КК Црвена звезда

Из Википедије, слободне енциклопедије
КК Црвена звезда Телеком
KK Zvezda logo.svg
Надимак Црвено-бели
Лига Јадранска лига
Кошаркашка лига Србије
Евролига
Основан 1945.
Дворана Хала Пионир
(капацитет: 8.150)
Комбанк Арена
(капацитет:25.000)
Локација Београд, Србија
Боје клуба          
Председник Небојша Човић
Тренер Дејан Радоњић
Титуле 1 Куп победника купова
12 Првенстава Југославије
3 Купа Југославије
3 Првенства СР Југославије
4 Купа Радивоја Кораћа
Веб-сајт kkcrvenazvezda.rs
Дресови
Kit body whitestripes.png
Као домаћин jersey
Team colours
Као домаћин
Kit body thinredsides.png
Као гост jersey
Team colours
Као гост

Кошаркашки клуб Црвена звезда Телеком је кошаркашки клуб из Београда. Клуб је део Спортског друштва Црвена звезда.[1] КК Црвена звезда се такмичи у домаћој Кошаркашкој лиги Србије и домаћем Купу Радивоја Кораћа, и она је једини српски тим који никад није испадао из прве националне лиге[2]. КК Црвена звезда чини Јадранску кошаркашку асоцијацију и такмичи се у АБА лиги, која одређује који ће се тимови из бивше Југославије такмичити у Евролиги, а који ће се такмичити у УЛЕБ Еврокупу. КК Црвена звезда као домаћин утакмице игра у хали Пионир, саграђеној 1973, са капацитетом од 7.000 места. Навијачи Црвене звезде се називају Делије.

Историја[уреди]

50-те[уреди]

Први руководилац кошаркашке секције била је Мира Петровић. Међутим, веома брзо је бригу о Звездиним кошаркашима преузео Мирко Аксентијевић-Бата. Због последица рањавања током Другог светског рата, он није могао да игра, али зато је целокупно своје време посветио организацији рада кошаркашке секције. Убрзо му се прикључио и Небојша Поповић, па су њих двојица заједно радили на унапређењу кошаркашке екипе Црвене звезде. Тих првих пар месеци кренуло се ни из чега. Прво је морало поправити терен, набавити кошеве, сашити дресове, набавити лопте... Али када је све то учињено, кренула је незадржива црвено-бела кошаркашка машинерија. Првих десет година постојања, представља златно доба КК Црвена звезда. Освојено је десет узастопних титула државног првака.[3] Синоним за кошарку био је Мали Калемегдан, где је Звезда и играла у првим годинама свога постојања. Један од најчешћих гледаоца на трибинама био је и једини српски Нобеловац Иво Андрић, коме је нуђено да буде председник клуба. [4] Тадашњи тим био је предвођен неприкосновеном петорком: Небојша Поповић, Тулио Роклицер, Александар Гец, Ладислав Демшар и Срђан Калембер.[5]

60-те[уреди]

Звездин терен на Калемегдану

Десетогодишња доминација Звездиних кошаркаша окончана је 1956. године. Многи су покушавали да прекину доминацију Црвене звезде, али је то пошло за руком коначно екипи зрењанинског Пролетера. Наредних осам сезона од 1957. до 1964., шампионски примат преузеле су екипе ОКК Београда и љубљанске Олимпије које су се тих година смењивале на трону. У том периоду Црвена звезда је у потпуности изменила састав, поред играчког кадра, тренера Небојшу Поповића заменио је Александар Гец, а затим и Милан Бјегојевић. Резултати су били више него променљиви, од 3.места 1957., 1958., па до 8.места 1962. и 1963., да би опет били трећи 1964. Дакле, Звездини кошаркаши су за само пар година стигли од недодирљивог шампиона, до позиције да се у сезонамо 1962. и 1963. боре за опстанак. Ни наредне четири сезоне од 1965. до 1968. нису донеле велики резултатски успех, али су те године обележили кошаркаши Задра са три титуле, док је једном шампион била Олимпија.

Био је евидентан напредак Звездиних кошаркаша, а полако је стасавала и једна нова генерација, коју су предводили Владимир Цветковић, Зоран Славнић, Љубодраг Симоновић, Драган Капичић. Коначно је у сезони 1968./69. освојена 11. шампионска титула. Те године су по два пута савладани тадашњи шампион Задар и вечити ривал Партизан. Титулу је након 14.година Звезди донела већ поменута генерација, у којој су били и Драгиша Вучинић и Иван Сарјановић, а са клупе их је предводио Милан Бјегојевић. Наредна сезона 1969./70. није донела одбрану шампионског трона, титула је у драматичној трци са Олимпијом и Југопластиком изгубљена, али је екипа по први ставио наступила у Купу европских шампиона. У 1.колу елитног такмичења елиминисана је екипа Спарте из Луксембурга (112:92 и 128:84), а у осмини финала избачен је и грчки Панатинаикос (91:66 и 75:83) и тиме је обезбеђен пласман у четвртфиналну групу. Међутим, у конкуренцији ЦСКА из Москве, италијанског Игниса ја француског Асвела, није се могло више од последње четврте позиције.

