Ruska avangarda

Ruska avangarda, pokret u umetnosti i književosti, kojim je načinjen prelaz sa akademizma ka modernoj umetnosti u Rusiji. Avangardna grupa slikara okupljala se oko časopisa „Mir iskusstva” (Svet umetnosti) i zauzimala se za oživljavanje ruske narodne umetnosti, a značajne rezultate postiže i u pozoršinoj scenografiji i kostimografiji.

Početkom 20. veka u rusku arhitekturu stižu zapadnoevropski uticaji, prvo secesija, a onda funkcionalizam. Glavni pokretači ruske apstrakcije bili su Vasilij Kandinski, koji je ujedno i autor prve apstraktne slike (1910. godine), te M. F. Larionov i N. S. Gončarova (utemeljitelji rajonizma), a Kazimir Maljevič je bio najradikalniji od njih (začetnik suprematizma).

Začetnik konstruktivizma, najranijeg oblika apstraktne skulpture, bio je Vladimir Tatljin. Ideje konstruktivizma u Evropu su proneli vajari: Aleksandar Arhipenko, Antoan Pevzner i Naum Gabo.

Uspon ruske avangarde

Da bi se razumeo i ocenio ruski avangardni podvig s početka dvadesetog veka na umu se moraju imati određene stvari. Rusija je od 18. veka, veka Petra i Katarine Velike, pomagala razvoj umetnosti i održavala tesne i stalne veze sa Zapadom. Imućniji Rusi često su putovali u Francusku, Italiju i Nemačku. Preko časopisa bili su upoznati sa novim zbivanjima u umetnosti, muzici i književnosti. Ruska književnost i muzika u 19. veku su dostigle visoku vrednost, a pozorište i balet visok stepen izuzetnosti. Bilo je tek pitanje vremena kada će im se u ovom poletu ka izuzetnom pridružiti i likovne umetnosti.

Viktor Vasnjecov, Vitez na raskršću, 1882. Ulje na platnu, 167 × 299 cm, Državni ruski muzej.

Ruska sklonost ka utopijskim društvenim zajednicama u 19. veku se ispoljila i u umetnosti, u grupama kao što su Peredvižnici, kolonija umetnika koju je u sedamdesetim godinama 19. veka osnovao Sava Mamontov, bogataš, ruski nacionalista, poznavalac umetnosti i društveni idealista. Mamontov je takođe bio aktivan kao pokrovitelj pozorišta i opere i pomogao je da se pozorišna scenografija prepusti aktivnim umetnicima. Taj spoj slikarstva i pozorišta postaće karakterističan za širenje ruskog eksperimenta u umetnosti.

Možda najdarovitiji među ruskim pionirima koji su olakšali prelaz u 20. vek bio je Mihail Vrubel, koji je za života dobio malo priznanja. Preko Vrubela, sjajnog crtača utonulog u rusku vizantijsku tradiciju, u rusku umetnost je ušlo mnogo od duha zapadnog stila art-nuvo. Njegove ideje i ideje francuskih simbolista i nabista snažno su se osetili krajem osamdesetih godina 19. veka preko pokreta poznatog kao „Svet umetnosti” (Mir iskusstva) na čijem je čelu stajao Aleksandar Nikolajevič Benua, daroviti organizator umetničkih priredbi, umetnik, scenograf kosmopolitski kritičar i naučnik koji je propovedao i sprovodio integraciju i jedinstvo svih umetnosti.

