Александар Ђорђевић (кошаркаш)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Александар Ђорђевић.
Александар Ђорђевић
Личне информације
Пуно име Александар Ђорђевић
Надимак Сале Ђорђевић
Датум рођења 26. август 1967.
Место рођења Београд (Социјалистичка Федеративна Република Југославија СРС, СФРЈ)
Држављанство Застава Србије Србија
Висина 1,88 m
Позиција плејмејкер
Јуниорски клубови
Црвенa звездa
Раднички
Сениорски клубови
Год. Клуб
1983–1992
1992–1994
1994–1996
1996
1997–1999
1999–2002
2003–2005
2005
Партизан
Олимпија Милано
Фортитудо Болоња
Портланд
Барселона
Реал Мадрид
Скаволини Пезаро
Олимпија Милано
Репрезентација
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Кошаркашка репрезентација Југославије
Flag of FR Yugoslavia.svg Кошаркашка репрезнтација СР Југославије
Тренерска каријера
2006–2007
2011–2012
2013-
Олимпија Милано
Бенетон Тревизо
репрезентација Србије

Александар Ђорђевић Саша (Београд, 26. август 1967) је бивши југословенски и српски кошаркаш а сада кошаркашки тренер. Тренутно је селектор Кошаркашке репрезентације Србије.[1]

У својој каријери играо је за Партизан, Олимпију Милано, Фортитудо, Портланд Трејлблејзерсе, Барселону, Реал Мадрид и Скаволини Пезаро. Освојио је 2 првенства Југославије (1987. и 1992), 2 купа Југославије (1989. и 1992), 3 првенства Шпаније (1997, 1999 и 2000), 3 Купа Радивоја Кораћа (1989, 1993. и 1999) и Куп европских шампиона 1992.

Одиграо је 108 утакмица у дресу репрезентације Југославије, са којом је освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма 1996, злато са Светског првенства 1998, злата с Европских првенстава 1991, 1995. и 1997, као и бронзу 1987. године.

Ђорђевић се памти по својим тројкама у последњој секунди у финалу Купа европских шампиона 1992. (за Партизан) и на утакмици против Хрватске (за репрезентацију Југославије) на Европском првенству 1997. 1995. године примио је златну значку Спорта, награду за најбољег спортисту у Југолсавији, a Југословенски олимпијски комитет му је доделио награду за најбољег мушког спортисту.[2] 2008. УЛЕБ га је изабрао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.[3]

Играчку каријеру је завршио 3. јула 2005. године, убрзо се отиснуо у тренерске воде и био је шеф стручног штаба италијанских прволигаша Армани Џинс Милано и Бенетон Тревиза, пре него што је у децембру 2013. дошао на место селектора А репрезентације Србије. Један је од југословенских амбасадора добре воље и оснивач хуманитарне организације „Групе 7“.

Каријера[уреди]

Почеци[уреди]

Александар Ђорђевић рођен у породици Братислава Ђорђевића, кошаркашког тренера.

Кошарку је почео да тренира 1977. у Црвеној звезди, а први тренер му је био Божидар Маљковић. Њих двојица су после 10 месеци заједно прешли у Раднички, али се Ђорђевић вратио у Црвену звезду пошто је Раднички остао без дворане за тренинге. После две недеље у Црвеној звезди, њени тренери су га прогласили неталентованим.[4] Паралелно са тренирањем кошарке, похађао је Десету београдску гимназију.

Играчка каријера[уреди]

Партизан (1983—1992)[уреди]

На наговор Владе Драгутиновића и свога оца, 1983. године је прешао у Партизан, за који су тада играли славни играчи попут Небојше Зоркића, Жељка Обрадовића, Миленка Савовића, Горана Грбовића и Данка Цвјетичанина, а тренер је био Борислав Џаковић. Ђорђевић је у дебитантској сезони са Партизаном заузео 7. место.

