Авдо Хумо
авдо хумо | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||
Датум рођења | 1. фебруар 1914. | ||||||
Место рођења | Мостар, Аустроугарска | ||||||
Датум смрти | 23. јануар 1983.68 год.) ( | ||||||
Место смрти | Опатија, СР Хрватска, СФР Југославија | ||||||
Професија | друштвено-политички радник | ||||||
Породица | |||||||
Супружник | Олга Хумо | ||||||
Деловање | |||||||
Члан КПЈ од | 1935. | ||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија | ||||||
Чин | генерал-мајор у резерви | ||||||
Председник Извршног већа СР Босне и Херцеговине | |||||||
Период | децембар 1953—1956. | ||||||
Претходник | Ђуро Пуцар | ||||||
Наследник | Осман Карабеговић | ||||||
Херој | |||||||
Народни херој од | 27. новембра 1953. | ||||||
Одликовања |
|
Авдо Хумо (Мостар, 1. фебруар 1914 — Опатија, 23. јануар 1983) је био друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1. фебруара 1914. године у Мостару. Основну школу завршио је у родном месту. Револуционарном покрету приступио је већ у гимназији у Мостару. Школовање је, због искључења, наставио у Бихаћу. Филолошки факултет, студије светске и југословенске књижевности, завршио је у Београду, где је био један од организатора и учесника у акцијама социјалистички оријентисаних прогресивних студената. Члан СКОЈ-а је био од 1934, а Комунистичке партије Југославије од 1935. године.
Организовао је студенте из Босне и Херцеговине у омладинско друштво „Петар Кочић“ и у секцију „Неретва“ у којима су политички деловали чланови КПЈ.
Хумо је један од истакнутијих активиста КПЈ пред Други светски рат. Године 1940, изабран је у Покрајински комитет КПЈ за БиХ.
Као члан ПК КПЈ и ГШ НОП-а за БиХ делује 1941. године у Херцеговини на организовању оружане борбе и учвршћењу партијске организације. По задатку прелази у Сарајево и организује илегални рад. Био је један од организатора одржавања, већник и члан ЗАВНОБиХ-а од Првог заседања, члан Председништва и потпредседник ЗАВНОБиХ-а и члан Обласне народноослободилачке скупштине за Херцеговину. Биран је за већника АВНОЈ-а.
Године 1943, био је један од покретача листа „Ослобођење“.
Био је члан југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу 1946. године.
Хумо је обављао најодговорније партијске и државне функције:
- организациони секретар Покрајинског комитета КПЈ за БиХ од 1946. до 1948. године
- члан Политбироа и Извршног комитета ЦК Савеза комуниста БиХ
- члан Централног комитета СКЈ од Петог до Осмог конгреса СКЈ
- члан Сталног дела Конференције СКЈ од Деветог конгреса СКЈ
- министар и потпредседник Владе НР БиХ од 1945. до 1948. године
- председник Извршног већа Народне скупштине НР БиХ од 1953. до 1956. године
- државни секретар за финансије ФНРЈ од 1956. до 1958. године
- потпредседник Савезног већа Савезне скупштине СФРЈ
- председник Савезне комисије за нуклеарну енергију
- председник Савезног савета за координацију научних делатности
- председник Комисије Председништва СКЈ за културу
- члан Главног одбора СУБНОР Југославије
- члан Председништва Главног одбора ССРН БиХ
- члан Централног одбора ССРН Југославије
- члан Савета федерације
Од 1945. до 1963. године, непрекидно је био биран за републичког и савезног посланика.
Био је генерал-мајор ЈНА у резерви.
Године 1972, заједно с Османом Карабеговићем, искључен је из СКЈ због „супротстављања политици СКЈ“.[1][2]
Умро је 23. јануара 1983. у хотелу „Адмирал” у Опатији. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Његова супруга Олга Нинчић Хумо, била је ћерка министра иностраних послова Краљевине Југославије Момчила Нинчића, а током рада једна од секретарица Јосипа Броза Тита. Његов стриц Хамза Хумо био је познати босанско-херцеговачки писац.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953. године.
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Светозар Марковић, Београд 1975;
- Године искушења и подвига, Београд 1977;
- Моја генерација, Београд и Сарајево 1984 (после смрти)
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ramet 2006, стр. 291
- ^ Velikonja 2003, стр. 226
Литература
[уреди | уреди извор]- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
- Текст Мухамеда Гребе, члана Савета републике БиХ, Енциклопедија Југославије, „ЈЛЗ“ Загреб 1988. година.
- Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press.
- Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8.
- Рођени 1914.
- Умрли 1983.
- Мостарци
- Муслимани (народ)
- Комунисти Босне и Херцеговине
- Комунисти Југославије
- Југословенски партизани
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Носиоци Ордена народног ослобођења
- Народни хероји - Х
- Личности радничког покрета Југославије
- Чланови Централног комитета КПЈ
- Чланови Централног комитета СКЈ
- Чланови Централног комитета КП/СК Босне и Херцеговине
- Друштвено-политички радници СФРЈ
- Друштвено-политички радници СР БиХ
- Чланови Савета федерације СФРЈ
- Посланици Народне скупштине ФНРЈ (први сазив)
- Посланици Скупштине СР БиХ
- Већници АВНОЈ-а
- Председници Владе СР Босне и Херцеговине
- Генерали ЈНА у резерви
- Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду