov životni standard, mereno BDP-om po glavi stanovnika, bio je 7.191 USD. Ekonomski rast iznosi oko 5,2% godišnje, a inflacija 4,5% u 2012. godini. Bolivija je doživela budžetski suficit od oko 1,5% BDP-a u 2012. Rashodi su bili gotovo 12,2 milijarde USD, dok su prihodi iznosili oko 12,6 milijardi USD. Vlada vodi viškove računa od 2005. godine.

Bolivijska valuta je bolivijski bolivijano. Jedan bolivijano podeljen je u 100 centava. Bolivijano je 1987. zamenio bolivijski pezos po stopi od milion do jedan, nakon višegodišnje snažne inflacije. U to vreme, 1 novi bolivijano bio je otprilike ekvivalent 1 američkom dolaru. Krajem 2011. bolivijano je vredeo samo oko 0,145 američkog dolara.[11] Godišnje kamatne stope u 2010. godini su se stalno smanjivale na 9,9 procenata sa više od 50 procenata pre 1997. godine.

Bolivijski indeks ljudskog razvoja je 0,675. "Između 1980. i 2012. HDI Bolivije (Plurinacionalno stanje) HDI porastao je za 1,3% godišnje sa 0,489 na 0,675 danas, što zemlji daje 108 mesto od 187 zemalja sa uporednim podacima. HDI Latinske Amerike i Kariba kao region je porastao sa 0,574 u 1980 na 0,741 danas, što je Boliviju (Plurinacionalno stanje) ispod regionalnog proseka. "[24]

Sledeća tabela prikazuje glavne ekonomske pokazatelje u periodu 1980–2017.[12]

Year 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017
BDP u $
(Paritet kupovne moći) 		10.8 mld. 12.6 mld. 16.4 mld. 22.6 mld. 29.2 mld. 38.1 mld. 41.2 mld. 44.23 mld. 47.87 mld. 49.86 mld. 52.55 mld. 56.42 mld. 60.41 mld. 65.55 mld. 70.37 mld. 74.59 mld. 78.77 mld. 83.55 mld.
BDP po stanovniku u $
(Paritet kupovne moći) 		2,090 2,080 2,442 2,994 3,497 4,180 4,439 4,685 4,987 5,109 5,298 5,599 5,900 6,303 6,663 6,955 7,229 7,547
Rast BDP-a
(real) 		0.6% −1.7% 4.6% 4.7% 2.5% 4.4% 4.8% 4.6% 6.1% 3.4% 4.1% 5.2% 5.1% 6.8% 5.5% 4.9% 4.3% 4.2%
Inflacija
(u procentima) 		47.1% 11,749.6
% 		17.1% 10.2% 4.6% 5.4% 4.3% 6.6% 14.0% 3.3% 2.5% 9.9% 4.5% 5.7% 5.8% 4.1% 3.6% 2.8%
Dug Vlade
(procenat BDP-a) 		... ... ... ... 67% 82% 54% 40% 37% 39% 38% 35% 35% 36% 37% 41% 46% 51%

Sektori[uredi | uredi izvor]

Agrikultura[uredi | uredi izvor]

Bruto domaći proizvod poljoprivrede i šumarstva (BDP) u 2003. godini, smanjen je sa 28 procenata u 1986. godini. U kombinaciji, ove aktivnosti zapošljavaju skoro 44 procenta radnika Bolivije. Većina poljoprivrednih radnika radi na farmama - dominantnom ekonomskom aktivnošću planinskog regiona. Poljoprivredna proizvodnja u Boliviji komplikovana je i topografijom i klimom zemlje. Velika nadmorska visina otežava uzgoj, kao i vremenske prilike El Ninjo i sezonske poplave. Poljoprivredni BDP u Boliviji i dalje raste, ali je od 1991. dostigao tek skromnu prosečnu stopu rasta od 2,8 procenata godišnje.

