Пређи на садржај

Роналдињо

С Википедије, слободне енциклопедије
Роналдињо
Роналдињо 2019.
Лични подаци
Пуно име Роналдо де Асис Мореира[1]
Надимак Роналдињо,
Роналдињо Гаучо
Датум рођења (1980-03-21)21. март 1980.[1]
Мјесто рођења Порто Алегре, Бразил
Држављанство Бразил, Шпанија
Висина 1,81 m[2]
Маса 80 kg
Позиција офанзивни везни / нападач
Јуниорска каријера
1987—1998 Гремио
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1998—2001 Гремио 52 (21)
2001—2003 Париз Сен Жермен 55 (17)
2003—2008 Барселона 145 (70)
2008—2011 Милан 76 (27)
2011—2012 Фламенго 31 (14)
2012—2014 Атлетико Минеиро 47 (17)
2014—2015 Керетаро 25 (8)
2015 Флуминенсе 7 (0)
Репрезентативна каријера
1996 Бразил до 17 6 (2)
1999 Бразил до 20 5 (3)
1999—2005 Бразил до 23 27 (18)
1999—2013 Бразил 97 (33)
Награде
Фудбал
Олимпијске игре
Бронзана медаља — треће место Пекинг 2008. Бразил
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Јапан/Ј. Кореја 2002. Бразил
Копа Америка
Златна медаља — прво место Парагвај 1999. Бразил
Куп конфедерација
Сребрна медаља — друго место Мексико 1999. Бразил
Златна медаља — прво место Њемачка 2005. Бразил

Роналдо де Асис Мореира (порт. Ronaldo de Assis Moreira; Порто Алегре, 21. март 1980), познатији као Роналдињо Гаучо или једноставно Роналдињо,[напомена 1] бивши је бразилски фудбалер[2] и амбасадор фудбалског клуба Барселона.[5] Углавном је играо на позицији офанзивног везног, али је такође могао да игра и на позицији нападача и крилног нападача. Играо је у Европи за Париз Сен Жермен, Барселону и Милан. Сматра се једним од најбољих фудбалера своје генерације и једним од најбољих фудбалера свих времена.[6][7] Двапут је освојио награду ФИФА фудбалер године и једном Златну лопту.

Професионалну каријеру почео је у Гремију 1998, а са 20 година, 2001. прешао је у Париз Сен Жермен. Године 2003. прешао је у Барселону. у својој другој сезони у клубу, освојио је своју прву награду за ФИФА фудбалера године, након што је Барселона освојила Ла лигу. Сезона 2005/06. сматра се једном од најбољих сезона у његовој каријери; освојио је са Барселоном Лигу шампиона 2006, прву за клуб након 14 година, као и титулу у Ла лиги, другу узастопну. Након што је постигао два гола у Ел Класику, постао је други фудбалер Барселоне који је добио велики аплауз и овације од стране навијача Реал Мадрида на стадиону Сантијаго Бернабеу, након Дијега Марадоне 1983. У истој сезони, проглашен је за ФИФА фудбалера године по други пут, а такође је добио и Златну лопту.

Након другог мјеста у Ла лиги у сезони 2006/07 и сезоне 2007/08, у којој је већину времена био повријеђен, прешао је у Милан, гдје је у својој првој сезони играо заједно са још два добитника Златне лопте — Андријем Шевченком и Дејвидом Бекамом.[8] Освојио је Серију А у сезони 2010/11, у којој је постигао један гол на 14 утакмица. Након три године, 2011. се вратио у Бразил, гдје је потписао уговор са Фламенгом. Годину касније прешао је у Атлетико Минеиро, са којим је освојио Копа Либертадорес 2013, након чега је прешао у мексички Кератаро. Године 2015. прешао је у Флуминенсе, гдје је и завршио каријеру. Током каријере, добио је више других индивидуалних награда. Изабран је у УЕФА и ФИФА тим године по три пута, проглашен је за најбољег фудбалера у Европи 2006. и за најбољег фудбалера у Јужној Америци 2013, када је такође изабран у клуб ФИФА 100 најбољих живих фудбалера свих времена.

За репрезентацију Бразила одиграо је 97 утакмица и постигао је 33 гола; наступао је на два Свјетска првенства. Био је члан репрезентације Бразила која је освојила титулу на Свјетском првенству 2002 у Јапану и Јужној Кореји, гдје је чинио нападачки трио заједно са Роналдом и Ривалдом. Постигао је два гола и двије асистенције и изабран је у идеални тим првенства. Као капитен репрезентације, предводио је Бразил до друге титуле на Купу конфедерација 2005, а проглашен је за играча утакмице у финалу.[9] На турниру је постигао три гола, чиме је дошао до укупно девет на Купу конфедерација, изједначивши се тако на врху листе стријелаца са Мексиканцем Куаутемоком Бланком.