У сезони 1984/1985 нови тренер Партизана Зоран Славнић је Ђорђевића са 17 година уврстио у први тим. У неизвесној утакмици Партизана и вицешампиона Црвене звезде те сезоне, Славнић је два минута пред крај утакмице увео Ђорђевића у игру, чијом је тројком одлучена утакмица. Партизан је ту сезону завршио на 5. месту.

Ни у новој сезони са новим тренером Владиславом Лучићем Партизан није могао даље од полуфинала плеј-офа у ком га је зауставила моћна Цибона 2:1. Ђорђевић је са јуниорском репрезентацијом Југославије освојио златну медаљу на Европском првенству 1986. у Гмнундену (Аустрија). Селектор јуниорске репрезентације био је Светислав Пешић, а у тиму су се нашли и Владе Дивац, Тони Кукоч, Дино Рађа, Лука Павићевић, Небојша Илић, Теоман Алибеговић и Славиша Копривица.

У Партизан су тог лета доведени Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Иво Накић, а за првог тренера је постављен Душко Вујошевић. Партизан је успео да освоји титулу савладавши у финалу Црвену звезду. Исте године је са сениорском репрезентацијом Југославије учествовао на Европско првенство у кошарци 1987. у Атини. Првобитно је селектор Крешимир Ћосић позвао Небојшу Илића, али он није имао пасош, па није могао да путује. Због тога се Кошаркашки савез Југославије одлучио да позове Ђорђевића, који је раније на старту припрема отпао због болести. Југославија је том првенству изненађујуђе поражена у полуфиналу од домаћина Грчке, па се морала задовољити утакмицом за треће место против Италије. И када је изгледало је да ће Југославија остати и без бронзане медаље, селектор Крешимир Ћосић је у игру увео Ђорђевића и Југославија је освојила медаљу.[5] Ђорђевић је неколико недеља касније са јуниорском репрезентацијом освојио и Светско првенство у Бормију.

Следеће сезоне, Партизан је у Куп европских шампиона стигао до фајнал-фора у белгијском граду Генту, али је изгубио у полуфиналу од Макабија. У домаћем првенству следеће четири године доминирала је Југопластика са Кукочем и Рађом. Партизан је на домаћој сцени успео да освоји национални куп 1989, а на европској Куп Радивоја Кораћа исте те године. Партизан су тог лета напустили Дивац и тренер Вујошевић.

Током 1990. Ђорђевић је био на проби у Бостон Селтиксима, али уговор није склопљен, па је остао у Партизану.

Ђорђевић се у репрезентацију вратио 1991. за Европско првенство у Риму на ком је Југославија без Јурета Здовца освојила златну медаљу.

Са новим младим тренером Жељком Обрадовићем и Александром Ђорђевићем као преводником новог младог тима чији је просек година био 21,7,[6] Партизан је освојио првенство и куп окрњене Југославије и Куп европских шампиона 1992. на фајнал-фору у Истанбулу. Због рата у бившој Југославији, Партизан је све утакмице, осим чевртфинала против италијанског Кнора, морала играти на неутралном терену у шпанском граду Фуенлабрада код Мадрида. У финалу против шпанског Хувентуда, на 8 секунди до краја утакмице и при вођству шпанског тима 70:68 Ђорђевић је претрчао цео терен и погодио шут за три поена и донео Партизану прву и једину титулу првака Европе.[7]

Због санкција уведених Савезној Републици Југославији, њеној кошаркашкој репрезентацији није било дозвољено да учествује на међународним такмичењима (Олимпијским играма 1992. у Барселони, Европском првенству 1993. у Немачкој и Светском првенству 1994. у Канади).

Олимпија Милано (1992—1994)[уреди]

После 9 година проведених у Партизану, нови клуб Александра Ђорђевића била је Олимпија Милано (тада Филипс). Са Олимпијом Ђорђевић је освојио још један Куп Радивоја Кораћа, док је у италијанском првенству два пута био заустављен у четвртфиналу плеј-офа.

