Пређи на садржај

Хасан Бркић

С Википедије, слободне енциклопедије
хасан бркић
Хасан Бркић
Лични подаци
Датум рођења(1913-07-16)16. јул 1913.
Место рођењаЛивно, Аустроугарска
Датум смрти14. јун 1965.(1965-06-14) (51 год.)
Место смртиСарајево, СР Босна и Херцеговина, СФР Југославија
Професијаправник
Деловање
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпуковник у резерви
Председник Извршног већа
СР Босне и Херцеговине
Период19631965.
ПретходникОсман Карабеговић
НаследникРуди Колак
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења Орден југословенске заставе с лентом Орден братства и јединства са златним венцем
Орден за храброст Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Партизанска споменица 1941.

Хасан Бркић Ацо (Ливно, 16. јул 1913Сарајево, 14. јун 1965), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије. Од 1963. до 1965. године обављао је функцију председника Извршног већа Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. јула 1913. године у Ливну. Основну школу је завршио у Ливну, а гимназију је похађао у Бихаћу, Бањој Луци и Сарајеву. Потом је студирао на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1937. године.

Још као гимназијалац приступио је омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). За време студија у Београду, истицао се у водећим круговима револуционарног студентског покрета. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1933. године. Као представник Београдског универзитета, учествовао је 1936. године у Прагу, заједно са Ивом Лолом Рибаром и Вељком Влаховићем, на конгресу Светске федерације студената. Због револуционарне активности, током студије, више пута је привођен и малтретиран од полиције.

После завршетка студија, 1937. године, дошао је у Сарајево и запослио се као чиновник у „Аграрној банци“. Одмах по доласку у Сарајево ступио је у везу са партијском организацијом и укључио се у њен рад. Због политичког рада, био је отпуштен из службе, па је извесно време радио у градској општини, а потом, као адвокатски приправник. Од почетка 1938. године, са групом опуномоћеника Централног комитета КПЈ, радио је на развоју и консолидацији партијских организација у Босни и Херцеговини и био учесник Четврте Покрајинске конференције КПЈ за Босну и Херцеговину, одржане у Мостару 1938. године. Године 1940, изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за Сарајево.

По избијању Априлског рата, 1941. године, био је мобилисан и капитулација Југословенске краљевске војске, га је затекла у Сињу. Одатле се вратио у родно место, где је учествовао у раду месне партијске организације, а потом се вратио у Сарајево и одмах укључио у рад на припреми оружаног устанка у Босни и Херцеговини. Био је један од учесника седнице Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, одржане 13. јула, на којој је разматрана одлука ЦК КПЈ о почетку оружаног устанка. На овој седници примио је дужност команданта Штаба партизанских одреда сарајевске области и учествовао у стварању првих партизанских одредаРоманијског, Калиновичког и Одреда „Звијезда“.

Током Народноослободилачке борбе обављао је многе одговорне дужности у Народноослободилачкој војсци Југославије:

Био је већник Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и од новембра 1943. до 1945. секретар Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). Током рата је изабран у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину и био секретара Окружног комитета КПЈ за источну Босну.

Иако се током читавог рата налазио на виском војним функцијама, и поред тога је често учествовао у директној бори с непријатељем. Посебно се истакао - у освајању усташког упоришта на Хан Погледу, у близини Хан Пијеска, код Власенице, када се са групом митраљезаца провукао између стража до главног утврђења; у диверзији на прузи Вареш-Бреза код Пајтовог Хана; у борби с јаким немачким снагама током Друге офанзиве; у борби с четницима, када је са Пером Косорићем, народним херојем, и групом бораца, после напорног марша по снежној вејавици изненадио четнике и потпуно их разбио.

После ослобођења Југославије обављао је одговорне дужности у републици и федерацији. Био је министар у првој Влади Народне Републике Босне и Херцеговине, државни секретар народне привреде и државни подсекретар за иностране послове у Влади ФНРЈ. Од 1958. до 1961. био је секретар за индустрију Савезног извршног већа (СИВ), од 1961. до 1963. потпредседник Извршног већа НР БиХ, а од 1963. до смрти председник Извршног већа Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Упоредо са одговорним државним функцијама, обављао је и високе партијске функције — био је члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Босне и Херцеговине; члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, од 1952. и члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине, од 1965. године. Имао је чин резервног пуковника Југословенске народне армије (ЈНА).

Умро је 14. јун 1965. године у Сарајеву и сахрањен је на гробљу „Лав“. Бавио се проблематиком економске политике и из те области је објавио више чланака у часописима „Наша стварност“, „Поглед“ и др. Године 1967, изашла је књига „У матици живота“, са избором његових радова, које су уредили и припремили за штампу — Милан Кнежевић и Угљеша Даниловић.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

[уреди | уреди извор]