Пређи на садржај

Екваторијална Гвинеја

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Република Екваторијална Гвинеја
República de Guinea Ecuatorial  (шпански)
République de Guinée équatoriale  (француски)
República da Guiné Equatorial  (португалски)
Крилатица: Јединство, мир, правда
(шп. Unidad, Paz, Justicia)
(фр. Unité, Paix, Justice)
(порт. Unidade, Paz, Justiça)
Химна: Кренимо стазом наше велике радости
(шп. Caminemos pisando las sendas de nuestra inmensa felicidad)
(фр. Marchons en foulant le chemin de notre immense joie)
(порт. Caminhemos sob a trilha de nossa imensa felicidade)
Положај Екваторијалне Гвинеје
Главни градМалабо
Службени језикшпански, француски, португалски[1][2][3]
Владавина
 — ПредседникТеодоро Обианг Нгуема Мбасого
 — Председник ВладеМануела Рока Ботеј
 — Први потпредседникТеодро Нгуема Обианг Манге
Историја
НезависностОд Шпаније
12. октобар 1968.
Географија
Површина‍
 — укупно28.051 km2 (141)
 — вода (%)занемарљиво
Становништво‍
 — 2022.[4]Раст 1.679.172¹ (154)
 — 2015.1.222.442[5]
 — густина22 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2023
 — укупноПад 28,356 млрд. $[6] (148)
 — по становникуПад 18.362$[6] (90)
БДП / номинални≈ 2023
 — укупноПад 10,041 млрд. $[6] (156)
 — по становникуПад 6.502$[6] (95)
ИХР (2022)Раст 0,650[7] (133) — 
ВалутаЦФА франак
 — стоти део валуте‍100 центи‍
 — код валутеXAF
Остале информације
Временска зонаUTC +1
Интернет домен‍.gq‍
Позивни број+240
¹ Због географског положаја државе, неке статистичке агенције често праве грешку па уместо броја становника целе државе, објављују број само за један њен део (најчешће за Рио Муни)

Екваторијална Гвинеја (шп. Guinea Ecuatorial, фр. Guinée équatoriale, порт. Guiné Equatorial), званично Република Екваторијална Гвинеја (шп. República de Guinea Ecuatorial, фр. République de Guinée équatoriale, порт. República da Guiné Equatorial), је земља у западном делу централне Африке,[8] и једна је од најмањих афричких држава. Граничи се са Камеруном на северу, Габоном на истоку и југу, и Гвинејским заливом на западу. На западу излази на Гвинејски залив, део Атлантског океана. Уз матично афричко копно ова земља обухвата и пет острва од којих је највеће Биоко (пре се називало Фернандо По) на којем се налази и главни град Малабо. Биоко је удаљен око 40 км од најближег камерунског копна и око 200 км од матице (Река Муни). Пре је била шпанска колонија под именом Шпанска Гвинеја. Државна територија (континентални део познат као Рио Муни) обухвата и више острва, међу којима и веће острво Биоко (бивши Фернардо По) на коме се налази главни град Малабо. Екваторијална Гвинеја је једина суверена афричка држава у којој је шпански званични језик. Године 2015. је ова земља имала процењену популацију од 1.222.245.[9]

Екваторска Гвинеја је, упркос релативно малој површини и броју становника, заједница великог броја етничких скупина од којих је најзаступљенији народ Фанг. Откриће великих резерви нафте у другој половини деведесетих преобразило је привреду дотада једне од слабије развијених афричких земаља. Ипак, већина становништва тек треба осетити нагло повећање националног богатства.[10][11]

Име

[уреди | уреди извор]

Име Гвинеја потиче од Гвинејског залива. Придев екваторијална у називу стоји иако екватор заправо не пролази кроз ову земљу.

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Екваторијалне Гвинеје

Екваторијална Гвинеја се налази у западном делу централне Африке. Састоји се из континенталног дела који се зове Рио Муни и пет већих острва: Биоко, Анобон, Корсико, Елобеј Гранде, Елобеј Чико и из мањих острваца. Биоко, који се све до 1970-их звао Фернандо По, је највеће острво са површином од 2017 km² и налази се на 40 km од обала Камеруна. Рио Муни има површину од 26,003 km², река Рио Бенито га дели на два дела. Вулканско острво Анобон има површину од 18 km² и налази се 595 km јужно од острва Биоко. Клима је тропска, са тешким кишама, великом влажношћу, и честим сезонским променама.

