Водоник-сулфид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Водоник-сулфид
Hydrogen-sulfide-2D-dimensions.svg
Hydrogen-sulfide-3D-vdW.png
IUPAC име
Други називи Сулфид водоника; водоник-сулфидна киселина
Идентификација
CAS регистарски број 7783-06-4
MeSH Hydrogen+sulfide
RTECS MX1225000
Својства
Молекулска формула H2S
Моларна маса 34.082 g/mol
Агрегатно стање гас
Густина 1.363 g/L, гас.
Тачка топљења

-82.30 °C (190.85 K)

Тачка кључања

-60.28 °C (212.87 K)

Растворљивост у води 0.25 g/100 mL (40 °C)
pKa 6.89
19±2
Структура
Облик молекула (орбитале и хибридизација) Искривљен
Диполни момент 0.97 D
Опасност
Опасност у току рада Отрован и запаљив гас
NFPA 704
NFPA 704.svg
4
4
0
 
Р-ознаке R12, R26, R50
С-ознаке (S1/2), S9, S16
S36, S38, S45, S61
Тачка паљења -82.4 °C
Сродна једињења
Сродна водонична једињења вода; H2Se; H2Te



Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање (25 °C, 100 kPa) материјала

Infobox references

Водоник-сулфид је једињење водоника и сумпора, опште формуле H2S. То је отрован гас, који може да буде смртоносан чак и ако је присутан у малим количинама у ваздуху. Мирис му је препознатљив - мирише на покварена јаја. Као антидот се препоручује разблажени раствор хлора.[1]

Историјат[уреди]

Средњовековни алхемичари су о водоник-сулфиду писали као о „сумпорној пари“. Течност из које су је добијали, а вероватно је била смеша која је садржавала и овај гас, им је била занимљива јер је давала разне боје са растворима разних метала. Карл Вилхелм Шеле је 1777. године први систематски испитао водоник-сулфид. Фарадеј је 1823. године кондензовао ово једињење.[1]

Налажење[уреди]

Налази се у неким минералним водама и у вулканским гасовима. Многе бање су познате по тзв. сумпорним водама. Водоник-сулфид настаје и у току труљења органског материјала (угинулих живих бића и њихових делова).[1]

Добијање[уреди]

Водоник-сулфид се у пракси добија дејством неких разблажених киселина на сулфид гвожђа[1]:

FeS + H2SO4 → FeSO4 + H2S

FeS + 2HCl → FeCl2 + H2S

Мање заступљени начини су превођењем струје водоника кроз кључали сумпор или преко неких загрејаних сулфида[1]:

H2 + S → H2S

Sb2S3 + 3H2 → 2Sb + 3H2S

За сушење гаса се обично употребљава калцијум-хлорид, иако делимично долази до разлагања[1]:

CaCl2 + H2S → CaS + 2HCl

CaCl2 + H2S → Ca(HS)2 + 2HCl

Особине[уреди]

Водоник-сулфид је на собној температури безбојан гас непријатног мириса. Кондензује се у безбојну течност на 10°С под притиском. На нормалном притиску, течност кључа на -61,8°, а мрзне се на -82,9°С. Водоник-сулфид је мало тежи од ваздуха и прилично је растворљив у води и тада има слабо киселу реакцију. Гори на ваздуху плавичастим пламеном и даје сумпор-диоксид и воду или само сумпор и воду (на овај начин може да се таложи, односно добија сумпор)[1]:

H2S + 3О2 → 2H2О + 2SO2

2H2S + O2 → 2H2О + 2S

Водоник-сулфид лако дисосује када се преводи кроз врућу порцеланску цев. Дисоцијација почиње на 400°С, а потпуна је на око 1700°С.[1]

Понаша се као редукционо средство, јер редукује халогене у одговарајуће киселине[1]:

H2S + Br2 → 2H2Br + S

Ова реакција се користи за добијање неких киселина. Такође, водоник-сулфид реагује са сумпор-диоксидом, али уз присуство влаге[1]:

SO2 + 2H2S → 2H2O + 3S

У неким реакцијама се понаша као киселина, на пример са загрејаним металима или са алкалијама, као што је калијум-хидроксид. У овом другом случају, дешава се реакција неутрализације.[1]

H2S + 2КОН → К2S + 2Н2О

Сумпорни депозит на стени, проузрокован вулканским гасовима

Водоник-сулфид се често користи у аналитичкој хемији због тога што када реагује са различитим солима, ствара сулфиде који се због различитих особина могу лако издвојити (по групама) из смесе која се анализира. На овај начин се доказују различити метали који граде те соли. Сам водоник-сулфид се доказује дејством на растворе соли олова. Када се овим гасом делује на олово(II) ацетат, уочава се мрки талог олово-сулфида.[2]

(CH3COO)2Pb + H2S ⇌ PbS↓ + 2CH3COOH

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  2. ^ Рајковић М. Б. и сарадници, 1993. Аналитичка хемија. Савремена администрација. Београд.

Спољашње везе[уреди]