Македонско питање

Из Википедије, слободне енциклопедије

Изгледа да је овај чланак контрадикторан самом себи. Погледајте расправу на страни за разговор.
Македонија
Савремена географска регија Македоније није званично дефинисана од стране било које међународне организације или државе. У неким контекстима, простире се преко пет независних држава: Републике Македоније, Србије, Грчке, Бугарске и Албаније.

Македонско питање је термин настао крајем 19. века, током борби за македонске области Отоманског царства између суседних новооснованих хришћанских држава (Бугарске, Србије и Грчке).

Македонско питање се огледа у територијалним претензијама суседних држава на Македонију[тражи се извор], у претензијама Републике Македоније на суседних држава и питању о постојању (тј. непостојању) македонског народа, а самим тим и језика. Срби, Бугари и Грци, свако из својих разлога, заступају тезу о непостојању македонског народа и језика.

Садржај

[уреди] Суштина проблема

Народ који данас насељава простор Републике Македоније је словенског порекла, али је његова етничка припадност и дан данас предмет спорења. Сами становници се већином називају и сматрају Македонцима, а свој језик македонским језиком. Народи који данас насељавају просторе Пиринској и Егејској Македоније већином не сматрају себе Македонцима у етничком смислу.

[уреди] Историјска подлога

Почевши од Берлинског конгреса 1878. године, на коме је Србија добила независност а Бугарска аутономију, на подручју данашње Републике Македоније почиње интензивна пропаганда обе државе међу тамошњим становништвом. Обе пропаганде су имале за циљ идентификацију локалног становништва са Србима односно Бугарима. Један од видова пропаганде биле су и стипендије којима су будући интелектуалци и будући виђени људи постајали индиректни заговорници једне од страна. У сукоб се умешала и Грчка која је преко цариградске патриаршије (на чијем је челу био Грк) покушала да изврши хеленизацију.

Сукоб се заоштравао и крајем XIX, а поготово у првој деценији XX века прерастао је у отворени сукоб Комита (Срба и српских присталица) и бугарских присталица који се несмањеном жестином водио по селима и планинама широм данашње Републике Македоније. Посебан фактор чинила је турска власт која је почетком XX века настојала да свим силама истреби православно становништво у својим земљама и Арнаути (Албанци) који су широм Косова, Метохије, Рашке па тако и данашње Републике Македоније убијали и пљачкали становништво само зато што је било православно на шта је турска власт гледала благонаклоно.

[уреди] Бугарска страна

Бугарско виђење етничког састава Македоније 1914. године

Бугари своју тезу базирају на неким историјским чињеницама (бугарска национална свест македонских препородитеља из XIX века, учешће македонских Бугара у бугарском препорода и у бугарском друштвено-политичком животу и др.) као и на сличностима бугарског и македонског језика. Оба језика имају аналитичку структуру, дакле немају падеже и користе предлошке конструкције и постпозитивне чланове. Ипак и јужноморавски српски дијалекти нагињу аналитизму, а сличну структуру имају и грчки, албански и румунски, који заједно са македонским и бугарским формирају балканску језичну групу (Balkan Sprachbund).

Македонци у Пиринској Македонији као и у другим крајевима Бугарске имају бугарску националну свест, изузев око њих 5.000 према последњем попису (за разлику од пописа непосредно након другог светског рата и десет година после тога када у условима комунистичког режима око 70% становништва у Пиринској Македонији се је изјаснило као македонско по народности).

[уреди] Српска страна

Срби своју тезу граде на чињеницама да је део становништва крајем XIX и почетком XX века под притиском Бугара и Турака престао да слави Славе (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из -ић у -ски (Ивановић је постало Ивановски). По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за време Другог светског рата, комунистички функционер Лазар Колишевски, председник Централног Комитета Комунистичке партије Македоније, је 1947. године спалио све црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео са прекрштавањем српског и грко-цинцарског становништва са "-ић" у "-ски".