Najtrofejniji poljoprivredni proizvod Bolivije i dalje je koka, od kojih je Bolivija trenutno treći najveći kultivar na svetu posle Kolumbije i Perua, sa procenjenim 29.500 hektara u 2007. godini, što je nešto više nego prethodne godine. Bolivija je treći najveći proizvođač kokaina, droge proizvedene od koke, procenjene na 120 metričkih tona potencijalno čistog kokaina u 2007. godini i tranzitne zemlje peruanskog i kolumbijskog kokaina namenjene ilegalno SAD, Evropi, Brazilu, Argentini, Čileu i Paragvaj. Bolivijska vlada je, kao odgovor na međunarodni pritisak, radila na ograničavanju gajenja koke. Međutim, napori na iskorenjivanju otežani su nedostatkom odgovarajućeg useva za ruralne zajednice koje su generacijama gajile koku. Moralesova vlada vratila je neke od rezultata dobijenih prethodnih godina.

Od 2001. godine vodeći legalni izvoz u sektoru poljoprivrede u Boliviji bila je soja. Uz to, pamuk, kafa i šećerna trska bili su održivi izvoz za Boliviju. Za domaću potrošnju kukuruz, pšenica i krompir su usevi bolivijskih poljoprivrednika. Uprkos velikim šumama, Bolivija ima samo malu drvnu industriju. U 2003. godini drvo je činilo samo 3,5 posto zarade od izvoza. Zakon o šumarstvu iz 1996. godine nametnuo je porez na piljene građe i time znatno smanjio izvoz bolivijskog drveta. Porez je korišćen za osnivanje Saveta za upravljanje šumama, koji je bio minimalno uspešan u naporima obnove šuma i eliminisanju ilegalne seče. Sa povećanom efikasnošću, Bolivija bi verovatno mogla da poveća profitabilnost svojih šumskih resursa, a istovremeno ih štiti od prekomerne eksploatacije. Bolivija ima malu ribarsku industriju koja pušta slatkovodna jezera i potoke u zemlji. Godišnji ulov u proseku iznosi oko 6.000 tona.[10]

Poljoprivreda i šumarstvo takođe su životni put mnoštva malih sela u kojima živi većina stanovništva. Mala seoska ekonomija posrnula je i propadala od kraja dvadesetog veka zbog problema okoline, uključujući krčenje šuma i posledičnu degradaciju tla, zagađenje vode, gubitak biološke raznolikosti i tako dalje.[13] Pored toga, politički i socijalni problemi takođe opstruiraju rast razvoja malih sela: politička previranja, post-građanski rat i rastući fiskalni deficit smanjili su većinu podsticaja za ulaganje; korupcija i manipulacija vodosnabdevanjem stranih kompanija uvelike su potkopale dostupnost i efikasnost lokalnog tržišta, ostavljajući mali profit seoskim poljoprivrednicima i proizvođačima.[14][15] Štaviše, globalno tržište predstavlja pretnju stabilnosti i održivosti slabe ekonomije Bolivije: "pad izvoznih cena, smanjenje neformalne trgovine" i niskokvalifikovani prekomerno homogenizovani lokalni proizvodi dodatno su pogoršali sumorno stanje mikroekonomskih aktivnosti Bolivije, onemogućavajući seoskim farmama i fabrikama zarađivanje za život i otvaranje trgovine sa svetom.[16] Smanjenje profita i porast troškova proizvodnje učinili su seosku ekonomiju u Boliviji izuzetno ranjivom i nestabilnom; kao rezultat toga, nezaposlenost raste i male kompanije su na rubu bankrota, što je zauzvrat učinilo vladinu intervenciju vrlo neefikasnom i odložilo mnoge vladine inicijative i pokušaje poboljšanja stanja.

Rudarstvo[uredi | uredi izvor]

Karta Bolivije, koja prikazuje šumske i poljoprivredne površine i rudna područja iz 1912. godine