70-те[уреди]

Сезона 1970./71., када је шампионат у питању, завршена је на трећој позицији иза Југопластике и Локомотиве, али је зато освојен први трофеј у националном купу. Пут до трофеја је био више него тежак. У осмини финала декласиран је вечити ривал Партизан 103:71, у четвртфиналу тесна победа над Југопластиком 78:76, док је у борби за финале елиминисан КК Задар 89:72. Финале је одиграно у Љубљани, а Звезда је савладала домаћу Олимпију резултатом 82:70.

Наредна сезона 1971./72. била је најуспешнија у дотадашњој историји. У драматичној завршници првенства, црвено-бели су дошли до 12.шампионског трофеја. Црвена звезда и Југопластика су у регуларном делу првенства остварили идентичан скор од 17.победа и 5.пораза, тако да је о прваку одлучивала мајсторица. У одлучујућем мечу црвено-бели кошаркаши славили су са 75:70 и дошли до нове титуле. Поред овог успеха, пулени Братислава Ђорђевића остварили су и велики успех на међународној сцени. У оквиру Купа победника купова, црвено-бели су дошли до првог европског финала. У финалу противник је била италијанска екипа Симентала која је у неизвесној завршници ипак била успешнија и резултатом 74:70 дошла до победе.

Сезона 1972./73. није донела одбрану титуле, КК Раднички Београд је био за корак бољи, али је освојен други трофеј у националном купу. Редом су падали чачански Борац (89:86), београдски Раднички (90:79) и сплитска Југопластика (84:75). Велико финале одржано је у Загребу, резултатом 71:65, кошаркаши Црвене звезде савладали су Партизан. Такође, те сезоне забележен је и други наступ у Купу европских шампиона. У 1.колу холандски Левис фламингос је савладан резултатима 107:74 и 72:88, да би у борби за пласман у четвртфиналну групу Црвене звезде савладала албанску екипу Партизани резултатима 99:74 и 94:83. У групној Фази, црвено-бели су у конкуренцији Макабија (103:88, 102:113), Реал Мадрида (80:70, 77:74) и Симентала (74:80, 85:108) заузели другу позицију и пласирали се у полуфинале елитног такмичења. У борби за велико финале московски ЦСКА је био непремостива препрека. Армејци су славили оба пута 90:98 и 83:100, и заслужено се пласирали у борбу за титулу европског првака, али су у финалу поражени.

Наредна сезона 1973./74., остаје златним словима уписана не само у аналима КК Црвена звезда, већ и тадашње југословенске кошарке, јер је КК Црвена звезда остварио највећи дотадашњи успех, освојивши Куп европских победника купова.[6] Све је почело са две победе против албанског представника 17. Нандори. Забележене су две победе 114:70 и 99:83. У другом колу, Француски Бањоле није био озбиљнији ривал. Резултатима 102:86 и 92:94, Црвена звезда се пласирала у четвртфиналну групу у којој је за противнике ЦСКА из Софије и италијанску Саклу. Против Бугара Звезда је имала половичан успех 80:72 И 81:88, док је Сакла оба пута савладана 93:86 И 88:87, и тиме су црвено-бели као први у групи обезбедили пласман у полуфинале. У борби за велико финале Звезда је морала да савлада шпански Естудијантес. Мадридски студенти сматрани су за фаворита, али су се са обе победе 104:85 и 79:74 Звездини кошаркаши пласирали у финале. У финалу копља су укрштена са чехословачком Збројовком.[7] Свима је у глави идаље било финалу истог такмичења из сезоне 1971./72. у којој је Звезда поражена од италијанског Симентала, али је овога пута победом од 86:75, први европски клупски трофеј стигао у Београд. Велики међународни успех, црвено-белима су донели Ракочевић, Лазаревић, Сарјановић, Жугић, Капичић, Симоновић, Вучинић, Јовашевић, Славнић, Живковић и Пешић. Екипу је са клупе предводио легендарни професор Александар Николић. Те сезоне првенство је завршено на 3.месту иза неприкосновеног Задра и Југопластике, а у купу је пораз доживљен у финалу управо од домаће Југопластике, док је у полуфиналу тесно савладан вечити противник Партизан са 81:80.

Као освајач првог европског трофеја, кошаркаши Црвене звезде су у нову сезону ушли са жељом да и домаће трофеје врате на Мали Келамегдан. Првенство је ипак било недостижно, пошто је Задар још убедљивије дошао до нове титуле, али је зато остварен успех у купу Југославије. Црвена звезда се у нишком финалу реванширала Југопластици за претходни пораз и победом од 81:79 стигла је то трећег куп трофеја. На путу се успеха падали су Јасеница из Смедеревске Паланке (91:85), Раднички из Свилајнца (118:86), Партизан (102:100), новосадска Војводина (106:90) и до тада недодирљиви Задар (89:87). На међународној сцени, црвено-бели су бранили титулу у Купу победника купова. Као носилац трофеја Звезда је имала повлашћени статус и директно је жребана за четвртфиналну групну фазу. У конкуренцији белгијског Расинга (116:89, 94:98), ЦСКА из Софије (102:91, 75:72) и шпанског Хувентуда (97:79, 63:78), освојена је прва позиција и обезбеђен полуфинални двобој и то са Југопластиком. У два меча (81:63, 76:88) Звезда је била успешнија и пласирала се у ново финале. Екипа Спартака из Лењинграда је за нијансу у финалу била успешнија и резултатом 63:62 преузела трофеј.

