КК Партизан

Из Википедије, слободне енциклопедије
КК Партизан mts
Grb partizan.JPG
Надимак Црно-бели
Лига Кошаркашка лига Србије
Јадранска лига
Евролига
Основан 4. октобар 1945.
Дворана Хала Пионир
(капацитет: 8.150)

Београдска арена
(капацитет: 23.000)

Локација Београд, Србија
Боје клуба          
Председник Србија Предраг Даниловић
Тренер Душко Вујошевић
Титуле 1 Куп европских шампиона
3 Купа Радивоја Кораћа
21 Националних шампионата
13 Националних купова
6 Јадранских лига
9 дуплих круна
1 трипла круна
Веб-сајт kkpartizan.rs
Дресови
Kit body black thin stripes.png
Као домаћин jersey
Kit shorts kappaaway.png
Team colours
Као домаћин
Kit body thinstripesonblack.png
Као гост jersey
Kit shorts kappahome.png
Team colours
Као гост

Кошаркашки клуб Партизан је српски професионални кошаркашки клуб из Београда. Двадесет један пута је освајао национално првенство, тринаест пута национални куп, шест пута Јадранску лигу, а такође је освојио и Куп европских шампиона 1992, иако је те сезоне, због рата у Југославији, одиграо само једну утакмицу пред својим навијачима. Партизан је освојио и три Купа Радивоја Кораћа 1978, 1979. и 1989. године. КК Партизан је први кошаркашки клуб из Србије који је у септембру 2009. године одиграо званичну утакмицу са НБА тимовима.

Историја[уреди]

Оснивање и прве године (1945—1971)[уреди]

Настао је као кошаркашка секција Спортског друштва Централног дома Југословенске народне армије. Спортско друштво ЦДЈА Партизан основано је 4. октобра 1945. Кошаркашка секција ЦДЈА Партизан настала је од кошаркашке репрезентације Југословенске армије, која је 1945. године освојила првенство државе на турниру са репрезентацијама југословенских република. Под именом Партизан кошаркаши данашњег КК Партизан наступају од првог клупског шампионата Југославије, одржаног 1946. године. КК Партизан је 1953. године званично престао да буде клуб Југословенске народне армије и цело спортско друштво је добило назив Југословенско спортско друштво Партизан.

Иако веома јаког играчког састава, са доста кошаркаша који су наступали за репрезентацију Југославије, на прву титулу сениорског шампиона Југославије Партизан је чекао до 1976. године. У првих 30 година постојања клуба, за Партизан су играли асови као што су: Мирко Марјановић, Божа Мунћан, Радомир Шапер, Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Чеда Стојичевић, Борислав Станковић, Борислав Ћурчић, Бранко Радовић, Радован Радовић, Милош Бојовић, Драгутин Чермак, Слободан Јелић и многи други. У овом периоду Партизан је пет пута био други у првенству Југославије, у два наврата имао је и исти број бодова као првопласирани тим, али није успео да стигне до титуле националног првака.

Почетак успеха[уреди]

Успон КК Партизан је започео почетком 70-их година, када су клуб почели да воде бивши кошаркаши и када је стручни рад као селектор и као тренер у своје руке преузео Ранко Жеравица. Жеравица је извршио селекцију младих играча на челу са Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем. Пошто је као тренер државне репрезентације (до 1965. као помоћник Александра Николића, а затим као први тренер), више од десет година пратио развој светске кошарке, укључујући и америчку професионалну, Ранко Жеравица је у раду са младом екипом Партизана покушао да споји најбоље особине америчке и совјетске концепције кошаркашке игре.

Крајем 70-их година, када је Жеравица као тренер одлазио у иностранство, његови ранији сарадници, Борислав Ћорковић и Душан Ивковић, преузимали су екипу и настављали Жеравициним путем.