Rudarstvo je i dalje od vitalnog značaja za ekonomiju Bolivije. Kolaps svetskog tržišta kalaja 80-ih godina prošlog veka doveo je do restrukturiranja industrije. Država je dramatično smanjila svoju kontrolu i trenutno obavlja samo mali deo rudarskih aktivnosti. U malim firmama, često sa niskom produktivnošću, zaposleni su mnogi bivši državni rudari. Prirodni gas je srebro kao najvredniju prirodnu robu u zemlji. Otkriće 1997. godine potvrdilo je desetostruku korist u poznatim rezervama prirodnog gasa u Boliviji. Pronalaženje tržišta za korišćenje ovog resursa, kako na zemlji tako i na međunarodnom nivou, usporilo je nedostatak infrastrukture i sukoba oko uloge države u kontroli prirodnih resursa. Iako se svetsko tržište kalaja ponovo pojavilo, Bolivija se sada suočava sa jakom konkurencijom zemalja jugoistočne Afrike, koje proizvode aluvijalni kalaj nižeg troška. Proizvodnja zlata i srebra dramatično je porasla u poslednjoj deceniji. Godišnje, od 2002. godine, Bolivija je izvukla i izvezla više od 11.000 kilograma zlata i 461 tone srebra. Pored toga, Bolivija je povećala proizvodnju cinka, izdvajajući više od 100.000 tona svake godine. Ostali kopani metali uključuju antimon, gvožđe i volfram.[10]

Litijum[uredi | uredi izvor]

Prema američkom Geološkom insitutu, Bolivija ima 9 miliona tona litijuma, koji se mogu koristiti za izradu litijumskih baterija, koje se koriste u hibridnim i električnim vozilima pored ogromnog broja manjih baterija.[17][18] Sa 14,5%, ovo je druga najveća poznata koncentracija litijuma u bilo kojoj zemlji; Argentina ima 14,8 miliona poznatih tona litijuma, Čile 8,5 miliona tona, Australija 7,7 miliona tona, a Sjedinjene Države 6,8 miliona tona. Ta velika ležišta nalaze se u pustinjskim regionima koje uzgajaju autohtone grupe, koje svoj udeo u dobiti ostvaruju iz svojih prirodnih resursa. Bivši redsednik Bolivije Evo Morales favorizirao je nacionalno a ne strano vlasništvo nad prirodnim resursima i nacionalizovao rezerve nafte i prirodnog gasa u zemlji.[17]

Industrija i manufaktura[uredi | uredi izvor]

Godišnje u proizvodnji je otpadalo između 14 i 15 procenata bruto domaćeg proizvoda Bolivije. Udeo industrije u celini (uključujući rudarsku industriju) u BDP-u povećan je sa 30 procenata u 2000. godini na 37,3 procenata u 2010. godini. Većina industrije je malog obima, namenjena regionalnim tržištima a ne nacionalnim. Neadekvatne kreditne mogućnosti i konkurencija sa crnog tržišta sprečili su da se proizvodni sektor Bolivije potpuno razvija. Vodeća proizvedena roba u Boliviji uključuje tekstil, odeću, netrajnu robu široke potrošnje, prerađenu soju, rafinirane metale i rafiniranu naftu.[10]

Prerada hrane, pića i duvana najveći je sektor u prerađivačkoj industriji (39% u 2001. godini). Ovaj sektor zauzima značajno mesto u prerađivačkoj industriji koja neprestano raste, kako u proizvodnji, tako i u broju preduzeća i radnih mesta. U 2010. godini njegov udeo u izvozu bio je oko 14%. Posebno su soja i njeni derivati dostigli veoma velika izvozna tržišta poslednjih godina. Najveće fabrike za proizvodnju soje, suncokretovog semena, pamuka i šećera iz trske, uglavnom su smeštene u Santa Kruzu, mada velike rafinerije jestivog ulja rade u Kočabambi. Svi veći gradovi imaju najmanje jednu pivaru, jedno ili više postrojenja za flaširanje bezalkoholnih pića i jedno ili više postrojenja za pakovanje konzervirane hrane.

Bankarstvo i finansije[uredi | uredi izvor]