Након тих успеха, КК Црвена звезда је у наредним сезонама бележила просечне резултате. У Сезони 1975./76. освојена је 5.позиција у првенству, а у купу је забележен пораз у 3.колу од ОКК Београда. Интересантан је податак да је Партизан у тој сезони дошао до свог првог клупског трофеја, док је Звезда имала укупно 16-(12.првенстава, 3.купа и један Куп победника купова).

У периоду од сезоне 1976./77. до сезоне 1979./80., клуб је за свој реноме бележио прилично лоше резултате. У првенству се налазио од 5. до 8.места, а у купу је испадао у 2. и 3.колу, док се 1977./78., пласирао у полуфинале.

80-те[уреди]

Коначно је сезона 1980/81. донела нешто запаженији резултат. На домаћој сцени поново је остварен просечан резултат (5. Место и четвртфинале купа), али је успех остварен у Купу Радивоја Кораћа. У осмини финала савладан је грчки Спортинг (85:63, 72:69) и тиме је обезбеђен пласман у четвртфиналну групу. У конкуренцији белгијског Андерлехта (90:91, 86:79), италијанске Ферареле (93:80, 92:88) и израелског Хапоела (128:102, 92:96) освојена је прва позиција и полуфинални двобој са Хувентудом из Бадалоне. У оба сусрета (73:82, 85:109), Шпанци су били бољи и заслужено отишли ​​у финале. Ову екипу са клупе је предводио Ранко Жеравица.

И наредна сезона 1981/82., била је као пресликана. У првенству је освојена трећа позиција и плеј-оф је окончан у полуфиналу против Цибоне, у купу је претрпљен пораз у осмини финала, али је у Купу Радивоја Кораћа Звезда поново стигла до полуфинала. У конкуренцији турског Ефес пилсена (103:82, 91:80), француског Аспа (106:93, 98:106) и италијанског Лато солеа (91:79, 82:84) Звезда је освојила прву позицију у четвртфиналној групи и обезбедила полуфинални двомеч. Противник је била екипа Шибенке из Шибеника, која је у два меча (115:99, 83:101), ипак била успешнија и пласирала се у финале.

Сезона 1982/83. није била резултатски много успешна. Након четврте позиције у првенству и испадања од Шибенке у полуфиналу плеј-офа, неуспеха у полуфиналу националног купа од скопског Работничког, као и испадања у четвртфиналној групи Купа Радивоја Кораћа, Звезда је ипак стварала састав који су чинили Богосављев, Милићевић, Јанковић, Авдија, Жижић,, Николић, Радовић, a од кога се очекивало да поново донесе трофеје на Мали Калемегдан, и тај састав је уз мање корекције у домаћем првенству водио велике битке са загребачком Цибоном и сплитском Југопластиком, током даљих 80-их.

Резултатски успеси започели су у сезони 1983/84. У регуларном делу првенства освојена је друга позиција иза неприкосновене Цибоне. У плеј-офу Звездини кошаркаши нису имали већих проблема са Партизаном (2:0 у серији) и Задром (2:1) и са нестрпљењем се ишчекивало велико финале са Загрепчанима. Након победе Цибоне у Загребу (78:76) и победе Звезде у Београду (87:79), уследила је фантастично узбудљива мајсторица у Загребу. Цибоси су били за нијансу спретнији и срећнији, и минималном победом 72:71 освојили шампионски пехар. Исте сезоне Црвена звезда је и на међународној сцени засијала. У Купу Радивоја Кораћа након белгијске екипе Вервије (89:73, 95:89) у осмини финала, црвено-бели су наступали у четвртфиналној групи. У конкуренцији француског Модерна (93:84, 82:79), италијанског Индесита (99:89, 83:97) и турског Езачибашија (104:94, 92:84), Црвена звезда је освојила прво место и пласирала се у полуфинале. У борби за финале Звезда је била успешнија од шпанске Сарагосе (130:100, 87:108). Нажалост, нови европски трофеј је измакао, пошто је у финалу бољи од момака у црвено-белим дресовима био француски Елан Берне Ортез резултатом 97:73.

Наредна сезона 1984/85. је била готово пресликана. Поново је заузета друга позиција у првенству, а у плеј-офу су након Будућности (2:1) и Задра (2:0) поново у финалу укрстили копља Звезда и Цибона. И поново је након два меча било 1:1 у серији и мајсторица је играна у Загребу. Цибона је славила резултатом 119:106 и освојила трофеј. У националном купу Звезда је заустављена од Работничког из Скопља у осмини финала, али је поново остварен запажен резултат у Купу Радивоја Кораћа. У четвртфиналној групи Звезда је стигла до првог места преко шпанског Ликора (100:84, 104:102), италијанског Џоли комбанија (100:82, 89:102) и израелског Хапоела (112:75, 88:80). Ипак, на путу за ново европско финале Звезда је заустављена на последњем степенику од италијанског Симака (99:100, 86:109).

Сезона 1985/86. донела је мањи резултатски пад. Заузета је тек осма позиција у првенству. У плеј-офу црвено-бели су опет елиминисани од Цибоне, овага пута у четвртфиналу, у националном купу Партизан је био бољи у 3.колу, а у европском Купу Кораћа у четвртфиналној групи заузета је друга позиција иза италијанског Диварезеа.

Коначан успех против Цибоне у плеј-офу КК Црвена звезда је забележио у сезони 1986/87. У полуфиналу су савладани загрепчани са 2:1 у серији, али је у великом финалу бољи био Партизан са две победе (73:78, 88:89).

Сезона 1987/88. остаје упамћена по новом европском успеху. Црвена звезда је у оквиру Купа Радивоја Кораћа поново заустављена у полуфиналу. У првој рунди елиминисан је Бешикташ (104:80, 114:75). У групној фази, и поред изузетно јаких противника (Асвел, Естудијантес, ПАОК) обезбеђена је прва позиција и полуфинални двобој са великим Реалом из Мадрида. Краљевски клуб је у оба меча био бољи (82:89, 72:81) и заслужено отишао у финале.

После још једне бледе сезоне (1988/89.), уследила је сезона 1989./90. у којој је Звезда поново засијала. Међутим, те године пуним сјајем засијала је и екипа сплитске Југопластике којој нико ни на старом континенту није могао ништа. У оба домаћа такмичења, Звезда и Југопластика су играли у самој завршници. У плеј-офу Сплићани су са 3:1 у серији дошли до трофеја (70:98, 69:67, 63:93, 91:113), док је у финалу националног купа које је одржано у Дубровнику, резултатом 79:77, Југопластика стигла до другог трофеја те године. Ипак, Финале купа је донело црвено-белима учешће у Купу победника купова.

Сезона 1990/91. била је последња сезона велике Југославије. Та сезона је донела и велики резултатски неуспех, јер су Звездини кошаркаши кроз плеј-аут морали да обезбеђују опстанак. У конкуренцији Слободе из Тузле, београдског Радничког и титоградске Будућности, са скором 5-1 ипак се клуб спасао велике срамоте. Ни европска одисеја у Купу победника купова није донела запаженији резултат. У првој рунди елиминисан је Турски Пашабанче (86:76, 85:94), да би у групној Фази у конкуренцији Сарагосе, ПАОК-а и Хапоела са скором 2-4 заузета последња позиција.

90-те[уреди]

Александар Трифуновић

Распад некадашње државе, довео је и до тектонских поремећаја и у самој кошарци. Сезона 1991./92. била је више него хаотична. Држава се распадала, али су ипак клубови из Босне и Херцеговине и Македоније учествовали у такмичењу. Те сезоне Звездине кошаркаше је са клупе предводио Душко Вујошевић. Звезда је у финалу плеј-офа поражена од највећег ривала Партизана са 3:0 у серији, док је у домаћем купу, екипа Босне била боља у полуфиналу резултатом 106:101.

Напокон дуго очекивана титула се поново вратила на Мали Калемегдан 1993. године, и то после 21. године поста. Екипа је заузела прву позицију на табели у регуларном делу шампионата. У плеј-офу преко шабачке Иве обезбеђено је велико финале са црно-белима. Та генерација предвођена Небојшом Илићем, Сашом Обрадовићем као и младим Дејаном Томашевићем, и са клупе Лалетом Лучићем, успела је у финалу да победи Партизан у утакмицама за памћење (3:2 у серији) и освоји 13.шампионску титулу у историји клуба. Поред водећих играча памтиће се роле Александра Трифуновића и Љубе Видачића. Због санкција Звезда наредне сезоне није учествовала у Купу европских шампиона.

И сезона 1993./94. је за КК Црвена звезда била шампионска. Предвођени тренером Лучићем, Звездини кошаркаши су у плеј-офу преко Морнара из Бара, шабачке Иве и Партизана стигли уради новог трофеја. Током сезоне је Звезда играла променљиво, забележено је 9.пораза у лигашком делу, али непосредно пре плеј-офа у тим се враћа Саша Обрадовић. Игра се нагло окренула, а Саша постао њен главни носилац. Лале Лучић у финалу вади свог џокера Радета Милутиновића који је имао великог удела у игри Звезде, иако није био водећи стрелац. У финалној серији црвено-бели су савладали комшије са 4:1 (77:64, 99:85, 103:88, 69:78, 80:79). Црвена звезда је имала велику прилику да по први пут у историји дође до другог домаћег трофеја у једној сезони. У националном купу након Ужица (96:90, 106:80), никшићке Сутјеске (89:78), београдског Радничког (93:91) и Спартака из Суботице (70:62), уследило је поновно финале са Партизаном. У веома узбудљивом и неизвесном сусрету, Партизанови кошаркаши су победом 104:102 ипак дошли до пехара.

Половином 90-их година 20. века уследила је и прва општа криза у клубу. Са друге стране, на домаћој кошаркашкој мапи појављују се клубови, који су били најчешће вештачке творевине са ограниченим роком трајања. Тако је Црвена звезда у сезони 94./95. у полуфиналу плеј-офа елиминисана од Боровице из Руме, наредне сезоне у четвртфиналу домаћег шампионата боља је била екипа БФЦ Беочина, а сезона 1995./96. остаје упамћена и по томе што се Звезда након санкција поново нашла на међународној сцени. Поново је то био Куп Радивоја Кораћа, али се овога пута морало кренути од самих квалификација. Нажалост, на самом почетку уследио је и крај. Представник Русије, екипа Акваријуса је у Београд стигла са предношћу од седам поена (67:74). Хала Пионир је била препуна, а пулени тренера Моке Славнића у потпуности разочарали. Победа од 78:76 значила је крај европског такмичења, али и одлазак Славнића са клупе.

Критичну тачку своје дотадашње историје, КК Црвена звезда доживео је у сезони 1996./97. У конкуренцији 14.екипа у домаћем шампионату, Црвена звезда је заузела тек 12.позицију и за длаку избегла испадање из лиге. Те сезоне Звезда је учествовала и у Купу Радивоја Кораћа, где су постигнути скромни резултати. У 1.квалификационом колу савладан је бугарски Компакт (83:69, 87:66), да би у другој, групној фази квалификација, Звезда у конкуренцији шпанског Касереса, руског Спартака и пољског Кофорда заузела другу позицију и пласман у 1.званично коло Купа Кораћа. Непремостива препрека у тој рунди био је солунски ПАОК (99:102, 87:100).

Легенда клуба - Игор Ракочевић

Сезона 1997./98. значила је буђење клуба. Из пепела се дигла екипа до, у том моменту неслућених висина. Екипа коју су сачињавали Топић, Ракочевић, Поповић, Кузмановић, Станојевић, Болић, Топаловић, Мишковић, Бенчић, Перовић, Кнежевић, Ступар, Радмановић и Мацура, стигла је до шампионског пехара и финала Купа Радивоја Кораћа. Тим је био јединствен спој искусних играча који су дошли из БФЦ Беочина Миленка Топића, Жељка Топаловића и Владимира Кузмановића, из Беобанке су дошли Оливер Поповић и Војкан Бенчић, што је уз Јова Станојевића, Игора Ракочевића и Златка Болића представљао заиста најбољи тим у тадашњој СР Југославији. Интересантно је напоменути да је Звезда током сезоне променила чак четири тренера, то су били Ранко Жеравица, Том Лудвиг, Владислав Лучић и Михајло Павићевић. У регуларном делу првенства, Звезда је освојила трећу позицију иза Партизана и Будућности. Први противник у плеј-офу КК Ловћен са Цетиња није представљао озбиљнијег противника (79:77, 89:62). У полуфиналу црвено-бели су се састали са Подгоричанима. Најбољи црногорски клуб је био апсолутни фаворит, али су две победе 70:61 и 86:84, промовисале Звезду у првог финалисту плеј-офа. У другом полуфиналном дуелу догодило се још једно изненађење, где је петопласирани ФМП елиминисао Партизан, па се очекивало, неочекивано финале. Први финални дуел добила је Звезда резултатом 63:56. У Железнику ФМП је поравнао на 1:1 у серији резултатом 68:65 и тај пораз је био кобан по тренера Лучића. Под изговором да је потребно раздрмати екипу, руководство је сменило Лалета и на клупу довело Михајла Павићевића. Наредна два дуела, Црвена звезда је решила у своју корист и резултатима 67:63 и 77:76 стигла до 15. шампионског пехара, и то је за сада последња Звездина титула. У националном купу, те сезоне није направљен запаженији резултат. Након крагујевачке Заставе (98:60, 86:73) и новосадске Војводине (92:89), у четвртфиналу је боља била Будућност (80:82).

Те сезоне велики успех је остварен на међународној сцени у Купу Радивоја Кораћа. У првој квалификационој фази, кипарски Панатинаикос је био само загревање (90:54, 89:77). У другој Фази квалификација, Црвена звезда је у конкуренцији грчког Перистерија, израелске Херцлије и аустријског Монтана заузела прву позицију претрпевши само један пораз и то од Грка у Београду. У званичном делу такмичења на путу до финала падали су италијанска Фонтана (91:73, 72:81) и турски клубови Дарушафака (67:62, 81:77) и Комбасан (81:66, 63:67), да би у полуфиналу Француски Шоле био згромљен у Београду 81:49, тако да пораз на гостовању од 96:74 није спречио учешће у великом финалу. У финалном двомечу Звезду је чекао италијански Маш из Вероне. Први сусрет у Верони Звездини играчи су фантастичном игром решили у своју корист резултатом 74:68, али у реваншу у Београду пред препуним трибинама хале Пионир, и још неколико хиљада људи на београдском Тргу Републике страх од успеха преовладао и доживљен је пораз од 64:73, чиме је укупним резултатом 141:138 за екипу Маша трофеј отишао у Верону. Треба напоменути да је Звезда имала и шут за три поена за пехар намењен победнику Купа Кораћа, али лопта није хтела кроз обруч.

Захваљујући титули из претходне сезоне Звезда је за сезону 1998./99., стекла право наступа у најелитнијем клупском такмичењу. Управо је та сезона донела и први двобој са једним од клубова из некадашње Југославије, и то са највећим ривалом загребачком Цибоном. Због уласка навијача на паркет током прошлосезонског финала Купа Кораћа Звезда је управо дуелу са Цибоном играла без присуства публике. Највише из тог разлога претрпљен је пораз резултатом 66:69. Ипак, црвено-бели су се реванширали Цибосима и у паклу загребачке хале славили резултатом 80:77. У осталим мечевима прве фази Евролиге, црвено-бели су постигли следеће резултате: Панатинаикос 74:76 и 71:77, Ефес Пилсен 71:72 и 60:73, ТДК Манреса 88:60 и 59:74 и са Макабијем из Тел Авива 67:70 И 59:78. У другој фази такмичења Звезда је наступала појачана великим асом Владе Дивцом, а постигнути су следећи резултати Жалгирис 77:69 и 65:91, Ортез 75:85 и 61:70 и Фенербахче 88:66 и 61:78. На крају, сезону Евролиге црвено-бели су завршили са скором од четири победе и 12.пораза. Остаје за памћење да је Звезда победила каснијег освајача Евролиге те сезоне екипу Жалгириса. Када је реч о домаћем шампионату, плеј-оф није одржан због НАТО бомбардовања СР Југославије, тако да је лидер након регуларног дела, екипа Будућности из Подгорице проглашена шампионом. Дрес Црвене звезде у тој сезони носили су: Топић, Станојевић, Ракочевић, Болић, Јестратијевић, Поповић, Пековић, Павићевић, Видачић, Радмановић, Дивац, Тица, Алексић, Цветковић и Нинковић. На клупи су били Џаковић, Антонић и Павићевић.