Председник Екваторијалне Гвинеје гради нови главни град Ојала, далеко од обале.[12]

Положај

[уреди | уреди извор]

Државе са којима се Екваторијална Гвинеја граничи су Камерун и Габон. Површина државе износи 28.051 km².

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]

Земља се простире кроз неколико екорегиона. Рио Муни се највећим делом простире у области атлантских екваторијалних обалних шума, док се мали део простире у области централноафричких мангрова (око естуара реке Муни). Крос-Санага-Биоко обалне шуме протежу се већином острва Биоко, које су карактеристичне и за суседне области Камеруна и Нигерије. Планинске шуме планине Камерун и острва Биоко протежу се на висоравнима острва. Кишне низијске шуме острва Сао Томе, Принсипе и Анобон, покривају Анобон као и наведена острва у ДР Сао Томе и Принсипе.[13]

Воде

[уреди | уреди извор]

Естуар Муни представља ушће за више река: Конгу, Мандјани, Митонг, Мвен и Тимбони.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Екваторијална Гвинеја је дом за шимпанзе, гориле, различите врсте мајмуна, леопарда, афричког бивола, антилопа, слонова, нилских коња, крокодила, као и различитих врста змија, укључујући питоне.[14]

Клима

[уреди | уреди извор]

Екваторијална Гвинеја има тропску климу са кишним и сушним периодима. Од јуна до августа, у Рио Мунију је сушна сезона, док је на острву Биоко; док је од децембра до фебруара обрнуто. Између тих месеци су прелазни периоди. Температуре на острву Биоко крећу се између 16 °C и 33 °C, док су у Рио Мунију просечне температуре око 27 °C. Годишње падавине крећу се од 1930 mm у главном граду, до 10.920 mm на југу острва Биоко.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Екваторијалне Гвинеје
Мапа шпанског освајања територије данашање Екваторијалне Гвинеје и региона
Потписивање споразума о независности земље, 1968.

Португалски истраживач Фернао до По је тражећи пут за Индију открио 1472. острво Биоко. Назвао га је Формоза, али је убрзо добило име по њему. Острва Фернандо По и Анобон су колонизовали Португалци 1474. Португалци су задржали контролу над њим све до 1778. када су острва и трговачка права у континенталном делу од реке Нигер до реке Огове предате Шпанији у замену за територије на Америчком континенту. Од 1827. до 1843. Британија је основала базе на острву да би се борила против трговине робљем. Континентални део, Рио Муни, је постао протекторат 1885. и колонија 1900. Између 1926. и 1959. територија је уједињена у колонију Шпанска Гвинеја.

У марту 1968. под притиском локалних националиста и Уједињених нација, Шпанија је објавила да ће дати независност Екваторијалној Гвинеји. Званично је постала независна 12. октобра 1968. Од тада земља је имала два лидера, Франциска Масиас Нгуема, бившег градоначелника Моногома током Шпанске колонијалне власти, и његовог братанца Теодора Обианг Нгуема Мбасогоа, који је 1979. извршио државни удар и погубио свог стрица.

Становништво

[уреди | уреди извор]

Већина људи Екваторске Гвинеје су Банту порекла.[15] Највеће племе је Фанг, које је аутохтоно на копну (река Муни), али значајне миграције на острво Биоко су резултирале тиме да Фанг становништво премашује број ранијих Банту становника, племена Буби. Народ Фанг чини 80% становништва Екваторске Гвинеје[16] и састоји се од 67 кланова. Они у северном делу реке Муни говоре фанг-нтуму, док они на југу говоре фанг-оках. Та два наречја су различита, али ипак међусобно разумљива. Фанг наречја се такође говоре у деловима суседног Камеруна (Булу) и Габона. Булу Фанг из Камеруна су традиционални ривали Фанговаца на реци Муни. Народ Буби, који чини 15% становништва, је аутохтон на острву Биоко. Традиционална црта разграничења између Фанга и „племена плаже” било је село Нифанг (граница Фанга) у залеђу Бате.

