Tur de Frans

Tur de Frans

Tur de Frans 2023.
Zvanični logo Tur de Fransa
Detalji o trci
Datum održavanja	jul
Region održavanja	Francuska i države u okruženju
Naziv trke	Tur de Frans
Lokalni naziv(i)	Le Tour de France (jezik: francuski) Tour de Francia (jezik: španski) Tour de France (jezik: engleski)
Drugi naziv(i)	Trka oko Francuske
Disciplina	drumski
Takmičenje	UCI vorld tur
Tip	grand tur
Organizator	ASO
Direktor trke	Kristijan Pridom
Osnivač trke	Anri Degranž
Istorija
Prvo održavanje	1. jul 1903. god. (1903-07-01)
Broj održavanja	111 (do 2024)
Prvi pobjednik	Moris Garen
Najviše pobjeda	Žak Anketil (FRA) Edi Merks (BEL) Bernar Ino (FRA) Migel Indurain (ŠPA) 5 puta
Trenutni pobjednik	Jonas Vingegor (2023)

Tur de Frans (franc. Tour de France), etapna je biciklistička trka koja se održava svake godine u Francuskoj i zemljama u okruženju, u julu mjesecu i traje tri sedmice. Najpopularnija je i najprestižnija trka na svijetu, a takođe, jedna je od najstarijih etapnih trka. Jedna je od tri grand tur trke, pored Điro d’Italije i Vuelta a Espanje, a organizuje se u sklopu svjetske biciklističke unije UCI, kao dio UCI vorld tura i učestvuju samo UCI vorld tur timovi i nekoliko timova koji dobiju specijalnu pozivnicu organizatora.

Prvi Tur de Frans održan je 1903, kao kreacija francuskog časopisa L'Auto, u cilju povećavanja tiraža i od tada se održava svake godine, osim prekida za vrijeme Prvog i Drugog svjetskog rata.

Trka se obično održava u julu, a ruta je drugačija svake godine. Ide se u Alpe i Pirineje, a tradicionalni završetak je na Jelisejskim poljima u Parizu, etapa na kojoj se slavi kraj Tura, pije se šampanjac i proslavlja pobjeda. Moderni Tur de Frans ima 21 etapu i dva dana odmora. Broj timova je između 20 i 22, sa po osam vozača u svakom timu od 2018, do tada ih je bilo po devet. Sve etape su određene vremenom, tako da se vremena vozača sabiraju i vozač sa najmanjim ukupnim vremenom je lider generalnog plasmana i trke i nosi žutu majicu. Pored generalnog plasmana, koji privlači najviše pažnje jer označava i pobjednika trke, na Turu se nalaze i druge klasifikacije: klasifikacija po poenima, za koju se dodjeljuje zelena majica, a poeni se sakupljaju na kraju svake etape i na prolaznim ciljevima tokom etapa; brdska klasifikacija, za koju se dodjeljuje tačkasta majica, a poeni se sakupljaju na označenim brdskim ciljevima, koji su podijeljeni u pet kategorija; klasifikacija za najboljeg mladog vozača, za koju se dodjeljuje bijela majica, a učestvuju samo vozači do 25 godina; klasifikacija za najagresivnijeg vozača, za koju se najagresivnijem vozaču na kraju svake etape, kao i najagresivnijem ukupno na kraju trke, dodjeljuje crveni broj, a pobjednika biraju sudije; timska klasifikacija, u kojoj se na svakoj etapi računaju vremena prve trojice iz svakog tima, a vozači najboljeg tima nose žute brojeve i žute kacige. Pored njih, dodjeljuju se i druge, manje nagrade, kao što su Suvenir Anri Degranž za prvog vozača preko najvišeg uspona na Turu te godine i Suvenir Žak Gode za prvog vozača preko uspona Kol de Turmale, kada se uspon vozi. Etapne pobjede takođe donose veliki prestiž i novčane nagrade i svaki tim dolazi sa svojim sprinterom u cilju ostvarivanja što više pobjeda.

Rekorderi po broju pobjeda su Žak Anketil, Edi Merks, Bernar Ino i Migel Indurain sa po pet pobjeda, dok je Kris Frum ostvario četiri pobjede. Lens Armstrong je osvojio trku sedam puta zaredom, ali su mu rezultati poništeni zbog dopinga. Rekorder u klasifikaciji po poenima je Peter Sagan, koji je klasifikaciju osvojio sedam puta, dok je Rišar Virenk osvojio brdsku klasifikaciju sedam puta. Klasifikaciju za najboljeg mladog vozača su po tri puta osvojili Jan Ulrih i Andi Šlek, a rekorderi po broju etapnih pobjeda su Edi Merks i Mark Kevendiš, sa po 34.

Istorija

Prvi Tur de Frans — 1903

Moris Garen, pobednik prvog Tura, stoji na desnoj strani; čovek levo je vero­vatno Leon Žorž (1903)

Prvi Tur de Frans je počeo 1903. godine, kao kreacija francuskog lista Loto, Osnivač Tura je Anri Degranž (1865—1940). Tur je trebalo da ima pet etapa, od 31. maja do 5. jula, sa startom u Parizu, a zatim u Lionu, Bordou, Nantu i Marselju pre povratka u Pariz, a naknadno je dodat Tuluz. Etape je trebalo da počinju uveče, a da se završavaju pre podne narednog dana, sa danom odmora pre starta naredne etape, ali to se pokazalo obeshrabrujuće i koštalo je mnogo, a uz to je učešće prijavilo samo 15 vozača. Poljuljani time, ideja je bila na ivici propasti, ali su odlučili da smanje dužinu na 19 dana, od 1. do 19. jula i ponudili su novac svima koji ostvare prosečnu brzinu od najmanje 20 km//h na svakoj etapi. A zatim je smanjena taksa za učešće sa 20 na 10 franaka, a nagrada za pobednika bila je 12 000 franaka, a za pobednike svake pojedinačne etape, po 3 000 franaka. Pobednik bi na taj način zaradio šest puta više nego što većina radnika u fabrici zaradi za godinu. To je privuklo pažnju između 60 i 80 vozača, tu su bili i amateri, nezaposleni i avanturisti.

Prvi Tur de Frans startovao je 1. jula 1903. u 15.16 po lokalnom vremenu. Nakon početnih etapa, mnogi vozači su odustali jer je bilo previše naporno, nakon četvrte etape, ostala su samo 24 vozača. Trka se završila nadomak Pariza, u naselju Vil d’Avre iza restorana Pere Oto, pre ceremonijalne vožnje u Parizu i nekoliko krugova oko Parka prinčeva. Moris Garen je dominirao trkom, pobedivši na prvoj i na zadnje dve etape sa prosečnom brzinom od 25 km/h. Zadnji vozač, Mijošo, završio je čak 64 sata 57 minuta i 22 sekunde iza njega. Misija Auta je uspela i postigla veliki publicitet, napravivši od trke nešto mnogo veće nego što su se nadali.

1904—1915

Lisjen Peti Breton, dvostruki pobjednik Tura.

Strast nakon prvog Tur de Fransa je bila takva da je Degranž rekao da će Tur 1904. godine biti zadnji. Vozači su varali i bili su pretučeni od strane protivničkih navijača blizu uspona Kol de la Republika. Tur je osvojio Moris Garen, ali su prva četvorica na kraju Tura diskvalifikovana zbog varanja; Moris Garen, Lisjen Potje, Čezar Garen i Ipolit Okurtje. Unija biciklista je trebalo do 30. novembra da odluči o diskvalifikaciji. Pobeda je pripala Anriju Korneu, koji je prvobitno završio 2 sata i 59 minuta iza Garena. Korne je tako osvojio Tur sa samo 19 godina i 11 meseci, i postao najmlađi pobednik Tura. Reakcija Degranža povodom varanja i tuče bila je: KRAJ. Ali njegovo očajanje nije trajalo dugo i planirao je novi Tur, ovoga puta sa 11 etapa i sve po danu — da bi varanje bilo lakše uočiti. Etape 1905. su počinjale između 3 i 7.30 ujutru. Trka je dostigla granice mašte i tiraž Lota je porastao sa 25.000 na 65.000. Sistem je promenjen; uveden je sistem po poenima, da bi sudijama bilo lakše. Prvi vozač na kraju etape dobijao je 1 poen, drugi 2 itd., tako da je pobednik na kraju vozač sa najmanje poena. Nakon što je bio superioran u prve tri etape, Rene Potje je morao da napusti Tur zbog zapaljenja tetiva, a Luj Truselije je osvojio Tur sa 35 bodova. Godine 1906. Tur je imao problema sa protestantima koji su celim putem zakucavali eksere i uznemiravali vozače. Rene Potje je nastavio tamo gde je stao prethodne godine; trijumfovao je na pet etapa, dok je ostala upamćena njegova pobeda na trećoj etapi, gde je proveo solo u begu 220 km. Osvojio je Tur sa 31 bodom, osam manje od Žorža Paserjea. Tur 1907. obeležio je Emil Žorž, koji je nakon devet etapa bio lider sa 20 bodova manje od Lisjena Peti-Bretona; međutim, na desetoj etapi je nelegalno promenio bicikl i kažnjen je sa 45 poena, čime je izgubio šanse za pobedu. Peti-Breton je preuzeo vođstvo i osvojio Tur. Žorž je završio treći, sa 27 bodova više od Peti-Bretona. Peti-Breton je dominirao Turom 1908; pobedio je na pet etapa, dok samo jednu nije završio u top 4; osvojio je svoj drugi Tur, sa 32 boda manje od Luksemburžanina Fransoe Fabea. Tiraž lista Loto je porastao na četvrt miliona. Tur je 1909. dobio prvog stranog pobednika; Luksemburžanin Fransoa Fabe ga je osvojio sa 20 bodova manje od Gistava Garigua, uz šest osvojenih etapa.

Filip Tis, trostruki pobjednik Tura.

Godine 1910, Tur je prvi put išao u velike planine; dve etape su vožene u Pirinejima. Fransoa Fabe je bio lider do etape 13, kada je vođstvo preuzeo Oktav Lapiz i osvojio Tur sa 4 boda manje od Fabea. Tokom dana odmora, Francuz Adolf Elijer se udavio prilikom kupanja na Azurnoj obali. Godine 1911. Tur su startovala 84 vozača, dok ga je završilo njih 28. Maurisio Broko je diskvalifikovan jer ga je Anri Degranž optužio da vozi za druge vozače za novac, što je protiv pravila. Tur je prvi put prolazio kroz Alpe; prvi put su voženi veliki usponi Kol de Galibije i Kol de Telegraf. Gistav Garigu je osvojio Tur, uz jednu etapnu pobedu. Belgija je dobila prvog pobednika 1912; Odil Defraje je ubedljivo trijumfovao, sa 59 bodova više od Ežena Kristofa, i to u poslednjem izdanju na kojem je korišćen sistem po poenima. Degranž je bio uznemiren nakon pobede Defrajea, jer su mu ostali belgijski vozači pomagali iako su bili članovi drugih timova. Degranž je isprobavao različite metode za pobednika. U početku se koristilo vreme, kao što je i danas, ali u periodu od 1905. do 1912. najboljeg su odlučivali poeni koji se dobijaju na kraju svake etape. Degranž je uočio probleme sa oba načina. Vremenom su tu bili mehanički problemi i vozači bi gubili previše vremena na otklanjanje kvara, ali što se poena tiče — pošto nisu morali da vode brigu o vremenu — to je uticalo da ne voze dovoljno jako, tako da su u miru vozili do cilja gde su se borili za poene i sistem po vremenu je vraćen na Tur 1913. Godine 1913. viđena je jedna od najpoznatijih priča na Turu: Ežen Kristof, koji je do tada bio drugi u generalnom plasmanu, na usponu na Turmale a u okviru šeste etape polomio je viljuške, spustio se pešice i popravio bicikl u kovačnici, te završio etapu 3 sata i 50 minuta iza Filipa Tisa. Marsel Bojse je pobedio na šest etapa, ali je slomio ručke na biciklu tokom sedme etape i izgubio preko sat vremena; Filip Tis je osvojio svoj prvi Tur i doneo drugu pobedu Belgiji. Tis je trijumfovao na prvoj etapi na Turu 1914. i bio je lider od početka do kraja. Na pretposlednjoj, etapi 14, Tis je nedozvoljeno promenio točak, zbog čega je kažnjen sa 30 minuta, ali je na poslednjoj etapi odbranio prednost i osvojio Tur minut i 50 sekundi ispred Anrija Pelisjea. Tur je prekinut zbog početka Prvog svetskog rata.