Bankarstvo u Boliviji dugo pati od korupcije i slabe regulacije. Međutim, niz reformi pokrenutih Zakonom o bankama iz 1993. godine i kasnijim aktima postepeno poboljšavaju bankarski sektor Bolivije. Bolivija ima centralnu banku i devet privatnih banaka. Konsolidacija se dogodila nakon reformi, smanjenjem broja privatnih banaka u Boliviji sa 14 na 1995. a zatim na devet u 2003. godini. Dozvoljeno je strano učešće i ulaganje u bolivijske banke. Oko 90 odsto depozita bolivijske banke drži se u američkim dolarima. Bolivijska vlada pokušava da promeni ovu situaciju oporezivanjem računa na dolarizovane račune, istovremeno izuzimajući račune bolivijano od poreza. Do 2002. godine, 27 procenata svih zajmova bilo je nekvalitetno, što je dovelo do toga da se većina stranih investitora usredsredi svoje resurse na nešto sigurnije mesto zajma korporacija. Većina bankarskih zajmova u 2003. godini bila je namenjena proizvodnji (24 procenta), zatim uslugama nekretnina (18 procenata) i trgovini i maloprodaji (16 procenata). Loš dug ostaje na istorijski visokom nivou. Dalje reforme su neophodne, uključujući aktuelni akt za uvođenje sistema garancije depozita. Tržište akcija u Boliviji proširilo se 1998. godine i uključivalo korporativne obveznice, zajedno sa postojećim opcijama državnih obveznica i novčanim obveznicama. Privatizacija programa socijalne sigurnosti Bolivije ojačala je tržište akcija.[10]

Turizam[uredi | uredi izvor]

Spektakularne prirodne atrakcije Bolivije nisu bile dovoljne da zemlju pretvore u veliku turističku destinaciju zbog političke nestabilnosti i nedostatka prvoklasnih smeštaja. Ipak, turistička industrija Bolivije je postepeno rasla u poslednjih 15 godina. Godine 2000. Bolivija je privukla 306.000 turista, u poređenju sa 254.000 u 1990. godini. Turistički prihodi su dosegli 179 miliona američkih dolara 1999. godine. Turizam u Boliviji je opao posle napada na Sjedinjene Države 11. septembra 2001, kao što je bio slučaj u Severnoj i Južnoj Americi. Budući da se od 2001. godine, turistički sektor snažno povećava, u 2014. godini broj turista dostigao 871.000 dolazaka.[19]

Infrastruktura[uredi | uredi izvor]

Prirodni gas[uredi | uredi izvor]

Prema podacima bolivijske vlade, rezerve prirodnog gasa u zemlji ima oko 27,6 milijardi kubnih stopa (780 km³), čime je Bolivija zaostala za Venecuelom samo po dokazanim rezervama prirodnog gasa u Južnoj Americi. Pored toga, Bolivija je samostalna u proizvodnji električne energije.[10] Sektor se značajno promenio kada je vlada dozvolila privatizaciju sredinom 1990-ih. Međunarodne kompanije brzo su investirale u bolivijske izvore energije, posebno u prirodni gas, i Boliviju pretvorile u velikog igrača na svetskom energetskom tržištu. Izvoz bolivijskih energetskih resursa, iako je ekonomski potencijalno unosan, bio je politički opasan. Predsednik Gonzalo Sančez de Lozada na kraju je podneo ostavku zbog svog plana za izvoz prirodnog gasa u Sjedinjene Države i Meksiko 2003. godine.

Dana 6. juna 2005. godine bivši predsednik Karlos Mesa ponudio je ostavku Kongresu Bolivije posle višemesečnih demonstracija starosedelačkog stanovništva Bolivije pozivajući na renacionalizaciju sektora prirodnog gasa i nafte. Mesa je povećao porez na strane kompanije, a istovremeno je podsticao njihovo ulaganje u razvoj bolivijske energije. Prvog maja 2006. godine njegov naslednik, bivši predsednik Morales, potpisao je dekret u kome se navodi da se sve rezerve prirodnog gasa moraju nacionalizovati, čime se oporavljaju vlasništva, posedovanje i kontrola ugljovodonika. Američka korporacija Ekon Mobil, Petrobras, španski Repsol IPF, britanski proizvođač gasa i nafte BG Group Plc i francuska kompanija Total su glavne gasne kompanije prisutne u zemlji.

