Цивилизација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стари Египат је канонички пример ране културе која се сматра цивилизацијам
Градови су највећа одлика људске цивилизације

Цивилизација је свако комплексно друштво карактерисано урбаним развојем, друштвеном стратификацијом наметнутом од стране културне елите, симболичним системима комуникације (на пример, системима писања), и перципираном одвојеношћу и доминацијом над животном средином.[1][2][3][4][5][6][7][8] Речју цивилизација означава виши степен развоја људског друштва. Цивилизовано друштво, у односу на праисторијско, користи писмо, поседује висок степен специјализованих знања и умећа, и има заједничку управу, која настаје из природне потребе људи да живе безбедно и према устаљеном реду. Цивилизације се могу поделити на више периода. У древне цивилизације спадају цивилизације старих Египћана, Кинеза, Индијаца, Асираца, Вавилонаца, Јевреја, Персијанаца, као и прекоморске цивилизације Инка, Маја и Астека. Античка цивилизација се односи на достигнућа које су нам дали стара Грчка и стари Рим.

Цивилизације су интимативно повезане и често додатно дефинисане другим социо-политичко-економским карактеристикама, укључујући централизацију, доместикацију људи и других организама, специјализацију рада, културно укорењене идеје о прогресу и супремацизму, монуметалном архитектуром, опорезивањем, друштвеном зависношћу од пољопривреде и експанзионизам.[2][3][4][6][7][8] Историјски гледано, цивилизација је била такозвана „напредна” култура за разлику од наводно примитивнијих култура.[1][3][4][9] У том широком смислу, цивилизација је у супротности са нецентрализованим племенским друштвима, чиме су обухваћене културе номадског пасторализма, неолитских друштава или ловаца-сакупљача. Као небројива именица, цивилизација се такође односи на процес друштвеног развоја у централизовану, урбанизовану, стратификовану структуру. Цивилизације су организоване у густо насељеним насеобинама подељеним на хијерархијске друштвене класе са владајућом елитом и потчињеним урбаним и руралним популацијама, које се баве интензивном пољопривредом, рударством, малом привредом и трговином. Цивилизација концентрише моћ, проширујући људску контролу над остатком природе, укључујући и друга људска бића.[10]

Најраније настајење цивилизација генерално је повезано са завршним фазама неолитске револуције, што је довело до релативно брзог процеса урбане револуције и формирања државе, политичког развоја повезаног са појавом владајуће елита. Ранија неолитска технологија и начин живота први су успостављени на Средњем истоку (на пример у Гобекли Тепе, од око 9.130 п. н. е.), а касније на сливовима Жуте реке и Јангцекјанга у Кини (на пример, Пенгдушанска култура од 7.500 п. н. е.), и касније се ширење. Сличне прецивилизацијске „неолитске револуције” су такође независно започеле од 7.000 п. н. е. у таквим местима као што је северозападна Јужна Америка (Норте-Чико цивилизација)[11] и Мезоамерика. Оне су биле међу шест цивилизација широм света које су се независно појавиле.[12] Месопотамија је локација најранијих развоја неолитске револуције од око 10.000 п. н. е, са развојем цивилизације од пре 6.500 година. Ова област је значајна по томе што је „инспирисала неке од најважнијих догађаја у људске историје укључујући проналазак точка, развој писма, математиек, асторномије и пољопривреде”.[13]

Цивилизациона урбана револуција заузврат је била зависна од развоја седентизма, доместикације житарица и животиња и развоја животног стила који омогућава економију повећаног обима и акумулацију производних вишкова одређених друштвених сектора. Прелаз са сложених култура на цивилизације, мада је још увек споран, чини се да је повезан са развојем државних структура, у којима је власт додатно монополисана од стране елитне владајуће класе[14] која практикује људско жртвовање.[15] При крају неолитског периода, разне елитистичке халколитне цивилизације су почеле да јављају у разним „колевкама” од периода око 3.300 п. н. е. Халколитне цивилизације, као што су горе дефинисане, су се исто тако развиле у претколумбијским Америкама и, упркос раног старта у Египту, Аксуму и Кушу, и знатно касније у подсахарској Африци гвозденог доба. Колапсу бронзаног доба је следило гвоздено доба око 1.200 п. н. е, током којег су се појавиле многе нове цивилизације, кулминирајући у периоду од 8. до 3. века п. н. е. које немачки психијатар и филозоф Карл Јасперс назива осним добом, и које он тврди је било критична транзициона фаза које је водила у класичне цивилизације. Велика технолошка и културолошка транзиција у модерност почела је око 1500. године у Западној Европи, и од тог почетка нови приступи науци и закону брзо се раширили широм света, инкорпорирајући најраније културе у индустријску и технолошку цивилизацију садашњости.[15][16]

Дефиниција цивилизације[уреди]

Дефиниција цивилизације коју даје Вил Дурант је дефинише као друштвени ред који промовише стварање култура. Конституишу је четири елемента: економија, политичка организација, морална традиција и потрага за знањем и уметношћу. Када је страх превладан, конструктивност и радозналост су ослобођени и људи су подстакнути природним импулсом према разумевању и унапређењу живота.

