Tuga za mladencem Uglješom
„Tuga za mladencem Uglješom“ je prvi sačuvani književni sastav despotice Jelene (monahinje Jefimije), izgraviran između 1366. i 1371. godine na srebrnom diptihu, bogato ukrašenom biserom i dragim kamenjem. Tada je živela u Seru na svome dvoru, a njen mali sin bio je sahranjen u Hilandaru u grobu njenog oca, ćesara Vojihne. Pošto nikada nije mogla da ode na grob svoga sina, za pokoj duše manastiru je poslala ovu srebrnu ikonicu. Ikonica se i danas nalazi u Hilandaru.[1]
Zapis je upisan na dvostruku drvenu ikonicu, sa dve sintaksičke celine gde se obraća Isusu i Bogorodici. U molitvenu književnost, koja je prema vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila („na roždaših me i na roždanom ot mene mladencu“) treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao hrišćanka da suzdrži bol zbog gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda.[2]
Jefimija ili Jelena Mrnjavčević bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne, a pre zamonašenja bila je žena despota Uglješe. Smatra se i prvom ženom, piscem u Srbiji i njena tri dela od kojih je jedno Zapis na Hilandarskoj zavesi se smatraju najznačajnijim delima srpske srednjovekovne književnosti.[3]
Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i prešla u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja i Lazareve smrti.
Tuga za mladencem Uglješom[uredi | uredi izvor]
Male ikone po veliki dar,
koje imaju presveti lik gospodnji
i prečiste bogomatere,
a njih velik i svet muž
darova mladomu mladencu
Uglješi Despotoviću,
Njegovu neoskrvnjenu mlađahnost
prestaviše u večne obitelji,
a telo u grobu preda se,
koga izdelaše praoci
prestupljenja radi.
Udostoji, gospode Hriste,
i ti, o prečista bogomati,
i mene jadnu
svagda o razlučenju duše moje da se brinem,
koje ugledah na onima koji su me rodili
i na rođenom od mene mladencu,
za kojim žalost neprestano gori
u srcu mome,
po običaju maternjem pobeđena.
