Бјелопавлићи

Из Википедије, слободне енциклопедије

Бјелопавлићи је једно од седам брдских племена на територији Црна Гора. У историјским изворима, у Дубровнику, први пут се спомињу 1411. године.[1] Потичу од Бијелог Павла чији потомци данас славе Свету Петку.

Бијели Павле, који је био оснивач племена, имао је два сина:

  • Шћепана, који је имао 2 сина, који чине породице
    • Вражегрмци
    • Мартинићима
  • Митра, који је имао 5 синова, који чине породице
    • Петрушиновићи
    • Павковићи
    • Матијашевићи
    • Томашевићи
    • Калезићи

Гроб Бијелог Павла налази се у „Градац Јовановића“

Познати Бјелопавлићи[уреди]

Племенска област[уреди]

Бјелопавлићи се налазе на странама и у долини Зете. На западу се граниче са Пјешивцима, на истоку са Ровцима и Пиперима, на севру са Жупом Никшићком, а на југу са племеном Загарач. Племе се делило на четири највећа огранка (од Острога до Подгорице): Вражегрмци(по месту Вражји грм), Павковићи, Петрушиновићи, Мартинићи. Према статистици Среског Начелства у Даниловграду 1920. године, у Бјелопавлићима има 2665 домова и око 14000 душа. Према броју становника оно је једно од највећих племена на простори Црне Горе. Територија племена Бјелопавлића се простирала у правцу исток-запад 25 километара, а у правцу севера ка југу на појединим местима такође до 25 километара.[2]

Племенска организација-Вође и скупштине[уреди]

Племе се делило на огранке, а огранци на братства. Северно од Даниловграда налази се место Вучица, где су се одржавале племенске скупштине. Оне су се оджавале неколико пута у току године, зависно од потребе. На њима се расправљало о унутрашњим питањима племена, међусобним односима братственика. Такође, доношене су и одлуке о отпору Турцима. Племе је предводио војвода, а свако братство је предводио по један кнез. У миру војвода и кнезови су судили и решавали разне спорове међу братственицима, а у рату су били главне војне старешине. Сваки од њих је на том простору где се одржавала скупштина имао своју камену плочу-столицу. Скупштину су сачињавали сви племеници који су могли да носе пушку. За решавање мањих ствари сваки огранак је имао своје зборно место: Петрушиновићи су се окупљали око цркве светих Врача у Слатини, Вражегрмци на Врелима, а Павковићи на месту званом Поротиште.[2]

Види још[уреди]

Напомене и референце[уреди]

  1. ^ Медо Пуцић, Споменици српски од године 1395. до 1423., Београд 1858.
  2. ^ а б Петар Шобајић,Бјелопавлићи, Београд 1923.


Литература[уреди]

  • Петар Шобајић, Бјелопавлићи, Београд 1923.
  • Медо Пуцић, Споменици српски од године 1395. до 1423., Београд 1858.

Спољашње везе[уреди]