1919—1939

Otavio Botekja, prvi italijanski pobjednik Tura.

Na prvom posleratnom Turu, dominirao je Ežen Kristof, koji je na dve etape do kraja imao prednost od 30 minuta ispred Firmena Lamboa, ali na pretposlednjoj, etapi 14 slomio je viljušku, zbog čega je izgubio 2 i po sata dok je popravio. Tur je osvojio Lambo, ali je Kristof dobio istu novčanu nagradu kao Lambo, 13.310 franaka. Tur 1919. završilo je samo 10 biciklista, što je najmanji broj u istoriji. Na desetoj etapi dodeljena je prvi put žuta majica, a prvi vozač koji ju je obukao je Ežen Kristof. Na Turu 1920. dominirali su Belgijanci, osvojili su prvih sedam mesta u generalnom plasmanu i pobedili na 12 od 15 etapa. Svoju rekordnu, treću pobedu, ostvario je Filip Tis. Leon Sjer je nastavio belgijsku dominaciju, osvojivši Tur 1921. i tako donevši Belgiji šestu pobedu zaredom. Vozači su bili podeljeni u prvu i drugu klasu, a zbog nedostatka borbenosti na etapi 12, Degranž je sankcionisao vozače prve klase, koji su etapu 13 startovali nakon vozača druge klase. Domaći favorit, Onore Bartelemi završio je treći, uprkos problemima na prvoj etapi, kada mu je puklo 11 guma. Ežen Kristof je i 1922. imao pola sata prednosti do sedme etape, kada je opet polomio viljušku i ispao iz trke za pobedu. Do etape 13 lider je bio Hektor Hezgem, međutim pao je i zamenio bicikl, što nije bilo dozvoljeno i kažnjen je sa sat vremena, Tur je osvojio Firmen Lambo. Na Turu 1923. uvedena je bonifikacija, dva minuta za pobednika etape, a i dozvoljena je zamena pokvarenih delova, umesto uobičajene popravke. Otavio Botekja je postao prvi Italijan koji je obukao žutu majicu, dok je Anri Pelisje osvojio Tur, prekinuvši tako dominaciju Belgijanaca. Botekja je 1924. doneo Italiji prvu pobedu na Turu. Botekja je žutu majicu uzeo na prvoj etapi i zadržao je do kraja, postavši tako prvi vozač koji je žutu majicu nosio od početka do kraja.

Andre Ledik, dvostruki pobjednik Tura.

Botekja je osvojio Tur i naredne godine, najviše zahvaljujući Lisjenu Bisu, koji je radio za njega na devetoj etapi. Tur 1926. je bio najduži u istoriji i prvi koji je startovao van Pariza. Bis je bio dominantan, osvojio je Tur sat i 22 minuta ispred Nikolasa Franca. Bis je za vreme trajanja trke izgubio ćerku, dok poneki istoričari tvrde da je umrla dve nedelje pre trke. Nikolas Franc je dominirao Turom 1927, osvojivši skoro dva sata ispred Maurisa de Valea, tako donevši Luksemburgu drugu pobedu. Franc je bio dominantan i 1928, kada je nosio žutu majicu od početka do kraja. Franc je na etapi 19 polomio bicikl, ali je prodavnica bicikala bila blizu i uzeo je ženski bicikl, na kojem je odvezao poslednjih 100 km trke. Izgubio je pola sata, međutim imao je veliku prednost i ostao je lider. Na Turu 1929, nakon sedme etape dodeljene su tri žute majice, isto vreme imali su Nikolas Franc, Andre Ledik i Viktor Fontan. Mauris de Vale je bio lider, mučio se tokom etape 14, gde su mu pomagali ostali belgijski vozači, pretežno iz drugih timova. Nakon pobede De Valea, Degranž je bio razočaran načinom na koji je De Vale ostvario pobedu i uveo je nacionalne umesto komercijalnih timova i vozili su žute bicikle, koje je on obezbedio, bez imena proizvođača. Takođe je oformio nekoliko regionalnih timova u Francuskoj, da bi učestvovali vozači koji se nisu mogli kvalifikovati na drugi način; prvobitni turisti na Turu su uglavnom nestali, ali su neki našli svoje mesto u regionalnim timovima. Na prvom Turu sa nacionalnim timovima, dominirala je Francuska, šestorica Francuza su završili u top 10, Šarl Pelisje je pobedio na osam etapa, dok je Tur osvojio Andre Ledik. Antonen Manj je osvojio Tur 1931, 12 minuta ispred Jefa Demojsera, što je do tada bila najmanja vremenska razlika.

Đino Bartali, dvostruki pobjednik Tura, 1938. i 1948, što je najveća vremenska razlika između dvije pobjede.

Andre Ledik je 1932. ostvario drugu pobedu na Turu, dok je Kurt Stepel osvojio drugo mesto i postao prvi Nemac na podijumu. Žorž Speše je osvojio Tur 1933, sa četiri minuta ispred Learka Gvere. Na Turu 1933. je uvedena brdska klasifikacija, koju je osvojio Visente Trueba. Prema tvrdnji Degranža, rekordan tiraž časopisa Loto bio je tokom Tura 1933. godine: 854.000. Na Turu 1934. vožen je prvi individualni hronometar, u dužini od 90 km, na kome je pobedio Antonen Manj, koji je i osvojio svoj drugi Tur. Ipak, heroj je bio Rene Vijeto, koji je Manju dva puta dao točak u Pirinejima, uništivši tako sopstvene šanse. Na Turu 1935 Romen Mas je uzeo žutu majicu na prvoj etapi i zadržao je do kraja. Tokom sedme etape, Fransisko Kepeda je pao prilikom spusta sa Kol de Galibijea, kada je pogrešno procenio lakat krivinu i pao u provaliju i fatalno je razbio glavu. Kepeda je preživeo pad, ali je umro prilikom transporta u bolnicu. Godine 1936, Tur je osvojio Belgijanac Silver Mas. Anri Degranž je imao dve operacije prostate, a Tur je bio na ivici raspadanja bez njega. Degranž je umro 16. avgusta 1940. godine. Trku je preuzeo Žak Gode. Godine 1937, Silver Mas je bio lider i vodio je veliku borbu sa Rožeom Lapebjeom, a organizatori Tura su odlučili da smanje broj ekipnih hronometara, što je smanjilo Masove šanse za pobedu. Na etapi 15, Mas je stvorio veliku prednost u odnosu na Lapebjea, koga je publika gurala, što je kasnije priznao i Feliks Levitan, direktor Tura osamdesetih. Mas je doživeo defekt, zbog kojeg ga je Lapebje pretekao, a nakon etape je kažnjen sa 90 sekundi zbog guranja. Tokom etape 16, voz je prošao taman nakon što je Lapebje prošao, sprečivši Masa da prođe. Mas je bio uvređen ovim i napustio je Tur zajedno sa celim timom Belgije. Godine 1938. Đino Bartali je osvojio Tur, 18 minuta ispred Felicina Vervakea. Bartali nije bio u mogućnosti da brani pobedu naredne godine, jer zbog nastupajućeg rata Italija nije slala tim na Tur 1939, koji je osvojio Silver Mas. Rene Vijeto je bio lider do etape 15, kada je Mas napao na Kol de Izoaru i preuzeo vođstvo, koje je sačuvao do kraja.

1947—1969

Žan Robik, pobjednik prvog poslijeratnog Tur de Fransa, 1947.

Godine 1944. časopis Loto je ugašen zbog objavljivanja članaka bliskih Nemačkoj. Sve što im je pripadalo, uključujući i Tur de Frans, zaplenjeno je u korist države. Godeu je dozvoljeno pokretanje drugog časopisa, Lekip, ali za ponovnu organizaciju Tura, imao je konkurenciju u vidu konzorcijuma sporta, obe strane su organizovale kandidatsku trku, sa po pet etapa. Lekip je organizovao La kors du Tur de Frans, a konzorcijum sporta La rond de Frans. Trka Lekipa je bila bolje organizovana i privukla je više publike jer su učestvovali timovi koji su bili na Turu pre rata, kada je francuski biciklizam bio na visokom nivou. Godeu je pripalo pravo da organizuje Tur 1947. ali je Lekip bio slab sa finansijama i prihvatili su pomoć časopisa Amori, koji je podržavao pokretanje posleratnog Tura. Urednik časopisa Amori, Feliks Levitan, pridružio se Godeu u organizaciji Tura. Gode se bavio sportskom stranom, a Levitan finansijskom. Na prvom posleratnom Turu, 1947, Rene Vijeto je bio lider do etape 18, na kojoj je izgubio 14 minuta i Pjer Brambila je preuzeo žutu majicu. Na poslednjoj etapi, Žan Robik je napao, Brambila je ostao blokiran u grupi, nije mogao da prođe i Robik je pravio razliku. Na kraju je etapu završio 13 minuta ispred Brambile i osvojio je Tur. Robik je tako postao prvi vozač koji je osvojio Tur a da nije nosio žutu majicu ni na jednoj etapi. Godine 1948, Đino Bartali se vratio na Tur, 10 godina nakon prve pobjede. Nakon etape 12, Bartali je bio 21 minut iza Luizona Bobea. U toku Tura, lider komunističke partije u Italiji je pogođen u vrat. Napetost u Italiji je rasla, ljudi su bili revoltirani, a onda je Bartali pobedio na tri etape zaredom i stekao je 14 minuta prednosti. Revoltiranost i bes su prešli na priču o Bartaliju, sve razlike su bile zaboravljene. Pogođeni premijer, Toljati, izašao je iz bolnice da vidi kako Tur napreduje i da pozove građane da se smire. Bartali je na kraju osvojio Tur 26 minuta ispred Brika Shotea, uz sedam osvojenih etapa i osvojenu brdsku klasifikaciju. Bartali je tako osvojio Tur nakon 10 godina, što je najduži razmak između dve pobede ikada.

Fausto Kopi, dvostruki pobjednik Tur de Fransa, na trci 1952.