Фортитудо Болоња (1994—1996)[уреди]

После Олимпије, нови Ђорђевићев клуб је био Фортитудо Болоња (тада је носио имена Филодоро и Тимсистем).

После укидања санкција СРЈ, прво такмичење на ком је учествовала репрезентација Југославије било је Европско првенство у кошарци 1995. у Атини. Ђорђевић је до финала убациовао просечно десетак поена по утакмици, али је заблистао у финалу против Литваније, када је постигао 41 поен уз 9 тројки из 12 покушаја. На Олимпијским играма 1996. у Атланти, Ђорђевић је био део екипе Југославије која је освојила сребрну медаљу, након пораза од Американаца.

Годину дана пре његовог истека, по доласку новог генералног менаџера клуба, Ђорђевић и Фортитудо су раскинули уговор, уз услов да Ђорђевић да не може да игра за неки клуб из Италије.

Портланд Трејлблејзерси (1996—1997)[уреди]

После Олимпијских игара у Атланти, Лени Вилкенс, селектор америчке репрезентације и тренер Атланта Хокса је био заинтересован да доведе Ђорђевића у свој тим. Ипак, Ђорђевић је прихватио понуду Портланд Трејлблејзерса за минималну плату у НБА од 247.000 долара. У Портланду је, супротно својим очекивањима, био задужен за одбрамбене задатке, па се Ђорђевић, након 8 одиграних утакмица и 61 минут у НБА, вратио у Европу, овај пут у шпанску Барселону.[8]

Барселона (1997—1999)[уреди]

Повратак у Европу је позитивно утицао на Ђорђевићеву игру.[8] Ђорђевић је са Барселоном те сезоне освојио првенство Шпаније, победом у финалној серији плеј-офа над Реал Мадридом 3:2.

Следеће Европско првенство у кошарци се играло управо у Барселони, а због изостанака Дивца и Паспаља, за капитена је изабран Ђорђевић. У мечу против Хрватске, првом након распада Југославије, Ђорђевић је поновио шут из Истанбула 1992. и донео Југославији победу 64:62. Југославија је одбранила златну медаљу победом у финалу над Италијом 61:49, док је Ђорђевић проглашен за најкориснијег играча.

Круна његових добрих игара те сезоне је био избор у тим Запада за европску Ол-стар утакмицу одржаној у Тел Авиву 30. децембра 1997. Ђорђевић је у поразу Запада од Истока 129:107 био најефикаснији играч са 23 поена, док је у такмичењу у шутирању тројки освојио прво место.[9]

У сусрету против Реал Мадрида, Ђорђевић је повредио менискус, па није био спреман за почетак Светског првенства 1998., а за репрезентацију нису играли ни Дивац ни Даниловић, па подмлађеној репрезентацији Југославије нису даване велике шансе за освајање медаље. Ђорђевића је на месту првог плејмејкера мењао Саша Обрадовић. У четвртфиналу са Аргентином, у ком се Југославија дуго мучила, Ђорђевић је унео преокрет. Југославија је у полуфиналу савладала домаћина Грчку и Русију у финалу и освојила прво место.

У својој последњој сезони у Барселони Ђорђевић је освојио још једно првенство Шпаније, овај пут против Кахе Сан Фернандо, и Куп Радивоја Кораћа. Због повреде Ђорђевић је пропустио Европско првенство у кошарци 1999. у Француској.

Реал Мадрид (1999—2002)[уреди]

Александар Ђорђевић је своју каријеру наставио у Барселонином највећем ривалу, Реал Мадриду. Ђорђевић је предводио Реал до победе у финалној серији над фаворизованом Барселоном. Због породичних разлога отказао је свој наступ за репрезентацију Југославије на Олимпијским играма у Сиднеју 2000.

Предвођена Пауом Гасолом, Барселона се следеће сезоне реванширала Реал Мадриду, савладавши га и у финалу плеј офа АЦБ лиге и у финалу Купа краља.