Последњу сезону 20.века, обележио је нови наступ у Евролиги. У првој фази овог такмичења Звезде се састала са екипама ПАОК-а 65:64 и 53:82, ЦСКА из Москве 65:80 и 62:86, Бенетоном 60:70 и 63:88, Барселоном 86:91 и 67:90 и Шолеом 56:64 и 59:69. У другој Фази противници су били Панатинаикос 61:76 и 58:67, Реал Мадрид 71:96 и 78:98 и Љубљанска Олимпија 83:77 И 47:59. Сезона у Евролиги је окончана са свега две победе и 14.пораза. У домаћем шампионату плеј-оф је окончан у полуфиналној серији са Партизаном поразом од 2:3 у серији, док је домет у националном купу било четвртфинале, где је ФМП Железник славио са убедљивих 79:56.

2000-те[уреди]

Милан Гуровић један од најпознатијих играча Звезде
Делије - Звездини навијачи

Прелаз у нови миленијум, донео је нове потешкоће у функционисању КК Црвена звезда. Наредних година дошло је до великих осцилација како у резултатима тако и у самој организацији клуба. У тиму су стасали млади талентовани играчи попут Милоша Вујанића, Милутина Алексића и Јована Копривице. Тренер је у једној сезони био и Мута Николић, али клуб није успео да задржи пре свега Радмановића како би био конкурентан. Убрзо након тога клуб напушта и Вујанић одласком у тим највећег ривала. Политика отимања играча од Црвене звезде настављена је и наредних година отимањем Ђуре Остојића одмах након припрема, као и Луке Богдановића који је имао важећи уговор са Црвеном Звездом.[8] Ипак доласком словеначког тренера Змага Сагадина, дошло је до великих новина у Звездином тиму. Звезда је појачана са два искусна страна играча, Американцем Скунијем Пеном[9] и Нигеријцем Обином Екезијем, заблистала али није успела да се домогне ниједног трофеја. Искусни стратег је пронашао и пар играча у нижим лигама који ће касније имати запажене каријере: Чедомир Витковац, Вук Радивојевић, Горан Јеретин и Лука Богдановић. Посебно се мора истаћи и повратак Игора Ракочевића у европску кошарку и то управо у тим Црвене звезде када је показао пуну зрелост. Захваљујући њему и повређеном Јеретину тим се 2004. године домогао још једног домаћег купа, након 28.година. Остаће забележено да је тим Црвене звезде последњих пар секунди продужетка одиграо са 4 играча у четвртфиналу против Партизана, у полуфиналу је опет након продужетака савладана Војводина, а у финалу за 56 секунди успео да стигне 9 поена предности Рефлекса, и у продужетку их добије предвођен повређеним Јеретином, без капитена и далеко најбољег играча Игора Ракочевића.

Затим се управа одлучила за проверене снаге под вођством искусног тренера Шакоте. Већ прве сезоне оформио је јак састав предвођен Миланом Гуровићем. Окосницу тог тима чинили су још и Лери О'Бенон, Перо Антић, Мирослав Раичевић, али остаје и запажено појављивање младог играча Тадије Драгићевића. Ипак поред запажених успеха у УЛЕБ купу као и освајање Купа Радивоја Кораћа 2006., недостајале су титуле како у Јадранској тако и у домаћој кошаркашкој лиги. Највећи узрок су биле и бројне повреде играча који су у финишу сезоне дошли до одличне форме.

Следи сезона велике кризе иако је клуб забележио запажене резултате предвођена Тадијом Драгићевићем и Омаром Куком. Клуб је озбиљно финансијски уздрман. На крају сезоне остало је само четри сениорска играча. Доласком Вучићевића на место председника клуба чинило се да ће клуб успети да се извуче из кризе. Доведени су млади и персепктивни играчи, а као највеће појачање именован је тренер Светислав Пешић. Иако је сезона завршена без титула у клубу је изникао једно од највећих изненађења Немања Бјелица, као и доказани таленат Марко Кешељ. Они ће касније заслужити и позив селектора репрезентације Србије.