Дјетињство и приватни живот

[уреди | уреди извор]
Порто Алегре, мјесто Роналдињовог рођења.

Роналдо де Асис Мореира је рођен у Порто Алегреу, главном граду савезне државе Рио Гранде до Сул. Његова мајка, Мигуелина, је бивша продавачица, по струци медицинска сестра.[10] Његов отац, Жоао де Асис Мореира, био је радник бродоградилишта и фудбалер у локалном клубу Еспорте клуб Крузеиро (не помијешати са већим и познатијим клубом — Крузеиро клуб Еспорте).[11]

Након што је његов старији брат, Роберто, потписао за Гремио, породица се преселила у други крај Порто Алегреа, што је био поклон Гремија како би убиједили Роберта да остане у клубу. Ипак, Ровертова каријера је кратко трајала, морао је да је прекине због повреде. Када је Роналдињо имао осам година, његов отац је ударио главу и удавио се у базену.[12] Данас, Роберто је Роналдињов менаџер, док је њихова сестра Дејзи, Роналдињов координатор за односе са медијима.[13][14]

Роналдова фудбалска вјештина почела је да се развија са осам година, а у клубу је добио надимак Роналдињо, што значи мали Роналдо, јер је обично био најмлађи и најмањи играч у утакмицама младих тимова.[13] Почео је да се интересује за футсал и фудбал на плажи, што је касније довело до интересовања за организованији фудбал.[15] Већина његових потеза потиче од футсала, нарочито контрола лопте.[16] Први пут се нашао у пажњи медија са 13 година, након што је постигао сва 23 гола у побједи свог тима од 23:0 против локалног клуба.[17] Роналдињо је означен као звијезда у успону на Свјетском првенству за играче до 17 година 1997 у Египту, на којем је постигао два гола, оба из једанаестерца.[18][19]

Док је био мали, његови идоли били су освајачи Свјетског првенства, Ривелино (1970), Дијего Армандо Марадона (1986) и Ромарио (1994), као двојица његових будућих саиграча у репрезентацији — Роналдо и Ривалдо, са којима је формирао нападачки трио и освојио Свјетско првенство 2002.[20] Постао је отац по први пут 25. фебруара 2005. године, са бразилском плесачицом Јанаином Мендес; сину је дао име Жоао, по свом оцу.[21] Године 2007. добио је шпанско држављанство.[22] У марту 2018. постао је члан Републиканске партије Бразила, која је повезана са црквом Царства Божијег, која је евангелистичка хришћанска деноминација.[23] На изборима 2018, подржао је кандидатуру Жаира Болсонара за предсједника.[24]

У марту 2020, ухапшен је у Парагвају, заједно са братом Робертом, због тога што су у државу ушли са лажним пасошима.[25] Пасоши су им одузети у мају 2019. године, након што је Роналдињо осуђен да плати два милиона долара јер је без дозволе изградио платформу за пецање и сидриште за чамце на ријеци Гвалба у Порто Алегреу.[26]

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Почетак каријере

[уреди | уреди извор]

Роналдињо је каријеру почео у омладинском тиму Гремија, под тренером Челсом Ротом. Деби у међународним утакмицама је имао 1998. на Копа либертадоресу. Арсенал је 2001. изразио интерес за потписивање уговора са Роналдињом, али је уговор пропао јер Роналдињо није имао довољно међународних утакмица за добијање радне дозволе, након чега је потписао петогодишњи уговор са Париз Сен Жерменом.

Током сезоне 2001/2002, менаџер ПСЖ-а Луис Фернандез тврдио је да је Роналдињо био више фокусиран на париски ноћни живот него на фудбал, и жалио се да се Роналдињови одмори у Бразилу никада не завршавају у заказано вријеме. Мање од двије године од потписивања уговора са ПСЖ-ом, 2003, Роналдињо је саопштио да жели да напусти клуб, који није успио да се квалификује за европска такмичења.

Барселона

[уреди | уреди извор]

Дана 19. јула 2003, прешао је у Барселону, за 27 милиона евра. Председник Барселоне Жоан Лапорта је првобитно обећао да доведе Дејвида Бекама у клуб, али је услиједио Бекамов трансфер у Реал Мадрид. Барселона се потом укључила у борбу за Роналдиња против Манчестер јунајтед и побиједила.

Роналдињо је дебитовао за Барселону у пријатељској утакмици против Милана, на стадиону РФК у Вашингтону, САД, када је дао један гол за побједу од 2:0. Након проблема са повредом током прве половине сезоне, вратио се у клуб и помогао освајању другог мјеста.