Скаволини Пезаро (2003—2005) и Олимпија Милано (2005)[уреди]

После годину дана паузе, нови Ђорђевићев клуб био је Скаволини из Пезара. Са Скаволинијем Ђорђевић је стигао до финала Купа Италије, у ком је поражен од тих година неприкосновеног Бенетона, чевртог места у лигашком делу сезоне и полуфинала плеј-офа, у ком је поражен од каснијег шампиона Монтепаскија. Напустио је Скаволини крајем 2004. после велике свађе са управом.[10]

Ђорђевић се 25. фебруара 2005. вратио у Олимпију (сада Армани Џинс). Армани је стигао до финала плеј-офа италијанске лиге, а Ђорђевић је донео победу Арманију у мајсторици против Бенетона. Армани је у финалној серији изгубио од Климамија 3:1, погодтком Рубена Дагласа уз звук сирене у четвртој утакмици.

Опроштајна утакмица и тренерска каријера[уреди]

Ђорђевић се званично опростио од активног играња кошарке 3. јула 2005. у Хали Пионир. У ревијалној утакмици је учествовало 50 активних и бивших кошаркаша, некадашњи Ђорђевићеви саиграчи и ривали. Приход од утакмице је ишао Уницефовој кампањи „Школа без насиља“, чији је Ђорђевић промотер.[11]

Дана 25. јануара 2006. Ђорђевић је изабран за тренера свог бившег клуба Армани Џинс (Олимпија Милано). На том положају је остао до краја сезоне 2006/2007. Од 2011. до 2012. био је тренер Бенетона Тревизо. Ђорђевић је 25. децембра 2013. званично постао селектор сениорске репрезентације Србије.[12]

Остале активности[уреди]

Са Владом Дивцем, Жарком Паспаљом, Зораном Савићем, Предрагом Даниловићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом, Ђорђевић је оснивач хуманитарне организације Група 7.

Ђорђевић је национални амбасадор Уницефа у Србији, заједно са Емиром Кустурицом, Аном Ивановић и Јеленом Јанковић, и промотер Уницефове акције „Школа без насиља“.[13]

Имао је кратко појављивање у филму Љубише СамарџићаНебеска удица“. Сада је председник управног одбора Београдског маратона.

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.novosti.rs/vesti/sport.295.html:465779-Sasa-Djordjevic---novi-selektor-Srbije Приступљено 2.03.2014.
  2. ^ „Trofej OKS - Najuspešniji sportisti“. Oks.org.rs Приступљено 10. 9. 2011.. 
  3. ^ ((en))ULEB.com: 50 Greatest contributors list
  4. ^ Predrag MRMAK. „Večernje novosti: Hvala, Sale!“. Novosti.rs Приступљено 10. 9. 2011.. 
  5. ^ „Zoran Radović: „Ćosić – najbolji čovek na svetu!““. B92.net Приступљено 10. 9. 2011.. 
  6. ^ „KKPartizan.co.yu“. KKPartizan.co.yu Приступљено 10. 9. 2011.. 
  7. ^ now to post a comment!. „Ђорђевићева тројка против Хувентуда“. Youtube.com Приступљено 10. 9. 2011.. 
  8. ^ а б Thomsen, Ian (3. 02. 1997). „NBA Missed Out on Serbian Star“. International Herald Tribune Приступљено 23. 08. 2008. 
  9. ^ ((en)) FIBA Europe: Eurostars 1997 - Tel Aviv
  10. ^ „Glas javnosti: Saša Đorđević napustio Pezaro“. Arhiva.glas-javnosti.rs Приступљено 10. 9. 2011.. 
  11. ^ Danas: Samo da suza ne bude
  12. ^ Đorđević: Prvi cilj pobediti Španiju, igrače ću terati "puškom" (VIDEO), www.sportal.rs, Приступљено 25. 12. 2013.
  13. ^ ((en)) UNICEF Serbia

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Добар чланак Чланак Александар Ђорђевић (кошаркаш) је изабран у категорију добрих чланака.
Позивамо Вас да га унапредите и потом предложите као кандидата за сјајан чланак.