Физички и биолошки услови су само предуслови цивилизације, они је не конституишу и не генеришу је. Морају бити укључени и фактори психологија. Мора постојати социјални ред, чак и ако је близак хаосу, као у ренесанса Фиренца или Риму, људи се морају осећати слободно. Мора постојати некакво јединство језика за културну размену. Кроз институције као што су црква, фамилија, школа и слично мора бити постављен унификовани морални код, правила игре живота која су препозната чак и од оних који их крше. Можда је неопходно и неко јединство које даје вера у нешто натприродно или утопијаско - што подиже морал од калкулација према посвећености и даје племенитост и значај без обзира на притисак смртности. И на крају, мора постојати некакво образовање - нека техника, макар и примитивна, потребна за трансмисију културе. Без обзира да ли се образовање врши кроз имитацију, иницијацијау или инструкције, кроз оца и мајку, учитеља или свештеника, наслеђе племена - језик и знање, морал и обичаји, технологија и уметност - морају бити пренети младим нараштајима као инструмент који их претвара из животиња у људе.

Историја концепта[уреди]

Реч „цивилизација” потиче од 16. вековне француске речи civilisé („цивилизован”), која је настала из латинске речи civilis („грађански”), што је сродно са civis („грађаних”) и civitas („град”).[17] Основна расправа се може наћи у Норберт Елијасовој Цивилизујућем процесу (1939), који прати друштвене обичаје од средњовековних дворских друштава до раног модерног периода.[18] У Филозофији цивилизације (1923), Алберт Швајцер износи два мишљења: једно чисто материјално и други материјално и етичко. Он је рекао да је светска криза настала јер је човечанство изгубило етичку идеју цивилизације, „свеукупну суму свих људских напредака у свакој сфери деловања и са сваке тачке гледишта у оној мери у којој напредак помаже у духовном усавршавању појединаца као напредак свих напредака”.

Придеви попут „цивилизован” развијени су средином 16. века. Апстрактна именица „цивилизација”, са значењем „цивилизовано стање”, потиче из 1760-тих, поново из француског. Прва позната употреба у француском је из 1757, од стране Виктора Рикети Мирабоа, а прва употреба у енглеском се приписује Адаму Фергусону, који је у свом делу Есеј о историји цивилног друштва из 1767. писао, „Не само индивидуални напреци од раног детињства до зрелог доба, већ и саме врсте од непристојности до цивилизације”.[19] Реч је стога кориштена као супротност варварству или дивљаштву, у активној потрази за прогресом карактеристичном за просветитељство.

У касним 1700-тим и раним 1800-тим, током Француске револуције, „цивилизација” је кориштена у једнини, никад у множини, и означавала је напредак целокупног човечанства. То је још увек случај у француском.[20] Употребе речи „цивилизације” као бројиве именице се повремено јављале у 19. веку,[21] што је постало знатно заступљеније у касном 20. веку, понекад само са значем култура (реч која је сама по себи била небројива именица, постала је бројива у контексту етнографије).[22] Једино у овом генерализованом смислу постаје могуће говорити о „средњовековној цивилизацији”, која би у Елијасовом смислу била оксиморон.

Већ у 18. веку, цивилизација није увек сматрана побољшањем. Једна историјски важна дистинкција између културе и цивилизације потиче из дела Русоа, нарочито његовог рада о образовању, „Емил”. Овде, цивилизација, будући да је више рационална и друштвено управљена, није у потпуности у складу са људском природом, а „људска целовитост се може постићи само кроз опоравак или приближавање изворном предискурзивном или прерационалном природном јединству” (види племенити дивљак). Из овога је развијен нови приступ, посебно у Немачкој, прво доприносом Јохана Готфрида фон Хердера, а касније и филозофа као што су Киркегор и Ниче. Овим се културе посматрају као природни организми, који нису дефинисани „свесним, рационалним, промишљеним делима”, већ врстом прерационалног „народног духа”. Цивилизација је, за разлику од тога, иако рационалнија и успешнија у погледу материјалног напретка, неприродна и доводи до „порока друштвеног живота”, као што су преваре, лицемерје, завист и похлепа.[20] У Другом светском рату, Лео Штраус, избегавши из Немачке, аргументовао је у Њујорку да по његовом мишљењу цивилизација стоји иза нацизма и немачког милитаризма и нихилизма.[23]