Овај период у историји клуба обележен је са неколико трофеја. Први је био титула шампиона Југославије у сезони 1975/1976, а затим су следила и два освојена Купа Радивоја Кораћа (у финалу 1978. у Бањалуци је побеђена Босна са 117:110, док је 1979. у Београду Партизан био бољи од италијанског АМГ Себастиани Аригонија 108:98), један Куп Југославије (1979) и још једна титула државног првака (1981). Осим тренеру Жеравици, Ћорковићу и Ивковићу, који су екипу водили до великих успеха, изузетне заслуге за стварање великана европске кошарке припадају играчима – пре свих Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, али и Фарчићу, Тодорићу, Керкезу, Марићу, Петровићу, Пешићу, Беравсу, Савовићу и многим другима.

Нови „дрим тим“ (1985-1991)[уреди]

После затишја због смене генерација, крајем 80-их година, под вођством новог директора клуба Драгана Кићановића, који је у рад укључивао и младе стручњаке, попут Душана Вујошевића (тренери су средином 80-их били и Зоран Славнић, Борислав Џаковић, Владислав Лучић), поново је створен јак кошаркашки тим.

Генерација Александра Ђорђевића, Владе Дивца, Жарка Паспаља, Иве Накића, Мирослава Пецарског, која је, уз подршку старијих Жељка Обрадовића, Миленка Савовића и Горана Грбовића, предвођена младим тренером Душаном Вујошевићем, Партизан поново повела у сам врх југословенске и европске кошарке.

Та генерација је 1987. године освојила титулу првака Југославије, а 1988. после победа у Купу шампиона над најјачим европским клубовима (Барселона, Макаби, Арис, Филипс Милано) обезбедила учешће на Фајнал фору у белгијском граду Гану. После пораза у полуфиналу од Макабија из Тел Авива (82:87), Партизан је победом над Арисом (105:93) освојио треће место у Европи.

Следеће, 1989. Партизан је, појачан Предрагом Даниловићем, по трећи пут освојио Куп Радивоја Кораћа, тријумфом над Вивом Визмаром из Кантуа. После пораза у првој утакмици у Италији (76:89), у београдском реваншу Партизан је славио са 101:82. Исте сезоне Партизан је освојио Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком (87:74).

Владе Дивац и Жарко Паспаљ крајем 1989, заједно са Драженом Петровићем, постали су први играчи са простора Југославије који су отишли у NBA лигу.

Шампиони Европе (1991—1992)[уреди]

После одласка генерације Дивца, Паспаља, Грбовића, Савовића и осталих носилаца игре у претходном периоду, Партизан је пред сезону 1991/1992. створио нови млади тим, чије су нове звезде били Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић. Управа је за тренера изабрала дотадашњег капитена екипе и репрезентативца, Жељка Обрадовића, док је на место стручног саветника дошао је некадашњи тренер и играч Партизана Александар Николић. Такође, Партизан је променио и дворану у којој је играо своје домаће утакмице, прешавши из Хале спортова у Пионир.

Због рата у Хрватској, Партизан је те сезоне као домаћин морао да игра у иностранству. Управа клуба се определила да буду „домаћини“ у мадридском предграђу Фуенлабради. Такмичење у Евролиги по групама, Партизан је завршио на четвртом месту уз девет победа и пет пораза, што је значило да ће Партизан у одлучујућим утакмицама за пласман на Фајнал фор, играти са болоњским Кнором). Кнор је у то време имао снажан тим предвођен бившим југословенским репрезентативцем Јуријем Здовцом, али је Партизан у три утакмице био бољи и, по други пут у историји клуба, изборио пласман на Фајнал фор који се априла 1992. одржавао у Истанбулу.

На фајнал-фору у истанбулској дворани „Абди Ипекчи“ Партизан је победио, у том тренутку два најјача европска састава. У полуфиналу је победио милански Филипс и у финалу Хувентуд из Бадалоне, тројком коју је постигао Александар Ђорђевић у последњим тренуцима финалне утакмице за коначни резултат (71:70). Најблиставија сезона у историји Партизана употпуњена је тријумфом у домаћем шампионату и купу. До наслова шампиона Европе је стигла екипа чији је просек година био 21,7 и која је од 17 утакмица у Евролиги до фајнал фора само једну одиграла у Београду (реванш четвртфинала против Кнора).

