Poezija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
The Parnassus (1511) rad slikara Rafaela Santija:[1][2] poznati pesnici recituju u društvu devet muza na vrhu planine Parnas.

Poezija je poseban književni rod gde je pesnikova poruka izrečena kroz stihove. Pesma obično sadrži niz stilskih figura, uključujući rimu, metaforu, poređenje, gradaciju, hiperbolu, itd. Poezija (termin izveden iz varijante grčkog termina, poiesis, „pravljenje”) forma je literature koja koristi estetske i rimske[3][4][5] kvalitete jezika — kao što su blagozvučnost, zvučni simbolizam, i metrika — za evociranje značenja koje je nadopuna, ili zamena, proznog značenja.

Smatra se da je poezija najstarija vrsta književnosti.[6] Rani primeri su sumerskiEp o Gilgamešu“, delovi Biblije i radovi Homera. Rane poeme su evoluirale iz narodnih pesama kao što su kineske šiđinške pesme, ili iz potrebe ponovnog kazivanja oralne epike, ili iz sanskritskih veda, zoroastrizanskih gata, i homerskih epova, Ilijada i Odiseja. Antički pokušaji definisanja poezije, kao što je Aristotelova Poetika, imaju fokus na upotrebi govora i retorike, drame, pesme i komedije. Kasniji pokušaji su bili koncentrisani na svojstvima kao što su ponavljanje, forma stihova i rima, i naglašavanju estetike po čemu se poezija razlikuje od objektivnije informativnih, proznih formi pisanja. Od sredine 20. veka, poezija je ponekad bila u opštem smislu smatrana fundamentalnim kreativnim činom upotrebe jezika.

Poezija koristi forme i konvencije da sugeriše diferencijalnu interpretaciju reči, ili da evocira emotivne response. Sredstva kao što su asonanca, aliteracija, onomatopeja i ritam se ponekad koriste za ostvarivanje muzičkih ili inkantacionih efekata. Upotreba dvosmislenosti, simbolizma, ironije i drugih stilističkih elemenata poetske dikcije često ostavlja poeme otvorenim za višestruke interpretacije. Slično tome govorne figure kao što su metafora, poređenje i metonimija[7] kreiraju rezonanciju između inače različitih slika — raslojavajući značenja, formirajući prethodno nespoznate veze. Srodne forme rezonancije mogu da postoje između individualnih stihova, u njihovim obrascima ritma ili rime.

Neki tipovi poezije su specifični za date kulture i žanrove i odgovaraju karakteristikama jezika u kome je pesnik pisao. Čitaoci koji su navikli da poistovećuju poeziju sa Danteom, Geteom, Mickjevičom i Rumijem mogu da je smatraju delom napisanom u vidu linija baziranih na rimi i regularnoj metrici. Postoje međutim tradicije, kao što je biblijska poezija, koje koriste druga sredstva za kreiranje ritma i eufonije. Znatan deo moderne poezije odražava kritiku poetske tradicije,[8] igrajući se sa i testirajući, između ostalog, principe same eufonije, ponekad u potpunosti napuštajući rimu ili postavljani ritam.[9][10] U današnjem sve više globalizovanom svetu, pesnici često prilagođavaju forme, stilove i tehnike iz različitih kultura i jezika.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Najstarija ljubavna poema. Sumerska glinena pločica iz Nipura, Irak. period Ura III, 2037-2029 p. n. e. Antički orijentalni muzej, Istanbul.

Neki naučnici smatraju da umetnost poezije možda prethodi pismenosti.[11] Međutim, drugi sugerišu da poezija ne mora da je nužno prethodila pisanju.[12]

Najstarija preživela epska poema, Ep o Gilgamešu, potiče iz 3. milenijuma p. n. e. iz sumerske Mesopotamije (sad Irak), i bila je napisana u klinastom pismu na glinenoj pločici, umesto papirusa.[13] Pločica potiče iz oko  2000 p. n. e. i opisuje godišnji obred u kome se kralj simbolično ženi i ima polni odnos sa boginjom Inanom da bi se osigurala plodnost i prosperitet; to se smatra najstarijom ljubavnom poemom na svetu.[14][15] Jedan primer egipatske epske poezije je Priča o Sinuhu (iz oko 1800. p. n. e.).

Rana kineska poetika, Kǒngzǐ Shīlùn (孔子詩論), diskusija Šiđing (Klasične poezije)

Druga antička epska poezija obuhvata grčke epove, Ilijada i Odiseja; avestanske knjige, Gati i Jasna; rimski nacionalni ep, Vergilijevu Enejidu; i indijske epove, Ramajana i Mahabharata. Epska poezija, uključujući Odiseju, Gati, i indijske Vede, čini se da je formirana u pesničkoj formi radi lakšeg memorisanja i oralnog prenosa, u praistorijskim i antičkim društvima.[12][16]

Druge forme poezije su se razvile direktno iz narodnih pesama. Najraniji unosi u najstarijoj postojećoj zbirci kineske poezije, Šiđing, bili su inicijalno lirski.[17]