Godine 1949, italijanski menadžer — Alfredo Binda poveo je na Tur Bartalija i mladu italijansku zvezdu — Fausta Kopija, koji je prethodno te godine osvojio Điro. Binda je imao problema da ubedi dvojicu sjajnih šampiona da voze zajedno. Razgovarao je sa njima dvojicom satima i ubeđivao ih zašto je Italiji potrebna pobeda na Turu. Ubedio ih je da voze zajedno i da slušaju njegova uputstva. Međutim, stvari nisu počele baš najbolje, Binda je izjavio da je to „kao da stavljate mačku i psa u istu vreću”. Na petoj etapi, Kopi i žuta majica — Žak Marineli, otišli su u beg sa još pet vozača, stekli su šest minuta prednosti, ali su gledaoci izazvali pad Kopija i Marinelija. Marineli je mogao da nastavi, ali je Kopijev bicikl bio slomljen. Dok je čekao na novi bicikl, Bartali ga je dostigao i čekao je zajedno sa njim. Nakon što je Binda doneo Kopiju novi bicikl — Bartali i Kopi su krenuli u poteru za vozačima koji su bili ispred. Kopi je ostajao bez snage i Bartali je otišao od njega; Kopi je izgubio 18 minuta na toj etapi. Kopi je optužio Bindu da je favorizovao Bartalija i da ne želi da vozi u timu u kome Bartali ima veći stepen podrške. Binda je uspio da ubedi Kopija da nastavi da vozi. Kopi je zaostajao 36 minuta iza Marinelija, ali je bio u dobroj formi. Osvojio je 92 km dug hronometar sedam i po minuta ispred Marinelija. Kopi je tada bio na 14 mestu u generalnom plasmanu, 28 minuta iza Marinelija, dok je Bartali bio sedmi, 20 minuta iza Marinelija. Na desetoj etapi, Italijani Fjorenco Manji i Serafino Bjađoni su otišli u beg sa još dva vozača, završili su 20 minuta ispred grupe i Manji je uzeo žutu majicu. Na etapi 11, Kopi je napao zajedno sa Žanom Robikom i Lisjenom Lazaridesom. Kopiju se probušila guma i Francuzi su završili minut ispred njega; međutim, Kopi je prepolovio svoj zaostatak u generalnom plasmanu, došavši do devetog mesta, 14 minuta iza Manjija. Na etapi 16, Kopi i Bartali su napali. Bartaliju se probušila guma i Kopi ga je čekao. Završili su pet minuta ispred Robika, dok su ostali bili dosta iza. Bartaliju je bio rođendan i Kopi mu je dopustio da pobedi na etapi. Bartali je tako uzeo žutu majicu, dok je Kopi bio minut i po iza. Na etapi 17, Kopi i Bartali su opet napali zajedno. Bartaliju je pukla guma, Kopi ga je opet čekao. Na 40 km do cilja, Bartali je pao, a Binda je rekao Kopiju da nastavi sam. Kopi je završio skoro četiri minuta ispred Bartalija, dok je Marineli završio treći, 12 minuta iza. Kopi je preuzeo žutu majicu. Na etapi 20, hronometru dugom 137 km, Kopi je pobedio sa sedam minuta ispred Bartalija, dok je Marineli završio 11 minuta iza. Na poslednjoj etapi nije bilo promena i Kopi je osvojio Tur 10 minuta ispred Bartalija. Kopi je na taj način postao prvi vozač koji je osvojio Điro i Tur u istoj godini, popularni Điro — Tur dabl. Do 1980. Tur je imao između 20 i 25 etapa, a vozilo ih se i po dve-tri dnevno. 1953. na Turu je uvedena zelena majica za klasifikaciju po poenima.

Nacionalni timovi su učestvovali na Turu do 1961. godine, neke nacije su imale više od jednog tima, a neke su morale da se spoje da bi imali potreban broj učesnika. Nacionalni timovi su zainteresovali maštu publike, ali su imali prepreku. Tu su vozili vozači koji su ostatak sezone bili u rivalskim timovima, lojalnost vozača je bila dovedena u pitanje, a sponzori nisu bili srećni što su svoje vozače prepuštali anonimcima za najveću trku u sezoni, a takođe, vozači su nosili nacionalne boje, sa malim prostorom na grudima za ime tima za koje normalno voze. Situacija je postala kritična na startu 1960. kada je fabrika bicikala bila pred gašenjem, pa je Tur vraćen na komercijalne timove 1962. Zatim je tu bio rastući problem dopinga, koji je kulminirao smrću Toma Simpsona 1967. Unija biciklista je predstavila dnevni limit i distancu, sa obaveznim danom odmora i doping testovima. Tur se vratio nacionalnim timovima 1967. i 1968. a 1969. je vraćen komercijalnim timovima, uz mogućnost da nacionalni budu svakih nekoliko godina, što se nikad nije desilo. 1961. startovala je amaterska verzija Tur de Fransa, Tur de l’Avenir (franc. Tour de l'Avenir — dosl. „tur budućnosti”).

1969—1988

Sedamdesete su bile obeležene dominacijom Edija Merksa, koji je trku osvojio pet puta, dva puta brdsku klasifikaciju i tri puta klasifikaciju po poenima, uz rekordne 34 etapne pobede.

Za vreme ere direktora Feliksa Levitana, Tur je dobio komercijalnu stranu. Dovedeni su mnogi sponzori, a neki su prihvatili i nagrade, zbog nedostatka novca. Godine 1975. je predstavljen završetak trke na Jelisejskim poljima, a iste godine je uvedena tačkasta majica za pobednika brdske klasifikacije, u bojama čokoladne kompanije koja je sponzorisala Tur.

1982. Irac Šon Keli (pobednik klasifikacije po poenima) i Australijanac Fil Anderson (najbolji mladi vozač), postali su prvi pobednici neke klasifikacije na Turu, a da nisu iz Kontinentalne Evrope. Amerikanac Greg Lemond postao je prvi neevropski pobednik Tura 1986. godine. 1984. prvi put je održan Tur de Frans za žene, vozio se iste nedelje kad i Tur za muškarce, osvojila ga je Marijana Martin.

Kako je popularnost Tura rasla, tako su rasle i finansije, a Gode i Levitan su se sukobljavali oko upravljanja trkom. Levitan je pokrenuo Tur Amerike, u nameri da preseli Tur de Frans u SAD. Tur Amerike je izgubio mnogo novca i ispostavilo se da je finansijski pređen od strane Tur de Fransa. U godinama pre 1987. Levitanovu poziciju je uvek štitio Emilion Amori, tadašnji vlasnik organizacije ASO. U međuvremenu, Emilijen se penzionisao i njegov sin, Filip Amori je preuzeo upravljanje organizacijom. Kada je Levitan došao u svoju kancelariju 17. marta 1987. zatekao je zaključana vrata i otpušten je. Upravljanje Tur de Fransom preuzeo je Žan Fransoa Radigje.

1988—danas

Godine 1988. direktor Tura je bio direktor Lekipa, Žan Pjer Kurkol, a zatim Žan Pjer Karenso, a 1989. Žan Mari Leblank. 2007. nasledio ga je Kristijan Prudom.

Vlasništvo nad Lekipom je 1993. premešteno u Amori grupu, sa kojom su oformili Amori sportsku organizaciju (ASO), koja danas osim Tura organizuje i još nekoliko velikih trka.

Bredli Vigins, prvi britanski pobednik Tura

Devedesete je obeležio Migel Indurain, koji je postao prvi vozač koji je Tur osvojio pet puta zaredom. Njegov rekord srušio je Lens Armstrong, koji je Tur osvojio sedam puta zaredom, ali se kasnije ispostavilo da je koristio doping, te su mu titule oduzete i rekord i dalje pripada Indurainu. 2011. Tur je osvojio prvi Australijanc, Kadel Evans, a 2012. godine i Britanija je dobila svog prvog pobednika, Bredlija Viginsa. Tokom devedesetih i početkom 21 veka, mnogo biciklista je koristilo doping. Tako su titule, osim Armstrongu, oduzete i Flojdu Landisu i Albertu Kontadoru. Period u kome je Tur osvajao Lens Armstrong zvanično je bez pobednika, jer su se osim Lensa dopingovali i Jan Ulrih, Ivan Baso i Aleksandar Vinokurov. Osim njih, mnogi bivši vozači su, nakon kraja karijere, objavili da su koristili doping.

Tur de Frans 2016. ušao je u istoriju, jer to bio prvi Tur na kome nijedan vozač nije odustao pre osme etape. Trku je osvojio Kris Frum, koji je tako ostvario treću pobedu. Na etapi 12, Frum, Riči Port i Bauke Molema su oboreni od strane motocikliste na usponu Mon Vantu; Frum je jedan deo prešao trčeći, dok nije dobio novi bicikl, ali mu je dodeljeno isto vreme kao i drugim favoritima. Taj momenat je izabran za najbolji u 2016. godini, prema biciklističkom sajtu Cyclingnews.com. Tur de Frans 2017. startovao je hronometrom u Diseldorfu, koji je osvojio Gerent Tomas i tako postao prvi Velšanin koji je obukao žutu majicu. Na četvrtoj etapi, u završnom sprintu, petostruki uzastopni pobednik klasifikacije po poenima — Peter Sagan — laktom je gurnuo i oborio Marka Kevendiša, zbog čega je diskvalifikovan. Tur je osvojio Kris Frum, 54 sekunde ispred Rigoberta Urana. Frum je odlučujuću prednost ostvario na hronometru na poslednjoj takmičarskoj, etapi 20. Zanimljivija borba na hronometru vođena je za treće mesto, kada je do tada drugoplasirani Romen Barde izgubio minut i 13 sekundi od Mikela Lande, ali je zadržao treće mesto, samo sekundu ispred Lande.

Kris Frum, četvorostruki pobednik Tura

Organizacije Amori i RCS (koja organizuje Điro d’Italiju), predložile su smanjenje broja vozača za sve tri grand tur trke sa devet na osam, počevši od 2018, zbog dominacije određenih timova, UCI je to prihvatio i broj vozača je smanjen na osam. Tur de Frans 2018. startovao je nedelju kasnije od uobičajenog datuma — 7. jula, zbog Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. Kris Frum je bio pozitivan na doping testu urađenom u septembru 2017. godine, tokom etape 18 Vuelta a Espanje. U organizmu je imao duplo više od dozvoljene doze salbutamola; dozvoljena doza je 1.000 ng/mL, dok je prema pravilniku UCI-ja maksimalna kazna suspenzija na dvije godine. Frum je vozio Điro, dok je čekao da se slučaj reši, i osvojio ga; ASO je 1. jula obavestio tim Skaj da Frumu neće biti dozvoljeno da startuje trku, ali je presuda donesena već narednog dana — devet meseci nakon pozitivnog rezultata, pet dana pre početka Tur de Fransa; Frum je oslobođen svih optužbi i dozvoljeno mu je da vozi Tur. Tur de Frans 2018. osvojio je Gerent Tomas, koji je došao na trku kao glavni pomoćnik za Krisa Fruma (koji je pokušao da osvoji i Điro i Tur u istoj godini) — ali i kao plan B, tvrdeći od samog početka da će liderska pozicija u timu Skaj da se odluči u Alpima. Tomas je uzeo žutu majicu pobedom na etapi 11, do La Rozjena; nakon ovoga je pobedio i na Alp d’Iezu, na etapi 12, i tako povećao prednost. Na etapi 17, Frum je izgubio skoro minut iza Tomasa i Dimulena, pao je na treće mesto u generalnom plasmanu, a nakon toga definitivno je bilo jasno da je Tomas lider tima; Frum je izjavio da će u nastavku trke pomoći Tomasu da sačuva žutu majicu. Tomas je majicu sačuvao do kraja i osvojio trku, postavši tako prvi Velšanin i treći Britanac koji je osvojio Tur, s obzirom na to da biciklisti iz Velsa nastupaju pod britanskom licencom; takođe, Tomas je prvi britanski pobednik Tur de Fransa koji je rođen u Britaniji, s obzirom na to da je Bredli Vigins rođen u Belgiji a Kris Frum u Keniji.

Klasifikacije

Žuta majica

Najstarije i glavno takmičenje na Tur de Fransu je generalni plasman, za koje se dodjeljuje žuta majica. Pobjednik generalnog plasmana je ujedno i pobjednik trke. Pored generalnog plasmana, tu su još tri klasifikacije za koje se dodjeljuju majice: klasifikacija po poenima, brdska i klasifikacija za najboljeg mladog vozača, koja se računa isto kao i generalni plasman; lider klasifikacije je vozač do 25 godina koji je najbolje plasiran u generalnom plasmanu. Lideri svake klasifikacije nose različite majice, dok vozači koji su lideri u više klasifikacija nose majicu najprestižnije klasifikacije u kojoj su lideri.

Osim glavnih klasifikacija, na trci se nalaze i druge klasifikacije i nagrade, kao što su nagrada za najagresivnijeg vozača i timska klasifikacija, kao i suveniri Žak Gode i Anri Degranž, za prve vozače preko određenih uspona, u čast bivših direktora trke. Tokom istorije, na Turu su bile i klasifikacija kombinacije i sprint klasifikacija, koje su ukinute. Takođe, postoji i nezvanična klasifikacija za poslednjeplasiranog vozača na trci — Lantern ruž.

Generalni plasman

Glavni članak: Generalni plasman na Tur de Fransu

Fabijan Kančelara, rekorder po broju etapa u žutoj majici od vozača koji nikada nisu osvojili Tur.