Lev Samoilovič Bakst (poznat i kao Leon Bakst), koji je docnije stekao međunarodnu slavu kao scenograf, bio je jedan od prvih profesionalnih umetnika povezanih sa Svetom umetnosti. Godine 1890. grupi je prišao Sergej Djagiljev, kome je bilo suđeno da postane možda najveći baletski preduzetnik. Časopis Svet umetnosti, koji se prvi put pojavio 1898, okupio je mlađe avangardiste među pesnicima i umetnicima i pomogao da se ruskim čitaocima predstave francuski simbolistički pesnici, engleski i austrijski umetnici i arhitekte iz pokreta art-nuvo i francuski postimpresionisti. Nekoliko godina kasnije Djagiljev je počeo da radi kao preduzetnik, organizujući izložbe, koncerte, pozorišne, operske predstave i, na kraju, Ruski balet, koji je počeo sa radom 1909. u Parizu i išao iz uspeha u uspeh. Od tog trenutka Djagiljevu će scenografiju raditi mnoga najveća imena evropskog slikarstva a među njima je bio i Pikaso.

Posle časopisa Svet umetnosti pojavili su se drugi avangardni listovi. Preko njih i zahvaljujući neretkim putovanjima u Pariz i Italiju mladi ruski umetnici su mogli da prate razvoj fovizma, kubizma, futurizma i njihovih izdanaka. U Moskvi su Sergej Ščukin i Ivan Morozov stvorili ogromne zbirke nove francuske umetnosti. Ščukinova zbirka je 1914. imala preko 200 dela francuskih impresionističkih, postimpresionističkih, fovističkih i kubističkih slikara, uključujući više od 50 Pikasovih i Matisovih dela, kao i primerke Manea, Monea, Renoara, Sezana i Van Goga. Morozvljeva nešto manje eksperimentalna zbirka od 130 dela obuhvatala je Sezana, Renoara, Gogena i mnoge Matisove radove. Štaviše, Matisovo delo npr. je tada bilo više cenjeno u Rusiji nego u Francuskoj. Oba kolekcionara su pokazala veliku širokogrudnost otvarajući svoje zbirke ruskim umetnicima i njihovo dejstvo na te umetnike je bilo neprocenjivo. Zahvaljujući ovim zbirkama moderne umetnosti i izložbi grupe „Magareći rep” koju je 1910. osnovao Mihail Larionov, za kubističke eksperimente se znalo u Petrogradu i Moskvi gotovo odmah čim su nastali. Marineti, apostol futurizma, posetio je Rusiju 1914 (možda i ranije) i njegove ideje su mogle uticati na rusku avangardu.

Čini se da Kandinski s najviše prava može da tvrdi da je bio prvi apstraktni slikar koji je shvatio implikacije nepredstavnih, ekspresionističkih dela koja je stvorio. Nesumnjivo je, međutim, da su apstraktne slike postojale i pre Kandinskog: neke slike Van de Veldea i drugih rađene u stilu art-nuvoa nemaju sadržaja koji je moguće prepoznati, iako se vrlo verovatno uveliko zasniva na biljnim oblicima. Delone je 1911. stvarao kolorističke kompozicije iz kojih je prirodni predmet praktično iščezao, dok je Čeh Kupka u isto vreme radio u gotovo sasvim apstraktnom maniru. Međutim, Kandinski je prvi i u tome što je svom delu dao teorijsku potporu u spisu O duhovnom u umetnosti, gde raspravlja o poreklu, ciljevima i sadržini nove apstraktne umetnosti.

U najmanju ruku, može se pretpostaviti da je gotovo potpuno odsustvo eksperimenta u ruskoj umetnosti navelo izvesne umetnike, upoznate sa zbivanjima u Francuskoj i drugim zemljama, da osete da je jedino rešenje — najoštriji oblik revolucije protiv dominantne akademske umetnosti. U svakom slučaju, u skulpturi i slikarstvu Rusija je gotovo bez ikakvog prelaza zakoračila sa akademizma 19. veka na potpunu apstrakciju. Iako je u to bilo uključeno tek mali broj umetnika — među slikarima Mihail Larionov, Natalija Gončarova, Kazimir Maljevič, El Lisicki i, naravno Kandinski; među vajarima Vladimir Tatlin, Aleksandar Rodčenko, Naum Gabo i njegov brat Antoan Pevzner, njihov uticaj je bio presudan za čitavu potonju svetsku umetnost 20. veka, a prisutan je i danas.

