Авдо Хумо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АВДО ХУМО
Humo avdo.JPG
Авдо Хумо
Датум рођења (1914-02-01)1. фебруар 1914.
Место рођења Мостар
 Аустроугарска
Датум смрти 24. јануар 1983.(1983-01-24) (68 год.)
Место смрти Опатија,  СР Хрватска
 СФР Југославија
Супруга Олга Хумо
Професија друштвено-политички радник
Члан КПЈ од 1935.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чин генерал-мајор у резерви
Председник Извршног већа
СР Босне и Херцеговине
Период децембар 1953—1956.
Претходник Ђуро Пуцар
Наследник Осман Карабеговић
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Авдо Хумо (Мостар, 1. фебруар 1914Опатија, 24. јануар 1983) је био друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1. фебруара 1914. године у Мостару. Основну школу завршио је у родном месту. Револуционарном покрету приступио је већ у гимназији у Мостару. Школовање је, због искључења, наставио у Бихаћу. Филолошки факултет, студије светске и југословенске књижевности, завршио је у Београду, где је био један од организатора и учесника у акцијама социјалистичи оријентисаних прогресивних студената. Члан СКОЈ-а је био од 1934, а Комунистичке партије Југославије од 1935. године.

Организовао је студенте из Босне и Херцеговине у омладинско друштво „Петар Кочић“ и у секцију „Неретва“ у којима су политички деловали чланови КПЈ.

Хумо је један од истакнутијих активиста КПЈ пред Други светски рат. Године 1940. изабран је у Покрајински комитет КПЈ за БиХ.

Народноослободилачка борба[уреди]

Као члан ПК КПЈ и ГШ НОП-а за БиХ делује 1941. године у Херцеговини на организовању оружане борбе и учвршћењу партијске организације. По задатку прелази у Сарајево и организује илагални рад. Био је један од организатора одржавања, већник и члан ЗАВНОБиХ-а од Првог заседања, члан Председништва и потпредседник ЗАВНОБиХ-а и члан Обласне народноослободилачке скупштине за Херцеговину. Биран је за већника АВНОЈ-а.

Године 1943, био је један од покретача листа „Ослобођење“.

Био је члан југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу 1946. године.

Послератна каријера[уреди]

Хумо је обављао најодговорније партијске и државне функције:

Од 1945. до 1963. године, непрекидно је био биран за републичког и савезног посланика.

Био је генерал-мајор ЈНА у резерви.

Године 1972, заједно с Османом Карабеговићем, искључен је из СКЈ због „супротстављања политици СКЈ“.[1][2]

Умро је 24. јануара 1983. године у Опатији.

Породица[уреди]

Његова супруга Олга, била је ћерка министра иностраних послова Краљевине Југославије Момчила Нинчића, а током НОБ-а једна од секретарица Јосипа Броза Тита. Његов стриц Хамза био је познати босанско-херцеговачки писац.

Одликовања[уреди]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953. године.

Библиографија[уреди]

  • Светозар Марковић, Београд 1975;
  • Године искушења и подвига, Београд 1977;
  • Моја генерација, Београд и Сарајево 1984 (после смрти)

Референце[уреди]

  1. ^ Ramet (2006). стр. 291.
  2. ^ Velikonja (2003). стр. 226.

Литература[уреди]