Авдо Хумо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АВДО ХУМО
Humo avdo.JPG
Авдо Хумо
Датум рођења(1914-02-01)1. фебруар 1914.
Место рођењаМостар
 Аустроугарска
Датум смрти24. јануар 1983.(1983-01-24) (68 год.)
Место смртиОпатија,  СР Хрватска
 СФР Југославија
СупругаОлга Хумо
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Извршног већа
СР Босне и Херцеговине
Периоддецембар 1953—1956.
ПретходникЂуро Пуцар
НаследникОсман Карабеговић
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Авдо Хумо (Мостар, 1. фебруар 1914Опатија, 24. јануар 1983) је био друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1. фебруара 1914. године у Мостару. Основну школу завршио је у родном месту. Револуционарном покрету приступио је већ у гимназији у Мостару. Школовање је, због искључења, наставио у Бихаћу. Филолошки факултет, студије светске и југословенске књижевности, завршио је у Београду, где је био један од организатора и учесника у акцијама социјалистички оријентисаних прогресивних студената. Члан СКОЈ-а је био од 1934, а Комунистичке партије Југославије од 1935. године.

Организовао је студенте из Босне и Херцеговине у омладинско друштво „Петар Кочић“ и у секцију „Неретва“ у којима су политички деловали чланови КПЈ.

Хумо је један од истакнутијих активиста КПЈ пред Други светски рат. Године 1940. изабран је у Покрајински комитет КПЈ за БиХ.

Као члан ПК КПЈ и ГШ НОП-а за БиХ делује 1941. године у Херцеговини на организовању оружане борбе и учвршћењу партијске организације. По задатку прелази у Сарајево и организује илегални рад. Био је један од организатора одржавања, већник и члан ЗАВНОБиХ-а од Првог заседања, члан Председништва и потпредседник ЗАВНОБиХ-а и члан Обласне народноослободилачке скупштине за Херцеговину. Биран је за већника АВНОЈ-а.

Године 1943, био је један од покретача листа „Ослобођење“.

Био је члан југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу 1946. године.

Хумо је обављао најодговорније партијске и државне функције:

Од 1945. до 1963. године, непрекидно је био биран за републичког и савезног посланика.

Био је генерал-мајор ЈНА у резерви.

Године 1972, заједно с Османом Карабеговићем, искључен је из СКЈ због „супротстављања политици СКЈ“.[1][2]

Умро је 24. јануара 1983. године у Опатији. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Његова супруга Олга, била је ћерка министра иностраних послова Краљевине Југославије Момчила Нинчића, а током НОБ-а једна од секретарица Јосипа Броза Тита. Његов стриц Хамза био је познати босанско-херцеговачки писац.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953. године.

Библиографија[уреди]

  • Светозар Марковић, Београд 1975;
  • Године искушења и подвига, Београд 1977;
  • Моја генерација, Београд и Сарајево 1984 (после смрти)

Референце[уреди]

  1. ^ Ramet 2006, стр. 291
  2. ^ Velikonja 2003, стр. 226

Литература[уреди]