Napori drevnih mislioca da utvrde šta čini poeziju karakterističnom kao oblikom, a ono što razlikuje dobru poeziju od loše, rezultirali su u „poetici” — studiji estetike poezije.[18] Neka antička društva, kao što je kinesko sa njegovim Šiđingom (Klasičnom poezijom), razvila su kanone poetskih radova koji su imali ritual i estetsku važnost.[19] U skorije vreme, mislioci su se trudili da pronađu definiciju koja bi mogla da se obuhvate formalne razlike koje su toliko velike kao što su one između Čoserovih Kenterberijskih priča i Macuo Bašoove Oku no Hosomiči, kao i razlike u kontekstu koje premoštavaju religioznu poeziju Tanaha, ljubavnu poeziju, i rap.[20]

Zapadne tradicije[uredi | uredi izvor]

Klasični mislioci su koristili klasifikaciju kao način definisanja i procene kvaliteta poezije. Naime, postojeći fragmenti Aristotelove Poetike opisuju tri žanra poezije — epsku, komičnu, i tragičnu — razvijaju pravila za razlikovanje poezije najvišeg kvaliteta u svakom žanru, zasnovana na osnovnim namenama žanra.[21] Kasniji estetičari su identifikovali tri glavna žanra: epsku poeziju, lirsku poeziju, i dramsku poeziju, tretirajući komediju i tragediju kao podžanrove dramske poezije.[22]

Aristotelov rad je bio uticajan širom Srednjeg Istoka tokom islamskog zlatnog doba,[23] kao i u Evropi tokom renesanse.[24] Kasniji pesnici i estetičari često odvajaju poeziju, i definišu je kao suprotnost prozi, koja je uopšteno shvaćena kao pisanje sa naglaskom na logičkoj eksplikaciji i sa linearnom narativnom strukturom.[25] Kant tvrdi da priroda poezije kao samosvesno apstraktne i lepe forme podiže ovaj izražajni oblik na najviši nivo među verbalnim umetnostima, čemu slede ton ili muzika koje je prate, a tek nakon toga logičnija i narativna proza.

Ovo ne podrazumeva da je poezija nelogična ili da nema naraciju, već da je poezija pokušaj da se lepo ili uzvišeno stvori bez tereta angažovanja logičkog ili narativnog misaonog procesa. Engleski romantičarski pesnik Džon Kits nazvao je ovo bekstvo od logike „negativnom sposobnošću”.[26] Ovaj „romantičarski” pristup viđenju forme je ključni element uspešne poezije, jer je ova forma apstraktna i razlikuje se od ishodišne notacione logike. Ovaj pristup je ostao uticajan u 20. veku.[27]

Tokom ovog perioda, postojala je i značajnija interakcija između različitih poetskih tradicija, delom zbog širenja evropskog kolonijalizma i pratećeg porasta globalne trgovine.[28] Pored buma u pogledu prevoda, tokom romantičarskog perioda ponovo se otkrivaju brojni drevni radovi.[29]

Sporovi 20. veka i 21. veka[uredi | uredi izvor]

Neki od književnih teoretičara 20. veka, oslanjajući se u manjoj meri na opoziciju proze i poezije, stavili su fokus na pesnika kao prevashodno onoga koji stvara koristeći jezik, i poeziju kao ishod pesničkog stvaralaštva.[30] Osnovni koncept pesnika kao tvorca nije neuobičajen, a neki modernistički pesnici esencijalno ne prave razliku između stvaranja pesme koristeći reči i kreativnih dela u drugim medijima. Međutim, drugi modernisti smatraju da je i sam pokušaj da se poezija definiše na takav način pogrešan.[31]

Odbacivanje tradicionalnih oblika i struktura poezije koje je započelo u prvoj polovini 20. veka podudaralo se sa dovođenjem u pitanje svrhe i značaja tradicionalnih definicija poezije i razlika između poezije i proze, naročito imajući u vidu primere poetske proze i prozne poezije. Brojni modernistički pesnici pisali su u netradicionalnim formama ili u onome što bi se tradicionalno moglo smatrati prozom, iako je njihovo pisanje generalno bilo potkrepljeno poetskom dikcijom, i često je imalo ritam i ton upostavljen nemetričkim sredstvima. Iako je u modernim školama postojala značajna formalistička reakcija na raspad strukture, ova reakcija se usredsredila na razvoj novih formalnih struktura i sinteza, kao i na oživljavanje starijih oblika i struktura.[32]