Pravci i umetnici ruske avangarde

Teorija kao potpora umetničke prakse

Umetnici ruske avangarde su odmah razumeli važnost i vrednost teorijske rasprave u umetničkom stvaralštvu, gde se usmenim ili pisanim (tekstualnim) iskazom reflektuje sopstvene umetničke prakse ili prakse umetnosti uopšte. Putem usmenog ili pisanog iskaza (umetničke teorije) — počev od poetskog izraza, preko aforizma, manifesta ili opšte teorijske rasprave kao u slučaju Kandinskog (O duhovnom u umetnosti) i Maljeviča (Nepredmetni svet) — pokušali su, sebi i drugima, da razjasne novu umetničku praksu, definišu i opišu njenu sadržinu, zadatke i ciljeve.

O značaju teorije umetnosti je najbolje govorio umetnik i teoretičar Nikolaj Kuljbin izrazivši da čak i oni koji potpuno negiraju umetničku teoriju u stvari brane neku svoju, vlastitu:

Mnogi kažu: „Teorija umetnosti? Šta nas se tiče teorija? Nekako suvoparno, knjiško. Polaganje prava na nešto? Potrebna mi je umetnost, a ne rasprave. Umetnik stvara zato što u njemu gori sveti plamen; on stvara bez mudrovanja i ja hoću da uživam, a ne da mudrujem. Umrtvljujuća analiza umetnosti uništava umetnost.”
Oni koji tako govore ne primećuju da nisu pobegli od teorije, da sve što su rekli jeste njihova lična teorija umetnosti. U ovakvom, prilično uobičajenom prosuđivanju malograđanina postoji zrno istine i ono može biti izraženo kao prva naša postavka teorije umetničkog stvaralaštva.
Dalje, što je moguće dalje od suvoparnog, kabinetskog, umrtvljujućeg!
Prihvatamo samo harmoniju, disonancu, ritam, stil, boje, radost i tugu!

— Nikolaj Kuljbin, Značaj teorije umetnosti

Rajonizam (lučizam): Larionov i Gončarova

Početkom 1911. Larionov i Gončarova su se dopisivali s Kandinskim koga su veoma mnogo zanimali njihovi eksperimenti. Oni su osnovali pokret nazvan „rajonizam” (rus. lučizm [raйonizm], od fr. rayon — luč [zraka]) i 1913, na izložbi nazvanoj „Meta” , prikazana je prva grupa rajonističkih dela. Rajonizam je bio izdanak kubizma i srodan italijanskom futurizmu po naglašavanju dinamičnih, linearnih svetlosnih zraka. Preko njih je Larionov nastojao da vizuelno izrazi nove koncepcije prostora i vremena uobličene u misli matematičara Artura Kejlija i Feliksa Klajna, filozofa-fizičara Ernsta Maha, fizičara Alberta Ajnštajna i drugih. U Larionovljevom manifestu, prividnoj satiri na futurističke manifeste, on je veličao svakodnevne objekte savremene civilizacije, poricao postojanje individualnosti i veličao Istok nasparam Zapadu.

Larionov i Gončarova su 1914. napustili Rusiju da bi radili scenografiju za Djagiljeva. Ukupno su stvorili svega nekoliko značajnih rajonističkih dela, ali su njihove ideje, kao i umetnost koja je bila sinteza kubizma, futurizma, orfizma i, uz to, „osećanje za nešto što bi se moglo nazvati četvrta dimenzija” bili od najvećeg značaja za razvoj Maljeviča i suprematizma.

Suprematizam

Kazimir Maljevič

Kazimir Maljevič, Jutro na selu posle kiše, 1912. Ulje na platnu, 80 × 80 cm, Muzej Gugenhajm u Njujorku.