Najstarija i najbitnija klasifikacija na Tur de Fransu je generalni plasman. Svaka etapa je određena vremenom; vrijeme vozača se dodaje na vrijeme od prethodnih etapa i vozač s najmanjim ukupnim vremenom koje mu je bilo potrebno da završi etape je lider trke i nosi žutu majicu, koja mu se dodjeljuje na podijumu nakon svake etape. Ako je isti vozač lider u još nekoj klasifikaciji, opet nosi žutu majicu jer je generalni plasman najvažniji na trci. Lider može da se promijeni nakon svake etape.

Između 1905. i 1912. godine, kao odgovor na varanje vozača na Turu 1904, generalni plasman je određivan po poenima koje su vozači dobijali na osnovu pozicija na kraju svake etape; vozač s najmanjim zbirom poena je bio pobjednik.

Lideru prvog Tur de Fransa dodjeljivan je žuti povez za ruku. Žuta boja je izabrana zbog boja časopisa Loto, koji su organizovali trku. Žuta majica je uvedena 1919. i od tada je simbol Tura. Prvi vozač koji je obukao žutu majicu je Ežen Kristof. Svaki tim na Tur donosi nekoliko žutih majica, u slučaju da neki od njihovih vozača budu lideri trke u nekom trenutku. Vozači daju svoj maksimum da bi sačuvali žutu majicu što je duže moguće, da bi ostvarili publicitet za tim i timske sponzore. Edi Merks je nosio žutu majicu na ukupno 96 etapa, što je najviše u istoriji Tura. Četvorica vozača su trku osvojili pet puta: Žak Anketil, Edi Merks, Bernar Ino i Migel Indurain, dok je Kris Frum osvojio četiri puta.

Lens Armstrong je u periodu od 1999. do 2005 osvojio trku sedam puta zaredom, ali su mu pobjede oduzete zbog dopinga i nisu dodijeljene nikome, zbog sumnje da je više vozača bilo dopingovano. Armstrong je nosio žutu majicu na ukupno 83 etape, ali su mu rezultati poništeni.

Brdska klasifikacija

Glavni članak: Brdska klasifikacija na Tur de Fransu

Rišar Virenk, osvojio je brdsku klasifikaciju rekordnih sedam puta.

Brdska klasifikacija je druga najstarija klasifikacija na Tur de Fransu, uvedena je 1933. i prvi pobjednik je Visente Trueba. Nagrada za klasifikaciju je prvi put dodijeljena 1934. Tokom etapa na kojima se voze usponi, poeni se dodjeljuju prvim vozačima koji prođe preko brdskog cilja (koji je obilježen), a bodovi se dodjeljuju najviše desetorici vozača, u zavisnosti od kategorije uspona. Usponi su kategorizovani u zavisnosti od procenta nagiba, dužine uspona i nadmorske visine. Što je uspon teži, to nosi više poena. Brdska klasifikacija je nastavak takmičenja najbolji brdaš, za koje nije postojala zvanična nagrada niti obilježje.

Za brdsku klasifikaciju se nije dodjeljivala majica do 1975. kada su organizatori odlučili da lidera nagrađuju sa posebnom bijelom majicom, sa crvenim tačkama. Majicu nosi vozač koji na startu svake etape ima najviše poena skupljenih na brdskim ciljevima. Ako je vozač lider u dvije ili više klasifikacija, brdsku majicu nosi vozač koji je na drugom ili trećem mjestu u klasifikaciji. Na kraju Tura, vozač sa najviše poena osvaja klasifikaciju. Pojedini vozači dolaze na Tur sa ciljem da osvoje brdsku klasifikaciju, dok drugi koji skupe poene u početnim etapama, u toku trke mogu da promijene svoj fokus i usmjere ga na osvajanje brdske klasifikacije (ako su došli sa ciljem da osvoje trku, a izgubili su dosta vremena).

Tur ima pet kategorija uspona, od najlakše četvrte kategorije, do najteže ekstra kategorije. Rekorder je Rišar Virenk, koji je brdsku klasifikaciju osvojio sedam puta, dok su je Federiko Bamontes i Lusin van Impe osvojili po šest puta.

Opis poena je prikazan ispod:

Tip		1	2	3	4	5	6	7	8	9	10
	Ekstra kategorija	25	20	16	14	12	10	8	6	4	2
	1 kategorija	10	8	6	4	2	1
	2 kategorija	5	3	2	1
	3 kategorija	2	1
	4 kategorija	1

• Poeni su se ranije duplirali za brdske ciljeve na kraju etape, koji su minimum druge kategorije, ali su dupli poeni ukinuti pred početak trke 2022.

Klasifikacija po poenima

Glavni članak: Klasifikacija po poenima na Tur de Fransu

Peter Sagan, osvojio je klasifikaciju po poenima rekordnih sedam puta.

Klasifikacija po poenima je treća najstarija klasifikacija na Tur de Fransu, uvedena je 1953. i prvi pobjednik je Fric Šer. Klasifikacija je uvedena na Turu za proslavu 50 godišnjice i predstavlja takmičenje za sprintere. Poeni se dodjeljuju za prvih 15 vozača na kraju svake etape i na prolaznim ciljevima, kojih ima na svakoj etapi, gdje se dodjeljuje manji broj poena, za takođe 15 vozača. Za klasifikaciju po poenima dodjeljuje se zelena majica i nosi je vozač koji etapu startuje sa najviše poena.

Prvih godina, vozači su dobijali kaznene poene zbog toga što etapu nisu završili na visokoj poziciji, tako da je vozač sa najmanje poena bio lider. Godine 1959. sistem je promijenjen i vozači su dobijali poene za završetak etape na visokoj poziciji (prvo mjesto je donosilo najviše poena), pa je vozač sa najviše poena bio lider klasifikacije. Broj poena koji se dobija, zavisi od tipa etape, ravne etape donose najviše poena, dok hronometri i teške brdske etape donose najmanje poena. Sistem je napravljen da favorizuje sprintere, dok drugi vozači mogu biti konkurentni ako imaju dovoljan broj visokih pozicija na brdskim etapama.

Pobjednik klasifikacije je vozač koji ima najviše poena na kraju Tura. U slučaju da dvojica ili više vozača imaju isti broj poena, pobjednik se odlučuje po broju etapnih pobjeda, zatim po broju osvojenih prolaznih ciljeva i na kraju, ako su u svemu izjednačeni, pobjednik je vozač sa boljom pozicijom u generalnom plasmanu. Rekorder je Peter Sagan sa sedam pobjeda, dok je Erik Cabel osvojio klasifikaciju šest puta. Mark Kevendiš je rekorder sa najdužim razdobljem između dvije pobjede, osvojio je klasifikaciju 2011. i 2021.

Prve godine, klasifikacija po poenima je korišćena da bi se sponzorisala kompanija kosilica za travu — la Bel Žardinjer. Godine 1968. majica je promijenjena u crvenu, da bi se udovoljilo sponzoru. Zelena majica je vraćena već na narednom Turu. Od 2015. zelenu majicu sponzoriše češki proizvođač automobila Škoda.

Od 2015. sistem klasifikacije po poenima je sledeći:

Tip		1	2	3	4	5	6	7	8	9	10	11	12	13	14	15
	ravne etape	50	30	20	18	16	14	12	10	8	7	6	5	4	3	2
	srednje teške brdske etape	30	25	22	19	17	15	13	11	9	7	6	5	4	3	2
	teške brdske etape	20	17	15	13	11	10	9	8	7	6	5	4	3	2	1
	hronometar	20	17	15	13	11	10	9	8	7	6	5	4	3	2	1
	prolazni ciljevi	20	17	15	13	11	10	9	8	7	6	5	4	3	2	1

Klasifikacija za najboljeg mladog vozača

Glavni članak: Klasifikacija za najboljeg mladog vozača na Tur de Fransu

Andi Šlek, osvojio je klasifikaciju za najboljeg mladog vozača tri puta.

Klasifikacija za najboljeg mladog vozača se određuje na isti način kao i generalni plasman. Vremena vozača se dodaju na kraju svake etape i vozač sa najmanjim ukupnim vremenom je lider i nosi bijelu majicu. Klasifikacija za mlade vozače je samo za vozače mlađe od 26 godina. Prvobitno, klasifikacija je bila samo za vozače koji su profesionalci maksimum tri godine, to pravilo se primjenjivalo do 1983. kada je promijenjeno i u klasifikaciji su učestvovali samo vozači koji prvi put voze Tur de Frans. Pravila su poslednji put promijenjena 1987. i važe i danas.

Klasifikacija je uvedena na Tur 1975. i prvi pobjednik je Frančesko Mozer, koji je te godine završio Tur na sedmom mjestu. Pobjednik klasifikacije dobija bijelu majicu, ali se ona nije dodjeljivala između 1989. i 2000. Šest vozača je osvojilo Tur de Frans i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača iste godine: Loran Finjon (1983), Jan Ulrih (1997), Alberto Kontador (2007), Andi Šlek (2010), Egan Bernal (2019) i Tadej Pogačar dvaput (2020. i 2021). Rekorder je Tadej Pogačar koji je klasifikaciju osvojio četiri puta i to zaredom, dok su je Jan Ulrih i Andi Šlek osvojili po tri puta; Pogačar je jedini koji je osvojio Tur i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača dvaput.

Od 2015. sponzor je kompanija optike Kris, zamijenivši Škodu, koja od 2015. godine sponzoriše zelenu majicu.

Ako je isti vozač lider i klasifikacije za najboljeg mladog vozača i još neke druge klasifikacije, onda nosi majicu lidera druge klasifikacije, jer generalni plasman, brdska i klasifikacija po poenima imaju veću važnost.

Manje klasifikacije i nagrade

Za više informacija pogledajte: Najagresivniji vozač na Tur de Fransu i Timska klasifikacija na Tur de Fransu

Vaut Vagmans, prvi dobitnik nagrade za najagresivnijeg vozača.

Nagrada za najagresivnijeg vozača dodjeljuje se vozaču koji se najviše trudi u toku etape, obično je to vozač koji najviše vremena provede u bijegu, pokušavajući da ostane do cilja i osvoji etapu. Najagresivniji vozač nosi crveni broj (bijeli broj na crvenoj pozadini) na narednoj etapi. Godine 1908. predstavljena je slična nagrada — „nagrada za hrabrost“ (franc. Le Prix du Courage), za koju se davalo 100 franka i srebrna, pozlaćena medalja, a nagrada je išla vozaču koji se istakao po energiji koju je koristio. Moderno takmičenje počelo je 1958. Nagrada je dodjeljivana sa prekidom do 1981. a od tada dodjeljuje se svake godine. Prvi dobitnik je Vaut Vagmans, a rekorder je Edi Merks, koji je nagradu dobio četiri puta. Godine 1971. Luis Okanja je dobio nagradu, iako nije završio trku; imao je osam minuta prednosti ispred Merksa, nakon čega je, zbog pada i iscrpljenosti, odvezen u bolnicu na etapi 14.

Timska klasifikacija se računa tako što se uzima vrijeme trojice najbolje plasiranih vozača iz svakog tima, na kraju svake etape. Takmičenje nema svoju majicu, ali od 2006. vodeći tim nosi žute brojeve. Do 1990. vozači vodećeg tima su nosili žute kape, a id 2012. vozači vodećeg tima nose žute kacige uz žute brojeve. Tokom perioda kada su na Turu učestvovali nacionalni timovi, Francuska i Belgija su osvojile klasifikaciju po deset puta. Od 1973. do 1988. postojala je i timska klasifikacija bazirana na poenima, članovi vodećeg tima su nosili zelene kape.

Ukinute klasifikacije

Za više informacija pogledajte: Klasifikacija kombinacije na Tur de Fransu i Sprint klasifikacija na Tur de Fransu

Od 1971. do 1989. na Turu je bila i sprint klasifikacija, za koju se od 1984. dodjeljivala crvena majica. Sprint klasifikacija je bilo takmičenje prolaznih ciljeva, a kako su se prolazni ciljevi bodovali i u klasifikaciji po poenima, sprint klasifikacija je ukinuta 1989.