Српско виђење етничког састава Македоније 1914. године

Спиридон Гопчевић у свом делу "Стара Србија и Македонија", у уводном делу доноси следеће:

Познато је да су "Шопови", који су без сумње наши земљаци, у пркос својим протестима спојени 1878. год. са Кнежевином Бугарском, а то због тога што се српска Влада никад пре није старала за шопску земљу и што се никад није противила дрскости Бугара, који су жигосали Шопове именом "Бугари". У осталом, онда је падало у рачун руској политици, да Кнежевину Бугарску колико могуће више прошири. Данас ствари стоје друкчије. Неблагодарни Бугари избацише своје ослободиоце и понизише их толико, да се Русија не може више за њих заузети, ако није рада, да погази своје достојанство. А остане ли Бугарска усамљена , онда је сва прилика, да ће Србија победоносно изаћи из неминовне и одлучне борбе са Бугарском, е да ће том приликом опет придобити пределе до Видина и Искра, који су ионако њена својина. Овакав рат решио би у исто време и македонско питање. На свом путовању уверио сам се о непобитном факту, да у крајевима између Арбаније и Родопских планина са једне, а од српске међе па до Солуна с друге стране, живе наши земљаци. Дужност је дакле сваког Србина да поради на њиховом ослобођењу. За сад су стара Србија и Македонија под турском влашћу и Турска је доста снажна, да одржи ове покрајине.Нема дакле наде, да се што год може постићи силом, као што нема ни изгледа, да би какав народни устанак у оним крајевима могао имати успеха. Ваља нам дакле стрпљиво чекати, док друге силе не смире Турску, те да се ми узмогнемо дочепати свог дела из наследства "болесног човека".

Гопчевић даље наставља:

Али нам ваља имати на уму, да нисмо ми једини, који полажемо право на баштину "болесног човека". Бугари су то много пре учинили, и то са више дреке, дрскости и вештине, него ми. Пошло им је за руком, те су уверили недотупавне путнике о "бугараштини" старо-Србијанаца, толико, да су ови, довели у заблуду целу Европу. Изредно се, дакле, радујем, што је моје дело довело до убеђења научњаке, да су ти тако звани Бугари у ствари прави Срби.Мило ми је, што сам својим проналасцима могао стати на поприште за права нашега народа. Али ја сам још више пронашао, но праву народност Македонаца! Пошло ми је за руком, те сам по аутентичним изворима, открио бугарску пропаганду и њена подла средства. Читалац мога дела увидеће, колико су Бугари напреднији од нас, како они радосно троше новац, да побугаре наше земљаке, те како неуморно раде, да, не бирајући средства, свој цељ постигну. Ако са њиховим упоредимо наш досадашњи рад у правцу одбране својих права на оне крајеве, онда се заиста можемо заруменити од стида, јер ништа, ама баш ништа, нисмо учинили! А будемо ли трагали за разлогом овако стидне појаве, онда ћемо наћи, да он лежи у невероватној равнодушности нашега народа и његових вођа наспрам македонског питања, чију сам важност мало час доказао. А будемо ли тражили разлог овакве равнодушности - шта ћемо наћи? - Још жалоснију појаву, да нам партијска мржња и унутрашњи раздор, не дозвољавају, да се бавимо питањима спољне политике.

Одмах по свршетку Другог светског рата, велика већина македонских Срба, око 120.000 љуид, било је приморано да емигрира из Македоније у Србију, односно готово 10% цјелокупног македонског становништва[1]. То је довело до, након формалног признања одвојене македонске народности од српске, остатка врло мале српске мањине.

[уреди] Комите

Србија је организовала (на територији данашње републике Македоније) и убацивала (из тадашње краљевине Србије) комитске чете са циљем заштите свог становништва од насилништва Бугара,Турака и Арнаута (Албанаца).

Бугарски револуционар Васил Левски написао је у Букурешту 1862. Синтагму (Устав) бугарских горских чета (комита). Титоизам потискује термин четник и намеће термин комита, комитски.