Осим тога, ту су и обалска племена, која се понекад називају Ндове или „плахероси” („људи плаже” на шпанском): Комбес, Бујебас, Баленгуес и Бенгас на копну и острвима, те Фернандинци, Крио заједница на острву Биоко. Заједно, ове групе чине 5% становништва. Неки Европљани (углавном шпанског или португалског порекла) - међу њима и они мешани са Африканцима - такође живе у држави. Већина Шпанаца је напустила острво након стицања независности. Ту је све већи број странаца из суседног Камеруна, Нигерије и Габона. Према Енциклопедији народа (2002) 7% Биоко острвљана су били Игбо, етничка група из југоисточне Нигерије.[17] У Екваторијалну Гвинеју су се доселили Азијати и црни Африканци из других земаља, као радници на насадима какаоа и кафе. Остали црни Африканци долазе из Либерије, Анголе, Мозамбика. Већина Азијаца су Кинези, с малим бројем Индијаца.

Екваторијална Гвинеја је такође дозволила насељавање многим европским насељеницима других националности, укључујући и британске, француске и немачке, који су дошли у потрази за послом. Ту је и група Израелаца и Мароканаца. Око 100.000 житеља се одселило у Камерун, Габон и Нигерију због диктатуре Франциска Макиаса Нгуеме. Неке заједнице Екваторијалне Гвинеје такође се могу наћи у Латинској Америци, САД, Португалу и Француској. Искоришћавање нафте је допринело удвостручењу становништва у Малабу.

Језици

[уреди | уреди извор]

Службени језици су шпански (конкретно екватогвинејски шпански), француски и португалски. Међутим, Владина службена интернетска страница наводи да: ".. Шпански је службени управни језик и језик образовања, француски је други службени језик, а готово све етничке групе говоре различите језике под називом банту"[18]

Аутохтони језици укључују фанг, буби, бенга, пичинглис (креолски енглески острва Биоко), ндове, баленгве, бујеба, исио, гуму, готово изумрли басеке, и друге, као и игбо[19][20] из Нигерије, анобонски језик (фа д'амбо) португалски креолски и креолски енглески. Поред тих језика, као страни језици се уче енглески и немачки. Домородачки језици су признати као „саставни делови националне културе” (Уставни закон број 1/21. јануар 1998). Велика већина становника Екваторијалне Гвинеје зна шпански, посебно они који живе у главном граду Малабу. Шпански је службени језик од 1844.

Неки медији известили су да је у октобру 2011. донесен Уставни закон који мења чланак четири Устава Екваторијалне Гвинеје. Овај уставни закон је успоставио трећи службени језик Републике Екваторијалне Гвинеје -португалски (у то време су само шпански и француски имали службени статус). То је био део настојања владе да побољша своју комуникацију, трговина и билатералне односе са земљама из португалског говорног подручја. Прихватање португалског следило је најаву од 13. јула 2007, којом је председник Обианг објавио одлуку његове владе да португалски постаје трећи службени језик, како би се задовољио један од услова за пријам у пуноправно чланство у Заједницу земаља португалског језика (CPLP), док је други укључивао политичке реформе које омогућују делотворну демократију и поштовање људских права. Ова надоградња би омогућила становницима Екваторијалне Гвинеје да учествују у неколико стручних и академских програма размене, и тиме би се олакшавала прекогранична циркулацију грађана. Његов захтев за чланство у CPLP тренутно се процењује међу члановима организације Према нацрту Уставног закона:.. „Овај Уставни закон ће ступити на снагу двадесет дана од објаве у Народним Државног новинама” Национални парламент је расправљао овај закон у окторбру 2011.[21] До сада нема службене потврде о одобравању декрета од стране парламента нити објаве у Службеном гласнику државе. Штавише, службени извори Екваторијалне гвинеје не поступају још са португалским као службеним језиком.[22]

У фебруару 2012. министар спољашњих послова Екваторијалне Гвинеје је потписао споразум са IILP (Instituto Internacional da LINGUA Portuguesa - Међународни институт за португалски језик) о промоцији португалског језика у Екваторијалној Гвинеји.[23][24] Међутим, у јулу 2012. CPLP је поновно одбио захтев Екваторијалне Гвинеја пуноправно чланство, првенствено због упорног кршења људских права, а мање због недовољног напретка у ширењу португалског језика.[25]

Вера

[уреди | уреди извор]
Катедрала Свете Јелисавете; Већина становника земље су римокатолици.