Od 1968. do 1989. postojala je klasifikacija kombinacije, koja je bila zasnovana na poenima. Sabirao se učinak vozača u generalnom plasmanu, brdskoj i klasifikaciji po poenima. Prvobitno se lideru klasifikacije dodjeljivala bijela majica, a zatim je promijenjena u šarenu. Klasifikacija je ukinuta 1989. Rekorder je Edi Merks, koji je osvojio pet puta.

Lantern ruž

Lantern ruž (franc. lanterne rouge) ili crveni fenjer je naziv za poslednjeg vozača u generalnom plasmanu i u prošlosti je, ponekad, „fenjeraš” nosio malo crveno svijetlo ispod sjedišta. U periodu od 1939. do 1948. (Tur se nije vozio od 1940. do 1946) svakog dana je sa trke isključivan poslednji vozač, da bi ohrabrili vozače da se bore više.

Belgijanac Vim Vansevenant, završio je na poslednjem mjestu tri puta, po čemu je rekorder.

Nagrade

Nagrade u evrima na Tur de Fransu (inflacija nije uzeta u obzir)

Novčane nagrade su se uvijek dodjeljivale. Od 20.000 starih franaka prve godine, nagrada je rasla tokom godina, a u periodu od 1976. do 1987. prva nagrada je bio stan, od sponzora. Godine 1988. nagrada je bila auto, studio-stan i novac. Nagrada samo u novcu je vraćena 1990.

Nagrade i bonusi dodjeljuju se za plasman na svakoj etapi i na kraju Tura. Pobjednik Tura 2009. — Alberto Kontador, zaradio je 450.000 evra, dok su pobjednici svake pojedinačne etape zaradili po 8.000 evra. Pobjednici brdske i klasifikacije po poenima dobili su po 25.000 evra, najbolji mladi vozač i najagresivniji vozač po 20.000 evra, dok je najbolji tim dobio nagradu od 50.000 evra.

Ukupan nagradni fond na Tur de Fransu 2017. iznosio je 2.287,650 evra (2.045,130 dolara). Pobjednik Tura 2017 — Kris Frum, zaradio je 500.000, drugoplasirani Rigoberto Uran 200.000, dok je trećeplasirani Romen Barde zaradio 100.000 evra. Nagrade su dodijeljene vozačima do 160. pozicije u generalnom plasmanu, dok su vozači od pozicija 20 do 160 primili po 1.000 evra. Pobjednici brdske i klasifikacije po poenima zaradili su po 25.000, dok su pobjednik klasifikacije za najboljeg mladog vozača i najagresivniji vozač zaradili po 20.000 evra. Nagrade su dodijeljene i vozačima koji su nosili majice u toku etapa, 500 evra za žutu majicu (lider trke), po 300 za tačkastu (lider brdske klasifikacije), zelenu (lider klasifikacije po poenima) i bijelu (lider u klasifikaciji mladih vozača). Najagresivniji vozač na svakoj pojedinačnoj etapi nagrađen je sa po 2.000 evra (osim na hronometrima i na poslednjoj etapi). Pobjeda na svakoj pojedinačnoj etapi donosila je 11.000, drugo mjesto 5.500, a treće mjesto 2.800 evra, dok su vozači do pozicije 20 dobijali po 300 evra. Prvi vozač preko uspona Kol de Galibije dobio je 5.000 evra, kao nagradu „Suvenir Anri Degranž”. Od timova, najviše je zaradio tim Skaj, koji je za pobjedu u timskoj klasifikaciji zaradio 50.000 evra, dok je zahvaljujući pobjedi Fruma na trci i dobrim plasmanima na etapama zaradio ukupno 716.590 evra. Drugi na listi timova je Kenondejl sa 243.250, zahvaljujući drugom mjestu Urana i etapnoj pobjedi. Najmanje je zaradio tim Kofidis — 19.230 evra.

Suvenir Anri Degranž, u čast osnivaču Tura, dodjeljuje se prvom vozaču koji pređe preko uspona kol de Galibije, kad se taj uspon vozi ili prvom vozaču preko najvećeg uspona na Turu te godine. Slična nagrada dodjeljuje se i u čast Žaka Godea, Degranžovog nasljednika — suvenir Žak Gode, za prvog vozača preko uspona kol de Turmale, izuzev 2002, kada je nagrada dodijeljena prvom vozaču preko uspona Kol de Obisk. Od 2003. pobjednik suvenira dobija 5.000 evra. Nagrada je počela da se dodjeljuje 2001, nakon što je Žak Gode umro u decembru 2000. Tibo Pino je 2019. postao prvi vozač koji je nagradu osvojio dvije godine zaredom.

Ukupan nagradni fond na Tur de Fransu 2022. iznosio je 2,3 miliona evra, od čega je pobjednik dobio 500.000 evra.

Etape

Moderni Tur ima 21 etapu, po jednu dnevno, uz uglavnom dva dana odmora, obično ponedeljkom. Etape su uglavnom grupne, uz individualni ili ekipni hronometar.

Start etapa

U većini etapa svi vozači startuju zajedno, prvo se vozi nekoliko kilometara u neutralnoj zoni do zvaničnog starta, koji označava direktor Tura mašući bijelom zastavom. Vozačima je dozvoljeno da dodiruju jedan drugoga, ali ne da se guraju ili gurkaju. Prvi koji pređe liniju cilja je pobjednik, a vozači dobijaju vrijeme grupe u kojoj završe. Svi vozači koji završe u grupi pobjednika dobijaju isto vrijeme kao i pobjednik, da bi se izbjegli opasni grupni sprintevi. Nije neobičan slučaj da svi vozači završe zajedno u grupi, sa razmakom od više minuta između prvog i poslednjeg vozača u grupi, ali svi dobijaju isto vrijeme jer na etapama koje su proglašene za sprinterske od strane organizatora svaki vozač dobija isto vrijeme kao i prethodni ukoliko nije prošlo više od tri sekunde otkako su prošli cilj. Od 2005. godine uvedeno je pravilo „3 kilometra“ na ravnim etapama, prema kojem vozač koji padne u poslednja tri kilometra dobija isto vrijeme kao i grupa u kojoj je bio, bez obzira koliko vremena dođe nakon grupe. Na Turu 2021. pravilo je povećano na 4,5 km.

Direktori Tura kategorizuju etape na „ravna”, „brdovita” i „planinska”. To utiče na poene koji se dodeljuju u klasifikaciji po poenima. Vremenske bonifikacije su se dodjeljivale od početnih godina trke; na Turu 1932. pobjednik etape dobijao je četiri minuta, drugoplasirani dva i trećeplasirani minut. Bonifikacija je vremenom smanjena pa su 1964. pobjednici etapa dobijali minut bonifikacije. Bonifikacija se nije dodeljivala od 2008. do 2014. godine, a ponovo je uvedena 2015. i trojica prvoplasiranih na kraju svake etape dobijaju 10, 6 i 4 sekunde bonifikacije. Bonifikacije su se ranije dodejljivala i prvoj trojici na prolaznim ciljevima, pa su ukinute, a od 2023. bonifikacije od 8, 5 i 2 sekunde dodjeljuju se trojici prvoplasiranih preko određenih brdskih ciljeva. Bilo je planirano da se sekunde bonifikacije dodjeljuju preko brdskog cilja na prvoj etapi, ali su organizatori to otkazali kako bi osigurali da će pobjednik etape obući žitu majicu.

Na ravnim etapama, većina vozača vozi u grupi do kraja i čeka sprint završnicu. Bočni vjetar, sekcije sa kaldrmom i padovi su najveći izazovi tokom takvih etapa. Na brdskim i teškim planinskim etapama dolazi do velikih promjena u generalnom plasmanu, posebno na etapama gde je cilj na vrhu uspona. Nije neobično da vozači izgube i 30 minuta ili da ostanu van vremenskog limita i budu diskvalifikovani.

Hronometri

Individualni hronometar (ITT) je etapa na kojoj se vozači takmiče individualno, protiv sata, startuju jedan po jedan sa razmakom od minut ili više. Prvi hronometar vožen je 1934. dugačak 80 kilometara, od la Roš sir Jona do Nanta. Prva etapa u modernom Turu je obično kratki hronometar, koji se zove prolog, da bi se odlučilo ko nosi žutu majicu prvog dana. Prvi prolog bio je na Turu 1967. Prolog na Turu 1988, u La Bol Ekublaku nazvan je La prefas (franc. la préface; досл. предговор). Obično na trci ima dva ili tri hronometra. Završni hronometar je nekada bio poslednja etapa, a u poslednje vreme je često odlučujuća etapa. Startna rampa, nagnuti start za vozače, prvi put je korištena 1965. u Kelnu.

Timski hronometar

Timski hronometar (TTT) je etapa u kojoj svaki tim vozi posebno protiv sata. Za vreme se uzima vreme petog vozača u timu koji pređe cilj. Vozači sa više od jednog bicikla dužine iza petog vozača, dobijaju svoje vreme. Timski hronometri su kritikovani za favorizovanje jakih timova i hendikepirane jakih vozača koji voze u slabim timovima. Prolog na Turu 1971 je bio ekipni hronometar.

Vremenski limit

Vozači mogu biti diskvalifikovani iako završe etapu, ako njihovo vreme prelazi vremenski limit za tu etapu. Limit se definiše na osnovu vremena pobednika plus procenat, koji zavisi od tipa etape i prosečne brzine pobednika. Vremenski limit može biti produžen ili diskvalifikacija može biti izbegnuta ako je više od 20% vozača ostalo van limita ili zbog padova i lošeg vremena. Na primer, za etapu koje ima koeficijent 1 (etape koje nisu mnogo teške), vremenski limit je vreme pobednika + 3% za prosečnu brzinu do 36 km/h, a raste do 11% za prosečnu brzinu od 50 km/h. Za etape koje su klasifikovane koeficijentom 5 (najteže etape), varira od 11% (za brzinu od 30 km/h) do 22% (preko 40 km/h).

Značajne etape

Vidi još: Etapa na Jelisejskim poljima na Tur de Fransu

Profil na usponu Alp d’Uez

Trka se završavala na Jelisejskim poljima bez prekida od 1975. godine. Godine 2024. poslednja etapa je pomjerena u Nicu zbog Letnjih olimpijskih igara koje se u isto vrijeme održavaju u Parizu. Tradicionalno na etapi na Jelisejskim poljima vozači voze opušteno od početka etape do dolaska u Pariz, gdje počinje trka. Vozači napadaju sa ciljem da ostvare solo pobjedu, ali jedina dvojica koja su to uspjela su Francuz Edi Senje (1995) i Kazahstanac Aleksandar Vinokurov (2005).

Godine 1989. poslednja etapa bio je hronometar dug 25 km. Loran Finjon je imao 50 sekundi prednosti ispred Grega Lemonda, koji je uspeo da nadoknadi zaostatak i trijumfuje sa osam sekundi ispred Finjona. Godine 2020, poslednja takmičarska, etapa 20, bio je brdski hronometar dug 36.2 km; Primož Roglič je imao 57 sekundi ispred Tadeja Pogačara, koji je pobijedio na hronometru sa skoro dva minuta ispred Rogliča i osvojio Tur. Godine 2024. poslednja etapa je brdski hronometar dug 35 km, što je prvi put od 1989. da se na poslednjoj etapi vozi hronometar.

Uspon Alp d’Uez je jedan od najvećih i najznačajnijih uspona, koji obezbeđuje veliku borbu bilo da je grupna etapa ili hronometar. Tokom Tur de Fransa 2004. na Alp d’Uezu je vožen 15 km dug brdski hronometar na etapi 16. Dok je za TV gledaoce etapa bila zanimljiva, vozači su se žalili na gledaoce pored puta koji su ugrožavali njihov napredak na usponu i hronometar na tom usponu od tada nije ponovljen. Uspon na Mon Vantuu je obično najteži na Turu zbog teških uslova, velikih vrućina, nedostatka vegetacije i jakog vjetra. Na Vantuu je 1967. umro Tom Simpson, kome je postavljen spomenik pri vrhu uspona. Godine 1970. Edi Merks je prilikom osvajanja etape na Vantuu doveo sebe do granica izdržljivosti; na kraju etape dat mu je kiseonik nakon čega se oporavio i osvojio Tur. Drugi značajni brdski usponi su Kol di Turmale, koji je najposećeniji uspon u istoriji Tura, dok je Kol di Galibije najposjećeniji uspon u Alpima. Etapa do Galibijea na Tur de Fransu 2011. je održana na stotu godišnjicu planina na Turu, dok je to takođe bio cilj sa najvećom nadmorskom visinom ikad: 2.645 m.