Ипак, Вучићевић је у међусезони отишао из клуба, који је и даље био у кризи. У јануару је именована нова управа на челу са Владиславом Лучићем да спречи гашење клуба. Током сезоне екипа губи носиоце игре, али се исказује невероватан таленат Немање Бјелице кога желе сви европски тимови. Ношени његовом игром и тренером Александром Трифуновићем Звезда успева да задржи статус у Јадранској лиги. Ипак посртање се наставља оставком Лучића и читаве управе. Криза је кулминирала када је управни одбор клуба поднео оставке, а постојала је и могућност одласка клуба у стечајни поступак. [10] На крају је привредни суд одлучио да КК Црвена звезда као спортска организација не иде у стечај. [11]

2010-те[уреди]

У сезону 2010/11 клуб је ушао са младим играчима као што су Немања Недовић и Александар Цветковић, али и са пар искуснијих играча који су могли да попуне ростер упрокос лошој финансијској ситуацији. Пре свега капитеном Борисом Бакићем, Вујадином Суботићем и појачањима из Крке Урошом Николићем и Партизана Страхињом Милошевићем и Дарком Балабаном. УЈадранској лиги је остварен најлошији пласман уз скор од свега 8.победа и 18.пораза, наступали су и амерички кошаркаши Џамар Јанг, Рикардо Марш и Ентони Мајлс, који су дали велики допринос опстанку и избегавању задњег места на табели које је аутоматски значило дисквалификацију за следећу сезону. Ипак због финансијске ситуације са њима није склопљен договор о продужењу уговора. Због тога се по завршетку Јадранске лиге тим расуо у моменту када је створена одлична хемија и у тако ослабљеном саставу. Тако десеткован тим дошао је у полуфинале купа где је доживљен пораз од ФМП-а. У првенству Србије у којем нису играли већ поменути амерички кошаркаши и Страхиња Милошевић, изборено је тек 5.место и клуб се није пласирао за плеј-оф.

Интеграција са ФМП-ом из Железника

Делије - Звездини навијачи

После вишегодишњих покушаја за интеграцијом са ФМП-ом из Железника, коначно је дошло до споразума 12. августа 2011. године. ФМП је преузео Звездино име и грб, као и неколицину играча, док се Црвена звезда током 5 година не консолидује. Према споразуму сви евентуални трофеји које освоји Црвена звезда Београд ће се додавати старој Црвеној звезди, која ће након предвиђених 5 година наставити где Црвена звезда Београд стане. Већ у првој сезони управа је учила крупне кораке ка консолидацији клуба. Урађен је детаљан план реорганизације клуба са планом враћања дугова у периоду од пет година, према унапред припремљеном плану реорганизације[12]. Тиме је омогућено да се у наредним сезонама уђе са знатно мањим теретом, али са обавезом редовног испуњавања обавеза из плана реорганизације. Тим добија и генералног спонзора, па налик другим клубовима додаје у имену и име спонзора Дива (произвођач воде). За председника новог клуба изабран је Небојша Човић.[13][14] Агилни председник одмах је преузео крупне кораке на консолидацији клуба. Највеће појачање је стигло прво, а то је трофејни тренер Светислав Пешић.[15] Окосницу тима чинили су играчи из погана ФМП-а, као и четворица кошаркаша Звезде. Тим је појачан Американцем Адамом Морисоном, а од полусезоне њега је заменио Омар Томас. Ипак чини се да остатак екипе није дорастао задатку играња за велики клуб. Ипак Пешић успева да се домогне домаћих финала. И поред неспоразума са Недовићем, успева да га дисциплином у одбрани уздигне до репрезентативног нивоа.

На крају сезоне дошло је до крупних промена. Пешић није могао да настави посао започет у Звезди због обавеза са репрезентацијом Немачке. На место главног тренера је постављен Миливоје Лазић, Пешићев помоћни тренер. У тим се вратио Игор Ракочевић, чија жеља је била да у свом клубу заврши каријеру. Искуство је попуњено са Борисом Савовићем, Марком Симоновићем, Рашком Катићем као и Американцима Брауном, Алмондом и Нелсоном. Док није запостављен и млађи кадар довођењем перспективног Луке Митровића и Радослава Пековића. Због траљавог почетка сезоне убрзо је смењен тренер Лазић Владом Вукоичићем, а уместо Алмонда у тим је дошао Мајкл Скот. Звезда је кренула у дугу серију победа и успела је да прође у други круг Еврокупа као и да се пробије на сам врх Јадранске лиге. У врхунцу своје форме освојили су Куп Радивоја Кораћа. Након тога уследио је пад форме, посебно са почетком Српске лиге. Тада су многи носиоци игре већ били истрошени напорном сезоном нарочито сам Ракочевић. Ипак и са тим падом успели су да се на фајнал фору Јадранске лиге домогну финала и самим тим обезбеде учешће у Евролиги следеће сезоне.

Успеси[уреди]

Такмичење Број Година
Национално првенство - 15 Звездица за 10 освојених титула
Првенство СФР Југославије Првак 12 1946, 1947, 1948, 1949, 1950, 1951, 1952, 1953, 1954, 1955, 1968/69, 1971/72.
Други 7 1959, 1969/70, 1972/73, 1983/84, 1984/85, 1986/87, 1989/90.
Првенство СРЈ / Првенство СЦГ Првак 3 1992/93, 1993/94, 1997/98.
Други 3 1991/92, 1998/99, 2005/06.
Првенство Србије Првак 0 /
Други 4 2006/07, 2008/09, 2011/12, 2012/13.
Национални куп - 7
Куп СФР Југославије Победник 3 1970/71, 1972/73, 1974/75.
Финалиста 2 1973/74, 1989/90.
Куп СР Југославије Победник 0 /
Финалиста 1 1993/94.
Куп Радивоја Кораћа (СЦГ/Србија) Победник 4 2003/04, 2005/06, 2012/13, 2013/14.
Финалиста 2 2008/09, 2011/12.
Национални суперкуп - 1
Суперкуп СР Југославије Победник 1 1993.
Финалиста 0 /
Континентална такмичења
Куп победника купова Победник 1 1973/74.
Финалиста 2 1971/72, 1974/75.
Полуфинале 0 /
Куп Радивоја Кораћа (ФИБА) Победник 0 /
Финалиста 2 1983/84, 1997/98.
Полуфинале 4 1980/81, 1981/82, 1984/85, 1987/88.
УЛЕБ Еврокуп Победник 0 /
Финалиста 0 /
Полуфинале 1 2013/14.
Регионална такмичења
Јадранска лига Победник 0 /
Финалиста 1 2012/13.

