Шумски пух

Šumski puh
Dryomys nitedula
Status ugroženosti
Najmanje ugrožen  (IUCN 3.1)
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Rodentia
Porodica:	Gliridae
Rod:	Dryomys
Vrsta:	D. nitedula
Binomno ime
Dryomys nitedula (Pallas, 1778)

Šumski puh (lat. Dryomys nitedula) vrsta glodara iz porodice puhova (Gliridae) koja se nalazi u istočnoj Evropi, na Balkanu i u delovima zapadne i centralne Azije. Na IUCN-ovoj listi ugroženih vrsta kategorisana je kao vrsta sa najmanjom brigom od izumiranja zbog širokog spektra rasprostranjenosti i stabilnog kretanja populacije. Iako ova vrsta živi na različitim geografskim lokacijama, njena najveća gustina naseljenosti je u šumama centralne Moldavije, Zakavkazja i planinama centralne Azije. Na većini drugih lokacija gustina naseljenosti ove vrste je prilično niska. Gustina naseljenosti zavisi od mnogih faktora. Ali glavne karakteristike od kojih ova vrsta zavisi u odabiru lokacije su postojanje odgovarajućih izvora hrane kao i dobro lišće koje se može koristiti za stanište. Razlog zbog kojeg šume u centralnoj Moldaviji imaju najveću gustinu naseljenosti je taj što pružaju najveću raznolikost izvora hrane koji su dostupni tokom cele godine. Ova lokacija takođe pruža najbolju vrstu lišća za šumske puhove da grade svoja gnezda. Kombinacija ova dva aspekta omogućava da ova vrsta zadovolji svoje najveće potrebe. Zbog toga tokom sezone parenja proizvode potomstvo koje takođe sazreva na istom opštem području.

Uobičajeni naziv za Eliomis je vrtni puh. Dryomys se često upoređuje sa Eliomys jer imaju mnogo sličnosti. Međutim, Dryomys je manjeg obima. Još dve razlike između ovih vrsta su što je moždani okvir kod Dryomys-a više zaobljen, a slušni kanali manji od onog kod Eliomis-a. Pored toga, njihovi se repovi donekle razlikuju. Dryomys-ov rep je u boji više ujednačen u odnosu na onaj kod Eliomis-a. Šumski puh se takmiči u veštačkim i prirodnim gnezdima sa puhom lešnikarom, šumskim miševima i pticama. Njegovi najveći konkurenti su one vrste koje jedu sličnu vrstu hrane i žive u istoj vrsti staništa.

Morfologija

Šumski puh izgledom podseća na vevericu. U proseku je dug 110 mm, ima pahuljast sivi rep koji je dugačak gotovo koliko i telo. Dužina glave i tela može se kretati od 80 mm do 130 mm, dok dužina repa može biti u rasponu od 60 mm do 113 mm. Raspon njegove telesne mase je između 18 i 34 grama. Krzno na gornjim delovima tela je sivkasto smeđe, a potkolenice su žućkasto-bele. Crna traka okružuje oko i proteže se do malog uha. Brkovi formiraju grmoliki pramen dug oko 10 mm. Na svakoj šapi ima šest jastučića.

Rasprostranjenje i stanište

Šumski puh zauzima prostor od Švajcarske na zapadu, kroz centralnu, istočnu i južnu Evropu, Balkansko poluostrvo, severno do Baltičkog mora i na istoku do reke Volge i Uralskih planina u Rusiji. Izolovana populacija javlja se izvan ovog raspona, uključujući Izrael, centralni Iran, Avganistan, planine Tjen Šan i Sinkjang u Kini. Ima širok raspon staništa, uključujući širokolisne, mešovite i četinarske šume. Takođe se nalazi u kamenitim predelima, patuljastim montanskim šumama, zimzelenom grmlju i drvenoj stepi. Navodi se da se nalazi na visinama i do 3.500 m.