Više nego ijedan drugi umetnik, Kazimir Maljevič je kubističku geometriju prvi doveo njenom logičnom zaključku, apsolutno geometrijskoj apstrakciji. Maljevič je umetnost studirao u Moskvi, gde se upoznao s novim kretanjima zahvaljujući tome što je posećivao zbirke Ščukina i Morozova. Godine 1906. je sreo Larionova i 1910. s njim i Gončarovom izlagao je na prvoj izložbi „Magarećeg repa”. Od 1911. je slikao u kubističkom maniru. Sliku Jutro na selu posle kiše, komponovao je od cilindričnih skulpturalnih figura seljaka u mehanizovanom pejzažu, s kućama, drvećem i linijama modelovanim u svetlim, gradiranim tonovima crvenog, belog i plavog. Sličnost sa Ležeovim nešto kasnijim mašinskim kubizmom je zapanjujuća, ali je pitanje da li je ijedan od njih video rane radove onog drugog. Sledeće dve godine Maljevič je ispitivao različite vidove i iznalaske kubizma i futurizma, ali je bio opsednut paradoksalnim ostatkom sadržaja u svom delu dok, prema sopstvnim rečima: „… Godine 1913. u svom očajničkom pokušaju da oslobodim umetnost tereta predmeta, našao sam pribežište u kvadratnoj formi i izložio sliku koja se sastojala isključivo od crnog kvadrata na belom polju”. To je bio crtež perom, prvi primer stila kome je Maljevič dao ime „suprematizam”. Umetnik je u svojoj knjizi Nepredmetni svet definisao suprematizam kao „suprematiju čistog osećanja u kreativnoj umetnosti” „Za suprematistu — nastavio je — vizuelne pojave objektivnog sveta su, same po sebi, besmislene; važno je osećanje kao takvo, sasvim nezavisno od okoline u kojoj je izazvano.”

Za Maljeviča, predanog hrišćanskog mistika, stvaranje ovog jednostavnog kvadrata na beloj osnovi bilo je trenutak otkrovenja, slično kao u slučaju Kandinskog i njegovog prvog apstraktnog akvarela. Maljevič je osetio da je, prvi put u istoriji slikarstva, pokazano da slika može postojati potpuno nezavisno od svakog odražavanja ili podražavanja spoljašnjeg sveta — bila to figura, pejzaž ili mrtva priroda. Njemu su naravno prethodili Kandinski, Delone i Kupka u stvaranju apstraktnih slika i on je nesumnjivo bio svestan njihovih pokušaja. Ali, Maljevič s pravom može da tvrdi da je prvi doveo apstrakciju do krajnjeg geometrijskog uprošćavanja — crni kvadrat crteža u belom kvadratu hartije. I tako su dva dominantna krila apstrakcije 20. veka — ekspresionistička (lirska) apstrakcija Kandinskog i geometrijska apstrakcija Maljeviča — imala poreklo u ruskoj avangardi.

Sovjetski stil

Nakon Oktobarske revolucije dogodio se kratkotrajan, ali slavan pokušaj modernizacije ruske umetnosti u kojem je avangarda postala službenim stilom. No, ubrzo su avangardni umetnici bili šikanirani i čak zatvarani, a od 1934. godine jedini priznati likovni izraz bio je socijalistički realizam. U Rusiji su rođeni, ali su je napustili netom ili nakon Oktobarske revolucije: Aleksej Javlenski, Mark Šagal, El Lisicki, M. F. Larionov i njegova supruga N. S. Gončarova i S. Poljakov.

U slikarstvu se veličaju kultovi Staljina, mladosti i radnika. Ideološke monumentalne spomenike, i portrete izvodila je V. I. Muhina, a u arhitekturi je prevladao stil u kojemu se veličala moć države (Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi, 1924.-30.