Играчи[уреди]

Тренутни састав[уреди]

КК Црвена звезда - тренутни састав
п  р  у
Играчи Тренери
Позиција # Држава Име Висина Година Место
PG 4 Србија Никола Ребић 1,87 m (6 ft 2 in) &0000000000000019.00000019
PF 9 Србија Лука Митровић 2,04 m (6 ft 8 in) &0000000000000021.00000021
G 10 Србија Бранко Лазић 1,95 m (6 ft 5 in) &0000000000000025.00000025
G 11 Словенија Јака Блажич 1,96 m (6 ft 5 in) &0000000000000023.00000023
F 12 Србија Марко Симоновић 2,02 m (6 ft 8 in) &0000000000000027.00000027
C 13 Србија Бобан Марјановић 2,21 m (7 ft 3 in) &0000000000000025.00000025
PF 14 Србија Иван Раденовић 2,09 m (6 ft 10 in) &0000000000000029.00000029
C 15 Србија Рашко Катић 2,08 m (6 ft 10 in) &0000000000000033.00000033
PF 17 Србија Марко Тејић 2,09 m (6 ft 10 in) &0000000000000018.00000018
G 20 Сједињене Америчке Државе Демаркус Нелсон 1,93 m (6 ft 4 in) &0000000000000029.00000029
PG 22 Сједињене Америчке Државе Чарлс Џенкинс 1,91 m (6 ft 3 in) &0000000000000025.00000025
G 31 Украјина Олександр Липовиј 2,01 m (6 ft 7 in) &0000000000000022.00000022
G 33 Србија Војислав Стојановић 1,96 m (6 ft 5 in) &0000000000000017.00000017
PF 34 Србија Тадија Драгићевић 2,06 m (6 ft 9 in) &0000000000000028.00000028
Тренер
Асистент(и)



Објашњење
  • Injured Повређен

Састав
Актуелизовано: 3. март 2014.


Звездине звезде[уреди]

Током година дрес КК Црвена звезда су носили многи прослављени кошаркаши. Сваки клуб СД Црвена звезда бира играче и даје им титулу Звездине звезде. КК Црвена звезда је до сада изабрала 8 играча који су понели ову титулу:

Остали познати бивши играчи[уреди]

1950е - 1980е

1990е - 2000е

Странци

Играчи који су одиграли највише утакмица[уреди]

Трећи на листи, у више наврата бранио црвено-беле боје, Вук Радивојевић

Од 04. јануара 2014.

KK Zvezda logo.svg
KK Zvezda logo.svg
Највише одиграних утакмица
(Име и број утакмица)
Слободан Николић 421
Предраг Богосављев 417
Вук Радивојевић 354
Драгиша Вучинић 349
Драган Капичић 336
Слободан Јанковић 326
Игор Ракочевић 323
Небојша Илић 301
Зоран Славнић 301
Стеван Караџић 296
Александар Трифуновић 290


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ СД Црвена звезда Београд / SD Crvena Zvezda Beograd
  2. ^ Монографија 50 година СД Црвена звезда, стр. 107
  3. ^ „Dobitnik nagrade za životno delo - Nebojša Popović“. Ukts.rs Приступљено 7. 10. 2013.. 
  4. ^ Александар Милетић. „Андрићу нуђено да буде председник Звезде“. Politika.rs Приступљено 13. 9. 2011.. 
  5. ^ „O Klubu“. Kkcrvenazvezda.rs Приступљено 7. 10. 2013.. 
  6. ^ Мојацрвеназвезда / Историја КК Црвена звезда 3.део
  7. ^ KK Црвена звезда / Обележавање 40 година од великог трофеја
  8. ^ „Лука Богдановић у Партизану!“. б92. 8. 7. 2004. Приступљено 10. 4. 2014.. 
  9. ^ „Представљен Скуни Пен“. Вести. 17. 8. 2002. Приступљено 01. 4. 2014.. 
  10. ^ „UO Crvene zvezde podneo ostavku“. B92.net. 29. 6. 2010. Приступљено 13. 9. 2011.. 
  11. ^ „KK Zvezda ne ide u stečaj!“. Mondo.rs. 10. 6. 2010. Приступљено 13. 9. 2011.. 
  12. ^ Vesti, Приступљено 8. 4. 2013.
  13. ^ „Crvena zvezda Beograd: Čović predsednik | Mondo“. Mondo.rs. 10. 6. 2010. Приступљено 13. 9. 2011.. 
  14. ^ „РТС :: Човић председник Звезде“ (на Шаблон:Ci icon). Rts.rs Приступљено 13. 9. 2011.. 
  15. ^ „Vesti“. Kkcrvenazvezda.rs Приступљено 13. 9. 2011.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :