Pređi na sadržaj

Jakobus Henrikus van ’t Hof

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jakobus Henrikus van 't Hof
Jakobus Henrikus van 't Hof
Lični podaci
Datum rođenja(1852-08-30)30. avgust 1852.
Mesto rođenjaRoterdam, Holandija
Datum smrti1. mart 1911.(1911-03-01) (58 god.)
Mesto smrtiŠteglic, Nemačko carstvo
ObrazovanjeUniverzitet u Lajdenu, Delftski univerzitet tehnologije, Univerzitet u Bonu, Univerzitet u Utrehtu
Naučni rad
Poljehemija
Nagrade

Jakobus Henrikus van 't Hof (hol. Jacobus Henricus van 't Hoff; Roterdam, 30. avgust 1852 — Šteglic, 1. mart 1911) bio je holandski fizikohemičar i organohemičar. Bio je dobitnik prve Nobelove nagrade za hemiju 1901. godine, kao veoma uticajni teoretski hemičar svog vremena.[2][3][4] Istraživao je kinetiku hemijskih procesa, hemijsku ravnotežu, osmotski pritisak i kristalografiju. Njegov pionirski rad pomogao je osnivanju moderne teorije hemijskog afiniteta, hemijske ravnoteže, hemijske kinetike i hemijske termodinamike. U svom pamfletu iz 1874. Van 't Hof je formulisao teoriju tetraedarskog atoma ugljenika i postavio temelje stereohemije. On je 1875. godine predvideo ispravne strukture alena i kumulena kao i njihovu aksijalnu hiralnost.[5] Takođe se smatra jednim od osnivača fizičke hemije kao što je disciplina danas poznata.[6][7][8]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Treće od sedmoro dece, Van 't Hof je rođen u Roterdamu, Holandija, 30. avgusta 1852. Njegov otac je bio Jakobus Henrikus van 't Hof stariji, lekar, a majka Alida Kolf van 't Hof.[9] Od malih nogu je bio zainteresovan za nauku i prirodu, često je učestvovao na botaničkim ekskurzijama. U ranim školskim godinama pokazao je veliko interesovanje za poeziju i filozofiju. Lorda Bajrona je smatrao svojim idolom.

Protiv želje svog oca, Van 't Hof je izabrao da studira hemiju. Prvo se upisao na Tehnološki univerzitet Delft u septembru 1869. i studirao do 1871. godine, kada je 8. jula položio završni ispit i stekao diplomu hemijskog tehnologa.[10][11][12] Položio je sve svoje kurseve za dve godine, iako je vreme za studiranje bilo tri godine.[10][11][12] Zatim se upisao na Univerzitet u Lajdenu da studira hemiju. Zatim je studirao u Bonu u Nemačkoj kod Avgusta Kekulea i u Parizu kod Adolfa Virca. Doktorirao je kod Edvarda Muldera na Univerzitetu u Utrehtu 1874. godine.[13]

Godine 1878, Van 't Hof se oženio Johanom Francinom Mis. Imali su dve ćerke, Johanu Francinu (1880–1964) i Aleidu Jakobu (1882–1971), i dva sina, Jakobus Henrikus van 't Hof III (1883–1943) i Govert Jakob (1889–1918). Van 't Hof je umro u 58. godini, 1. marta 1911, u Steglicu, blizu Berlina, od tuberkuloze.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Van 't Hof tokom 1900-ih

Organska hemija[uredi | uredi izvor]

Van 't Hof je svoju početnu reputaciju stekao u oblasti organske hemije. Godine 1874, objasnio je fenomen optičke aktivnosti pretpostavkom da su hemijske veze između atoma ugljenika i njihovih suseda usmerene ka uglovima pravilnog tetraedra.[14][15] Ova trodimenzionalna struktura predstavljala je izomere koji se nalaze u prirodi. Za to deli zasluge sa francuskim hemičarem Žozefom Le Belom, koji je samostalno došao na istu ideju.

Tri meseca pre nego što mu je doktorska diploma dodeljena, Van 't Hof je objavio ovu teoriju, koja se danas smatra osnovom stereohemije, prvo u holandskom pamfletu u jesen 1874, a zatim sledećeg maja u maloj francuskoj knjizi pod naslovom La chimie dans l'espace. Prevod na nemački se pojavio 1877. godine, u vreme kada je jedini posao koji je Van 't Hof mogao da nađe bio u Veterinarskoj školi u Utrehtu. U ovim ranim godinama naučna zajednica je uglavnom ignorisala njegovu teoriju, a jedan istaknuti hemičar, Herman Kolbe, oštro ju je kritikovao. Kolbe je napisao:

„Dr J. H. van 't Hof sa Veterinarske škole u Utrehtu očigledno ne voli tačna hemijska istraživanja. On je smatrao da je zgodnije da uzjaši na Pegaza (očigledno pozajmljeno iz Veterinarske škole) i da proglasi u svojoj ‘La chimie dans l’espace’ kako mu se, u njegovom smelom letu ka vrhu hemijskog Parnasa, činilo da su atomi raspoređeni u kosmičkom prostoru.”