Savremena ruska umetnost

Sovjetski stil traje sve do raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine kada se javlja tzv. postsocijalistički stil. Mladi naraštaj arhitekata projektuje u svim stilovima postmoderne arhitekture. Razdoblje nakon 1990.-tih obeležava nastanak mnogobrojnih umetničkih grupa koje se kreću od geometrijske apstrakcije preko hepeninga, lend-arta, konceptualne umetnosti i instalacija (Ilja Kabakov), do hiperealizma nadahnutog socijalističkim realizmom (tzv. Umetnost Perestrojke).

Vidi još

• rajonizam (lučizam)
• suprematizam
• konstruktivizam
• apstraktna umetnost

Literatura

• Bowlt, John E., (ed. and transl.) Russian Art of the Avant-Garde : Theory and Criticism, 1902–1934, New York, N.Y. : Thames and Hudson, 1988 ::: primerak : archive.org
• Arnason, H. H. (1975). Istorija moderne umetnosti (Umetnost). Beograd: Jugoslavija. 
• Arnason, H. Harvard: A History of Modern Art : Painting, Sculpture, Architecture, Photography, Fourth Edit., London : Thames & Hudson, 1998 (Chapt. 11. “Towards Abstraction”, str. 217–236.) ::: primerak : archive.org
• Arnason, H. H., Istorija moderne umetnosti : Slikarstvo, Skulptura, Arhitektura, (prev. Dušan Puvačić) izdavač: Jugoslavija, Beograd, 1975 („Deseti deo: Apstrakcija i konstruktivizam u Rusiji”; str. 218–238)
• Arnason, H. H., Istorija moderne umetnosti : Slikarstvo, Skulptura, Arhitektura, Forografija, (prev. Ksenija Prodanović, Vladislava Janičić) izdavač: Orion Art, Beograd, 2018
• Mijušković, Slobodan, Od samodovoljnosti do smrti slikarstva, Umetničke teorije (i prakse) ruske avangarde, Geopoetika, Beograd, 1998 ::: primerak : monoskop.org
• Mijušković, Slobodan (prired.): Dokumenti za razumevanje ruske avangarde : Antologija tekstova umetnika (prev. Slobodan Ćirić), prv. izd., Geopoetika, Beograd, 2003 ::: primerak : monoskop.org
• Maljevič, Kazimir, Nepredmetni svijet, (prevod nemačkog prevoda: Die Gegenstandslose Welt; jedanaesti svezak niza „Bauhausbücher” prev. s nemačkog Nenad Popović i Snješka Knežević), izd. Centar za kulturnu djelatnost, Galerija Nova, Zagreb, 1981 ::: primerak : monoskop.org
• Kolocotroni, Vassiliki, Goldman, Jane, and Taxidou, Olga (Edited by), Modernism: An Ontology of Sources and Documents, The University of Chicago Press, 1998 ::: primerak : archive.org
• Rickey, George, Constructivism : Origins an Evolution (rev. edit.), izd. George Braziller, New York, 1995 ::: primerak : archive.org
• Rotzel, Willy, Constructive Concepts : A History of Constructive Art from Cubism to the Present, Rizzoli, New York, 1989 ::: primerak : archive.org
• Stangos, Nikos (edit. by; rev. and enl. edit.), Concepts of Modern Art, Thames and Hudson, London, 1981 primerak : archive.org
• The Life of Vasilii Kandinsky in Russian Art : A Study of “On the Spiritual in Art”, ed. by John E. Bowlt and Rose-Carol Washton Long; transl. by John Bowlt, Newtonville, Mass. : Oriental Research Partners, 1980 ::: primerak : archive.org

Spoljašnje veze

• RussianCulture.ru
• Ruske slike.
• Rusko kulturno društvo Orlando. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. oktobar 2007)
• Izložba dela evropskih umetnika avangarde u Parizu iz Zbirke Ivana Morozova (jutjub: odličan video prikaz izloženih dela)
• Izložba ruske avangarde u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (jutjub)