Прву титулу освојио је у сезони 2004/2005, када је са Барселоном освојио Шпанску Примеру, и проглашен је за ФИФА фудбалера године 20. децембра 2004. Барселона је 8. марта 2005. елиминисана из Лиге шампиона од Челсија у осмини финала, када је Роналдињо дао оба гола у поразу Барселоне од 4:2.

До краја сезоне 2004/05, Роналдињо је почео гомилати појединачне награде. Освојио је титулу ФИФА фудбалер године у септембру 2005, Европски фудбалер године и поново је проглашен за најбољег играча на свијету са 956 бодова, са троструко више бодова у односу на другопласираног — Енглеза Френка Лампарда (306).

Дана 19. новембра 2005, Роналдињо је постигао један гол када је Барселона побиједила Реал Мадрид 3:0 у Ел класику. По трећи пут нашао се у идеалном тиму УЕФЕ, у јануару 2006.

Барселона је елиминисала Бенфику у четвртфиналу Лиге шампионе 2005/06 са 2:0 на Камп ноу, уз Роналдињов гол после промашеног пенала.

Након побједе 1:0 над Миланом у полуфиналу, уз Роналдињову асистенцију, Барселона је стигла до финала Лиге шампиона. У финалу, побиједила је Арсеналом са 2:1 и освојила титулу, прву након 14 година. Две недеље раније, Барселона је освојила по други пут заредом Примеру побједом против Селте од 1:0. Роналдињо је сезону завршио са 26 голова у свим такмичењима и проглашен је за најбољег играча Лиге шампиона 2005/06.

Роналдињо је завршио као трећепласирани у борби за најбољег фудбалера свијета 2006. иза Фабија Канавара и Зинедина Зидана. Његово име се нашло по трећи пут у УЕФА Тиму године у јануару 2007, са највећим бројем гласова (290.000).

Своју 200. утакмицу за Барселону је одиграо против Осасуне 3. фебруара 2008. Међутим, повриједио је десну ногу и завршио сезону 3. априла. 19. маја, Лапорта је изјавио да је Роналдињу потребан „нови изазов“, тврдећи да је потребан нови клуб. Власник Манчестер Ситија, Таксин Шинаватра, потврдио је 6. јуна интересовање да га доводе на Острво.

Милан

[уреди | уреди извор]

Роналдињо је одбио понуду Манчестер Ситија и изјавио да ће се придружити редовима италијанског Милана. Потписао је трогодишњи уговор за Милан, након што га је Барселона продала за 21 милион евра. Пошто је у Милану Холанђанин Кларенс Седорф носио број 10 на свом дресу, Роналдињо је изабрао број 80 по својој години рођења.

Свој први гол за Милан је постигао у градском дербију, у побједи над Интером са 1:0, 28. септембра 2008.

Фламенго

[уреди | уреди извор]

Дана 11. јануара 2011. потписао је уговор са Фламенгом до 2014. године.[27] Дочекан је пред више од 20.000 навијача на његовом представљању у Фламенгу 13. јануара 2011.[28]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

У септембру 1997, Роналдињо је освојио Свјетско првенство у фудбалу за играче до 17 година са репрезентацијом Бразила.

Дана 26. јуна 1999. дебитовао је за бразилску А репрезентацију против Летоније. Свој први гол постигао је на свом другом наступу у дресу Бразила против Венецуеле, 30. јуна 1999. године. У јулу 1999, освојио је са Бразилом Копа Америку, а у августу 1999. друго мјесто на Купу конфедерација.

Током Свјетског првенства 2002, Роналдињо је постао свјетска звијезда, добио је црвени картон у полуфиналу, али му је омогућено да се врати у стартну поставу за финале, када је Бразил побиједио Њемачку са 2:0.

На Свјетском првенству 2006, Роналдињо је разочарао са генерално слабијим бразилским тимом у односу на претходне шампионате, када су већ у четвртфиналу испали од касније другопласиране Француске.

Роналдињо је учествовао на Олимпијским играма 2000 и 2008. На Играма 2000, Бразил је испао у четвртфиналу од Камеруна, који је касније освојио прво мјесто, док је 2008, постигао три гола током турнира и освојио је бронзану медаљу са својом репрезентацијом.

Стил игре

[уреди | уреди извор]
Дрес Барселоне у сезони 2004/05. Роналдињо је носио број 10 у већем дијелу каријере.

