Rokoko

Ljubavnici, skulptura od nimfenburškog porcelana, oko 1760. Autor: Franc Anton Basteli

Bogato ukrašena bazilika u Otobojrenu, (Bavarska) u stilu rokokoa.

Severna strana-Jekatarinska palata u Carskom Selu

Plesna sala, Novomihajlovska palata

Rokoko ili „kasni barok” je umetnički stil, tačnije završni oblik baroka, koji je trajao između 1720. i 1780. godine. Razvio se u Francuskoj, zahvatio je Nemačku, Austriju i manje Italiju, Španiju i druge zemlje. Rokoko je uticao na mnoge umetničke aspekte uključujući slikarstvo, kiparstvo, arhitekturu, uređenje enterijera, dekorativnu umetnost, književnost, muziku, i pozorište. Razvio se u ranom 18. veku u Parizu kao reakcija na veličinu, simetriju i strogo propisivanje pravila u baroku, posebno kod palate Versaj. Umetnici i arhitekti rokokoa izabrali su šaljivi, ukrašeni i ljubak pristup baroku. Njihov stil karakteriše kitnjasto ukrašavanje živim bojama, asimetričnim dizajnom, zakrivljenim linijama i upotrebom zlata. Za razliku od baroka, rokoko je prefinjen. Odlikuju ga: slikovitost i raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja i ljupkost figura. Ime stila je izvedeno od francuskog rocaille što označava ornamentalni motiv koji podseća na ušnu školjku. Ovaj ornament je nastao u beskonačnim varijacijama početkom 18. veka u Italiji ali je bio likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XV.

Za razliku od ozbiljnih, političkih tema razdoblja baroka, rokoko je u dekoriranju koristio razigrane i duhovite teme. Dekoracija prostorija u rokokou osmišljena je kao detaljno i potpuno ukrašavanje kompletnog prostora na raspolaganju, što je podrazumevalo bogato ukrašen nameštaj, male statue, ukrašena gledala, tapiserije, zidove ukrašene reljefima i oslikavanje zidova. Rokoko je takođe bio poznat u pozorišnoj umetnosti. U knjizi The Rococo stoji da ni jedan drugi kulturni pokret „nije stvorio ljupkije i elegantnije dijaloge, pune zadirkivanja i neuhvatljivog i prikrivenog izražavanja i gesta, rafiniranih osećaja i suptilne kritike” kao kazalište rokokoa, posebno u Francuskoj.

Krajem 18. veka, rokoko je gotovo u potpunosti bio zamenjen neoklasicizmom. Prema Rečniku Francuske akademije iz 1835, reč rokoko „uglavnom pokriva onu vrstu ukrašavanja, stila i dizajna vezanu za vladavinu kralja Luja XV i početak vladavine Luja XVI”. Ova definicija, stoga, obuhvata svu vrstu umetnosti od sredine 18. veka u Francuskoj. Pojam je etimološki kombinacija francuskih reči rocaille (kamen) i coquilles (školjka), zbog čestih korištenja ovih predmeta kao dekorativnih motiva. Mogao bi takođe biti kombinacija italijanske reči „barocco” (neregularno oblikovani biser, verovatno izvor pojma „barok”) i francuske „rocaille” (popularnog oblika vrtnih i enterijerskih ornamenata kod kojih se koriste školjke i šljunak) i može opisivati rafinirani i maštoviti stil u modi u nekim delovima Evrope u 18. veku. Zbog insistiranja umetnika rokokoa na bogatom ukrašavanju zakrivljenim ukrasima sličnih školjkama, mnogi su kritičari koristili termin „rokoko” u uvredljivom smislu implicirajući da je ovaj stil bio neozbiljan i pomodan.

Ovaj termin se kolokvijalno pojavljuje u engleskom jeziku 1836, sa značenjem „staromodan”. Rokoko je bio žestoko kritikovan i mnogi su ga smatrali površnim i neukusnim, pogotovo u poređenju s neoklasicizmom. Usprkos tome, mnogi su ga hvalili zbog estetskih kvaliteta, a od sredine 19. veka, termin su konačno prihvatili i istoričari umetnosti. Iako se još vode debate o njegovoj opštoj istorijskoj važnosti, rokoko se danas smatra značajnim periodom u razvoju evropske umetnosti.