Време санкција (1992—1995)[уреди]

После освојеног Купа европских шампиона, најбољи бековски пар Европе Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић су прешли у Филипс, односно Кнор. Титулу првака Европе, Партизан је изгубио без прилике да га брани. Због санкција које су искључиле југословенски спорт из свих европских и светских такмичења, Партизан није добио право да као европски првак учествује у Европској лиги.

У сезони 1993/94 освојен је Куп СР Југославије под вођством новог тренера Жељка Лукајића. Тим који је следеће сезоне водио Борислав Џаковић освојио је оба домаћа трофеја. Најбољи играчи Партизана из тог времена су били: Никола Лончар, Мирослав Берић, Харис Бркић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Александар Чубрило. Након што је 1995. југословенским клубовима поново омогућено да се такмиче у европским куповима, млади играчи Партизана, без искуства у Европи, нису прве сезоне остварили значајнији резултат у Европи, али су, под вођством искусног стручњака Ранка Жеравице, освојили титулу првака СР Југославије (1995/96) и обезбедили повратак у најјаче клупско европско такмичење – Европску лигу.

Нови почетак (1996—2006)[уреди]

У сезони 1996/97 Партизан је предвођен новим тренером Мирославом Николићем, поново заузео место међу најјачим клубовима Европе. Појачан Дејаном Томашевићем, Дејаном Котуровићем, Драганом Луковским, Партизан се у осмину финала Евролиге, где је после велике борбе, са 2-1 у серији, елиминисан од каснијег првака Европе, Олимпијакоса. У домаћем првенству, Партизан је по трећи пут узастопно освојио титулу југословенског првака,

У сезони 1997/1998, две године од повратка у европска такмичења, тим Партизана је по трећи пут у историји клуба изборио учешће на Фајнал фору. После серије пораза у такмичењу по групама у Евролиги и оставке Мирослава Николића, кога је на месту тренера заменио Милован Богојевић, Партизан је у осмини финала елиминисао званичног првака Европе Олимпијакос, да би у четвртфиналу био бољи и од првака Русије ЦСКА. На фајнал фору у Барселони, тим из кога су годину дана раније отишли Берић и Котуровић, појачан новим бековским тандемом Мирослав РадошевићВладимир Ђокић, заузео је четврто место, након пораза од Киндера и Бенетона. У домаћем првенству Партизан је изгубио титулу државног првака, након што га је у плеј-офу избацио КК Железник.

Следеће сезоне клуб је напустио Предраг Дробњак, а на место тренера дошао је Владислав Лучић. У Купу Рајмонда Сапорте екипа је стигла до четвртфинала где је поражена од Бенетона, али је неуспешно завршено домаће првенство, које је због НАТО бомбардовања прекинуто пре плеј офа (Партизан је заузео треће место). Ипак, освојен је Куп СР Југославије, а финална утакмица у којој је Партизан победио КК ФМП Железник, одиграна је уз звуке сирена за ваздушну опасност.

По завршетку сезоне екипу су напустили најбољи играчи, Дејан Томашевић, Харис Бркић и Драган Луковски. Формиран је нови млади тим, а на место првог тренера пред сезону 1999/2000. дошао је млади стручњак Ненад Трајковић. Иако пред почетак сезоне Партизану нису даване реалне шансе да освоји неки од трофеја, екипа је предвођена Радошевићем, Чубрилом, Чанком, Вардом, Ђокићем, Марковићем и Петровићем освојила Куп СР Југославије и стигла до финала плеј офа, у ком је поражена од подгоричке Будућности.

Сезону 2000/2001 је обележио повратак великих асова, Владе Дивца, Предрага Даниловића и Жарка Паспаља, овај пут, на места председника и потпредседника клуба.

Партизан је сезону 2000/01 почео појачан повратницима Берићем, Булатовићем, Глинтићем, као и немачким репрезентативцем и сином Милована Богојевића Владимиром Богојевићем, а тиму се касније прикључио и Бранко Милисављевић. Тренер Ненад Трајковић је смењен после неколико утакмица, а на његово место дошао је Дарко Русо, бивши помоћник Жељка Обрадовића у репрезентацији СР Југославије.