Роналдињо је означен као један од најбољих и технички најкомплетнији фудбалер своје генерације.[29][30] С обзиром на његову способност да постиже и креира голове, био је способан да игра на више позиција у нападу, укључујући и позиције крилног и централног нападача.[31][32] Током каријере развио је способност да игра као централни и крилни нападач, иако је углавном играо као плејмејкер, на позицији офанзивног везног.[32][33] Иако је примарно био креативни играч, такође је био добар стријелац, са обје ноге, унутар и изван шеснаестерца, а био је и специјалиста за слободне ударце и једанаестерце.[32][34] Током каријере, углавном је био хваљен због своје технике и креативности; с обзиром на брзину, способност, баланс, контролу лопте и дриблинге, био је способан да да побиједи играче индивидуалним продорима, обично користећи финте у ситуацији један на један.[32][35][36] Међу бројним његовим потезима, Роналдињо је био један од најбољих играча који су користили потез назван еластико, лажно кретање у једну страну да би се противник збунио. Потез је научио гледајући клипове свог идола — Ривелина.[37][38] У неким областима у Африци, нарочито у Нигерији, потез се зове гаучо, по Роналдињу, због његове улоге у популаризацији потеза.[15]

Роналдињо у дресу Милана.

ESPN је описао Роналдиња као природно талентованог, његове трикове као непланиране, изванредног са лоптом у ногама, као једног од најсмиренијих под притиском, изузетно брзог, дрског, вјештог, лукавог и неспутаног плејмејкера, који доноси много голова, асистенција и велики репертоар потеза.[39] Златан Ибрахимовић је изјавио о Роналдињу: „Роналдињо је био феноменалан. Због њега су његови противници изгледали као дјеца.“[40] Бивши португалски фудбалер — Руи Коста рекао је о Роналдињу: „Нема много фудбалера који могу да упуте падове за гол толико често као што он може. Просто је изванредан. Он је риједак примјер асистента који може да обезбиједи лопту из свих позиција.“[39]

У периоду у којем је био на врхунцу и добио двије награде за ФИФА фудбалера године и једну златну лопту, критикован је у медијима због недостатка дисциплине на тренингу, као и због начина живота ван терена, што неки сматрају да је имало утицаја на дужину трајања каријере на највећем нивоу.[41] Описавши га као „бразилског генија дјечијег лика који никада није одрастао“, Тим Викери, је написао да је можда смрт његовог оца у раном дјетињству утицала на то да Роналдињо престане да се жртвује како би остао на врхунцу, већ је једноставно хтио да „ужива у животу који је кратак и може да се заврши неочекивано“.[12]

Ван фудбала

[уреди | уреди извор]
Роналдињо у дресу Барселоне 2007, био је амбасадор УНИЦЕФ-а од 2006.

Роналдињо је сарађивао са многим компанијама, као што су најк, пепси, кока-кола, EA Sports, гаторејд и даноне.[42][43] Као један од најплаћенијих фудбалера на свијету, 2006. је зарадио преко 19 милиона долара од спонзорских уговора.[44]Током већег дијела каријере имао је уговор са пепсијем и појављивао се у рекламама заједно са Дејвидом Бекамом, Тијеријем Анријем и Лионеом Месијем, али је 2011. потписао уговор са кока колом, који је прекинут у јулу 2012. када је виђен како пије пепси на конференцији за новинаре.[45]

Нашао се у више издања фудбалске игрице ФИФА, док се на омоту игрице појавио у ФИФИ 2004, заједно са Тијеријем Анријем и Алесандром дел Пјером; док је на омоту игрица ФИФА 2006, ФИФА 2007, ФИФА 2008 и ФИФА 2009 био заједно са Вејном Рунијем.[43] На почетку каријере, потписао је десетогодишњи уговор са компанијом најк и носио је модел најк темпо 10, који је био посебно дизајниран за њега.[42] Појавио се у многим рекламама за најк, укључујући и рекламу 2002 — Тајни турнир, коју је режирао Тери Гилијам.[46] Његова реклама за најк 2005, када му је дат нови пар копачки, након чега је жонглирао лопту, а затим је изгледало као да је непрестано шутира преко пречке, а потом је прима а да лопта не додирне земљу, постао је виралан на сајту YouTube, поставши први њихов видео који је достигао милион прегледа, као и најгледанији видео на YouTube-у 2005. године.[47] Његова реклама за најк 2010, под називом Напиши будућност, коју је режирао Алехандро Гонзалес Ињариту, на којој изводи више финти како би заварао противничког играча, постао је виралан, који је погледан и подијељен више милиона пута.[48]

Воштана скулптура Роналдиња откривена је у музеју воштаних фигура Мадам Тисо у Хонг Конгу у децембру 2007. године.[49] Преузео је званичну улогу у УНИЦЕФ-у, дјечијој фондацији Уједињених нација, од 2006.[50] Године 2011, ангажован је од стране програма Уједињених нација против ХИВ-а, како би подигао свјесност међу младима о болести и како је избјећи.[51] У марту 2015. био је шести најпопуларнији спортиста на In Фејсбуку, иза Кристијана Роналда, Лионела Месија, Дејвида Бекама, Нејмара и Каке, са 31 милионом пратилаца.[52] Такође има преко 40 милиона пратилаца на Инстаграму.[53]