U godinama poslije Drugog svjetskog rata bio je popularan uspon Pij de Dom, na kojem su 1964. Žak Anketil i Remon Pulidor vozili jedan pored drugoga, trudeći se da ne obraćaju pažnju na ovoga drugoga; njihov duel na toj etapi je kasnije proglašen za najbolji ikada. Uspon je vožen do 1988. kada je izbačen i više nije korišćen do 2023.

Start van Francuske

Spisak gradova u kojima je Tur startovao van Francuske:

• 1954: Amsterdam, Holandija
• 1958: Brisel, Belgija
• 1965: Keln, Zapadna Nemačka
• 1973: Sheveningen, Holandija
• 1975: Šarlroa, Belgija
• 1978: Lajden, Holandija
• 1980: Frankfurt, Zapadna Nemačka
• 1982: Bazel, Švajcarska
• 1987: Zapadni Berlin, Zapadna Nemačka
• 1989: Luksemburg, Luksemburg
• 1992: San Sebastijan, Španija
• 1996: Den Bos, Holandija
• 1998: Dablin, Irska
• 2002: Luksemburg, Luksemburg
• 2004: Lijež, Belgija
• 2007: London, Ujedinjeno Kraljevstvo
• 2009: Monte Karlo, Monako
• 2010: Roterdam, Holandija
• 2012: Lijež, Belgija
• 2014: Lids, Ujedinjeno Kraljevstvo
• 2015: Utreht, Holandija
• 2017: Diseldorf, Nemačka
• 2019: Brisel, Belgija
• 2022: Kopenhagen, Danska
• 2023: Bilbao, Španija
• 2024: Firenca, Italija

Rivalstva

Žak Anketil — Remon Pulidor

Anketil i Pulidor na Turu 1964.

Prvo veliko rivalstvo na Turu bilo je između Žaka Anketila i Remona Pulidora. Dok je Anketil petostruki osvajač Tura, Pulidor je samo jednom osvojio Vueltu i dobio je nadimak „vječiti drugi“ jer je Tur završio osam puta na podijumu i nikada nije nosio žutu majicu. Pulidor je bio brdaš, a Anketil hronometraš, tako da je veliku prednost sticao na hronometrima. Anketil je volio da kontroliše trku, nije bio agresivan u brdima i čekao je hronometar ili hronometre kako bi riješio trku, dok je Pulidor vozio napadački i agresivno, a zbog stila vožnje postao je ljubimac publike. Godine 1962. završio je iza Anketila, a najveću šansu da ga pobijedi imao je 1964. godine. Novinari su izvještavali da je Francuska tada bila podijeljena na dva dijela, na Anketiliste i Pulidoriste. Iako su obojica bili poljoprivrednici, isticane su razlike između njih; Anketil je bio mršav, plav i suzdržan, dok je Pulidor bio robustan, tamnokos i ljubazan. Anketil je vozio za tim Rafaela Žeminijanija koji je bio inovator tog doba, dok je Pulidor vozio za tim Antonena Manja koji je koristio tradicionalne metode. Žak Gode je u svojoj knjizi Anketil—Pulidor, francuski razvod napisao da su njih dvojica bili simboli tog vremena, da je Anketil bio inkarnacija realističke i trijumfalne desnice, dok je Pulidor podigao popularnost ljevice. Na devetoj etapi na Turu 1964. Pulidor je sprintao za pobjedu krug ranije, misleći da je to cilj, nakon čega je Anketil ostvario pobjedu i uzeo minut bonifikacije. Anketil je zatim pobijedio na hronometru, a na dan odmora Anketil nije trenirao već je prisustvovao proslavi radija Andora, gdje je pozirao sa jagnjećim butom i čašom vina. Na etapi nakon dana odmora, Anketil je otpao na prvom usponu, a prema legendi, išao je lagano na spustu zbog predviđanja vidovnjaka da će pasti i umrijeti; nakon što je Žeminijani pričao sa njim, počeo je da vozi normalno i vratio se u grupu, završivši na kraju etapu dva i po minuta ispred Pulidora, koji je morao da mijenja točak a odmah nakon promjene je pao. Na hronometru na etapi 17 Pulidoru se probušila guma, a mehaničari su napravili nekoliko grešaka dok su je zamijenili, ali je izgubio samo 37 sekundi i nakon što je nadoknadio vrijeme na narednim etapama, zaostajao je 56 sekundi iza Anketila pred početak etape 20, čiji je cilj bio na usponu Pij de Dom. Etapa je bila duga 237 km, dok je uspon bio dug 6 km, o čemu je Gode kasnije napisao „djelovalo je da poslednji kilometri traju koliko i cijela etapa.“ Na 3.5 km do cilja, Hulio Himenez i Federiko Bamontes su napali sa ciljem da dođu do etapne pobjede, a Anketil i Pulidor su ostali sami, iza njih. Anketil nije htio da se vozi iza Pulidora, već je došao pored njega i vozili su jedan pored drugoga dva kilometra, a u jednom trenutku su se dodirnuli laktovima i nastavili su da voze ne obraćajući pažnju jedan na drugoga. Na 900 metara do cilja Pulidor je napao, Anketil je pratio 50 metara nakon čega je otpao; Pulidor je završio etapu na trećem mjestu, 42 sekunde ispred Anketila, koji nije znao vrijeme kada je prošao kroz cilj, a nakon što mu je Žeminijani rekao da mu je ostalo 14 sekundi ispred Pulidora u generalnom plasmanu, izjavio je: „to je 13 sekundi više nego što mi je potrebno.“ Iako je bila mala razlika i bile su ostale još dvije etape, od kojih hronometar na poslednjoj, Pulidor je nakon etape izjavio: „Tur je završen.“ Na hronometru je pobijedio Anketil i osvojio je svoj peti Tur, 55 sekundi ispred Pulidora.

Na ljeto 2001. godine u parku Luksemburg u Parizu predstavljena je izložba od stotinu sportskih slika, na kojima su bili i Alan Prost i Zinedin Zidan, ali je najviše pažnje privukla fotografija Anketila i Pulidora kako voze jedan pored drugog, lakat uz lakat na usponu Pij de Dom. Na fotografiji stoji citat Žaka Godea, koji ih je pratio: „njihov dah, njihov znoj i vuna njihovih dresova su se pomiješali.“ Tur 1964. je kasnije proglašen za najbolji u istoriji, a njihov duel za najbolji ikada. To je bila poslednja Anketilova pobjeda na Turu, dok je Pulidor završio na podijumu 12 godina nakon toga, u eri Edija Merksa, a nakon i što je Merks završio karijeru, završio je na trećem mjestu 1976. sa 40 godina.

Edi Merks — Luis Okanja

Luis Okanja i Edi Merks su vodili borbe na Turu tokom sedamdesetih. Na Turu 1971. Okanja je imao osam minuta prednosti ispred Merksa, ali je Merks nadoknadio sedam minuta u Pirinejima, na Kol de Menteu. Merks je bio superioran i na narednoj etapi, Okanja se trudio da održi kontakt sa njim, mučio se dok nije pao na zemlju i helikopterom je prevezen u bolnicu. Merks je odbio da obuče žutu majicu narednog dana. Okanja je osvojio Tur 1973. kada Merks nije učestvovao jer se odlučio da vozi Điro i Vueltu. Mediji su odmah naveli da je jedini razlog što je Okanja osvojio, taj što Merks nije učestvovao. Njihovo rivalstvo u narednim godinama nije imalo tolike razmjere, jer Okanja nije uspio da završi nijedan Tur.

Bernar Ino — Greg Lemond

Bernar Ino i Greg Lemond su bili suvozači, ali i rivali. Godine 1985. Ino je bio tri i po minuta ispred Lemonda, ali je na etapi 14, zajedno sa Filom Andersonom i još četvoricom vozača, pao nakon što su se dotakli točkovima u sprintu. Ino je ležao nekoliko minuta, nakon čega ga je pregledao doktor. Nos mu je bio polomljen i bilo mu je teško da diše, ali je odlučio da završi etapu; sišao je sa bicikla i pješice je došao do cilja, koji je prešao dok mu je krv kapala sa lica. Na etapi 17, Pedro Delgado je napao, Ino nije mogao da prati grupu, ali Lemondu nisu dozvolili da radi sa Stivenom Roučem kako bi se borio za etapnu pobjedu. Iz tima su mu govorili da je Ino 40 sekundi iza, dok su navijači pored puta govorili da imaju nekoliko minuta prednosti. Rouč i Lemond su završili etapu skoro tri minuta iza Delgada, nakon čega su na cilj stizali vozači u grupama, među kojima nije bio Ino. Kada je stigla grupa od 16 vozača, u kojoj su bili i sprinteri, Lemond je počeo da plače, ističući da je samo htio etapnu pobjedu, prvu u karijeri. Kasnije je izjavio da mu je Kehli rekao „kako se usuđuješ da napadneš Inoa dok je u problemima“, kao i da su ga zavaravali oko prednosti koju je imao, govoreći mu stalno da je Ino blizu, u grupi iza, ali da vjeruje da je sigurno imao tri—četiri minuta prednosti. Izjavio je da uopšte nije bio ljut na Inoa, jer on nije donosio odluke, već Tapije i Kehli. Iste večeri, u hotelu, dogovorio se sa Inoom da u nastavku Tura radi za njega, a Ino će njemu pomoći da osvoji Tur naredne godine. Na hronometru na poslednjoj etapi, pobijedio je pet sekundi ispred Inoa, ostvarivši prvu etapnu pobjedu na Turu ikada; Ino je osvojio Tur, a Lemond je završio na drugom mjestu, minut i 42 sekunde iza, žrtvujući svoju šansu za pobjedu.

Ino mu je obećao da će raditi za njega na Turu 1986, rekavši: „'86 će Tur biti za tebe. Ja ću ti pomoći“, dok je prije početka trke 1986, rekao da neće odlučiti on, već trka, izjavivši: „jači vozač će pobijediti.“ Lemond je izjavio da mu je Ino rekao da će hronometar na devetoj etapi odlučiti ko će dobiti punu podršku tima, izjavivši: „izgledalo je da je njegov stav vidjećemo poslije prvog hronometra. Pustićemo da to odluči ko će biti lider tima... što nije dogovor koji smo sklopili.“ Ino je pobijedio na hronometru, dok je Lemond završio 44 sekunde iza, nakon čega je podrška od strane Inoa i tima bila manja, a Ino je zatim vozio agresivno, što je izazvalo podjelu unutar tima. Nakon etape 12, na kojoj je Ino napao sa Delgadom, a Lemond nije htio da radi na dostizanju, zaostajao je pet minuta iza Inoa. Nakon etape, Ino je izjavio da je pokušavao da pomogne Lemondu tako što je napadom pokušao da izvuče njegove protivnike da rade na čelo grupe, ali nijedan napad nije planirao sa Lemondom. Na etapi 13, Ino je ponovo napao, stekao je tri minuta prednosti, ali je ostao bez snage i dostigli su ga. U finišu je Lemond napao i ostvario solo pobjedu, dok je Ino završio četiri i po minuta iza. Na etapi 17, Lemond je preuzeo žutu majicu, a Ino je nastavio da napada na narednim etapama. Lemond je na kraju osvojio Tur po prvi put, a Ino je završio na drugom mjestu. Lemond je izjavo da mu je Tur 1986. bio najteža i najstresnija trka u karijeri, a o njemu je snimljen i film.