Karakteristike stila

Rokoko je u prvom redu dekorativni slog. Zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, u arhitekturi i u slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila a naročito u arhitekturi koja nastaju posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV i donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki ton, osmeh i umanjenu srazmeru i ovakva raspoloženja se šire i karakteristična su za razdoblje rokokoa u celoj Evropi. Dinamizam baroka u svom vrhuncu je naslijedio lirizam. Javlja se i primenjena umetnost. U nameštaju se javlja pozlata i presavijanje — prelamanje nameštaja, sjaj i prekomerna upotreba ogledala u enterijerima. Radost iz prirode jeste reakcija na dogmu i patos baroka i nagoveštaj novog pravca koji će naslediti doba baroka — na romantizam. Nasuprot monumentalnosti u baroku i njegovom patosu razvija se tanana igra svetlosti i senke i liričnost prostora.

Dela u rokoko stilu

U arhitekturi tipične građevine su: Mali Trijanon (u Francuskoj) i dvorac Sansusi (u Nemačkoj)...

U vajarstvu najveći doprinos su dali Francuzi: Lemoan, Falkone i Klodion.

U slikarstvu se najviše slikaju ljubavne igre i pastirske scene. Najznačajniji predstavnici u slikarstvu su: Antoan Vato, Fransoa Buše i Žan-Onore Fragonar.

Motivi u slikarstvu:

• Scene iz parkova.
• Scene iz života aristokratije.
• Predstave lepih žena.
• Erotske scene.

U primenjenoj umetnosti najlepši radovi su izvedeni u štuku, u drvetu (namještaj), tapiserijama (goblenima) i u porcelanu (postojale su mnoge radionice, a najčuvenija je bila u Sevru).

Istorijski razvoj

Kuća dobrog pastira u stilu rokokoa, Bratislava (Slovačka) - primer buržoaske kuće 18. veka.

Uobičajeno je mišljenje da se rokoko najpre razvio na području dekorativne umetnosti i dizajna enterijera, ali njegovo poreklo leži u arhitekturi kasnog baroka majstora Frančeska Borominija (1599–1667) uglavnom u Rimu i Kamila Gvarinija (1624–1683) uglavnom u severnoj Italiji, ali i Beču, Pragu, Lisabonu i Parizu. Plemstvo i biskupi katoličke (južne) Nemačke, Češke i Austrije pozivali su italijanske arhitekte kasnog baroka/ranog rokokoa na rad u svojim zemljama. Inspirisane njihovim primerom, lokalne familije zidara i zanatlija u Centralnoj Evropi izgradili su vlastiti nemački barokni stil koji je kasnije dosegao vrhunac razrađenosti i osećajnosti u stilu rokokoa.

Jedna vrsta egzotičnog, ali na neki način formalnijeg tipa rokokoa pojavila se u Francuskoj, kad je sukcesija Luja XIV donela promenu dvorskih umetnika i opšteg umetničkog ukusa. S krajem duge vladavine Luja XIV bogati barokni ukrasi zamenjeni su laganijim elementima s više zakrivljenih linija i prirodnim obrazaca. Ovi elementi su evidentni u arhitektonskom dizajnu Nikole Pinoa. Za vreme razdoblja stila regenstva, kad se dvorski život udaljio od Versaja, ta se promena u umetnosti uspostavila, najpre u kraljevskoj palati, a nedugo potom u francuskom visokom društvu.

Fransoa Buše, Ručak (franc. Le Déjeuner), (1739, Luvr), prikazuje enterijer u stilu rokokoa francuske buržoaske porodice iz 18. veka.

Nežnost i razigranost rokoko ukrasa često se doživljava kao savršeno usklađene s vladavinom punom ekscesa Luja XV..

Tokom 1730-ih, došlo je do vrhunaca razvoja rokokoa u Francuskoj. Stil se brzo raširio iz domene arhitekture i izrade nameštaja na slikarstvo i vajarstvo, na primer u radovima Antoana Vatoa i Fransoe Bušea. Rokoko je zadržao barokni stil kompleksnih oblika i zamršenih kompozicija, ali je počeo da uključuje i druge karakteristike, poput orijentalnog dizajna i asimetričnih kompozicija. Stil rokokoa su najviše propagirali francuski umetnici.

U Velikoj Britaniji rokoko se doživljavao kao „francuski ukus” i nikad se nije raširio kao arhitektonski stil, mada se njegov uticaj znatno osetio u ukrašavanju srebra, svile i porculana. Britanski dizajner Tomas Čipendejl transformisao je dizajn britanskog nameštaja onog doba kroz prilagođavanje i usavršavanje rokoko stila. Vilijam Hogart doprineo je razvoju teoretske baze lepote u rokokou. Iako se nije direktno pozivao na pokret, on je u svom delu „Analiza lepote” (engl. Analysis of Beauty) iz 1753. tumačio da su valovite linije i krive u obliku slova S tipične za rokoko temelj draži i lepote u umetnosti i prirodi, za razliku od ravnih linija ili krugova u klasicizmu. Razvoj rokokoa u Velikoj Britaniji smatra se povezanim s buđenjem interesa za gotičku arhitekturu u ranom 18. veku.

