Лимун

Лимун, сиров, без коре
Нутритивна вредност на 100 г (3,5 оз)
Енергија	121 кЈ (29 кцал)
Угљени хидрати	9,32 г
Шећери	2,5 г
Прехрамбена влакна	2,8 г
Масти	0,3 г
Протеини	1,1 г
Витамини
Тиамин (Б1)	(3%) 0,04 мг
Рибофлавин (Б2)	(2%) 0,02 мг
Ниацин (Б3)	(1%) 0,1 мг
Витамин Б5	(4%) 0,19 мг
Витамин Б6	(6%) 0,08 мг
Фолат (Б9)	(3%) 11 μг
Холин	(1%) 5,1 мг
Витамин C	(64%) 53 мг
Минерали
Калцијум	(3%) 26 мг
Гвожђе	(5%) 0,6 мг
Магнезијум	(2%) 8 мг
Манган	(1%) 0,03 мг
Фосфор	(2%) 16 мг
Калијум	(3%) 138 мг
Цинк	(1%) 0,06 мг
	Линк то УСДА Датабасе ентрy
	Јединице; μг = микрограми • мг = милиграми; ИУ = интернационалне јединице;
	Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. ; Извор: НДб УСДА

Лимун
	Дрво лимуна са плодовима. Такође се виде и цветови.
Научна класификација
Царство:	Плантае
Кладус:	Трацхеопхyтес
Кладус:	Ангиоспермае
Кладус:	Еудицотидае
Кладус:	Росидс
Ред:	Сапиндалес
Породица:	Рутацеае
Род:	Цитрус
Врста:	C. лимон
Биномно име
	Цитрус лимон; (L.) Осбецк
Синоними
	Списак Citrus × aurantium subsp. bergamia (Risso & Poit.) Engl. ; Citrus aurantium subsp. bergamia (Risso) Wight & Arn. ; Citrus aurantium var. bergamia (Risso) Brandis ; Citrus × aurantium var. mellarosa (Risso) Engl. ; Citrus × bergamia Risso & Poit. ; Citrus × bergamia subsp. mellarosa (Risso) D.Rivera & al. ; Citrus × bergamota Raf. ; Citrus × limodulcis D.Rivera, Obón & F.Méndez ; Citrus × limonelloides Hayata ; Citrus × limonia Osbeck ; Citrus × limonia var. digitata Risso ; Citrus × limonum Risso ; Citrus medica var. limon L. ; Citrus medica f. limon (L.) M.Hiroe ; Citrus medica f. limon (L.) Hiroë ; Citrus medica subsp. limonia (Risso) Hook. f. ; Citrus × medica var. limonum (Risso) Brandis ; Citrus × medica subsp. limonum (Risso) Engl. ; Citrus medica var. limonum (Risso) Brandis ; Citrus × mellarosa Risso ; Citrus × meyeri Yu.Tanaka ; Citrus × vulgaris Ferrarius ex Mill. ; Limon× vulgaris Ferrarius ex Miller;

Лимун (лат. Citrus x limon) је дрво из рода Citrus (породица рутвице (Rutaceae)) и његов плод. Резултат је давног укрштања по свој прилици помела и цитрона, али већ вековима успева као самостално дрво које се размножава резницама или калемљењем.

Елипсоидни жути плод лимуновог дрвета се користи за кулинарске и некулинарске сврхе широм света, првенствено због његовог сока, који има кулинарске и некулинарске примене.^[2] Пулпа и кора (цедра) се исто тако користе у кувању и печењу. Лимунов сок садржи око 5% до 6% лимунске киселине, са пХ вредношћу од око 2,2, што даје соку кисео укус. Препознатљиви кисели укус сока од лимуна га чини кључним састојком многих типова пића и хране, као што су лимунада и колач од лимуна.

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло лимуна није прецизно познато, мада се сматра да је лимун првобитно узгајан у Асаму (региону у североисточној Индији), северној Бурми или Кини.^[2] Једна студија генетичког порекла лимуна је установила да је он хибрид између горке поморанџе (киселе поморанџе) и цитрона.^[3]^[4]

Лимун је ушао у употребу у Европи кроз јужну Италију у другом веку, током времена античког Рима.^[2] Међутим, ова биљка није била широко култивисана. Лимун је касније уведен у Персију и затим у Ирак и Египат око 700. године.^[2] Први записи о лимуну у литератури потичу из арапских расправа о узгоју из 10. века. Лимун је исто тако кориштен као орнаментална биљка у раним исламским баштама.^[2] До широке дистрибуције лимуна у арапском свету и по Медитеранском региону је дошло између 1000 и 1150.^[2]

Прва знатна култивација лимуна у Европи је почела у Ђенови средином 15. века. Лимон је касније пренет у Америке 1493. године, кад је Кристофер Колумбо донео семе лимуна у Хиспаниолу током једног од његових путовања. Шпанска освајања широм Новог света су помогла ширењу семена лимуна. Он је углавном кориштен као орнаментална биљка и у медицинске сврхе.^[2] У 19. веку, лимун је у све већој мери узгајан у Флориди и Калифорнији.^[2]

Године 1747, Џејмс Линдови експерименти на морнарима који су били оболели од скорбута обухватали су додавање сока од лимуна у њихову исхрану, мада витамин C још увек није био познат.^[2]^[5]

Сматра се да је порекло речи „лимун” средњеисточно.^[2] Ова речи вуче корене из старофранцуске речи limon, затим италијанске limone, из арапске laymūn или līmūn, и из персијские речи līmūn, што је општи термин за цитрусно воће. Она је сродна са санскритском речи nimbū, „лимета”.^[6]

Варијетети[уреди | уреди извор]

Лимун се широм света узгаја у небројеним варијацијама. Разлике између нових варијација су само у спољашњем изгледу, док њихова прехрамбена својства и привредни значај остају непромијењени. Наиме, лимун се врло ретко користи као свеже воће, тако да мање промене укуса нису превише важне. За индустријску употребу је добра било која варијација осим, можда, оних које нису довољно трајне, па их се мора врло брзо након брања искористити. Такве су, на пример, готово непознате варијације црвених и слатких лимуна чији су плодови додуше кисели, али су истовремено и слатки, па их узгајивачи користе као свеже воће. Њихов плод, кад се убере, мора се потрошити у два-три дана, па је због тога готово непознат.

Лимун се углавном дели на жути и зелени, мада је то само комерцијална подела, јер расту на истом дрвету. Зелени лимун се развија из пролетног цвета дрвета вештачки изазваном сушом која мора трајати четрдесет дана између јуна и јула. Тако добијен прољетни плод има танку, зелену кору и врло сочно „месо". Такав плод подноси дуга путовања и складиштење па је могућ извоз по целом свету. Уобичајени на тржишту жути плодови, расту на истом дрвету, само што сазревају зими. Овај начин коришћења дрвета значајно скраћује његов животни век, али како је врло исплатив, врло често се користи.

Сој Bonnie Brae је дугуљаст, глатак, танке коже и без семена.^[7] Он је широко заступљен у округу Сан Дијего, САД.^[8]

Сој Еурека рађа током целе године и изобилан је. Ово је уобичајени лимун супермаркета,^[9] који је исто тако познат као „четири сезоне” (Quatre Saisons) због његове способности да производи воће и цвет у исто време током целе године. Овај варијетет је исто тако доступан као биљка за домаћинства.^[10] Такође постоји разноврсна ружичасти Еурека лимун, са ружичастом унутрашношћу и зелено-жуто ишараном кором.^[11]

Сој Феминело Ст. Тереза, или Соренто^[12] потиче из Италије. Покровни слој овог воћа је богат у лимунским уљима. Овај сој се традиционално користи за прављење лимончела.

Сој Мејер је хибрид лимуна и вероватно поморанџе или мандарине. Добио је име по Франку Н. Мејеру, који га је први увео у САД 1908. године. Овај сој има танку кору и нешто је мање кисео од Лисбон од Еурека лимуна. Мејер лимуну је потребна већа пажња при транспорту, те се не узгаја на комерцијалној бази. Зрели Мејер лимуни често су жуто-наранџасте боје. Они су донекле толерантнији на мраз од других сојева.

Сој Пондероса је осетљивији на мраз од других сојева лимуна. Ово воће има дебелу кору и веома је велико. Претпоставља се да је хибрид цитрона и лимуна.

Сој Јен Бен потиче из Аустралазије.^[13]

Нутрициона вредност и фитохемикалије[уреди | уреди извор]

Лимон је богат извор витамина C, који пружа 64% дневних потреба у 100 г сервирању (табела). Други есенцијални нутријенти, међутим, имају незнатан садржај (табела).

Лимун садржи бројне фитохемикалије, укључујући полифеноле, терпене, и танине.^[14] Попут другог цитрусног воча, лимун садржи знатне количине лимунске киселине (око 47 g/l у соку).^[15]

Прехрамбена вредност представљена је однос протеина, масти и угљених хидрата (БЈУ), који је 1 / 0,1 / 3-4 г. Енергетска вредност производа одређена је бројем калорија на сваких 100 грама: вредности се крећу од 30 до 40 кцал, у зависности од врсте лимуна.^[16]

Опис[уреди | уреди извор]

Лимун је омање дрво, високо од 3 до 6 метара. Млади избоји и цветни листићи су љубичасти. Плод је жуте боје, унутрашњост му је безбојна, овалног до готово округлог облика, обично уз петељку мало удубљен са шиљастим завршетком на супротном крају. Кора може бити лагано храпава или глатка, а с унутрашње стране је обложен је белом сунђерастом овојницом која се зове албедо и није јестива. Биљка се понекад узгаја као украс, али уопште насади се узгајају ради добијања плодова.

У одговарајућем поднебљу лимуново дрво роди два пут годишње. Пролетна цватња из које израстају најбољи плодови траје најмање два месеца. Исто толико дуго зрели плодови могу чекати брање на грани, што дозвољава непрекидно брање током целе зиме, од новембра па до априла или маја. Друга цветња, која се у комерцијалним насадима изазива присилно, траје у августу и септембру, а плодови се почињу брати у мају, одмах након што се уберу задњи зимски плодови.

Један лимун има око 57% јестиве материје, на кору отпада 40%, а на семенке око 3%. Наравно, при томе се мора узети у обзир да су то просечне вредности и да разни варијетети могу значајно одступати од наведеног. Из тога произлази да се лимун не користи само за добијање сока и лимунске киселине. Од коре се прави кандирано воће и добивају есенције и пектин. Од семенки се добија уље, а остатак се прерађује за животињску храну. Једно одрасло дрво у повољним климатским условима даје 600 до 800 плодова годишње.

Кулинарске употребе[уреди | уреди извор]

Лимунов сок и кора се користе у мноштву различитих типова хране и пића. Цео лимун се користи за прављење мармаладе, лимунове сурутке и лимунског ликера. Режњеви лимуна и његова кора се користе за гарнирање хране и пића. Лимунска цедра, остругани површински слој воћа, се користи за побољшање укуса пецива, пудинга, риже, и других јела.

Сок и есенција[уреди | уреди извор]

Плод лимуна садржи од 40 до 50% сока. Боја сока је жута до блиједо зелена, а укус кисео. Садржи до 8% лимунске киселине, мање количине других органских киселина, око 3% шећера и пуно витамина, прије свега C-витамин. Прије употребе га се пастеризује или концентрише. Пастеризовани сок који је и без конзерванса трајан најмање једну годину, користи се као додатак јелима и пићима. Концентрисани сок се обично користи за даљу индустријску прераду за готова јела и пића.

Лимунско етерично уље је жута текућина с изразитим мирисом на лимун, и потпуно је топиво у алкохолу. Састоји се претежно (око 90%) од лимунина. Индустријски га детерпенирају вакуумском дестилацијом или уз помоћ отапала. Тако прочишћено уље користи се прије свега у прехрамбеној индустрији (ликери, колачи) и за израду парфема. Индустрија средстава за чишћење и детерџената користи уље прије детерпенације и чак га разрјеђује с јефтинијим производима, као нпр. с парафинским уљем.

Кора[уреди | уреди извор]

У Мороку, лимун се конзевира у теглама или бурићима са сољу. Со натапа кору, омекшава је, и ствара заштитни слој тако да плодови могу да буду постајани скоро на неодређено време. Конзервирани лимун се користи на мноштво начина у јелима. Конзервирани лимун се исто тако користи у сицилијанским, италијанским, грчким и француским јелима.

Лишће[уреди | уреди извор]

Лимуново лишће се користи за прављење чаја и при припреми куваног меса и морске хране.

Друге употребе[уреди | уреди извор]

Индустријска употреба[уреди | уреди извор]

Лимун је био примарни комерцијални извор лимунске киселине пре развоја процеса базираног на ферментацији.^[17]

Као средство за чишћење[уреди | уреди извор]

Лимунов сок се може користити за чишћење. Преполовљени лиму умочен у со или прашак за пециво се користи за осветљавање бакреног посуђа. Киселина раствара мрље и абразиви помажу при чишћењу. Као санитарни кухињски дезодоранс сок може да освежава, уклања масноћу, избељава мрље и дезинфикује; када се помеша са прашком за пециво, он може да уклања мрље са пластичних контејнера за чување хране.^[18] Уље из лимунове коре исто тако има разне примене. Оно се користи за чишћење дрвета и полирање, при чему се његова растворна способност користи за растварање старих воскова, отисака прстију и прљавштине. Лимуново уље и поморанџино уље се исто тако користе као нетоксични инсектицидни третмани.

Преполовљени лимун се може користи за влажење прстију особа које пребројавају велике количине новчаница, као што су благајници.

Медицина[уреди | уреди извор]

Још пуно пре модерне фармакологије се лимун користио као лек. Кад се још није знало за витамине и колико су корисни за здравље, лимун је кориштен као лек. Прије свега, сматрало га се учинковитим средством против крварења отворених рана и за чишћење загнојених рана. Лимун је незамјењив код лијечења скорбута што су знали још антички поморци који су на свако далеко путовање узимали са собом велике залихе лимуна.

На Сицилији, која је имала велике проблеме са снабдевањем питком водом, одувијек се у све залихе питке воде стављало свјеже половине лимуна. Људи су из искуства знали да лимун дезинфикује воду, а модерна наука је то потврдила. Можда из тог прастарог обичаја произлази данашња навика да послужујемо воду с режњем лимуна.

Лимун је једна од најкориснијих намирница на нашој планети. Лимун пружа заштиту од јако великог броја болести, тако да га неки извори називају супер-храном. Он је пун нутријената: садржи биофлавоноиде, пектин, фолну киселину, витамине C, А, Б1, Б6, калијум, калцијум, магнезијум, фосфор, манган. Повољно делује на рад јетре, црева, желуца, имуног, живчаног и кардиоваскуларног система. Редовно конзумирање лимуна, може спречити болести попут ларингитиса, бронхитиса, грипе, прехладе, артритиса, високог крвног притиска, бактеријских инфекција, бубрежних и жучних каменаца, а према најновијим истраживањима и рака!^[19] Захваљујући лимунској киселини, неутрали[е отровне материје и њихово деловање, олакшава пробаву и убрзава разлагање масти. Садржи висок постотак селена и витамина C, који повећавају обрамбену моћ и успоравају старење и витамина Б, неопходног живчаном систему.^[20]

100 g лимуна тако покрива 71% дневне потребе витамина C за одраслу особу и 7% дневне потребе калијума, 1% калцијума и 9% магнезијума.

Лимуново уље се може користити у ароматерапији. Арома лимуновог уља не утиче на људски имунски систем,^[21] бут маy цонтрибуте то релаxатион.^[22]

Друге употребе[уреди | уреди извор]

Један образовни научни експеримент се састоји од причвршћивања електрода на лимун и његовог кориштења као батерије за продукцију електрицитета. Мада веома мале снаге, неколико лимунских батерија могу да напајају мали дигитални часовник.^[23] Ови експерименти исто тако функционишу са другим воћем и поврћем.

Лимунов сок се може користити као једноставно невидљиво мастило, које се развија топлотом.^[24]

Хортикултура[уреди | уреди извор]

За узгој лимуна је неопходно да минимална температура не пада испод 7 °Ц (45 °Ф), тако да стабла нису продуктивна током целе године у умереној клими.^[25] Цитрус је неопходно минимално обрезивање ради уклањања превише густих грана, прим чему одсецање највиших грана подстиче жбунасти раст.^[25] Током лета, закидање најбујнијих младица осигурава изобилнији развој крошње. Одрасле биљке могу да формирају нежељене, брзо растуће изданке зване водени изданци. Они су уклањају са главних грана при дну или средини биљке.^[25]

Највећи произвођачи[уреди | уреди извор]

Године 2014, светска продукција лимуна (подаци су комбиновани са лиметом) је била 16,3 милиона тона.^[26] Највећи произвођачи су били Индија, Мексико, Кина, Аргентина, и Бразил, који су колективно остварили 59% тоталне производње (табела).^[26]

Подаци се односе на 2004

Ранг	Држава	Количина (1000 т)	Ранг	Држава	Количина (1000 т)
1	Мексико	1.825	9	Италија	550
2	Индија	1.420	10	Турска	535
3	Иран	1.100	11	Египат	300
4	Шпанија	1.050	12	Перу	255
5	Аргентина	950	13	Јужна Африка	210
6	Бразил	950	14	Чиле	150
7	САД	732	15	Гватемала	143
8	Кина	618	16	Грчка	110