Други разлог због којег су српски комити 1906. године променили назив у четници по налогу мајора Воје Танкосића је чињеница да су и Срби и Бугари имали исте еполете, по узору на руске, и да су Срби Старе Србије везивали термин комити за Бугаре и њихове зулуме над тамошњим Србима.

[уреди] Сукоб СПЦ и МПЦ

Сукоб између СПЦ и МПЦ настао је због самопроглашења аутокефалности МПЦ коју није потврдила ниједна релевантна инстанца у православној цркви (Васељенска патријаршија или СПЦ) нити је признаје иједна друга православна црква на свету. Проглашење аутокефалности је изведено под утицајем одређених владајућих структура у СФРЈ ондашњој Југославији

[уреди] Хронологија раскола између СПЦ и МПЦ

СПЦ је предложила МПЦ договор о враћању у канонско јединство по коме је МПЦ задржавала надлежности као и до сада и има посебан аутономни статус унутар СПЦ, што би у пракси значило да све остаје као и пре, али је МПЦ на папиру у оквиру СПЦ. МПЦ је ову понуду одбила, са изузетком владике Јована који је прихватио договор и вратио се у канонско јединство са СПЦ. Владика Јован је због тога, одлуком црквеног суда, рашчињен и избачен из МПЦ, а средином 2005 године је завршио у затвору због изазивања верске мржње (због упада у битољској цркви и због тога што је претио огненим оружјем комшиници која је се бунила због тога што је свој стан користио као верски објекат) а кривични процес због финанскијских малверзација (због тога што је проневерио око 300 000 евра док је био владика МПЦ и због употреба донације од 50 000 евра македонског бизнисмена Трифуна Костовског за куповину свог џипа уместо за обнову иконостаса) још траје (због поништаја ослобађајућих пресуда од стране другостепеног суда због погрешне примене материјалног права јер је првостепени судија Валентин Зафиров сматрао да због тога што су ствари које је себи куповао вратио цркви као и због његовог непојављивања у суду).

[уреди] Грчка страна

Грци негирају становништво Републике Македоније и њој самој употребу термина Македонија, Македонац и македонски језик јер је по њиховом гледишту Македонија назив њихове историјске државе (Александар Македонски) и нема никакве везе са Словенима који су се ту населили неколико векова касније. Овај сукоб и даље траје због чега је званични назив Републике Македоније БЈРМ (Бивша југословенска република Македонија), али се све чешће провлаче идеје које би могле окончати сукоб око назива који би задовољио обе стране (Северна Македонија или Словенска Македонија). Када се говори о називима Северна Македонија и Словенска Македонија, као компромисним решењима,треба указати на чињеницу да се ови предлози провлаче још од краја прошлог века. Области северно од Охрида, Битоља, Прилепа, Ђевђелије и Струмице, припадају јужном делу Старе Србије, као и да под северном Македонијом треба сматраи Благоевградски округ у Бугарској. Други предлог (Словенска Македонија) иде за изазивањем српско бугарског анимозитета, који данас постоји само на интелектуалној равни, али да територијални спор не постоји. Овај предлог би такође вероватно био неприхватљив за многобројну албанску мањину у земљи. Постоје претпоставке да ако би Влада Републике Македоније прихватила горепоменуте називе као компромисне, Цариградска Патријаршија би признала аутокефалност МПЦ, као у случају „Естонске Апостолске Цркве“ и „Аутокефалне Украјинске Православне цркве“.

[уреди] Напомене

  • Треба истаћи да је чувени српски научник и велики познавалац географије и народа балканског полуострва Јован Цвијић, сматрао да ни Срби ни Бугари нису у праву, већ да је становништво на територији данашње Републике Македоније засебна група унутар Јужних Словена.
  1. ^ http://www.nationsencyclopedia.com/Europe/Macedonia-HISTORY.html

[уреди] Види још

[уреди] Спољашње везе

[уреди] Македонске

[уреди] Бугарске

[уреди] Српске

[уреди] Грчке

п • р • у
Застава Републике Македоније Република Македонија 
Историја
Географија
Политика
Саобраћај
Култура
Становништво

- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5“
Направи књигу