У децембру 2000. убијен је Харис Бркић, који се неколико недеља пре тога вратио у Партизан. Сезону 2000/01 је обележио капитен Мирослав Берић, који је био најбољи стрелац Супролиге и ЈУБА лиге и пробио се на четврто место вечите клупске листе стрелаца. Ипак, Партизан је сезону завршио без трофеја. У Супролиги је елиминисан у осмини финала од француског Асвела, док је у плеј-офу и Купу СР Југославије поражен у финалу од Будућности.

Повратак Душка Вујошевића у Партизан поклапа се са почетком доминације Партизана у првенству СР Југославије. Носиоци игре били су новопридошлице Владо Шћепановић, Милош Вујанић, Јово Станојевић и Ђуро Остојић, а велики допринос освајању трофеја дали су и капитен Веселин Петровић, Ненад Чанак, Вуле Авдаловић, Ненад Крстић, Предраг Матерић, Александар Глинтић, Стеван Нађфеји и Александар Гајић.

Летња пауза донела је велике промене у играчком саставу Партизана. Најбољи центар домаће лиге те сезоне Јово Станојевић је наставио каријеру у немачкој Алби, Владо Шћепановић прешао је у Фортитудо из Болоње, а отишао је и капитен Веселин Петровић. У Партизан је након почетка сезоне 2002/2003 стигао амерички кошаркаш Фредерик Хаус, који је својом пожртвованом игром у одбрани постао љубимац навијача Партизана. Партизан је те сезоне одбранио титулу савладавши КК ФМП Железник у финалу плеј-офа са 3:0.

Душко Вујошевић је натрофејнији тренер Партизана.

Првенство Србије и Црне Горе се због учествовања ФМП Железника, Црвене звезде, Будућности и Ловћена у Јадранској лиги играло у две фазе: клубови који нису учествовали у Јадранској лиги су играли регуларно првенство, а 4 првопласиране екипе су ишле у Суперлигу у којој су играли са екипама које су играле Јадранску лигу. Партизан је био најбољи у првој фази испред Хемофарма и Војводине. У финалу плеј-офа Партизан савладао вршачки Хемофарм са 3:1, након коша повратника Владе Шћепановића у задњој секунди утакмице. Ипак, Партизан није освојио дуплу круну пошто је претходно поражен од КК Црвене звезде у четвртфиналу Купа Радивоја Кораћа у Новом Саду. Партизан су на крају сезоне напустили Ненад Крстић (Њу Џерзи Нетси) и Фредерик Хаус (Лијетувос Ритас).

Пред почетак сезоне 2004/2005. Владе Дивац и Предраг Даниловић су поднели оставке незадовољни стањем кошарке у Србији.[1] Партизан су у међувремену појачали најкориснији играч претходног првенства Дејан Милојевић из Будућности, Лука Богдановић из Црвене звезде, Предраг Шупут из Војводине, Американац Блејк Степ и Милан Гуровић из Хувентуда (који је због болести провео у клубу само три месеца). Клуб је те сезоне први пут учествовао у Јадранској лиги. Партизан је четврти пут заредом освојио национално првенство, опет победом над Хемофармом 3:1 у финалу плеј-офа.

Клуб је на крају те сезоне напустили Вуле Авдаловић и Блејк Степ, а доведени су Никола Лончар и Американац Џералд Браун. Браун је клуб напустио 31. децембра 2005, уместо њега је доведен други Американац Вонтиго Камингс, док је Никола Лончар добио отказ. Партизан је те сезоне освојио пету узастопну титулу победом у финалу над Црвеном звездом од 3:0. На крају те сезоне Дејан Милојевић је напустио клуб и прешао у шпанску Памесу.