Главна религија Екваторијалне Гвинеје је хришћанство које је вера око 93% становништва. То су већином римокатолици (87%), док протестанти сачињавају мањину (5%). Још 5% становништва следи аутохтона веровања, те око 2% су муслимани, бахаисти и друге вере.[26]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Мапа Екваторијалне Гвинеје

Екваторијална Гвинеја је подељена у седам провинција (у заградама се налазе главни градови):

Привреда

[уреди | уреди извор]

Пре стицања независности привреда Екваторијалне Гвинеје се ослањала на производњу какаоа. Територија је имала највиши друштвени производ по становнику у Африци 1959.

Године 1996. откривене су велике резерве нафте. Производња нафте је 2004. била 360.000 барела на дан. Већина становништва се бави екстензивном пољопривредом и рибарством.

Саобраћај

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Government of the Republic of Equatorial Guinea. „Equatorial Guinea, member of the Community of Portuguese Language Countries”. 
  2. ^ Government of the Republic of Equatorial Guinea. „Acts continue to mark Portuguese Language and Portuguese Culture Day”. 
  3. ^ PRNewsWire. „Equatorial Guinea Adds Portuguese as the Country's Third Official Language”. Приступљено 18. 07. 2015. 
  4. ^ „Equatorial Guinea”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 24. 7. 2024.  (Archived 2022 edition)
  5. ^ „2015 Census Preliminary Results” (PDF). inege.gq. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 06. 2016. г. 
  6. ^ а б в г „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (GQ)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 27. 10. 2023. г. Приступљено 24. 7. 2024. 
  7. ^ „Human Development Report 2023/2024” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 3. 2024. г. Приступљено 24. 7. 2024. 
  8. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  9. ^ „Inege | Instituto nacional de estadística de guinea ecuatorial”. www.inege.gq (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 20. 04. 2017. г. Приступљено 19. 04. 2017. 
  10. ^ „GDP – per capita (PPP) – Country Comparison”. Приступљено 5. 5. 2013. . Indexmundi.com..
  11. ^ „GDP – per capita (PPP)”. Архивирано из оригинала 24. 04. 2013. г. , The World Factbook, Central Intelligence Agency.
  12. ^ „Ојала: Престоница из прашуме („Вечерње новости“)”. 23. децембар 2012. Приступљено 17. 4. 2013. 
  13. ^ Dinerstein, Eric; Olson, David; Joshi, Anup; Vynne, Carly; Burgess, Neil D.; Wikramanayake, Eric; Hahn, Nathan; Palminteri, Suzanne; Hedao, Prashant (2017-06-01). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. Bioscience. 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. PMC 5451287 Слободан приступ. PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014. 
  14. ^ „Equatorial Guinea | Culture, History, & People | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-07-24. Приступљено 2024-07-25. 
  15. ^ Well Oiled: Oil and Human Rights in Equatorial Guinea
  16. ^ Equatorial Guinea's "God". 12. 1. 2019.
  17. ^ Minahan, James (2002). Encyclopedia of the Stateless Nations: A-C. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-32109-2. стр. 330.
  18. ^ Ethnic groups, cultures and languages
  19. ^ „World Directory of Minorities and Indigenous Peoples – Equatorial Guinea : Overview”. UNHCR. 20. 05. 2008. Архивирано из оригинала 13. 01. 2013. г. Приступљено 18. 12. 2012. 
  20. ^ Dickovick, James Tyler (2012). Africa 2012. Stryker Post. стр. 180. ISBN 978-1-61048-882-2. Приступљено 18. 12. 2012. 
  21. ^ H.E. Obiang Nguema Mbasogo closes the Second Ordinary Plenary Session of the House of Peoples Representatives
  22. ^ „Guinea Ecuatorial - Página Web Institucional de Guinea Ecuatorial”. Архивирано из оригинала 21. 07. 2015. г. Приступљено 13. 01. 2019. 
  23. ^ Assinado termo de cooperação entre IILP e Guiné Equatorial
  24. ^ Cerimónia de Tomada de Posse do Secretário Executivo
  25. ^ Público (Lisbon), 2012-07-20.
  26. ^ „Equatorial Guinea. International Religious Freedom Report 2007”. U.S. Department of State. 14. 09. 2007. Приступљено 03. 05. 2010. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Екваторијална_Гвинеја&oldid=28303693#Историја”