У јулу 2019. године, конфисковано му је 57 некретнина, као и бразилски и шпански пасош, због неплаћених пореза и такси.[54] У марту 2020. ухапшен је у Парагвају због оптужби да је ушао у државу са лажним пасошем, на којем је стајало да је држављанин Парагваја.[55] Са њим је ухапшен и његов брат Роберто.[56] У затвору, учествовао је у футсал утакмици у којој је његов тим побиједио 11:2; Роналдињо је постигао пет голова и уписао шест асистенција.[57]

Статистика каријере

[уреди | уреди извор]

Клубови

[уреди | уреди извор]

Извор:[58]

Наступи и голови за клубове, по сезонама и такмичењима
Клуб Сезона Лига Куп Континентална
такмичења 		Остало[напомена 2] Укупно
Лига Наступи Голови Наступи Голови Наступи Голови Наступи Голови Наступи Голови
Гремио 1998 Бразилеирао 14 1 2 0 15 3 17 4 48 8
1999 17 6 3 0 4 2 24 15 48 23
2000 21 14 6 6 — 22 21 49 41
Укупно 52 21 11 6 19 5 63 40 145 72
Париз Сен Жермен 2001/02 Лига 1 28 9 6 2 6 2 — 40 13
2002/03 27 8 6 3 4 1 — 37 12
Укупно 55 17 12 5 10 3 — 77 25
Барселона 2003/04 Ла лига 32 15 6 3 7 4 — 45 22
2004/05 35 9 0 0 7 4 — 42 13
2005/06 29 17 2 1 12 7 2 1 45 26
2006/07 32 21 4 0 11 3 2 0 49 24
2007/08 17 8 1 0 8 1 — 26 9
Укупно 145 70 13 4 45 19 4 1 207 94
Милан 2008/09 Серија А 29 8 1 0 6 2 — 36 10
2009/10 36 12 0 0 7 3 — 43 15
2010/11 11 0 0 0 5 1 — 16 1
Укупно 76 20 1 0 18 6 — 95 26
Фламенго 2011 Бразилеирао 31 14 5 1 3 2 13 4 52 21
2012 2 1 0 0 8 2 10 4 20 7
Укупно 33 15 5 1 11 4 23 8 72 28
Атлетико Минеиро 2012 Бразилеирао 32 9 0 0 — — 32 9
2013 14 7 2 0 14 4 8 6 38 17
2014 2 0 — 9 1 4 0 15 1
Укупно 48 16 2 0 23 5 12 6 85 27
Каретаро 2014/15 Прва лига Мексика 25 8 4 0 — — 29 8
Флуминенсе 2015 Бразилеирао 7 0 2 0 — — 9 0
Укупно у каријери 441 167 50 16 126 42 102 55 719 280

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Извор:[59]

Наступи и голови за репрезентацију по годинама
Репрезентација Године Наступи Голови
Бразил 1999 13 7
2000 5 1
2001 4 1
2002 10 4
2003 8 2
2004 10 6
2005 12 6
2006 9 0
2007 11 5
2008 2 0
2009 3 0
2010 1 0
2011 5 1
2012 1 0
2013 3 0
Укупно 97 33

Успјеси

[уреди | уреди извор]

Клупски

[уреди | уреди извор]

Париз Сен Жермен

Барселона

Милан[64]

Фламенго[65]

Атлетико Минеиро[65]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Бразил:[66][67]

