Пређи на садржај

Народна Република Мађарска

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са НР Мађарска)
Народна Република Мађарска
Magyar Népköztársaság
Химна
Himnusz

Географија
Континент Европа
Престоница Будимпешта
Друштво
Службени језик мађарски
Политика
Облик државе народна република, социјалистичка држава
Владари  
 — Председник Арпад Сакашитш
 — Премијер Иштван Доби
Историја
Догађаји  
 — Проглашена Народна Република 18. августа 1949.
 — Укинута 23. октобра 1989
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 93.030 km²
Становништво 10.397.959 (1989)
Валута мађарска форинта
Земље претходнице и наследнице
Мађарске
Претходнице: Наследнице:
Друга мађарска република Трећа мађарска република

Народна Република Мађарска (мађ. Magyar Népköztársaság) је била социјалистичка држава, која је постојала од 1949. до 1989. године. Историју Мађарске у том периоду обележила је револуција 1956. године и тзв. „гулаш социјализам“. Вође НР Мађарске сматрали су ову државу наследницом краткотрајне Мађарске Совјетске Републике из 1919. године.

Историјска позадина (1945—1949)

[уреди | уреди извор]

До краја 1944. године, јединице совјетске Црвене армије ослободиле су Мађарску од немачке окупације. Совјетска армија остала је присутна у Мађарској и после рата. Комунистичка партија Мађарске постепено је јачала захваљујући подршци Совјетског Савеза. Од 1945. године деловала је у коалиционој влади, али је 1949. успоставила једнопартијску државу, Народну Републику Мађарску, са комунистом Матијашем Ракошијем на челу.

Историја

[уреди | уреди извор]

Период стаљинизма (1949—1956)

[уреди | уреди извор]

Након проглашења Народне републике, владајућа партија постала је Партија радног народа Мађарске. Секретар партије, Матијаш Ракоши, доласком на власт је уклонио свог главног супарника Ласла Рајка, који је оптужен и осуђен на смрт као „агент Западног империјализма“.[1] Ракоши је током своје владавине увелико опонашао Стаљина, проводећи реформе совјетског типа, промовишући култ личности и остало.[2][3] Током његове владавине, позатварани су многи комунисти који ће после револуције 1956. доћи на власт у Мађарској. Репресија власти у Мађарској је до 1956. године била већа него у осталим земљама Источног блока, што је био главни узрок револуције антикомунистичког типа 1956. године.[2]

Од 1949. године у Мађарској су покренути програми масовног образовања и описмењавања станоништва. Била је покренута и колективизација и индустријализација земље. Посебно се улагало у тешку индустрију. У сврху раздвајања послова Цркве од државе, веронаука је постепено избачена из наставног програма у школама. Главни вођа црквене опозиције био је кардинал Јозеф Миндсенти, који је ухапшен у септмбру 1948. и осуђен на доживотну робију.

Након Стаљинове смрти 1953. године, Совјетски Савез је подстакао дестаљинизацију и у источноевропским земљама, последица чега је у Мађарској било постављење Имрета Нађа за премијера. Ракоши је упркос томе успео да задржи функцију секретара Партије и ускоро покренуо кампању против Нађа, која је завршила његовим смењивањем и затварањем у априлу 1955. године. Ракошијева власти била је уздрмана фебруара 1956, након што је Никита Хрушчов одбацио и осудио стаљинизам. Ракоши је 18. јула смењен с власти по наредбама из СССР-а. Дана 3. октобра Централни комитет Мађарске радничке народне партије рехабилитовао је Рајка и остале осуђене у стаљинским процесима, док је Имре Нађ поново постао члан Партије.

Мађарска револуција 1956.

[уреди | уреди извор]

Последица дестаљинизације било је избијање, првобитно мирних студенстских демонстрација 23. октобра у Будимпеши, на којима се захтевао одлазак совјетске армије из Мађарске. Ускоро је Имре Нађ са својим истомишљеницима преузео надзор над Мађарском радничком партијом и обећао „демократизацију, формирање мађарског пута у социјализам и радикално побољшање услова живота радничке класе“. До 30. октобра, Нађ је објавио ослобађање кардинала Мидсентија и укидање једнопартијског система. До 1. новембра је објавио радикалније потезе попут изласка Мађарске из Варшавског пакта и проглашење неутралне Мађарске. Хрушчов је увидео да је револуција прерасла у антикомунистичку побуну, па је 4. новембра 1956. упутио јединице Совјетске армије да смире ситуацију. У борбама које су уследиле, отпор Нађевих присталица био је убрзо сломљен.

Имре Нађ је ухапшен, а на његово место постављен Јанош Кадар. Формирана је и нова владајућа партија, названа Мађарска социјалистичка радничка партија. Нађ је остао заробљен до 1958. године, када је осуђен на смрт.

Кадарова ера (1956—1989)

[уреди | уреди извор]

Кадар је на почеку своје владавине затворио велик број дисидената и побуњеника, али је почетком 1960-их прогласио општу амнестију, смањио овласти тајне полиције и либерализовао економију. Године 1966. Централни комитет одобрио је провођење тзв. Новог економског механизма, којим се настојало учинити Мађарску конкурентном на светском тржишту и омогућити становништву економски просперитет. Ово раздобље тржишног социјализма познато је и под називом „гулаш социјализам“. Ова нова економска политика подигла је животни стандард Мађара, осигурала одређен степен политичке либерализације и усмерила спољну политику према земљама Запада, али је истовремено довела и до раста спољног дуга.

Подстакнути реформама у Совјетском Савезу, активисти и интелектуалци у Будимпешти су од 1988. године почели да потичу на промене у мађарском друштву. Фебруара 1989. Централни комитет је подстакао политички плурализам, а у октобру мађарски парламент усвојио нови устав. Истог месеца, дотадашња владајућа Мађарска социјалистичка радничка партија одржала је последњи конгрес и реформирала се под именом Мађарска социјалистичка партија. Дана 23. октобра 1989. Народна Република Мађарска преименована је у Републику Мађарску.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Crampton 1997, стр. 263
  2. ^ а б Granville, Johanna, The First Domino: International Decision Making during the Hungarian Crisis of 1956, Texas A&M University Press. 2004. ISBN 978-1-58544-298-0.
  3. ^ Gati, Charles, Failed Illusions: Moscow, Washington, Budapest, and the 1956 Hungarian Revolt, Stanford University Press. (2006) ISBN 978-0-8047-5606-8. стр. 9.-12

Литература

[уреди | уреди извор]