Vrsta je prisutna u Rusiji, Kini, Italiji, Srbiji, Grčkoj, Turskoj, Avganistanu, Iranu, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Albaniji, Crnoj Gori, Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, Siriji, Poljskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Ukrajini, Belorusiji, Mongoliji, Kazahstanu, Pakistanu, Iraku, Lihtenštajnu, Litvaniji, Letoniji, Slovačkoj, Češkoj, Moldaviji, Austriji, Švajcarskoj, Azerbejdžanu, Gruziji, Kirgistanu, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Uzbekistanu, Izraelu i (nepotvrđeno) Libanu.

Stanište

Staništa vrste su šume, planine i žbunasta vegetacija. Šumski puhovi imaju tendenciju da stvaraju svoja natalna gnezda na donjim granama drveća ili usred gustog grmlja. Ova gnezda su obično jedan do sedam metara iznad nivoa zemlje. Kuglastog su oblika, s` prečnikom između 150 mm i 250 mm. Obično ova gnezda imaju samo jedan ulaz i okrenuta su prema deblu drveta. Spoljna strana gnezda napravljena je od lišća i grančica. Unutrašnjost gnezda ima oblogu koja se stvara od komada kore i mahovine. Ove životinje često posvećuju veliku pažnju detaljima kada stvaraju ta natalna gnezda. Žele da osiguraju zaštitu mladuncima.

Način života

Zavisno od geografske lokacije, određuje se da li će šumski puh prezimljavati i koliko dugo. U Izraelu ostaje aktivan tokom cele godine. Međutim, zimi prolaze kroz period ukočenosti tokom određenog vremena gotovo svakog dana. Populacije koje se nalaze na severu imaju hiberniraju od oktobra do aprila. Tokom ovog perioda, jedinke će sedeti na zadnjim nogama i uvijati se u kuglu. Rep će im se omotati oko tela, a prednjim udovima će dodirnuti obraze. Kod ove vrste, tokom hibernacije, telesna temperatura opada sa 35-37°C na oko 5°C.

O ritualima parenja ove vrste se ne zna mnogo. Poznato je da ova vrsta zavisi od nege majke prvih nekoliko nedelja nakon rođenja. Ženke imaju osam mlečnih žlezda. Postoji veza između dužine sezone parenja i broja začetih legla tokom godine. Iz tog razloga, šumski puhovi koje žive na jugu i imaju dužu sezonu parenja obično proizvodu dva legla, dok populacije koje žive na severu i imaju vrlo kratku sezonu parenja i obično imaju vremena samo za proizvodnju jednog legla. Period gestacije traje oko četiri nedelje, a obično se rodi četiri ili pet mladih po leglu. S` vremena na vreme, moguće je da ženka odjednom rodi do sedam mladih. Kad se mladi rode, teže oko 2 grama. Mladi puhovi otvaraju oči već za dve nedelje i nedelju dana kasnije počinju jesti čvrstu hranu. Tokom perioda zavisnosti, majka pruža hranu, mleko, negu i zaštitu mladima. Oni napuštaju leglo nakon otprilike tri nedelje i sledeće godine postaju seksualno zreli. Nije bilo mnogo dokaza o brizi oca, međutim, to ne treba isključiti. Prosečan životni vek šumskih puhova u prirodi je pet i po godina. Odnos polova je oko 1:1, s` neznatnom dominacijom ženki.

Ekologija vrste

Kada u proleće izađe iz hibernacije, šumski puh jede male beskičmenjake, mladunce ptica, pupoljke, izdanake i zelene delove biljaka. Kasnije tokom godine, uglavnom jede voće, orašaste plodove i seme. U stvari, ova vrsta jede plodove sa dvadesetak različitih vrsta drveća i grmlja, uključujući: marelice, jabuke, trešnje, šljive, višnje, kruške, breskve, kupine. Populacija ne fluktuira mnogo zato što se mladi uzgajaju svake godine, nadoknađujući jedinke koje umiru tokom hibernacije. Šezdeset procenata mladih i većina starijih odraslih (starijih od četiri godine) ne prežive zimu. Drugi uzrok smrtnosti su oluje koje mogu prouzrokovati smrt juvenilnih jedinki u nezaštićenim gnezdima. Šumski puhovi su takođe izloženi kunama, divljim mačkama, sovama i vranama. Dva glavna grabljivca su sove Strix aluco i Bubo bubo.

