Еисаку Сато

С Википедије, слободне енциклопедије
Еисаку Сато
Сато дана 11. октобар 1963.(1963-10-11) (62 год.)
Име по рођењуЕисаку Сатō
Друга имена佐藤 榮作
Датум рођења(1901-03-27)27. март 1901.
Место рођењаТабусе
 Јапан
Датум смрти3. јун 1975.(1975-06-03) (74 год.)
Место смртиТокио
 Јапан
УниверзитетТокијски империјални универзитет
Деловање39. премијер Јапана
Политичка странкаЛиберална демократска партија (1955–1975)

Еисаку Сато (јапански: 佐藤 榮作; Табусе, 27. март 1901. - Токио, 3. јун 1975), јапански полиричар који је од 9. новембра 1964. године до 7. јула 1972. године обављао дужност премијера Јапана. Сато је за премијера биран укупно три пута, а с 2797 дана проведених на челу владе, Сато је најдуговечнији јапански премијер у историји.

Године 1974, заједно с ирским политичарем Шоном Макбрајдом, Сато је поделио Нобелову награду за мир, поставши тако први и једини премијер Јапана којем је уручена та награда.

Ране године[уреди | уреди извор]

Министар Еисаку Сато, премијер Шигеру Јошида и шеф странке Саеки Озава на састанку Либералне странке 1953. године.

Сато је рођен 27. марта 1901. године у Табусу, префектура Јамагучи, а студирао је немачко право на Царском универзитету у Токиу. Године 1923, положио је стручни испит, а након што је следеће године дипломирао, запослио се као службеник у Министарству жељезница. Од 1944. до 1946. радио је као шеф жељезнице у Осаки, а од 1947. до 1948. био је заменик министра саобраћаја.[1]

Године 1949. по први пута улази у национални парламент, као председник Либералне странке.

Од јула 1951. до ула 1952, Сато је обављао дужност министра поште и телекомуникација. Постепено је напредовао јапанском политиком тако да је од јануара 1953. до јула 1954. године обављао дужност повереника кабинета у влади Шигера Јошиде. Раније је обављао дужност министра грађевинарства.

Након што се Либерална странка ујединила с Јапанском демократском странком и формирала Либерално демократску партију, Сато је од децембра 1957. до јуна 1958. био председник извршног већа новоформиране странке. У кабинетима премијерā Кишија (његовог брата) и Икеде, Сато је обављао дужност министра финансија.

Од јула 1961. до јула 1962, Сато је био министар међународне трговине и индустрије. Од јула 1963. до јуна 1964, истовремено је био шеф Агенције за развој на Хокаиду и Агенције за науку и технологију, као и министар задужен за организацију Олимпијских игара 1964. у Токиу.

Сато као премијер[уреди | уреди извор]

Премијер Сато у друштву америчког председника Ричарда Никсона у Калифорнији 1972. године.
Совјетски космонаути Андријан Николајев и Валентина Терјешкова у друштву премијера Сатоа 1965. године.

Сато је наследио премијера Икеду 9. новембра 1964, након што је овај поднео оставку због лошег здравља. Његова влада била је дужа од многих, али крајем 60-их, деловало је као да Сато има потпуну контролу над целом јапанском владом. Због растуће економије, био је изразитио популаран премијер, док му је спољашња политика, која је балансирала између Сједињених Држава и Кине, била лошије организована. Политизација тадашњих студената довела је до бројних протеста против Сатове владе због његове подршке Јапанско-америчком сигурносном споразумом, као и због прећутне подршке америчкој интервенцији у Вијетнаму. Протести су, с временом, прерасли у масовну побуну што је Сата натерало да, током 1969. године, на годину дана затвори престижни Универзитет у Токију.[2]

Након три успешна мандата, Сато је одлучио да се не натиче и за четврти. Иако је његов одабрани наследник, Такео Фукуда, придобио Сатову фракцију на следећим изборима за парламент, популарнији министар међународне трговине и индустрије, Какуеи Танака, победио је на изборима, чиме је прекинута доминација Сатове фракције.

Односи с Кином и Тајваном[уреди | уреди извор]

Еисаку Сато је био отворени антикомунист, што је довело до заоштрених односа са Народном Републиком Кином, посебно око питања Републике Кине. Године 1965. Сато је одобрио $150,000,000 зајма Тајвану. Две године касније, Сато је посетио Тајван. Године 1969. Сато је жустро подржавао став да је обрана Тајвана кључан фактор за сигурност Јапана. Његов антикинески став био је видљив и 1972. када је Сато, који је иначе подржавао Сједињене Државе, изразио противљење Никсоновој посети НР Кини 1972. године.[3] Годину дана раније, Сато се оштро противио примању НР Кине у Уједињене нације.

Нуклеарна политика[уреди | уреди извор]

Дана 11. децембра 1967. Сато је Јапану представио Хикаку Сан Генсоку, три начела јапанске антинуклеарне политике - не производњи, не поседовању и не увођењу. Током његова мандата, Јапан је потписао и ратификовао Споразум о ограничењу нуклеарног оружја, а његова три начела службено су ратификована 1971. године. Ова политика донела му је Нобелову награду за мир 1974. године.

Ипак, савремена истраживања показују како је Сато, иза завесе, био знатно склонији америчкој идеји о складиштењу нуклеарног оружја у Јапану. У децембру 2008, јапанска влада је објавила документ који открива како је Сато, током посете Сједињеним Државама 1965. године, с америчким званичницима расправљао о кориштењу нуклеарног оружја против Народне Републике Кине.[4] У децембру 2009. Сатов син је открио како је његов отац, током разговора с председником Никсоном у децембру 1969. договорио стационирање америчких нуклеарних бојних глава на Окинави, након што Јапан поврати контролу над острвом.[5]

Проблематика Окинаве[уреди | уреди извор]

Још од завршетка Другог светског рата, острво Окинава је било под америчком окупацијом. Када је у јануару 1965. посетио Сједињене Државе, Сато је отворено затражио од председника Линдона Џонсона да острво врате Јапану. У августу исте године, Сато је постао први послератни премијер Јапана који је посетио острво.

Године 1969, Сато је склопио договор с Никсоном о репатријацији Јапана и уклањању нуклеарног оружја с острва. Договор је изазвао контроверзе јер је америчким трупама у Јапану омогућио останак на острву и након поврата.[6] Окинава је формално враћена Јапану у мају 1972, а на темељу тог договора, Јапан такође има потраживања према острвима Сенкаку.

Односи с Југоистичном Азијом[уреди | уреди извор]

Током Сатовог мандата, Јапан је учествовао у формирању Азијске банке за развој 1966. године и био домаћин министарској конференцији на тему економског развоја Југоисточне Азије.[7] То је била прва међународна конференција коју је спонзорирала јапанска влада, након Другог светског рата. Године 1967. Сато је такође постао први јапански премијер који је посетио Сингапур.

Каснији живот и смрт[уреди | уреди извор]

По завршетку премијерског мандата, Сато се повукао из политике. Године 1974. Нобелова задужбина уручила му је Нобелову награду за мир, „због његовог одбијања увођења нуклеарног оружја у Јапан и труда уложеног у регионално помирење.”[8][9] Он је био први азијац који је примио Нобелову награду за мир. (Године 1973, Вијетнамски политичар Ле Дук То је постао први азијац који је добио награду, али ју је То одбио.[тражи се извор]) Награду је поделио са Шоном Макбрајдом. Сато је постао први и једини премијер Јапана којему је уручена та награда, уједно и први и једини Јапанац (други Јапанци су добили награде у осталим категоријама). Овај догађај је у Јапану имао велики одјек, а комеморисан је и у стрипу Тенсаи Бакабон, аутора Фујија Акацуке.

Док је боравио у ресторану 19. маја 1975, Сато је претрпио тешки мождани удар због којег је завршио у коми. Преминуо је 3. јуна 1975. године у 12:55, у Медицинском центру Универзитета Јикеи. Након јавне церемоније, кремиран је, а пепео му је положен у породичну гробницу у Табусеу.

Постхумно је одликован лентом Реда хризантеме, највишег одликовања у Јапану.

Награде[уреди | уреди извор]

Сато је примио следеће награде:

Страна одликовања[уреди | уреди извор]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Сато је 1926. године оженио Хироко Мацуоку, кћи јапанског дипломата Јосуке Мацуоке; с њом је имао два сина, Ријутароа и Шињија. Године 1969. у интервјуу који је дала писцу Шусаку Ендоу за часопис Шукан Асахи, његова супруга га је оптужила да је био развратник и злостављач.[12] Неки од његових хобија су били голф, пецање и јапанска чајна церемонија.[1]

Нобусуке Киши, 37. премијер Јапана, био је његов старији брат. Он и његова супруга долазе из породице самурајског порекла.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Тхе Нобел Пеаце Призе 1974”. Нобел Призе. Приступљено 06. 01. 2013. 
  2. ^ Феилиер. Леарнинг то Боw. Паге 80
  3. ^ МацМиллиан. Ниxон анд Мао: Тхе Wеек тхат Цхангед тхе Wорлд
  4. ^ „Едиториал: Тхе У.С. нуцлеар умбрелла, паст анд футуре”. Архивирано из оригинала 19. 01. 2021. г. Приступљено 06. 01. 2019. 
  5. ^ „Доцумент он сецрет Јапан-У.С. нуцлеар пацт кепт бy еx-ПМ Сато'с фамилy”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2018. г. Приступљено 06. 01. 2019. 
  6. ^ Амбросе. Тхе Рисе то Глобалисм. Паге 235
  7. ^ Хосхиро, Хироyуки (07. 05. 2007). „Постwар Јапанесе анд Соутхеаст Асиан Хисторy - А Неw Виеwпоинт”. Ресеарцх анд Информатион Центер фор Асиан Студиес. Архивирано из оригинала 22. 07. 2012. г. Приступљено 06. 01. 2013. 
  8. ^ Лундестад, Геир (15. 03. 2001). „Тхе Нобел Пеаце Призе, 1901–2000”. Нобел Фоундатион. Приступљено 06. 10. 2011. 
  9. ^ „Еисаку Сато”. Нобел Призе. Тхе Норwегиан Нобел Институте. Приступљено 21. 01. 2015. 
  10. ^ реинанзака-сц.о.оо7.јп/кироку/доцументс/20140523-3-кији-лист.пдф
  11. ^ „Семакан Пенерима Дарјах Кебесаран, Бинтанг дан Пингат”. Архивирано из оригинала 19. 07. 2019. г. Приступљено 06. 01. 2019. 
  12. ^ „Тхе Wифе Теллс Алл”. ТИМЕ. 10. 01. 1969. Архивирано из оригинала 06. 01. 2013. г. Приступљено 06. 01. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Аллисонсон, Гарy D. Јапан’с Постwар Хисторy. . Cornell University Press. 2004. ISBN 978-0-8014-8912-9. 
  • Амбросе, Степхен & Бринклеy, Доуглас. Тхе Рисе то Глобалисм. Лонгман. 1998. ISBN 978-0-14-026831-7..
  • Феилер, Бруце. Леарнинг то Боw:Инсиде тхе Хеарт оф Јапан. Харпер. 2004. ISBN 978-0-06-057720-9.
  • МацМиллиан, Маргарет. Ниxон анд Мао: Тхе Wеек тхат Цхангед тхе Wорлд. Рандом Хоусе. 2008. ISBN 978-0-8129-7057-9.
  • Еддy Дуфоурмонт, "Сатô Еисаку, Yасуока Масахиро анд тхе Ре-Естаблисхмент оф 11 Фебруарy ас Натионал Даy: тхе Политицал Усе оф Натионал Меморy ин Постwар Јапан", ин Wолфганг Сцхwенткер анд Свен Саалер ед., Тхе Поwер оф Меморy ин Модерн Јапан, Глобал Ориентал, 2008, п. 204–222.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Еисаку Сато на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Eisaku_Sato&oldid=27675092”