Lens Armstrong — Jan Ulrih

Lens Armstrong i Jan Ulrih vodili su veliku borbu početkom 21 veka. Armstrong je bio kompletan vozač, hronometraš, brdaš i sprinter, Ulrih je vozio agresivno, pokušavao u brdskim etapama, ali je jedino uspio da osvoji tri puta drugo mesto i tri puta klasifikaciju za najboljeg mladog vozača. Između njih je vladao i fer plej. Kada je Ulrih pao 2001. Armstrong ga je čekao, a Ulrih mu se potom revanširao 2003. kada je Armstrong imao incident sa navijačima. Senka na njihovo rivalstvo bačena je kada se dokazalo da su obojica koristili doping.

Alberto Kontador — Andi Šlek

Alberto Kontador i Andi Šlek vodili su borbu na Turu samo tri godine, ali je njihovo rivalstvo ostalo upamćeno. Endi je tri puta završavao na drugom mestu, od toga dvaput iza Kontadora. 2010. u trenutku kada je Andi Šlek bio lider Tura, spao mu je lanac, a Kontador je odlučio da ga napadne i uzeo mu je žutu majicu, što je bila jedna od najkontroverznijih pobeda na Turu. Naknadno je pobeda oduzeta Kontadoru zbog dopinga i pripisana je Šleku.

Uporedo sa rivalstvom sa Endijem, Kontador je imao veliko rivalstvo sa suvozačem te godine, Lensom Armstrongom, koga je Astana podržavala u nameri da osvoji Tur, ali je završio treći, iza Kontadora i Šleka.

Kris Frum — Nairo Kintana

I Kris Frum i Nairo Kintana su dobri brdaši i dosta agresivni. Njihovo rivalstvo je počelo 2013. Kintana je bio jedini koji je mogao da prati Fruma, ali ne do kraja. Frum je dobar hronometraš, što mu daje dodatnu prednost. Kintana je triput završio iza Fruma na Turu: 2013, 2015. i 2016. Ali je uspio da ga pobedi na drugom grand turu, na Vuelta a Espanji 2016. za minut i 20 sekundi.

Nesreće

• 1995: Italijan Fabio Kazarteli je pao na spustu sa Kol de Porteta na etapi 15, pri brzini od 88 km/h. Pošto nije nosio kacigu zadobio je teške povrede glave i preminuo je.
• 1967: Englez Tom Simpson umro je prilikom teškog uspona na Mon Vantuu tokom etape 13, kada je doživio srčani udar, zbog amfetamina i alkohola.
• 1935: Španac Fransisko Kepeda umro je prilikom pada na spustu sa Kol de Galibijea. Kepeda je preživeo pad, ali je umro prilikom transporta u bolnicu.
• 1910: Francuz Adolf Elijer se udavio prilikom odmora na Azurnoj obali.

Rekordi i zanimljivosti

Rekordi

• Jedan vozač je uspio da iste godine osvoji Tur de Frans, brdsku, klasifikaciju po poenima i klasifikaciju kombinacije, Edi Merks 1969. na svom prvom učešću na Turu;
• Jedan vozač je uspio da dvije godine zaredom osvoji Tur de Frans, brdsku i klasifikaciju za najboljeg mladog vozača, Tadej Pogačar 2020, na svom prvom učešću na Turu, a zatim i 2021.
• Rože Valkovjak je jedini pobjednik Tura koji nikada nije osvojio nijednu etapu;
• najviše kilometara koliko je jedan vozač proveo u bijegu, ostvario je Albert Burlon 1947. — 253 kilometara;
• najbrži Tur u istoriji bio je 2022. kada je Jonas Vingegor odvezao 3.349,8 km za 79 sati, 30 minuta i 20 sekundi, čime je ostvario prosječnu brzinu trke od 42,031 km/h, srušivši tako rezultat Lensa Armstronga iz 2005. koji je 3.592.5 km odvezao za 86 sati, 15 minuta i 2 sekunde, čime je ostvario prosječnu brzinu trke od 41.654 km/h;
• najsporiji Tur bio je 1919. kada je Firmen Lambo odvezao 5.560 km za 231 sat, 7 minuta i 15 sekundi, čime je ostvario prosječnu brzinu trke od 24,056 km/h;
• najbrža etapa bila je 1999. kada je Mario Čipolini pobedio sa prosečnom brzinom od 50,4 km/h;
• najbolje vreme na usponu Alp du Ez ostvario je Marko Pantani 1997. najpoznatiji uspon na Turu odvezao je sa prosečnom brzinom od 23,1 km/h, a najbolje vreme ostvario je 1995. kada je uspon odvezao za 36 minuta i 50 sekundi;
• najmlađi etapni pobednik je Fabio Batezini, koji je osvojio etapu na Turu 1931. kada je imao 19 godina;

Najviše etapnih pojbeda na jednom turu je 8, što su postigla trojica vozača:

• Šarl Pelisje (FRA) 1930.
• Edi Merks (BEL) 1970. i 1974.
• Fredi Martens (BEL) 1976.
• najveća vremenska razlika između pobjednika i drugoplasiranog ostvarena je na prvom Turu, 1903. 2 sata, 49 minuta i 45 sekundi, između Morisa Garena i Lisjena Potjea;
• najmanja vremenska razlika između pobjednika Tura i drugoplasiranog je 8 sekundi. Greg Lemond je 1989. pobijedio Lorana Finjona za 8 sekundi;

Vremenska razlika	Godina	Rivali
8"	1989.	Greg Lemond – Loran Finjon
23"	2007.	Alberto Kontador – Kadel Evans
32"	2006.	Oskar Pereiro – Andreas Kleden
38"	1968.	Jan Jansen – Herman van Springel
40"	1987.	Stiven Rouč – Pedro Delgado
48"	1977.	Bernar Tevene – Heni Kojper
54"	2017.	Kris Frum – Rigoberto Uran
55"	1964.	Žak Anketil – Remon Pulidor
58"	2008.	Karlos Sastre – Kadel Evans
59"	2020.	Tadej Pogačar – Primož Roglič

• žutu majicu je najviše puta nosio Edi Merks — 96 puta;

Statistika po broju dana provedenih u žutoj majici:

Pozicija	Ime	Država	Broj dana u žutoj majici	Ukupan broj pobeda na Turu	Godine
1	Edi Merks	Belgija	96	5	1969, 1970, 1971, 1972, 1974, 1975
2	Bernar Ino	Francuska	75	5	1978, 1979, 1980, 1981, 1982, 1984, 1985, 1986
3	Migel Indurain	Španija	60	5	1991, 1992, 1993, 1994, 1995
4	Kris Frum	Velika Britanija	59	4	2013, 2015, 2016, 2017
5	Žak Anketil	Francuska	50	5	1957, 1961, 1962, 1963, 1964

Zanimljivosti

• prvi put kada je vozač proglašen pobjednikom, a kasnije mu pobjeda oduzeta, bilo je 1904. kada je Moris Garen išao vozom tokom Tura;
• prvi put je Tur išao van granica Francuske 1906. kada je trka išla u Njemačku oblast Alkas-Loren;
• prvi biciklista koji je umro tokom Tur de Fransa je Adolf Elijer, koji se udavio tokom dana odmora na Turu 1910;
• žuta majica je prvi put dodijeljena 1919. Prvi biciklista koji je obukao je Ežen Kristof;
• prvi radio prenos uživo bio je 1929.
• prvi hronometar održan je 1934. između la Roš su Jona i Nanta, dužine od 80 kilometara;
• prvi televizijski prenos uživo bio je finiš etape na Parku prinčeva, 25. jula 1948;
• prvi put je Tur de Frans startovao van Francuske 1954. kada je prva etapa vožena u Amsterdamu;
• prvi prolog je vožen 1967;
• prvi put je kraj trke bio na Jelisejskim poljima u Parizu 1975;
• prvi pobjednici neke klasifikacije na Turu, koji su bili van Kontinentalne Evrope, bili su Šon Keli (osvojio klasifikaciju po poenima) i Fil Anderson (osvojio klasifikaciju za najboljeg mladog vozača);
• prvi Tur de Frans za žene održan je 1984. (trajao je do 2009, a ponovo pokrenut 2022);
• prvi neevropski pobjednik bio je Greg Lemond, iz SAD;
• prvi vozač koji je osvojio Tur pet puta zaredom je Španac Migel Indurain;
• prvi afrički komercijalni tim koji je učestvovao na Tur de Fransu je MTN-Kubeka 2015. (iako je alžirsko-marokanska ekipa učestvovala 1950. kada su na Turu bili nacionalni timovi).
• najstariji učesnik na Turu bio je Anri Pare, koji je imao 50 godina kad je vozio Tur 1904.
• najstariji pobjednik je Firmen Lambo, koji je osvojio Tur 1922. sa 36 godina;
• najmlađi pobjednik je Anri Korne, koji je osvojio Tur 1904. sa 20 godina. Prvobitno je završio na petom mjestu, ali su prva četvorica diskvalifikovana zbog varanja. Tadej Pogačar je osvojio Tur 2020. sa 21 godinom;
• najduži Tur bio je 1926. kada je voženo 5.745 kilometara;
• prosječna energija potrošena za jednu etapu je između 4.000 i 5.000 kcal (kilokalorija), odnosno 123.900 kcal na cijeloj trci, a ekvivalent tome su 252 Mekdonaldsova dupla čizburgera ili 234 Milka čokolade od 100 g;
• Tur de Frans 1919. završilo je samo 10 biciklista;
• do 1960. bilo je uobičajeno da učesnici konzumiraju alkohol tokom trke da smanje bol, ali alkohol je ubrzo zabranjen jer je počeo da se smatra stimulansom;
• Tur je triput osvajao vozač koji nije nosio žutu majicu nijednom do poslednje etape: Žan Robik 1947, Jan Jansen 1968. i Tadej Pogačar 2020;
• sedam vozača je osvojilo Tur bez ijedne etapne pobjede te godine: Firmen Lambo 1922, Rože Valkovjak 1956, Gastone Nenčini 1960, Lisjen Emar 1966, Greg Lemond 1990, Oskar Pereiro 2006. i Kris Frum 2017.

Najuspješniji učesnici

Žak Anketil na Turu 1963. godine, petostruki pobednik

Lens Armstrong je u periodu od 1999. do 2005. godine došao do sedam uzastopnih pobeda u generalnom plasmanu i time postao rekorder po ukupnom broju pobeda i po broju uzastopnih trijumfa, ali su mu 2012. godine oduzete pobede jer je dokazano da se dopingovao.

Četvorica vozača imaju po pet pobjeda:

• Žak Anktil (Francuska) 1957, 1961, 1962, 1963. i 1964;
• Edi Merks (Belgija) 1969, 1970, 1971, 1972. i 1974;
• Bernar Ino (Francuska) 1978, 1979, 1981, 1982. i 1985;
• Migel Indurain (Španija) 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. (prvi sa pet uzastopnih pobjeda).

Jedan vozač ima četiri pobjede:

• Kris Frum (Ujedinjeno Kraljevstvo) 2013, 2015, 2016, 2017.

Trojica su slavili tri puta:

• Filip Tis (Belgija) 1913, 1914. i 1920;
• Luizon Bobe (Francuska) 1953, 1954. i 1955;
• Greg Lemond (SAD) 1986, 1989. i 1990;

Đino Bartali drži rekord sa najdužim razdobljem između dvije pobjede (1938. i 1948).