Индивидуално

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Роналдињо", продужена верзија надимка за Роналдо, придружена му је од стране Бразилаца уз надимак Гаучо (с обзиром на то да долази са југа Бразила), да би се разликовао од другог бразилског фудбалера — Роналда, који је прије тога био познат као Роналдињо у Бразилу. Роналдо је почео да користи своје име након преласка у Европу, омогућивши Роналдињу да уклони надимак Гаучо и да на даље користи само надимак Роналдињо.[3][4]
  2. ^ Укључујући такмичења у бразилским регијама и националне суперкупове.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Ronaldinho”. Goal.com. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  2. ^ а б „Ronaldinho”. transfermarkt.com. Приступљено 31. 1. 2020. 
  3. ^ Bagchi, Rob; Smyth, Rob (14. 3. 2012). „Which team has played the most times in a month?”. The Guardian. Приступљено 14. 3. 2020. 
  4. ^ „Ronaldinho”. Talk Football. Приступљено 14. 3. 2020. 
  5. ^ Thomas-Mason, Lee (4. 9. 2016). „Barcelona sign Ronaldinho as club ambassador”. Metro. Приступљено 14. 3. 2020. 
  6. ^ „Will Ronaldinho return to his best?”. FIFA. 18. 7. 2008. Архивирано из оригинала 24. 06. 2021. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  7. ^ „Barcelona's Team of the Decade”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 11. 11. 2013. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  8. ^ „Team Roster 2008/09”. ACMilan.com. 16. 7. 2008. Архивирано из оригинала 17. 7. 2008. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  9. ^ „BRA–ARG (Match 16), Anheuser Busch Man of the Match: Ronaldinho (BRA)”. FIFA. 29. 6. 2005. Архивирано из оригинала 12. 2. 2006. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  10. ^ Soutar, Jethro (2006). Ronaldinho: Football's Flamboyant Maestro. Robson Books. ISBN 978-1-86105-978-9. 
  11. ^ „Dieci cose su Ronnie Da Little Italy in poi”. Gazzetta dello Sport. 18. 7. 2008. Приступљено 14. 3. 2020. 
  12. ^ а б Vickery, Tim (12. 11. 2015). „The Dying Dream of Ronaldinho: Brazil's Childlike Genius Who Never Grew Up”. Bleacher Report. Приступљено 14. 3. 2020. 
  13. ^ а б Wahl, Grant (1. 6. 2006). „One-on-one with Ronaldinho”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 16. 06. 2006. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  14. ^ Webster, Justin (5. 6. 2005). „Homage from Catalonia”. The Guardian. London. Приступљено 14. 3. 2020. 
  15. ^ а б Anka, Carl (22. 10. 2018). „Noughty Boys: Ronaldinho was a magician, we just stood there gawping”. BBC. Приступљено 14. 3. 2020. 
  16. ^ „Top 10 Footballers Who Played Futsal!”. futsalfeed.com. Приступљено 14. 3. 2020. 
  17. ^ Mitten, Andy (јануар 2006). „The Master”. FourFourTwo. стр. 72—74. Архивирано из оригинала 1. 7. 2007. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  18. ^ „Egypt 1997: Brazil restore some pride”. FIFA. Архивирано из оригинала 4. 7. 2006. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  19. ^ „Egypt 1997 goalscorers”. FIFA. Архивирано из оригинала 5. 9. 2006. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  20. ^ „Ronaldinho: I was about to join Manchester United; how I lobbed David Seaman; I was good for Messi”. FourFourTwo. 16. 9. 2016. Приступљено 14. 3. 2020. 
  21. ^ „Ronaldinho Gaúcho fala sobre seu filho pela primeira vez”. UOL Esporte. 24. 8. 2005. Приступљено 14. 3. 2020. 
  22. ^ Bell, Jack (26. 3. 2007). „Ronaldinho Becoming the Face of Soccer”. The New York Times. Приступљено 14. 3. 2020. 
  23. ^ „Brazil World Cup winner Ronaldinho joins evangelical conservative party”. The Guardian. Приступљено 14. 3. 2020. 
  24. ^ „Ronaldinho endorses far-right Brazil presidential candidate”. Daily Herald. Приступљено 14. 3. 2020. 
  25. ^ „Ronaldinjo uhapšen u Paragvaju, pokušao ilegalno da uđe u zemlju!”. telegraf.rs. 5. 3. 2020. Приступљено 14. 3. 2020. 
  26. ^ „Ronaldinjo uhapšen u Paragvaju”. sportklub.rs. 5. 3. 2020. Приступљено 14. 3. 2020. 
  27. ^ „Ronaldinho joins Brazilian club Flamengo”. bbc.co.uk. 11. 1. 2011. Приступљено 14. 3. 2020. 
  28. ^ „Fans flock to welcome Ronaldinho”. soccerway.com. 13. 1. 2011. Приступљено 18. 1. 2011. 
  29. ^ „Will Ronaldinho return to his best?”. FIFA. 18. 7. 2008. Архивирано из оригинала 08. 12. 2014. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  30. ^ „Milan Managers Take Different Approaches to Futures”. The New York Times. Приступљено 14. 3. 2020. 