Nedavno, je došlo do razvoja postmodernizma radi potpunijeg prenosa proze i poezije kao osobenih entiteta, a takođe i među žanrovima poezije, koji imaju značenje samo kao kulturni artefakti. Postmodernizam ide izvan naglaska modernizma na kreativnoj ulozi pesnika, da naglašava ulogu čitaoca teksta (hermeneutika), i da istakne kompleksnu kulturnu mrežu u kojoj se čita pesma.[33] U današnje vreme, širom sveta, poezija često uključuje poetsku formu i dikciju iz drugih kultura i iz prošlosti, što dodatno otežava pokušaje definisanja i klasifikacije koji su nekada bili smisleni u okviru tradicije kao što je Zapadni kanon.[34]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Paoletti & Radke 2005, str. 409
  2. ^ Stinger 1998, str. 199
  3. ^ „Poetry”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. 2013. 
  4. ^ „Poetry”. Merriam-Webster. Merriam-Webster, Inc. 2013. 
  5. ^ „Poetry”. Dictionary.com. Dictionary.com, LLC. 2013—Based on the Random House Dictionary 
  6. ^ „Manifest doživljene poezije”. Arhivirano iz originala na datum 01. 07. 2016. Pristupljeno 09. 06. 2016. 
  7. ^ Strachan & Terry 2000, str. 119.
  8. ^ Eliot 1999, str. 13-34.
  9. ^ Longenbach 1997, str. 9, 103
  10. ^ Schmidt, Michael, ur. (1999). The Harvill Book of Twentieth-Century Poetry in English. Harvill Press. ISBN 978-1-86046-735-6. 
  11. ^ Hoivik, S; Luger, K (03. 06. 2009). „Folk Media for Biodiversity Conservation: A Pilot Project from the Himalaya-Hindu Kush”. International Communication Gazette. 71 (4): 321—346. doi:10.1177/1748048509102184. 
  12. 12,0 12,1 Goody 1987, str. 98
  13. ^ Sanders 1972, str. 7-8.
  14. ^ Mark, Joshua J. (13. 08. 2014). „The World's Oldest Love Poem”. 
  15. ^ SEBNEM, ARSU. „Oldest Line In The World”. New York Times. New York Times. Pristupljeno 01. 05. 2015. 
  16. ^ Ahl & Roisman 1996, str. 1-26.
  17. ^ Ebrey 1993, str. 11-13
  18. ^ Abondolo 2001, str. 52-53
  19. ^ Gentz, Joachim (2008). „Ritual Meaning of Textual Form: Evidence from Early Commentaries of the Historiographic and Ritual Traditions”. Ur.: Kern, Martin. Text and Ritual in Early China. University of Washington Press. str. 124—148. ISBN 9780295987873. 
  20. ^ Habib, Rafey (2005). A history of literary criticism. John Wiley & Sons. str. 607—609, 620. ISBN 9780631232001. 
  21. ^ Heath, Malcolm, ur. (1997). Aristotle's Poetics. Penguin Books. ISBN 978-0-14-044636-4. 
  22. ^ Frow, John (2007). Genre (Reprint izd.). Routledge. str. 57—59. ISBN 978-0-415-28063-1. 
  23. ^ Bogges, WF (1968). „'Hermannus Alemannus' Latin Anthology of Arabic Poetry”. Journal of the American Oriental Society. 88 (4): 657—70. JSTOR 598112. doi:10.2307/598112.  Burnett, Charles (2001). „Learned Knowledge of Arabic Poetry, Rhymed Prose, and Didactic Verse from Petrus Alfonsi to Petrarch”. Poetry and Philosophy in the Middle Ages: A Festschrift for Peter Dronke. Brill Academic Publishers. str. 29—62. ISBN 978-90-04-11964-2. 
  24. ^ Grendler, Paul F (2004). The Universities of the Italian Renaissance. Johns Hopkins University Press. str. 239. ISBN 978-0-8018-8055-1. 
  25. ^ Kant, Immanuel (1914). Critique of Judgment. Bernard, JH. Macmillan. str. 131. 
  26. ^ Ou, Li (2009). Keats and negative capability. Continuum. str. 1—3. ISBN 978-1-4411-4724-0. 
  27. ^ Watten, Barrett (2003). The constructivist moment: from material text to cultural poetics. Wesleyan University Press. str. 17—19. ISBN 978-0-8195-6610-2. 
  28. ^ Abu-Mahfouz, Ahmad (2008). „Translation as a Blending of Cultures” (PDF). Journal of Translation. 4 (1). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 09. 03. 2012. 
  29. ^ Highet, Gilbert (1985). The classical tradition: Greek and Roman influences on western literature (Reissued izd.). Oxford University Press. str. 355, 360, 479. ISBN 978-0-19-500206-5. 
  30. ^ Wimsatt William K, Jr; Brooks, Cleanth (1957). Literary Criticism: A Short History. Vintage Books. str. 374. 
  31. ^ Johnson, Jeannine (2007). Why write poetry?: modern poets defending their art. Fairleigh Dickinson University Press. str. 148. ISBN 978-0-8386-4105-7. 
  32. ^ Jenkins, Lee M.; Davis, Alex, ur. (2007). The Cambridge companion to modernist poetry. Cambridge University Press. str. 1—7, 38, 156. ISBN 978-0-521-61815-1. 
  33. ^ Barthes, Roland (1978). „Death of the Author”. Image-Music-Text. Farrar, Straus & Giroux. str. 142—148. 
  34. ^ Connor, Steven (1997). Postmodernist culture: an introduction to theories of the contemporary (2nd izd.). Blackwell. str. 123—128. ISBN 978-0-631-20052-9. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]