Međutim, oko 1880. podrška Van 't Hofovoj teoriji od strane tako važnih hemičara kao što su Johanes Vislicenus i Viktor Mejer donela je priznanje.

Fizička hemija[uredi | uredi izvor]

Van 't Hof je 1884. objavio svoje istraživanje o hemijskoj kinetici pod naslovom Études de Dynamique chimique („Studije o hemijskoj dinamici“), pri čemu je opisao novu metodu za određivanje reda reakcije pomoću grafike i primenio zakone termodinamike na hemijske ravnoteže. On je uveo savremeni koncept hemijskog afiniteta. Godine 1886, pokazao je sličnost između ponašanja razblaženih rastvora i gasova. Godine 1887, on i nemački hemičar Vilhelm Ostvald osnovali su uticajni naučni časopis pod nazivom Zeitschrift für physikalische Chemie („Časopis za fizičku hemiju“). On je radio na Svante Arrheniusovoj teoriji disocijacije elektrolita i 1889. dao fizičko opravdanje za Arhenijusovu jednačinu. Godine 1896, postao je profesor Pruske akademije nauka u Berlinu. Njegove studije o nalazištima soli u Štasfurtu bile su važan doprinos pruskoj hemijskoj industriji.

J.H. van 't Hof sa Vilhelmom Ostvaldom (desno)

Van 't Hof je postao predavač hemije i fizike na Veterinarskom koledžu u Utrehtu. Potom je skoro 18 godina radio kao profesor hemije, mineralogije i geologije na Univerzitetu u Amsterdamu pre nego što je na kraju postao predsednik odeljenja za hemiju. Van 't Hof se 1896. preselio u Nemačku, gde je završio karijeru na Univerzitetu u Berlinu 1911. Godine 1901. dobio je prvu Nobelovu nagradu za hemiju za rad sa rastvorima. Njegov rad je pokazao da veoma razređena rešenja prate matematičke zakone koji su veoma slični zakonima koji opisuju ponašanje gasova.

Dostignuća[uredi | uredi izvor]

Godine 1874. objavio je rad u kome je objasnio optičku rotaciju kod nekih materija. Ovu pojavu je tumačio kao posledicu tetraedarskog rasporeda hemijskih veza ugljenikovih atoma i njihovih suseda.

U svome delu „Hemija u prostoru“ (La chimie dans l'éspace) iz 1874. godine, dao je primere koji povezuju hemiju i geometriju i tako bio jedan od pionira stereohemije. U ovo doba ovo je bila revolucionarna ideja koju su dočekale brojne kritike.

Sledeće značajno delo Van 't Hof je objavio 1884. godine. To su bile „Studije o hemijskoj dinamici“ (Études de Dynamique chimique), u kojima je opisao nov metod za opisivanje reda hemijske reakcije koristeći grafike, i primenio zakone termodinamike na hemijske sisteme u ravnoteži. U nauku je uveo pojam hemijskog afiniteta. Kasnije se bavio hemijom rastvora i teorijom disocijacije elektrolita.

Počasti i nagrade[uredi | uredi izvor]

Godine 1885, Van 't Hof je imenovan za člana Kraljevske holandske akademije umetnosti i nauka.[16] Godine 1904, izabran je za člana Američkog filozofskog društva.[17] Ostala priznanja uključuju počasne doktorate sa Harvarda i Jejla (1901), Univerziteta Viktorija, Univerziteta u Mančesteru (1903) i Univerziteta u Hajdelbergu (1908). On je odlikovan Dejvijovom medaljom Kraljevskog društva 1893. (zajedno sa Le Belom), a izabran je za stranog člana Kraljevskog društva (ForMemRS) 1897. Dobio je Helmholcovu medalju Pruske akademije nauka (1911), i imenovan za viteza francuske Legije časti (1894) i senatora u Kajzer-Vilhelm-Geselšaftu (1911). Van 't Hof je postao počasni član Britanskog hemijskog društva u Londonu, Kraljevske holandske akademije umetnosti i nauka (1892), Američkog hemijskog društva (1898), Akademije nauka u Parizu (1905) i Holandskog hemijskog društva (1908). Od svojih brojnih odlikovanja, Van 't Hof je osvajanje prve Nobelove nagrade za hemiju smatrao kulminacijom svoje karijere.[18] Po njemu su nazvani:

Dana 14. maja 2021, asteroid 34978 van 't Hof, koji su otkrili astronomi Palomar-Lejdenovim pregledom 1977, bio je imenovan u njegovu memoriju.[19]

Radovi[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Fellows of the Royal Society”. London: Royal Society. Arhivirano iz originala 16. 3. 2015. g. 
  2. ^ Chisholm, Hugh, ur. (1911). „van't Hoff, Jacobus Hendricus”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  3. ^ Nobel Lecture Osmotic Pressure and Chemical Equilibrium from Nobelprize.org website
  4. ^ Grandin, Karl (ur.). „Jacobus Henricus van 't Hoff Biography”. Les Prix Nobel. The Nobel Foundation. Pristupljeno 15. 8. 2008. 
  5. ^ La Chemie dans l'Espace, Bazendijk: Rotterdam, 1875
  6. ^ Meijer, E. W. (2001). „Jacobus Henricus van 't Hoff; Hundred Years of Impact on Stereochemistry in the Netherlands”. Angewandte Chemie International Edition. 40 (20): 3783—3789. PMID 11668534. doi:10.1002/1521-3773(20011015)40:20<3783::AID-ANIE3783>3.0.CO;2-J. 
  7. ^ Spek, Trienke M. van der (2006). „Selling a Theory: The Role of Molecular Models in J. H. van 't Hoff's Stereochemistry Theory”. Annals of Science. 63 (2): 157. S2CID 218636163. doi:10.1080/00033790500480816. 
  8. ^ Kreuzfeld, HJ; Hateley, MJ. (1999). „125 years of enantiomers: back to the roots Jacobus Henricus van 't Hoff 1852–1911”. Enantiomer. 4 (6): 491—6. PMID 10672458. 
  9. ^ Jakobus Henrikus van ’t Hof na sajtu Nobelprize.org Uredi na Vikipodacima
  10. ^ a b H.A.M., Snelders (1993). De geschiedenis van de scheikunde in Nederland. Deel 1: Van alchemie tot chemie en chemische industrie rond 1900. Delftse Universitaire Pers. 
  11. ^ a b Cordfunke, E. H. P. (2001). Een romantisch geleerde: Jacobus Henricus van 't Hoff (1852–1911). Vossiuspers UvA. 
  12. ^ a b Cohen, E. (1899). Jacobus Henricus van 't Hoff. Verlag von Wilhelm Engelmann. 
  13. ^ Entry in Digital Album Promotorum Arhivirano 24 jul 2011 na sajtu Wayback Machine of Utrecht University
  14. ^ *Van 't Hoff (3 September 1874) Voorstel tot Uitbreiding der Tegenwoordige in de Scheikunde gebruikte Structuurformules in de Ruimte, benevens een daarmee samenhangende Opmerking omtrent het Verband tusschen Optisch Actief Vermogen en chemische Constitutie van Organische Verbindingen (Proposal for the Extension of Current Chemical Structural Formulas into Space, together with Related Observation on the Connection between Optically Active Power and the Chemical Constitution of Organic Compounds) [pamphlet published by the author]. Available in English at: ChemTeam.
  15. ^ Planar Methane – Periodic Table of Videos. YouTube. Retrieved on 30 December 2015.
  16. ^ „Jacobus Hendrik van 't Hoff (1852–1911)”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  17. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Pristupljeno 2021-06-28. 
  18. ^ „Jacobus Hendrik van 't Hoff – Biographical”. Pristupljeno 1. 9. 2019. 
  19. ^ „WGSBN Bulletin Archive”. Working Group Small Body Nomenclature. 14. 5. 2021. Pristupljeno 16. 5. 2021.  (Bulletin #1)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Patrick Coffey, Cathedrals of Science: The Personalities and Rivalries That Made Modern Chemistry, Oxford University Press. 2008. ISBN 978-0-19-532134-0.
  • Hornix WJ, Mannaerts SHWM, Van 't Hoff and the emergence of Chemical Thermodynamics, Delft University Press. 2001. ISBN 90-407-2259-5.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jakobus Henrikus van ’t Hof na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јакобус_Хенрикус_ван_’т_Хоф&oldid=27867475”