Početak kraja za pokret rokokoa došao je početkom 1760-ih kad su ličnosti poput Voltera i Žak-Fransoe Blondela počeli da kritikuju preteranost i degeneraciju umetnosti. Blondel je rokoko u savremenom enterijeru opisao kao „besmislenu, bezobličnu masu školjki, zmajeva, trske, palmi i biljaka”. U Nemačkoj je rokoko krajem 18. veka ismejavan frazom „svinjski rep i perika” (nem. Zopf und Perücke), i ta faza se katkad naziva rečju Zopfstil. Rokoko je ostao popularan u italijanskim provincijama do druge faze neoklasicizma kada je s Napoleonovom vladom stigao stil ampir. Stil ampir je u potpunosti potisnuo rokoko.

Između 1820. i 1870. ponovo se budi interes za rokoko stil. Britanci su bili među prvima koji su oživeli „stil Luja XIV”. Ugledni umetnici kao Ežen Delakroa i mecene kao carica Evgenija od Francuske ponovo otkrivaju vrednost gracioznost i zaigranost u umetnosti i dizajnu.

Литература

• Istorija umetnosti, H.W. JANSON, Beograd 1982.
• Opšta istorija umenosti, ĐINA PIKSEL, Beograd 1974.
• Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980.
• Istorija slikarstva, Fernand Hazard, Beograd 1973.
• Prehledny kulturni slovnik, Mlada Fronta, Praha 1964.
• Priručni slovnik naučni, ČSAV, Praha 1966.
• De Morant, Henry (1970). Histoire des arts décoratifs. Librarie Hacahette. 
• Droguet, Anne (2004). Les Styles Transition et Louis XVI. Les Editions de l'Amateur. ISBN 2-85917-406-0. 
• Cabanne, Perre (1988), L'Art Classique et le Baroque, Paris: Larousse, ISBN 978-2-03-583324-2 
• Duby, Georges and Daval, Jean-Luc, La Sculpture de l'Antiquité au XXe Siècle, (French translation from German), Taschen, (2013), (ISBN 978-3-8365-4483-2)
• Ducher, Robert (1988), Caractéristique des Styles, Paris: Flammarion, ISBN 2-08-011539-1 
• Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221--07862-4. 
• Prina, Francesca; Demartini, Elena (2006). Petite encylopédie de l'architecture. Paris: Solar. ISBN 2-263-04096-X. 
• Hopkins, Owen (2014). Les styles en architecture. Dunod. ISBN 978-2-10-070689-1. 
• Renault, Christophe (2006), Les Styles de l'architecture et du mobilier, Paris: Gisserot, ISBN 978-2-877-4746-58 
• Texier, Simon (2012), Paris- Panorama de l'architecture de l'Antiquité à nos jours, Paris: Parigramme, ISBN 978-2-84096-667-8 
• Dictionnaire Historique de Paris. Le Livre de Poche. 2013. ISBN 978-2-253-13140-3. 
• Vila, Marie Christine (2006). Paris Musique- Huit Siècles d'histoire. Paris: Parigramme. ISBN 978-2-84096-419-3. 
• Marilyn Stokstad, ed. Art History. 3rd ed. New Jersey: Prentice Hall, 2005. Print.
• Bailey, Gauvin Alexander (2014). The Spiritual Rococo: Décor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia. Farnham: Ashgate. The Spiritual Rococo: Decor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia
• Kimball, Fiske (1980). The Creation of the Rococo Decorative Syle. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-23989-6. 
• Arno Schönberger and Halldor Soehner, 1960. The Age of Rococo. Published in the US as The Rococo Age: Art and Civilization of the 18th Century (Originally published in German, 1959).
• Levey, Michael (1980). Painting in Eighteenth-Century Venice. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0-8014-1331-1. 
• Kelemen, Pál (1967). Baroque and Rococo in Latin America. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-21698-5. 

Spoljašnje veze

• Rokoko: Kitnjasti pozni barokni period (Perspektiva - Zvanični jutjub kanal)
• Rokoko: "Sirova" umetnost zadovoljstva (Perspektiva - Zvanični jutjub kanal)
• Examples (jezik: engleski)
• Rococo in the "History of Art" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2010) (jezik: engleski)
• „Rococo Style Guide”. British Galleries. Victoria and Albert Museum. Pristupljeno 16. 7. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• History of Rococo. Art, architecture & luxury Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2021) History & Culture Academy of Latgale
• Barock- und Rococo- Architektur, Volume 1, Part 1, 1892(in German) Kenneth Franzheim II Rare Books Room, William R. Jenkins Architecture and Art Library, University of Houston Digital Library.