Nafta[uredi | uredi izvor]

Bolivija je procenila zalihe nafte od 441 milion barela (70.100.000 m³), što je ukupno peto mesto u Južnoj Americi. Polja se nalaze na istoku i jugu. Glavne aktivnosti u rafinerijama su frakcije sirove nafte, katalitička konverzija za visoko oktanski benzin i rafiniranje teških frakcija za proizvodnju maziva. Krajnji proizvodi su benzin, tečni propan i butan, mlazno gorivo, dizelsko ulje i maziva za upotrebu u industrijskim mašinama. Kako je domaća proizvodnja nafte nedovoljna da zadovolji domaću potražnju, Bolivija je neto uvoznik nafte.[20]

Donedavno je naftnu industriju u potpunosti kontrolisala državna kompanija IPFB, osnovana 1936. godine sa misijom razvoja, prerade i distribucije naftnih resursa. Nakon napora za privatizaciju tokom 1990-ih, transport prirodnog gasa i nafte bio je u privatnim rukama tokom devedesetih, dok su proizvodnja i rafiniranje bili deo ugovora o podeli rizika između vlade i privatnih investitora. Godine 1999. rafinerije su takođe u potpunosti privatizovane. U maju 2006. tadašnji predsednik Evo Morales ponovo je nacionalizovao rezerve, dok je njegova eksploatacija ostala u privatnim rukama.

Električna energija[uredi | uredi izvor]

Do 1994. godine u sektoru električne energije dominirao je vertikalno integrisani javni komunalni sistem ENDE (Empresa Nacional de Electricidad). Godine 1994. sektor električne energije je privatizovan i razdvojen je u proizvodnju, prenos i distribuciju. Zakon je imao za cilj da poveća efikasnost u sektoru, promoviše konkurenciju i podstakne investicije.[21]

Opskrbom dominira toplotna proizvodnja (60%), dok hidroelektrana (40%) ima manji udeo u njenoj proizvodnoj mešavini u poređenju s drugim zemljama Južne Amerike (Latinska Amerika i Karibi).[22] Pokrivenost električnom energijom u ruralnim područjima je sa 30% među najnižim u Latinskoj Americi i njeno poboljšanje predstavlja glavni izazov u budućnosti i zahteva zajedničke napore i javnog i privatnog sektora.[23] Kao i u drugim zemljama, električni sektor Bolivije sastoji se od nacionalnog međusobno povezanog sistema i sistema van mreže (poznatih kao Aislado).

Nezaposlenost i radna snaga[uredi | uredi izvor]

Ekonomski pad s kraja 1990-ih, zajedno s naporima privatizacije i štednje na čelu s predsednikom Mesom, rezultirao je značajnom nezaposlenošću. Iako bolivijska vlada ne vodi statistiku o nezaposlenosti, spoljni stručnjaci procenjuju da je nezaposlenost između 8 i 10 procenata stanovništva. Nezaposlenost radne snage u Boliviji od skoro 4 miliona je takođe široko rasprostranjena. Kao rezultat nedostatka formalnih mogućnosti zapošljavanja, skoro 65 procenata gradske radne snage samozaposleno je u 2002. godini.

Sindikati imaju snažnu istoriju u Boliviji, a mnogi radnici u formalnom sektoru pripadaju sindikatima. Veći sindikati, poput Bolivijske federacije rada i Sindikata sindikata radnika bolivijskog rudnika, bili su uspešni u okupljanju radnika na bezbroj štrajkova i zaustavljanja rada. Ipak, uslovi rada za većinu bolivijskih radnika su teški.[10]

Ovi uslovi su još kritičniji što se tiče neformalnog sektora. U stvari, Bolivija je navedena u izveštaju američkog Ministarstva rada za 2014. o dečjem radu i prinudnom radu među 74 zemlje u kojima su primećene takve prakse. Prema Listi roba proizvedene dečjim radom ili prinudnim radom objavljenim u okviru ovog izveštaja, Bolivija se do današnjeg dana pribegava ovim praksama u poljoprivrednom sektoru, kao i u rudarskoj industriji.[24] Američko ministarstvo je takođe izvestilo da je "Nacionalni plan bolivijske vlade za iskorenjivanje dečijeg rada istekao 2010. godine i nije ažuriran." [25]

Spoljnotrgovinski odnosi[uredi | uredi izvor]

Izvoz i uvoz[uredi | uredi izvor]