Успеси у Европи, доминација у Србији и региону[уреди]

Пред сезону 2006/2007. у тим се вратили Душан Кецман и Предраг Дробњак, док је Миленко Тепић дошао из новосадске Војводине. Такође се, у клуб, на место председника вратио Предраг Даниловић. После 9 година, Партизан је успео да прође прву фазу Евролиге. У домаћем купу Партизан је у финалу изгубио од ФМП из Железника на завршном турниру у Крагујевцу. Партизан је освојио Јадранску лигу победом у финалу над ФМП Железником 2:0 и првенство Србије победом над Црвеном звездом 3:1. Партизан су на крају сезоне напустили Вонтиго Камингс, Коста Перовић, Лука Богдановић и Предраг Дробњак.

Партизан и КК Игокеа из Александровца су 17. августа 2007. озваничили сарадњу два клуба. Од тада се Партизан такмичи под именом Партизан Игокеа, док се Игокеа такмичи под именом Игокеа Партизан. У летњем прелазном року клуб су појачали Чедомир Витковац, Славко Вранеш и кошаркаш из Белизеа Милтон Паласио, а ове сезоне велику пажњу на себе су скренули млади кошаркаши Миленко Тепић, Новица Величковић и Никола Пековић, који је прву фазу Евролиге завршио као други играч по корисности. Млади тим Партизана је успео да понови прошлосезонски европски успех, остваривши 6 победа и 8 пораза. Партизан је у обе утакмице у првој фази намучио шампиона Панатинаикос, а истиче се победа над немачким Бамбергом резултатом 85:37 у Пиониру. Партизан је успео да освоји национални Куп, после шест сезона, победом над Хемофармом у финалу, резултатом 73:64. 19. марта 2008. Партизан је избацио актуелног Европског шампиона Панатинаикос из Атине и пласирао се у четврфинале Евролиге у групи у којој су били још и Монтепаски Сијена и Ефес Пилсен, постигавши тиме највећи успех клуба од 1998. Партизан је освојио седму уазстопну титулу првака Србије, савладавши у финалу вршачки Хемофарм. Клуб су на крају те сезоне напустили Паласио, који је прешао у руски Химки, док су Пековић и Кецман прешли у Панатинаикос.

Тим Партизана у сезони 2008/09

У клуб су у прелазном року дошли Габонац Стефан Лазме, Александар Рашић, Вукашин Алексић, Жарко Ракочевић и Јан Весели. Упркос знатно подмлађеном тиму и очекивањима јавности, Партизан је успео да понови прошлосезонски успех и пласира се у четвртфинале Евролиге. У том такмичењу постављен је нови рекорд Евролиге по броју гледалаца на једној утакмици - 22567 гледалаца у Београдској арени. У домаћим такмичењима Партизан је одбранио Куп Радивоја Кораћа, завршио лигашки део Јадранске лиге на првом месту, потом је и освојио, а сезону је завршио победом у мајсторици над најљућим спортским ривалом, Црвеном звездом, и тако дошао до осме узастопне титуле.

Партизанови навијачи на утакици против Ефес Пилсена 2009

Сезона 2009/10. је једна од најуспешнијих у историји клуба упркос чињеници да су тим напустили носиоци игре из прошле сезоне (Трипковић, Тепић, Величковић и Лазме). Кошаркаши Партизана су за успехе у Европи, награђени позивом Евролиге да представљају Европску кошарку на америчком континенту. Партизан је одиграо историјске мечеве са Денвером и Финиксом, и тако постао први клуб са ових простора који је имао прилику да одмери снаге са НБА тимовима. У Европи изабраници Душка Вујошевића су у четвртфиналу после велике борбе победили израелски Макаби, и пласирали се на фајнал фор Евролиге у Паризу. У полуфиналу Партизан је после продужетака поражен од Олимпијакоса. И у борби за треће место црно-бели су поражени после продужетака од ЦСКА. У домаћим такмичењима, клуб је у Нишу одбранио Куп Радивоја Кораћа. Партизан је тријумфовао и у Јадранској лиги победивши Цибону у Загребу. Црно-бели су славили тројком са пола терена Душана Кецмана у последњим секундама меча и четврти пут заредом тријумфовали у ргионалном такмичењу. И на крају једна од најуспешнијих сезона у историји клуба завршена је освајањем, по седамнаести пут, Првенства Србије. Најзаслужнији за успехе су били два сјајна Американца Лестер „Бо“ Мекејлеб и Лоренс Робертс, затим аустралијски репрезентативац српског порекла Алекс Марић, који су уз Душана Кецмана и Јана Веселог блистали на домаћој и европској сцени.

