Протести на Тјенанмену 1989.
| Четворојунски инцидент | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Кинеског демократског покрета 1989. | |||||||||
 | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Комунистичка партија Кине Влада Народне Републике Кине Народноослободилачка армијаНародна оружана милиција (без пушачке ватре) |
Универзитетски студенти Радници у фабрикама Интелектуалци Анархисти и демонстранти други | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
тврдолинијаши • Денг Сјаопинг • Ли Пенг • Јанг Шангкун • Јао Јилин • Ли Ђипинг • Чен Сјитонг • Чи Хаошин • Лиу Хуакинг умерени • Жао Зијанг • Хју Кили • Бао Тонг • Ван Ли • Зу Чинксијан |
вође студената • Вуеркаикси • Чаи Линг • Ванг Дан • Фенг Конџ • Ли Лу интелектуалци • Љу Сјаобо • Ванг Џунтао • Даи Ксинг • Ху Декијан | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
Укупно: 241 — 2.600 убијених 7.000 — 10.000 повређених | |||||||||
Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,[1] биле су народне демонстрације[тражи се извор] предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.[2][3] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака [тражи се извор] ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.[4]
Осудивши протесте као „контра-револуционарну побуну“, кинеска влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.[5][6] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.[7]
Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.[8] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.[9] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.[10][11] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.[12]
Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.[13] Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.[14] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.[15] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.[14]
Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.[16] Жао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.[17][18] Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.
Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.[19]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин: 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
- ^ "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
- ^ Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.
- ^ Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.
- ^ Vogel 2011, стр. 634
- ^ AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.
- ^ Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—.
- ^ Naughton 2007, стр. 99
- ^ Pan 2008, стр. 274
- ^ Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 7. 2004. г. Приступљено 3. 11. 2010.
- ^ Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University
- ^ Zhao, D. p. 171
- ^ Saich 1990, стр. 121
- ^ а б Thomas 2006.
- ^ Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.
- ^ Miles 1997, стр. 121–28.
- ^ -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
- ^ Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9.
- ^ Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)
Литература[уреди | уреди извор]
- Miles, James A. R. (1997). The Legacy of Tiananmen: China in Disarray. University of Michigan Press. стр. 121—28. ISBN 978-0-472-08451-7.
- Naughton, Barry (2007). The Chinese Economy: Transitions And Growth. Mit Press. стр. 99—. ISBN 978-0-262-64064-0.
- Saich, Tony (1990). The Chinese People's Movement: Perspectives on Spring 1989. M.E. Sharpe. стр. 121—. ISBN 978-0-87332-746-6.
- Vogel, Ezra F. (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05544-5.
- Pan, Philip P. (2008). Out of Mao's Shadow: The Struggle for the Soul of a New China. Simon & Schuster. стр. 274. ISBN 978-1-4165-3705-2.
- Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278.
- Binyan, Liu; Ruan Ming and Xu Gang (1989). Tell the World: What happened in China and Why. New York: Random House. ISBN 978-0-394-58370-9. OCLC 20392647.
- Black, George; Robin Munro (1993). Black Hands of Beijing: Lives of Defiance in China's Democracy Movement. New York: John Wiley. ISBN 978-0-471-57977-9. OCLC 243766880 27186722.
- Calhoun, Craig C.; Jeffrey N. Wasserstrom and Elizabeth Perry (Editors) (1994). „Science, Democracy, and the Politics of Identity”. Popular Protest and Political Culture in Modern China. Westview Press. стр. 140—7. ISBN 978-0-8133-2042-7. OCLC 30623957.
- Cunningham, Philip J. (2010). Tiananmen Moon: Inside the Chinese Student Uprising of 1989. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. ISBN 978-0-7425-6673-6.
- Oksenberg, Michel; Sullivan, Lawrence R.; Lambert, Marc, ур. (1990). Beijing Spring, 1989: Confrontation and Conflict: The Basic Documents. Qiao Li. M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-4057-4. Приступљено 2. 7. 2013.
- Salisbury, Harrison (1992). The New Emperors: China in the Era of Mao and Deng. New York: Avon. ISBN 978-0-380-72025-5. OCLC 28306886.
- Spence, Jonathan D. (1999). „Testing the Limits”. The Search for Modern China. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-97351-8. OCLC 39143093 59383489.
- Thomas, Antony (2006). The Tank Man (Video). PBS. Приступљено 2. 7. 2013.
- Wong, Jan (1997). Red China Blues: My Long March from Mao to Now (Trade paperback, 416 pages изд.). Doubleday. ISBN 978-0-385-48232-5. OCLC 37690446.
- "Deng Is Said to Have Backed Tiananmen Violence" article by Michael Wines and Andrew Jacobs in The New York Times 4 June 2010
- Wu, Renhua (2009). 六四事件中的戒严部队 [Military Units Enforcing Martial Law During the June 4 Incident] (на језику: Chinese). Hong Kong: 真相出版社. ISBN 978-0-9823203-8-9. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 16. 7. 2013.
- Zhang, Liang (2001). Nathan, Andrew; Link, Perry, ур. The Tiananmen Papers. Public Affairs. ISBN 978-1-58648-122-3. Review and synopsis of the book is in the journal Foreign Affairs at The Tiananmen Papers
- Zhang, Liang (pseudonym) (2001). June Fourth: The True Story (на језику: Chinese). Xianggang: Ming jing chu ban she. ISBN 978-1-58648-122-3. OCLC 243498894 46859114 50791624 60716940.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Капија рајског мира — документарац са трајањем играног филма и бројни архивски документи
- Тајни снимци кинеског премијера критикујући строго кажњавање на Тјенанмену Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2020) – Радио Француска интернационала
- "The Tank Man", 2006 ПБС документарац
- BBC's „Сведочећи Тјенанмен: Чишћење трга“ са исказима очевидаца Тјенанмена
- Тјенанмен трг, 1989, Историја са скинутом ознаком поверљивости
- Тјенанмен досијеи и видео-клипови (језик: француски)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