  31. ^ „Ronaldinho: 12 gol, 12 assist”. MilanNews (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 01. 02. 2020. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  32. ^ а б в г „Ronaldo de Assis Moreira”. FC Barcelona. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  33. ^ „Ronaldinho, sei un "trecante" Praticamente un nove e mezzo”. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). 13. 4. 2008. Приступљено 14. 3. 2020. 
  34. ^ „Henry e Ronaldinho braccano il Real”. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). 5. 11. 2007. Приступљено 14. 3. 2020. 
  35. ^ Williams, Richard (9. 3. 2006). „Chelsea discover why Ronaldinho is Barcelona's pearl beyond price”. The Guardian. Приступљено 14. 3. 2020. 
  36. ^ „Ronaldinho”. Приступљено 14. 3. 2020. 
  37. ^ Football's Greatest – Rivelino. Pitch International LLP. 2012. 
  38. ^ Goldblatt, David (2009). The Football Book. D Kindersley Ltd. стр. 129. Приступљено 14. 3. 2020. 
  39. ^ а б „Ronaldinho”. ESPN FC. Приступљено 14. 3. 2020. 
  40. ^ „Ibrahimovic: Ronaldo was better than Ronaldinho and Cristiano”. FIFA.com. Архивирано из оригинала 28. 01. 2020. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  41. ^ Bull, JJ (17. 1. 2018). „The utterly beguiling genius of Ronaldinho”. The Telegraph. Приступљено 14. 3. 2020. 
  42. ^ а б cite web|url=http://usatoday30.usatoday.com/sports/soccer/world/2006-04-17-ronaldinho-cover_x.htm%7Ctitle=Ronaldinho's[мртва веза] juggling act|publisher=USA Today|accessdate=14. 3. 2020}}
  43. ^ а б „Ronaldinho Becoming the Face of Soccer”. The New York Times. Приступљено 14. 3. 2020. 
  44. ^ Soutar, Jethro (2006). Ronaldinho: Football's Flamboyant Maestro. Robson. стр. 169. 
  45. ^ „Ronaldinho sips Pepsi, loses Coca-Cola deal”. USA Today. Приступљено 14. 3. 2020. 
  46. ^ „A lighter shoe, cooler kits, a faster ball, a Secret Tournament – every touch counts”. NikeBiz. Архивирано из оригинала 2. 6. 2002. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  47. ^ Crowley, James (14. 2. 2020). „Here Are The Most Viewed Videos Each Year On YouTube on the Video Site's 15th Anniversary”. newsweek.com. Приступљено 14. 3. 2020. 
  48. ^ Vazquez, Paloma M. (21. 5. 2010). „Nike "Writes the Future" – Just In Time For The World Cup”. PSFK. Архивирано из оригинала 04. 04. 2016. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  49. ^ „Ronaldinho wax figure arrives Hong Kong (Chinese)”. 21. 12. 2008. Архивирано из оригинала 20. 7. 2008. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  50. ^ Soutar, Jethro (2006). Ronaldinho: Football's Flamboyant Maestro. стр. 172. 
  51. ^ „Soccer great Ronaldinho aims to score goals in UN campaign against AIDS”. UN News Centre. 20. 10. 2011. Приступљено 14. 3. 2020. 
  52. ^ „Cristiano Ronaldo overtakes Shakira as Facebook's most 'liked' person”. Yahoo!. 10. 2. 2017. Приступљено 14. 3. 2020. 
  53. ^ „The Most Followed Instagram Profiles”. Trackalytics.com. Архивирано из оригинала 01. 02. 2020. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  54. ^ „Ronaldinho: Ex-Brazil and Barcelona star has property seized over unpaid fines”. BBC Sport. 30. 7. 2019. Приступљено 14. 3. 2020. 
  55. ^ „Ronaldinho held over fake passport claims”. BBC News. 5. 3. 2020. Приступљено 14. 3. 2020. 
  56. ^ Savarese, =Mauricio (9. 3. 2020). „Jailed Ronaldinho facing multiple issues off the pitch”. The Washington Times. Приступљено 14. 3. 2020. 
  57. ^ Sanderson, =Tom (14. 3. 2020). „Ronaldinho’s Prison Team Win Futsal Tournament And Suckling Pig”. Forbes. Приступљено 14. 3. 2020. 
  58. ^ „Ronaldinho Gaúcho”. Soccerway. Приступљено 14. 3. 2020. 
  59. ^ „Ronaldinho Gaúcho”. National Football Teams. Архивирано из оригинала 28. 7. 2019. г. Приступљено 14. 3. 2020. }}
  60. ^ „Troyes and PSG keep France on top”. UEFA. Архивирано из оригинала 13. 5. 2006. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  61. ^ „Barca retain Spanish league title”. BBC Sport. 5. 3. 2006. Приступљено 14. 3. 2020. 
  62. ^ „What happened to Ronaldinho?”. BBC Sport. 29. 4. 2008. Приступљено 14. 3. 2020. 
  63. ^ „Full time report” (PDF). UEFA. 17. 5. 2006. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 12. 2008. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  64. ^ Jeorge Bird (10. 10. 2017). „Ronaldinho backs Napoli to stop Juventus' Serie A dominance”. www.squawka.com. Приступљено 14. 3. 2020. 
  65. ^ а б „Ronaldinho Announces His Retirement; Why He Is One Of Soccer's All-Time Greats”. Forbes. Приступљено 14. 3. 2020. 
  66. ^ „Ronaldinho leads Brazil to bronze”. bbc.co.uk. BBC Sport. Приступљено 14. 3. 2020. 
  67. ^ „Ronaldinho Prize List”. Eurosport. Приступљено 14. 3. 2020. 
  68. ^ а б „FIFA CONFEDERATIONS CUP MEXICO 1999”. FIFA. Архивирано из оригинала 03. 10. 2017. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  69. ^ „South American Team of the Year”. 16. 1. 2009. Приступљено 14. 3. 2020. 
  70. ^ „Bola de Prata – Histórico”. ESPN.com. Архивирано из оригинала 27. 07. 2018. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  71. ^ „Palmarès Trophées UNFP – Oscars du football – " Le plus beau but de Ligue 1 " (vote du public)” (на језику: француски). Архивирано из оригинала 27. 7. 2018. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  72. ^ „Spanish football awards by Don Balón”. Rsssf.com. Приступљено 14. 3. 2020. 
  73. ^ а б „FIFA Awards, World Player of the Year Top 10”. rsssf. Архивирано из оригинала 12. 1. 2016. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  74. ^ „TEAM OF THE YEAR 2004”. UEFA. Архивирано из оригинала 19. 6. 2014. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  75. ^ „TEAM OF THE YEAR 2005”. UEFA. Архивирано из оригинала 19. 6. 2014. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  76. ^ „TEAM OF THE YEAR 2006”. UEFA. Архивирано из оригинала 9. 7. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  77. ^ „World Soccer Awards: Previous Winners”. World Soccer. Архивирано из оригинала 4. 6. 2011. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  78. ^ а б „UEFA Club Football Awards”. UEFA. мај 2011. Приступљено 14. 3. 2020. 
  79. ^ „Ronaldinho scoops European award”. BBC Sport. 28. 11. 2005. Приступљено 14. 3. 2020. 
  80. ^ Pierrend, José Luis (6. 3. 2012). „"Onze Mondial" Awards”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 14. 3. 2020. 
  81. ^ „Ronaldinho & Rooney scoop awards”. BBC Sport. 19. 9. 2005. Приступљено 14. 3. 2020. 
  82. ^ „Ronaldinho Voted Fifpro World Player Of The Year Again”. FIFPro. Архивирано из оригинала 25. 11. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  83. ^ „FIFPRO WORLD XI 2004/2005”. Архивирано из оригинала 1. 7. 2014. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  84. ^ „FIFPRO WORLD XI 2005/2006”. Архивирано из оригинала 1. 7. 2014. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  85. ^ „FIFPRO WORLD XI 2006/2007”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2014. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  86. ^ „La Liga Statistics – ESPN FC”. ESPN FC. 
  87. ^ „UEFA Champions League 2005/06 - History - Statistics – UEFA.com”. UEFA. Приступљено 14. 3. 2020. 
  88. ^ „Winners – Golden Foot”. GoldenFoot.com. Приступљено 14. 3. 2020. 
  89. ^ Wahl, Grant (21. 12. 2009). „2000s: The Decade in Sports; All-Decade Team: Soccer”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 13. 11. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  90. ^ „Serie A Statistics”. ESPN FC. Приступљено 14. 3. 2020. 
  91. ^ „Os eleitos do Prêmio Craque do Brasileirão!”. Lance (на језику: португалски). 6. 12. 2011. Архивирано из оригинала 26. 4. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  92. ^ „Conheça os grandes vencedores do futebol brasileiro” (на језику: португалски). CBF. 23. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  93. ^ „R49, o rei das assistências”. Globo Esporte (на језику: Portuguese). 3. 12. 2012. Приступљено 14. 3. 2020. 
  94. ^ „Ronaldinho coroa retorno ao Brasil com 2ª Bola de Prata da carreira e diz: quer ficar no Fla”. ESPN. Архивирано из оригинала 09. 01. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  95. ^ „Copa Libertadores Statistics – ESPN FC”. ESPN FC. Приступљено 14. 3. 2020. 
  96. ^ „Copa Libertadores 2013 » Assists”. WorldFootball. Приступљено 14. 3. 2020. 
  97. ^ Pierrend, José Luis (16. 1. 2009). „South American Coach and Player of the Year”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 14. 3. 2020. 
  98. ^ „Ultimate Team of the Year: The All-Time XI”. UEFA. 22. 11. 2015. Приступљено 14. 3. 2020. 
  99. ^ „FIFA 100”. Best Football Players Ever. Приступљено 14. 3. 2020. 
  100. ^ „The Fifa 100”. The Guardian. 4. 3. 2004. Приступљено 14. 3. 2020. 
  101. ^ „Museu do Futebol II. Anjos barrocos.” (на језику: португалски). Fut Pop Clube. 17. 5. 2009. Приступљено 14. 3. 2020. 
  102. ^ „Baroque Angels”. Museu do Futebol. Архивирано из оригинала 21. 11. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2020. 
  103. ^ „A.C. Milan Hall of Fame: Ronaldo De Assis Moreira (Ronaldinho)”. A.C. Milan. Приступљено 14. 3. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роналдињо&oldid=28439610”