Izvoz je porastao za više od 30% u periodu od 2010. do 2011. na 9,1 milijardi dolara, uglavnom zbog povećanih cena robe, a ne povećanja obima. U 2011. godini najviši izvozni proizvodi Bolivije bili su: sirovi i rafinirani ugljovodonici (44,9% od ukupnog izvoza), minerali i metali (26,7%), proizvedene i poluproizvodne robe (24,7%), te poljoprivredni proizvodi (3,7%). Trgovina Bolivije sa susednim zemljama raste, delom i zbog nekoliko regionalnih preferencijalnih trgovinskih sporazuma. Najbolji trgovinski partneri Bolivije u 2011. godini u pogledu izvoza bili su Brazil (33%), Argentina (11%), Sjedinjene Države (10%), Japan (6%), Peru (5%), Južna Koreja (5%), Belgija (4%), Kine (3%) i Venecuele (3%).

Bolivijske tarife su niske; međutim, proizvođači se žale da je program smanjenja poreza koji omogućava nekim kompanijama da traže povrat poreza na uvoz na kapitalnu opremu neefikasan, jer mnogim kompanijama bolivijska vlada sada duguje milione dolara, što može potrajati godinama da se oporave.

Od 2010 do 2011. godine, bolivijski uvoz je porastao za 41%, na ukupno 7,6 milijardi USD. Bolivija uvozi mnogo industrijskih zaliha kao što su rezervni delovi, hemikalije, softver i drugi proizvodni proizvodi (31% ukupnog uvoza), kapitalna roba (21%), gorivo (13%) i proizvodi široke potrošnje (10%). Najvažniji uvozni proizvodi u okviru ovih kategorija bili su mašine i mehanički uređaji (17% ukupnog uvoza), hemijski proizvodi (14%), goriva i ulja (14%), vozila (13%), minerali (8%) i hrana (7%). Bolivija takođe uvozi značajne količine čelika, opreme i delova za električne mašine i plastike i plastične proizvode.

Uvoz roba i usluga u Boliviji u 2010. godini vredan je oko 5,3 milijardi USD. Bolivija je uživala procenjeni trgovinski suficit u iznosu od 1,6 milijardi USD u 2010. godini. Po sektorima, Bolivija je uvozila uglavnom intermedijarnu robu, a slede industrijske, kapitalne i robe široke potrošnje. Vodeći izvori bolivijskog uvoza uključuju Brazil, Argentinu, Sjedinjene Države i Čile.[10]

Izvoz roba i usluga u Boliviji u 2010. iznosio je oko 7 milijardi USD u poređenju sa 1,9 milijardi USD 2003. godine. Povećana proizvodnja ugljovodonika, posebno prirodnog gasa, dovela je do rasta trgovine Bolivije 2010. godine. Bolivija je takođe izvozila značajne količine nafte. Pored ugljovodonika, drugi značajni izvoz obuhvatali su cink, soju, železnu rudu i kalaj. Brazil je 2001. pretekao Sjedinjene Države kao primarni izvozni izlaz Bolivije. Švajcarska, Venecuela i Kolumbija su takođe važni izvozni partneri. Bolivija je aktivno nastojala da podstiče ekonomske veze u Južnoj Americi nakon što se dugo oslanjala na Sjedinjene Države kao svog primarnog trgovinskog partnera.[10]

Strane investicije[uredi | uredi izvor]

Strane investicije u Boliviji krenule su 1995. godine privatizacijom. Povećana su ulaganja u rudarstvo i vađenje prirodnog gasa, kao i ulaganja u bankarski sektor. Međutim, ekonomski pad s kraja 1990-ih, zajedno sa političkim nemirima, uzrokovao je da se strani investitori još jednom povuku iz Bolivije. U 2000. godini strani investitori su doprineli 736 miliona američkih dolara bolivijskoj ekonomiji. U 2002. godini ovaj ukupni pad je pao na 676 miliona USD.