Šumski puhovi su vrlo agresivni. Nisu ukroćeni ni u zatočeništvu. Primećeno je da oni mogu dozvoliti ljudima da ih uhvate, međutim, kada se pokušaju zadržati, grizu oštrim zubima. Ako su uznemireni dok se odmaraju mogu se iznenada probuditi, visoko skočiti, pljunuti i zviždati. Šumski puhovi mogu imati negativan uticaj na ljude usled najezde voćnjaka i žvakanja kore četinarskog drveća. Takođe je poznato da su nosioci bolesti poput encefalitisa, leptospiroze i verovatno crne smrti. Oni mogu imati pozitivan uticaj na kontrolu populacije zglavkara i rasejavanje.

Ponašanje

Šumski puhovi provode mnogo vremena na drveću. Sposobni su da se penju uz odličnu okretnost, kao i da skaču sa grana visokih čak 2 metra. Ova vrsta ima prirodnu tendenciju da stvara privremena gnezda koja su krhka. Ne provodi puno vremena u tim privremenim gnezdima, jer se mnogo više energije ulaže u pravljenje natalnih gnezda.

Ova životinja je aktivna noću. Takođe je veoma teritorijalna. Odrasli žive u niskoj gustini, obično dve do tri jedinke po lokalitetu. Njihov raspon teritorija prečnika je od 65 do 100 m.

Šumski puhovi proizvode razne zvukove iz različitih razloga. Najznačajniji je zvuk alarma koji je melodičan. Takođe imaju mogućnost proizvodnje ultrazvuka koji se koristi prilikom komunikacije. Različite metode komunikacije koje koriste ove životinje su vizuelne, taktilne, akustične i hemijske. Nije poznato kako se ovi oblici komunikacija koriste posebno kod ove vrste. Međutim, poznato je da većina sisara koristi taktilnu komunikaciju tokom parenja, sukoba i odgajanja mladih. Hemijska komunikacija može igrati značajnu ulogu u mogućnosti identifikacije određene jedinke. Vizuelni znakovi daju se držanjem tela kao način da se utvrdi da li je to neprijateljsko ili prijateljsko okruženje. Različite metode percepcije koje puhovi koriste su vizuelne, taktilne, ultrazvučne i hemijske.

Ugroženost

Ovaj puh je na listi IUCN naveden kao vrsta sa manjim rizikom od nestanka, jer ima široko rasprostranjenje i česta je vrsta. Doduše, zbog skrivenog načina života malo je poznat raspored populacija i njihova brojnost. Na primer u Srbiji je poznato samo da naseljava centralni, planinski deo, a da potpuno odsustvuje u Vojvodini.

Ova vrsta se smatra ugroženom u Češkoj i retka je u većini ostalih evropskih zemalja. Populacije se smanjuju uglavnom zbog uništavanja šuma, koje su njihovo prirodno stanište. Mnogi programi pomažu u održavanju i povećanju populacije šumskih puhova. Postoji međunarodno pravo koje štiti ovu vrstu i ono se nalazi u Direktivi EU o staništima i vrstama (Prilog IV) i Bernskoj konvenciji (Prilog III). Sve zemlje moraju se pridržavati ovog zakona. Pored toga, država može da odluči da stvori nacionalni zakon ili program kako bi dodatno obezbedila metode kojima će se vršiti zaštita ove vrste. Na primer, Engleska vlada nagrađuje poljoprivrednike koji presađuju ograde. Drugim programom upravlja Engleska Priroda. Ovo je program ponovne reintrodukcije šumskog puha iz zatočeništva na mestima gde populacija opada. Pored ovih programa, Velika Britanija je kreirala Nacionalni program za nadgledanje puhova. Njegova glavna svrha je posmatranje puha lešnikara, međutim, programske komponente se koriste za posmatranje i praćenje i ostalih vrsta puhova.

Literatura

• IUCN crvena lista ugroženih vrsta, detaljniji podaci o vrsti (jezik: engleski)