Моменат са финала против Цибоне 2010.

Сезону 2010/11. клуб је почео без дугогодишњег тренера Душка Вујошевића. Уместо најуспешнијег тренера у историји Партизана, на место тренера је дошао дотадашњи Вујошевићев помоћник Владе Јовановић. у нову сезону Партизан је кренуо појачан углавном страним играчима. У Партизан су дошли Аустралијанац Нејтан Џавај и американци Џејмс Гист и Оливер Лафајет. Незадовољни партијама Лафајета, управа Партизана је уместо њега у децембру довела Кертиса Џерелса. Од српских играча у клуб су дошли Драган Милосављевић и Рашко Катић. Клуб су напустили Американци Лестер „Бо“ Мекејлеб и Лоренс Робертс, затим аустралијански репрезентативац српског порекла Алекс Марић, српски репрезнтативац Александар Рашић као и црногорски репрезентативац Славко Вранеш. У Европи изабраници Владе Јовановића су успели да прођу у другу фазу, али су ту завршили такмичење. У Јадранској лиги Партизан је по пети пут за редом освојио ово такмичење. На завршном турниру у Љубљани Партизан је у полуфиналу савладао подгоричку Будућност са 62:58, а затим у финалу домаћу Олимпију са 77:74. У домаћим такмичењима, клуб је у Железнику одбранио Куп Радивоја Кораћа. У финалу су савладали домаћи ФМП са 77:73. За најбољег играча је проглашен Џејмс Гист. Сезону су поново завршили освајањем Првенства Србије. У финалу су били бољи од Хемофарм са 3:0 у победама.

Следеће године Партизан је напустио чех Јан Весели који је отишао у НБА. Клуб су напустили и странци Нејтан Џавај, Џејмс Гист и Кертис Џерелс. У Партизан се вратио Никола Пековић, који је искористио одлагање сезоне у НБА лиги због штрајка играча. Поред њега дошли су американац Ејси Ло, Мирослав Радуљица, Марко Чакаревић, Милан Мачван и Данило Анђушић. Током сезоне клуб су напустили Никола Пековић и Ејси Ло, али су зато у Хумску стигли Давис Бертанс и Доминик Џејмс. Већ на финалном турниру Купа Радивоја Кораћа у Нишу дошли су до 13. трофеја у најмасовнијем такмичењу победивши у финалу Црвену звезду са 64:51. Најбољи играч финалне утакмице био је бек црно-белих Данило Анђушић. Партизан је поново сезону завршио освајањем Првенства Србије. У финалу су црно-бели били бољи од Црвене звезде са 3:1 у победама.

Подмлађивање екипе[уреди]

На почетку сезоне 2012/13 на место тренера Партизана вратио се Душко Вујошевић.[2] Дугогодишњи капитен, Петар Божић завршио је каријеру и постао један од помоћних тренера. Клуб су напустили Душан Кецман и Милан Мачван. За капитена је изабран Владимир Лучић, а његов заменик је постао Драган Милосављевић. Клуб се одлучио да драстично подмлади састав, па је тако најстарији играч био Марко Чакаревић са 24 године. Резултати у Европи нису били најбољи и нису се пласирали у друфу фазу. У финалу Купа радивоја Кораћа у Крагујевцу, поражени су од Црвене звезде након два дана играња. Првобитни термин одигравања финалне утакмице био је 10. фебруар 2013. у 21:00. Утакмица је тада и започета, али је прекинута у 26. минуту при нерешеном резултату (43:43) због нереда на трибинама и утрчавања навијача на терен. Како није било услова за наставак меча те вечери, преосталих 14 минута одиграно је наредног дана (11.2.2013. од 19:00) без присуства публике, а Звезда је славила са 78:69.[3] У Јадранској лиги, наком мешовитих резултата у регуларном делу када је завршио на 4. месту, Партизан је заблистао на завршном турниру у Лакташима и освојио шесту титулу првака регионалне лиге. У полуфиналу су победили домаћина Игокеу са 63:57, а у финалу су победили Црвену звезду 71:63.[4] У Кошаркашкој лиги Србије Партизан је поново одбранио титулу, што је укупно 20 титула првака државе, а 12 узастопна.[5] Сезону су обележили млади играчи Давис Бертанс, Богдан Богдановић, Лео Вестерман и Жофре Ловерњ.