Spisak pobjednika

Glavni članak: Spisak pobednika na Tur de Fransu

Pobjednici Tur de Fransa

• 2023. Jonas Vingegor
• 2022. Jonas Vingegor
• 2021. Tadej Pogačar
• 2020. Tadej Pogačar
• 2019. Egan Bernal
• 2018. Gerent Tomas
• 2017. Kris Frum
• 2016. Kris Frum
• 2015. Kris Frum
• 2014. Vinčenco Nibali
• 2013. Kris Frum
• 2012. Bredli Vigins
• 2011. Kadel Evans
• 2010. Andi Šlek
• 2009. Alberto Kontador
• 2008. Karlos Sastre
• 2007. Alberto Kontador
• 2006. Oskar Pereiro
• 2005. rezultati poništeni zbog dopinga
• 2004. rezultati poništeni zbog dopinga
• 2003. rezultati poništeni zbog dopinga
• 2002. rezultati poništeni zbog dopinga
• 2001. rezultati poništeni zbog dopinga
• 2000. rezultati poništeni zbog dopinga
• 1999. rezultati poništeni zbog dopinga
• 1998. Marko Pantani
• 1997. Jan Ulrih
• 1996. Bjarne Ris
• 1995. Migel Indurain
• 1994. Migel Indurain
• 1993. Migel Indurain
• 1992. Migel Indurain
• 1991. Migel Indurain
• 1990. Greg Lemond
• 1989. Greg Lemond
• 1988. Pedro Delgado
• 1987. Stiven Rouč
• 1986. Greg Lemond
• 1985. Bernar Ino
• 1984. Loran Finjon
• 1983. Loran Finjon
• 1982. Bernar Ino
• 1981. Bernar Ino
• 1980. Jop Zutemelk
• 1979. Bernar Ino
• 1978. Bernar Ino
• 1977. Bernar Tevene
• 1976. Lusin van Impe
• 1975. Bernar Tevene
• 1974. Edi Merks
• 1973. Luis Okanja
• 1972. Edi Merks
• 1971. Edi Merks
• 1970. Edi Merks
• 1969. Edi Merks
• 1968. Jan Jansen
• 1967. Rože Penžon
• 1966. Lisjen Emar
• 1965. Feliče Đimondi
• 1964. Žak Anketil
• 1963. Žak Anketil
• 1962. Žak Anketil
• 1961. Žak Anketil
• 1960. Gastone Nenčini
• 1959. Federiko Bamontes
• 1958. Šarli Gol
• 1957. Žak Anketil
• 1956. Rože Valkovjak
• 1955. Luizon Bobe
• 1954. Luizon Bobe
• 1953. Luizon Bobe
• 1952. Fausto Kopi
• 1951. Hugo Koblet
• 1950. Ferdinand Kibler
• 1949. Fausto Kopi
• 1948. Đino Bartali
• 1947. Žan Robik
• 1940—1946. Drugi svetski rat
• 1939. Silver Mas
• 1938. Đino Bartali
• 1937. Rože Lapebje
• 1936. Silver Mas
• 1935. Romen Mas
• 1934. Antonen Manj
• 1933. Žorž Speše
• 1932. Andre Ledik
• 1931. Antonen Manj
• 1930. Andre Ledik
• 1929. Mauris de Vale
• 1928. Nikolas Franc
• 1927. Nikolas Franc
• 1926. Lisjen Bis
• 1925. Otavio Botekja
• 1924. Otavio Botekja
• 1923. Anri Pelisje
• 1922. Firmen Lambo
• 1921. Leon Sjer
• 1920. Filip Tis
• 1919. Firmen Lambo
• 1915—1918. Prvi svetski rat
• 1914. Filip Tis
• 1913. Filip Tis
• 1912. Odil Defraje
• 1911. Gistav Garigu
• 1910. Oktav Lapiz
• 1909. Fransoa Fabe
• 1908. Lisjen Peti Breton
• 1907. Lisjen Peti Breton
• 1906. Rene Potje
• 1905. Luj Truselije
• 1904. Anri Korne
• 1903. Moris Garen

Statistika

Biciklisti ekipe T-Mobile,
na Tur de Fransu 2005. godine

Najviše pobjeda imaju Francuzi (36), Belgijanci (18) i Španci (12). Ostali rezultati su navedeni u sledećim tabelama.

Statistika po zemljama Pozicija Država Broj pobjeda 1 Francuska 36 2 Belgija 18 3 Španija 12 4 Italija 10 5 Ujedinjeno Kraljevstvo 6 6 Luksemburg 5 7 SAD 3 Danska 8 Holandija 2 Švajcarska Slovenija 11 Njemačka 1 Republika Irska Australija Kolumbija	Višestruki pobjednici Pozicija Biciklista Broj pobjeda 1 Žak Anketil 5 Edi Merks Bernar Ino Migel Indurain 5 Kris Frum 4 6 Filip Tis 3 Luizon Bobe Greg Lemond 9 Lisjen Peti Breton 2 Firmen Lambo Otavio Botekja Nikolas Franc Andre Ledik Antonen Manj Silver Mas Đino Bartali Fausto Kopi Bernar Tevene Loran Finjon Alberto Kontador Tadej Pogačar Jonas Vingegor
Statistika po broju osvojenih etapa Pozicija Biciklista Broj pobjeda 1 Edi Merks 34 Mark Kevendiš 3 Bernar Ino 28 4 Andre Ledik 25 5 Andre Darigad 22 6 Nikolas Franc 20 7 Fransoa Fabe 18 8 Žan Alavoan 17 9 Žak Anketil 16 Šarl Pelisje Rene le Grev 12 Fredi Martens 15 13 Marsel Kitel 14 14 Robi Makjuen 13 Filip Tis	Pobjede u klasifikaciji po poenima Pozicija Biciklista Broj pobjeda 1 Peter Sagan 7 2 Erik Cabel 6 4 Šon Keli 4 5 Edi Merks 3 Jan Jansen Robi Makjuen Fredi Martens Džamolidin Abdužaparov 9 Stan Okers 2 Žan Grazik Andre Darigad Loran Žalaber Tor Hushovd Mark Kevendiš
Pobjede u brdskoj klasifikaciji Pozicija Biciklista Broj pobjeda 1 Rišar Virenk 7 2 Federiko Bamontes 6 Lusin van Impe 4 Hulio Himenez 3 5 Felicin Vervake 2 Đino Bartali Fausto Kopi Šarli Gol Imerio Masinjan Edi Merks Luis Erera Klaudio Kjapuči Loran Žalaber Majkl Rasmusen Rafal Majka Tadej Pogačar	Pobjede u klasifikaciji za najboljeg mladog vozača Pozicija Biciklista Broj pobjeda 1 Tadej Pogačar 4 1 Jan Ulrih 3 Andi Šlek 3 Marko Pantani 2 Nairo Kintana

Galerija

• 
  Anri Degranž, osnivač Tur de Fransa
• 
  Anri Pelisje na Turu 1919.
• 
  Đino Bartali, pobednik Tur de Fransa 1938.
• 
  Rafael Žeminiani na Tur de Fransu
• 
  Federiko Bamontes na Turu 1960.
• 
  Podijum na Turu 1964. Anketil, Pulidor i Bamontes
• 
  Edi Merks na Tur de Fransu 1966.
• 
  Lisjen Emar na Turu 1973.
• 
  Jop Zutemelk na Tur de Fransu 1973.
• 
  Bernar Ino, pobednik Tura 1978.
• 
  Pedro Delgado, pobednik Tura 1988.
• 
  Amerikanac Greg Lemond na usponu na Alp du Uz 1991.
• 
  Stiven Rouč na Turu 1993.
• 
  Migel Indurain, petostruki uzastopni pobednik Tura.
• 
  Marko Pantani na Turu 1997.
• 
  Jan Ulrih pobednik Tura 1997.
• 
  Poznat uspon ekstra kategorije, vrh Mon Ventu na slici.
• 
  Majkl Rasmusen, osvajač tačkaste majice 2005. i 2006.
• 
  Erik Cabel, šestostruki uzastopni osvajač zelene majice na Tur de Fransu.
• 
  Fabijan Kančelara u žutoj majici na 1. etapi Tur de Fransa 2010.
• 
  Lens Armstrong na Turu 2005.
• 
  Alberto Kontador, pobednik Tura 2007.
• 
  Karlos Sastre, pobednik Tura 2008.
• 
  Kadel Evans i braća Šlek na Turu 2011.
• 
  Mark Kevendiš, petostruki uzastopni pobednik na Jelisejskim Poljima
• 
  Peter Sagan, osvajač zelene majice na Turu 2013.
• 
  Vinčenco Nibali, pobednik Tura 2014.
• 
  Toni Martin u žutoj majici 2015.
• 
  Kris Frum, pobednik Tura 2015.
• 
  Kris Frum i Peter Sagan u napadu na etapi 11 na Tur de Fransu 2016.

Vidi još

• Điro d’Italija
• Vuelta a Espanja

Reference

Citirana bibliografija

• Augendre, Jacques (1996). Le Tour de France: panorama d'un siècle. Service Communication-presse de la Société du Tour de France. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Cazeneuve, Thierry; Chany, Pierre (2011). La fabuleuse histoire du Tour de France. Paris: La Martinière. ISBN 978-2-7324-4792-6. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Dauncey, Hugh; Hare, Geoff (2013) [2003]. The Tour De France, 1903-2003: A Century of Sporting Structures, Meanings and Values. London: Routledge. ISBN 978-1-135-76239-1. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Goddet, Jacques (1991). L'équipée belle. Éditions Robert Laffont. ISBN 978-2-221-07290-5. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Masso, Benjamin (2003). Het zweet der goden: legende van de wielersport (4th izd.). Atlas. ISBN 978-90-450-1126-4. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• McGann, Bill; McGann, Carol (2006). The Story of the Tour de France, Volume 1. Indianapolis, U.S.: Dog Ear Publishing. ISBN 978-1-59858-180-5. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Nicholson, Geoffrey (1991). Le Tour: The Rise and Rise of the Tour de France. London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-54268-2. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Seray, Jacques (2000). 1904 Tour de France. Ann Arbor Press. ISBN 978-0-9649835-2-6. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Woodland, Les (2007) [2003]. The Yellow Jersey Companion to the Tour de France. London: Random House. ISBN 978-0-224-08016-3. Pristupljeno 26. 11. 2016. 

Literatura

• Allchin, Richard; Bell, Adrian (2003). Golden stages of the Tour de France : tales from the legendary stages of the world's greatest bike race. London: Mousehold Press. ISBN 978-1-874739-28-9. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Armstrong, Lance; Jenkins, Sally (2001) [2000]. It's Not About the Bike: My Journey Back to Life. New York City: Random House. ISBN 978-0-224-06087-5. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Boeuf, Jean-Luc; Léonard, Yves (2003). La République du Tour de France. Éditions du Seuil. ISBN 978-2-02-058073-1. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Delanzy, Eric (2006). Inside the Tour de France: The Pictures, the Legends, and the Untold Stories. Rodale Books. ISBN 978-1-59486-230-4. 
• De Mondenard, Jean-Paul (2003). Dopage: l'imposture des performances : mensonges et vérités sur l'école de la triche. Chiron. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Harp, Stephen L. (2001). Marketing Michelin: Advertising and Cultural Identity in Twentieth-Century France. Baltimore, Maryland, U.S.: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-6651-7. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour De France: 1965–2007. Indianapolis, U.S.: Dog Ear Publishing. ISBN 978-1-59858-608-4. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• McKay, Feargal (01. 06. 2015). „The Tour de France, by Christopher S Thompson”. SB Nation Podium Cafe. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Moore, Tim (2011) [2001]. French Revolutions: Cycling the Tour de France. London: Random House. ISBN 978-1-4464-1497-2. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Nelsson, Richard (2012). The Tour De France ... to the Bitter End. London: Random House. ISBN 978-0-85265-336-4. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Ollivier, Jean-Paul (2001). L'ABCdaire du Tour de France. Paris: Groupe Flammarion. ISBN 978-2-08-012727-3. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Thompson, Christopher S. (2008). The Tour de France: A Cultural History (II izd.). Berkeley, California, U.S.: University of California Press. ISBN 978-0-520-93486-3. Pristupljeno 26. 11. 2016. 
• Wheatcroft, Geoffrey (2004) [2005]. Le Tour: A History of the Tour de France, 1903–2003. Simon & Schuster UK. ISBN 978-0-684-02879-8. 
• Woodland, Les (2000). The Unknown Tour De France: The Many Faces of the World's Biggest Bicycle Race. U.S.: Cycling Resources. ISBN 978-1-892495-26-6. Pristupljeno 26. 11. 2016. 

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt (jezik: engleski)(jezik: francuski)(jezik: španski)(jezik: nemački)
• Istorija na sajtu Letour.fr (jezik: francuski)
• Profil na sajtu Cyclingarchives.com (jezik: engleski)
• Profil na sajtu Procyclingstats.com (jezik: engleski)
• Kviz na sajtu Geoquizzes.com (jezik: engleski)