Vlada Bolivije i dalje je u velikoj meri ovisna o stranoj pomoći za finansiranje razvojnih projekata. Na kraju 2002. vlada je dugovala 4,5 milijardi USD svojim stranim kreditorima, pri čemu je 1,6 milijardi USD ostalo za ostale vlade, a veći deo duga multilateralnim bankama za razvoj. Većina plaćanja drugim vladama u više navrata je premeštana od 1987. godine kroz mehanizam Pariskog kluba. Spoljni kreditori su bili voljni da to urade jer je bolivijska vlada uglavnom postigla monetarne ciljeve koje su postavili programi Međunarodnog monetarnog fonda od 1987. godine, iako su ekonomski problemi poslednjih godina potkopali normalno dobre rezultate u Boliviji. Ugovori o reprogramiranju koje je odobrio Pariski klub omogućili su pojedinim zemljama kreditorima da primene veoma meke uslove na reprogramirani dug. Kao rezultat toga, neke zemlje su oprostile znatne količine bilateralnog duga Bolivije. Američka vlada postigla je sporazum na sastanku pariskog kluba u decembru 1995. koji je za 67% smanjio postojeći dug duga Bolivije. Bolivijska vlada nastavlja da plaća dugove prema multilateralnim razvojnim bankama na vreme. Bolivija je korisnica programa izrazito zaduženih siromašnih zemalja (HIPC) i poboljšanih programa otpuštanja duga HIPC-a, što sporazumom ograničava pristup Bolivije novim povoljnim zajmovima. Bolivija je bila jedna od tri zemlje zapadne hemisfere izabrana za podobnost na Milenijum računu izazova i učestvuje kao posmatrač u pregovorima o sporazumu o slobodnoj trgovini. Bolivija uživa u nekim programima finansijske pomoći koje vodi Svetska banka.[26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. www.imf.org. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  2. ^ „"Global Economic Prospects, June 2019: Heightened Tensions, Subdued Investment. p. 108"” (PDF). Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  3. ^ a b v g d đ e ž „South America :: Bolivia — The World Factbook - Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Arhivirano iz originala 30. 05. 2015. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  4. ^ „Poverty headcount ratio at $3.20 a day (2011 PPP) (% of population)”. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  5. ^ „"GINI index (World Bank estimate)".”. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  6. ^ „Labor force, total - Bolivia | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  7. ^ „| Human Development Reports”. hdr.undp.org. Arhivirano iz originala 14. 09. 2018. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  8. ^ „About this Collection | Country Studies | Digital Collections | Library of Congress” (PDF). Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  9. ^ a b Kehoe, Timothy J; Machicado, Carlos Gustavo; Peres-Cajías, José (2019). „The Monetary and Fiscal History of Bolivia, 1960–2017”. National Bureau of Economic Research. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  10. ^ a b v g d đ e ž z „About this Collection | Country Studies | Digital Collections | Library of Congress”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  11. ^ „"Exchange Rate Boliviano"”. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  12. ^ „Report for Selected Countries and Subjects” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-11-20. 
  13. ^ „bolivia-guide”. www.bolivia-guide.com. Arhivirano iz originala 02. 04. 2012. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  14. ^ „Bleak future for Bolivia's economy”. 21. 6. 2001. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  15. ^ „Bolivia Economy and Economic History at FedBrain”. web.archive.org. 19. 10. 2011. Arhivirano iz originala 19. 10. 2011. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  16. ^ „Microfinance & Microenterprise Opportunities in Bolivia | Foundation for Sustainable Development”. web.archive.org. 29. 9. 2011. Arhivirano iz originala 29. 09. 2011. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  17. ^ a b „Bolivia: The Saudi Arabia of lithium?”. The Seattle Times. 3. 2. 2009. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  18. ^ „LITHIUM” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 01. 2021. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  19. ^ „International tourism, number of arrivals | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  20. ^ „South America :: Bolivia — The World Factbook - Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  21. ^ „SECTOR ELÉCTRICO” (PDF). Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  22. ^ „International - U.S. Energy Information Administration (EIA)”. www.eia.gov. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  23. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 8. 2. 2012. Arhivirano iz originala 08. 02. 2012. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  24. ^ „List of Goods Produced by Child Labor or Forced Labor | U.S. Department of Labor”. www.dol.gov. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  25. ^ „Findings on the Worst Forms of Child Labor - Bolivia”. web.archive.org. 10. 6. 2015. Arhivirano iz originala 10. 06. 2015. g. Pristupljeno 20. 11. 2019. 
  26. ^ „Bolivia - Country Brief”. web.worldbank.org. Pristupljeno 20. 11. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Привреда_Боливије&oldid=26982276”