Паштровићи

Из Википедије, слободне енциклопедије

Паштровићи су српско племе у црногорском приморју.[1][2][3][4][5] У старијим изворима назива се "општином“ тј. "опћином“ која се по традицији делила на дванаест братстава.

Први пут се спомињу 1355. када је цар Стефан Душан послао свог властелина Николицу Паштровића на посланство у Дубровник. По овој знаменитој породици племе је и понело име. Паштровска општина спомиње се већ 1377.

Племенска/општинска територија им се простирала од Куфина до Бабина вира што чини неких 17,5 километара. На овом подручју налази се шест манастира Српске православне цркве, и то: Дуљево, Прасквица, Режевићи, Градиште, Војнићи и Рустово. Притиснути од стране Турака и Млечана, главари племена су 1423. потписали споразум са Млетачком републиком по којем су постајали њени поданици и обавезали се да ће ратовати у њену корист од Скадра до Котора а заузврат ће им Млечани оставити њихову аутономију и пређашња права, узимати их у своју заштиту те им омогућити слободну трговину по целој републици. У оквиру Млетачке републике остали су до њеног пада 1797, а затим су постали део Илирских провинција па Хабзбуршког царства.

Првобитно „мјесто од правде“ где су се главе породица окупљале да суде и да се договарају налазило се на жалу Дробни пијесак. Доцније је то постало острво Свети Стефан. „Збор“ (зван и по италијанском „банкада“) састајао се о Видовдану и бирао четири нове судије ("суђе") и 12 „властела“, од сваког племена по један, који су је водили, судили и извршавали њене одлуке у наредних годину дана.

Познати Паштровићи[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Црна Гора и Црногорци, Вук Стеф. Караџић, 1837, „Пројекат Растко“
  2. ^ „Бока Которска“, Вук Караџић, Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона, у Бечу у штампарији јерменскога манастира, 1849, „Пројекат Растко“
  3. ^ Бока и Бокељи, Симо Матавуљ, 1893, „Пројекат Растко“
  4. ^ Прота Саво Накићеновић, Бока – антропогеографска студија, Етнографски завод, Београд, 1913.
  5. ^ Др Јован Ердељановић, Етничко сродство Бокеља и Црногораца, Глас СКА, XCVI, Сарајево, 1920.