Хасан Бркић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ХАСАН БРКИЋ
Hasan Brkić (cropped).jpg
Хасан Бркић
Датум рођења(1913-07-16)16. јул 1913.
Место рођењаЛивно
 Аустроугарска
Датум смрти14. јун 1965.(1965-06-14) (51 год.)
Место смртиСарајево, СР БиХ
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Професијаправник
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпуковник у резерви
Председник Извршног већа
СР Босне и Херцеговине
Период19631965.
ПретходникОсман Карабеговић
НаследникРуди Колак
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден југословенске заставе
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Хасан Бркић Ацо (Ливно, 16. јул 1913Сарајево, 14. јун 1965), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије. Од 1963. до 1965. године обављао је функцију председника Извршног већа Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. јула 1913. године у Ливну. Основну школу је завршио у Ливну, а гимназију је похађао у Бихаћу, Бањој Луци и Сарајеву. Потом је студирао на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1937. године.

Још као гимназијалац приступио је омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије. За време студија у Београду, истицао се у водећим круговима револуционарног студентског покрета. У чланство Комунистичке партије Југославије примљен је 1933. године. Као представник Београдског универзитета, учествовао је 1936. године у Прагу, заједно са Ивом Лолом Рибаром и Вељком Влаховићем, на конгресу Светске федерације студената. Због револуционарне активности, током студије, више пута је привођен и малтретиран од полиције.

После завршетка студија, 1937. године, дошао је у Сарајево и запослио се као чиновник у „Аграрној банци“. Одах по доласку у Сарајево ступио је у везу са партијском организацијом и укључио се у њен рад. Због политичког рада, био је отпуштен из службе, па је извесно време радио у градској општини, а потом, као адвокатски приправник. Од почетка 1938. године, са групом опуномоћеника Централног комитета КПЈ, радио је на развоју и консолидацији партијских организација у Босни и Херцеговини и био учесник Четврте Покрајинске конференције КПЈ за Босну и Херцеговину, одржане у Мостару 1938. године. Године 1940, изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за Сарајево.

По избијању Априлског рата, 1941. године, био је мобилисан и капутулација Југословенске краљевске војске, га је затекла у Сињу. Одатле се вратио у родно место, где је учествовао у раду месне партијске организације, а потом се вратио у Сарајево и одмах укључио у рад на припреми оружаног устанка у Босни и Херцеговини. Био је један од учесника седнице Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину, одржане 13. јула, на којој је разматрана одлука ЦК КПЈ о почетку оружаног устанка. На овој седници примио је дужност команданта Штаба партизанских одреда сарајевске области и учествовао у стварању првих партизанских одредаРоманијског, Калиновичког и Одреда „Звијезда“.

Током Народноослободилачке борбе обављао је многе одговорне дужности у Народноослободилачкој војсци Југославије:

Био је већник Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и од новембра 1943. до 1945. секретар Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). Током рата је изабран у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину и био секретара Окружног комитета КПЈ за источну Босну,

Иако се током читавог рата налазио на виском војним функцијама, и поред тога је често учествовао у директној бори с непријатељем. Посебно се истакао - у освајању усташког упоришта на Хан Погледу, у близини Хан Пијеска, код Власенице, када се са групом митраљезаца провукао између стража до главног утврђења; у диверзији на прузи Вареш-Бреза код Пајтовог Хана; у борби с јаким немачким снагама током Друге офанзиве; у борби с четницима, када је са Пером Косорићем, народним херојем, и групом бораца, после напорног марша по снежној вејавици изненадио четнике и потпуно их разбио.

После ослобођења Југославије обављао је одговорне дужности у републици и федерацији. Био је министар у првој Влади Народне Републике Босне и Херцеговине, државни секретар народне привреде и државни подсекретар за иностране послове у Влади ФНРЈ. Од 1958. до 1961. био је секретар за индустрију Савезног извршног већа, од 1961. до 1963. потпредседник Извршног већа БиХ, а од 1963. до смрти председник Извршног већа Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Упоредо са одговорним државним функцијама, обављао је и високе партијске функције - био је члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Босне и Херцеговине; члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, од 1952. и члан Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине, од 1965. године. Имао је чин резервног пуковника Југословенске народне армије.

Умро је 14. јун 1965. године у Сарајеву и сахрањен је на гробљу „Лав“. Бавио се проблематиком екеномске политике и из те области је објавио више чланака у часописима „Наша стварност“, „Поглед“ и др. Године 1967, изашла је књига „У матици живота“, са избором његових радова, које су уредили и припремили за штампу - Милан Кнежевић и Угљеша Даниловић.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Види још[уреди]

Литература[уреди]