Сезона 2013/14 је била једна од најтежих у историји клуба. Током летње паузе Партизану је био блокиран рачун што је онемогућило нормално функционисање клуба. Шампионски тим су напустили капитен Владимир Лучић, Немања Гордић, Марко Чакаревић и Бранислав Ђекић а појачања се тек почела да пристижу укидањем блокаде која је трајала скоро три месеца. Стигли су млади и перспективни играчи Борис Дало, Ђоко Шалић и Немања Безбрадица а као велико појачање стигао је амерички крилни играч са дугогодишњим европским искуством Таренс Кинси. Од почетка сезоне Партизан је био лишен услуга повређеног Дависа Бертанса а у првом делу сезоне догодиле су се повреде двојице чланова прве петорке због којих су морали да заврше сезону. Прво се у октобру повредио први плејмејкер Лео Вестерман а почетком децембра и нови капитен Драган Милосављевић. Половином сезоне из Литваније се у Хумску вратио Миленко Тепић, али је лош здравствени билтен утицао на то да је Партизан морао да се одрекне борбе за трофеј у националном купу где је у четвртфиналу бољи био ФМП. И поред свих потешкоћа црно–бели су се пласирали у ТОП 16 фазу Евролиге где су између осталих победили фаворизовани ЦСКА као и каснијег шампиона Европе Макаби. У међувремену након скоро девет месеци опоравио се од повреде Давис Бертанс а екипи се прикључио и дугогодишњи НБА ас Александар Павловић. На крају регулраног дела Јадранске лиге, Због теже повреде напустио је Партизан један од најбољих играча Таренс Кинси. На финални турнир Јадранске лиге који се одржавао у београдској Арени Партизан је стартовао са трећег места али је ипак био фаворит у полуфиналу против Цедевите због домаћег терена. Тројком у последњој секунди коју је погодио Нолан Смит загребчани су ушли у финале а Партизан је остао не само без борбе за одбрану шампионског прстена већ и без учешћа у Евролиги наредне сезоне. Биће то први пута након четрнаест година да црно–бели не играју најјаче европско клупско такмичење (рачунајући учешће у Супролиги у сезони 2000/01 када је почео сукоб на релацији ФИБА–УЛЕБ). Екипа се ипак брзо подигла након тог шока и до краја сезоне успела да освоји још једну титулу првака Србије. У финалу плеј–офа Партизан је савладао вечитог ривала Црвену звезду са 3:1 у победама иако је изгубио прву утакмицу након одлуке судија да због туче завршних 8 минута играју тројица играча Партизана наспрам петорице Звездиних. Уз то по меч суспензије добили су Партизанови првотимци Александар Павловић и Никола Милутинов и Звездин Демаркус Нелсон. Уследиле су три победе црно–белих од којих су две остварене пред Звездиним навијачима а једна у којој је Партизан био домаћин пред празним трибинама због казне. Финалну серију обележио је Богдан Богдановић који је просечно убацивао 30, 7 кошева по утакмици и тиме постао тек трећи играч коме је то пошло за руком од увођења плеј–офа 1982. године. Пре њега то су урадиле кошаркашке легенде Дражен Далипагић (1982) и Дражен Петровић (1986). године. Уз њега велики допринос освајању тринаесте узастопне, а укупно 21. титуле у клупској историји дали су први капитен–странац Жофре Ловерњ, одлични Ђорђе Гагић и најискуснији првотимци Александар Павловић и Миленко Тепић. Треба напоменути да је центар Дејан Мусли због болести пропустио последње три утакмице финалне серије.

Успеси[уреди]

Такмичење Број Година
Национално првенство - 21 (рекорд) Звездица за 10 освојених титула Звездица за 10 освојених титула
Првенство СФР Југославије
Првак 5 1975/76, 1978/79, 1980/81, 1986/87, 1991/92.
Други 10 1949, 1950, 1951, 1963, 1966, 1977/78, 1981/82, 1987/88, 1988/89, 1990/91.
Првенство СРЈ / Првенство СЦГ
Првак 8 1994/95, 1995/96, 1996/97, 2001/02, 2002/03, 2003/04, 2004/05, 2005/06.
Други 4 1992/93, 1993/94, 1999/00, 2000/01.
Првенство Србије
Првак 8 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2013/14.
Други 0 /
Национални куп - 13 (рекорд) Звездица за 10 освојених купова
Куп СФР Југославије
Победник 2 1978/79, 1988/89.
Финалиста 2 1962, 1972/73.
Куп СР Југославије
Победник 6 1991/92, 1993/94, 1994/95, 1998/99, 1999/00, 2001/02.
Финалиста 4 1992/93, 1995/96, 1996/97, 2000/01.
Куп Радивоја Кораћа (СЦГ/Србија)
Победник 5 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12.
Финалиста 3 2004/05, 2006/07, 2012/13.
Национални суперкуп - 0
Суперкуп СФР Југославије
Победник 0 /
Финалиста 1 1989.
Континентална такмичења
Куп европских шампиона/
Евролига
Победник 1 1991/92.
Финалиста 0 /
Треће место 2 1981/82, 1987/88.
Четврто место 2 1997/98, 2009/10.
Куп Радивоја Кораћа (ФИБА)
Победник 3 1977/78, 1978/79, 1988/89.
Финалиста 1 1973/74.
Полуфинале 1 1974/75.
Регионална такмичења
Јадранска лига
Победник 6 2006/07, 2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2012/13.
Други 2 2004/05, 2005/06.

Тренутни састав[уреди]

 п  р  у КК Партизан - тренутни састав
Играчи Тренери
Позиција # Држава Име Висина Година Место
G 4 Србија Миленко Тепић 2,02 m (6 ft 8 in) &0000000000000027.00000027 Нови Сад
G 5 Србија Петар Аранитовић 1,92 m (6 ft 4 in) &0000000000000019.00000019 Београд
PG 10 Француска Борис Дало 1,94 m (6 ft 4 in) &0000000000000020.00000020 Нант
C 11 Србија Никола Милутинов 2,12 m (6 ft 11 in) &0000000000000019.00000019 Нови Сад
SG 12 Србија Драган Милосављевић (INJ) 1,98 m (6 ft 6 in) &0000000000000025.00000025 Крушевац
C 14 Србија Ђорђе Гагић 2,10 m (6 ft 11 in) &0000000000000023.00000023 Бенковац
C 18 Србија Ђоко Шалић 2,10 m (6 ft 11 in) &0000000000000018.00000018 Соколац
F 19 Србија Михајло Андрић 2,01 m (6 ft 7 in) &0000000000000020.00000020 Крагујевац
G 22 Србија Андреја Милутиновић 1,98 m (6 ft 6 in) &0000000000000024.00000024 Крагујевац
PF 33 Србија Немања Безбрадица 2,06 m (6 ft 9 in) &0000000000000021.00000021 Книн
Тренер

Србија Душко Вујошевић

Асистент(и)

Србија Велимир Гашић
Србија Петар Божић
Србија Златко Тешић



Објашњење
  • Injured Повређен

Састав
Актуелизовано: 12. август 2014.


Графикон позиција[уреди]

Поз. Стартер Клупа 1 Клупа 2 Повређени
Ц Никола Милутинов Ђоко Шалић
КЦ Ђорђе Гагић Немања Безбрадица
К Александар Павловић Михајло Андрић
Б Андреја Милутиновић Петар Аранитовић Драган Милосављевић
П Миленко Тепић Борис Дало

Познати бивши играчи[уреди]

Домаћи:

Страни:

Познати бивши тренери[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Са других Викимедијиних пројеката :