Галерија слика[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Adams, Robert McCormick. The Evolution of Urban Society. Transaction Publishers. стр. 13. ISBN 9780202365947. 
  2. 2,0 2,1 Haviland, William; et al. (2013). Cultural Anthropology: The Human Challenge. Cengage Learning. стр. 250. ISBN 978-1-285-67530-5. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Wright, Ronald (2004). A Short History of Progress. House of Anansi. стр. 115, 117,and 212. ISBN 9780887847066. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Llobera, Josep (2003). An Invitation to Anthropology. Berghahn Books. стр. 136—137. ISBN 9781571815972. 
  5. Fernández-Armesto, Felipe (2001). Civilizations: Culture, Ambition, and the Transformation of Nature. Simon & Schuster. ISBN 9780743216500. 
  6. 6,0 6,1 Boyden, Stephen Vickers (2004). The Biology of Civilisation. UNSW Press. стр. 7—8. ISBN 9780868407661. 
  7. 7,0 7,1 Solms-Laubach, Franz (2007). Nietzsche and Early German and Austrian Sociology. Walter de Gruyter. стр. 115, 117,and 212. ISBN 9783110181098. 
  8. 8,0 8,1 1964-, AbdelRahim, Layla (1966). Children's literature, domestication, and social foundation : narratives of civilization and wilderness. New York. стр. 8. ISBN 9780415661102. OCLC 897810261. 
  9. Bolesti, Maria (2013). Barbarism and Its Discontents. Stanford University Press. ISBN 9780804785372. 
  10. Michael Mann, The Sources of Social Power, Cambridge University Press, 1986, vol. 1. стр. 34-41.
  11. Haas, Jonathan; Winifred Creamer, Alvaro Ruiz (23 December 2004). "Dating the Late Archaic occupation of the Norte Chico region in Peru," Nature 432 : 1020–1023. doi:10.1038/nature03146. PubMed
  12. Kennett, Douglas J.; Winterhalder, Bruce (2006). Behavioral Ecology and the Transition to Agriculture. University of California Press. 7020. ISBN 978-0-520-24647-8. стр. 121. Retrieved 27 December 2010.
  13. Milton-Edwards, Beverley (2003). „Iraq, past, present and future: a thoroughly-modern mandate?”. History & Policy. United Kingdom: History & Policy. Приступљено 9. 12. 2010. 
  14. Carniero, R.L. (Ed) (1967), "The Evolution of Society: Selections from Herbert Spencer’s Principles of Sociology", (Univ. of Chicago Press, Chicago) (1967). стр. 32.-47,63-96, 153-165.
  15. 15,0 15,1 Joseph Watts, Oliver Sheehan, Quentin D. Atkinson, Joseph Bulbulia & Russell D. Gray, (2016), "Ritual human sacrifice promoted and sustained the evolution of stratified societies" (Nature 532, 228–231 (14 April 2016)) From http://www.nature.com/nature/journal/v532/n7598/full/nature17159.html sited 5/5/2016
  16. Ferguson, Niall (2011), Civilization 
  17. Larry E. Sullivan (2009), The SAGE glossary of the social and behavioral sciences, Editions SAGE. стр. 73
  18. It remains the most influential sociological study of the topic, spawning its own body of secondary literature. Notably, Hans Peter Duerr attacked it in a major work (3,500 pages in five volumes, published 1988–2002). Elias, at the time a nonagenarian, was still able to respond to the criticism the year before his death. In 2002, Duerr was himself criticized by Michael Hinz's Der Zivilisationsprozeß: Mythos oder Realität (2002), saying that his criticism amounted to a hateful defamation of Elias, through excessive standards of political correctness. Der Spiegel 40/2002
  19. Cited after Émile Benveniste, Civilisation. Contribution à l'histoire du mot (Civilisation. Contribution to the history of the word), 1954, published in Problèmes de linguistique générale, Éditions Gallimard, (1966). стр. 336–345 (translated by Mary Elizabeth Meek as Problems in general linguistics, 2 vols., 1971).
  20. 20,0 20,1 Velkley, Richard (2002), „The Tension in the Beautiful: On Culture and Civilization in Rousseau and German Philosophy”, Being after Rousseau: Philosophy and Culture in Question, The University of Chicago Press, стр. 11—30 
  21. E.g. in the title A narrative of the loss of the Winterton East Indiaman wrecked on the coast of Madagascar in 1792; and of the sufferings connected with that event. To which is subjoined a short account of the natives of Madagascar, with suggestions as to their civilizations by J. Hatchard, L.B. Seeley and T. Hamilton, London, 1820.
  22. "Civilization" (1974), Encyclopædia Britannica 15th ed. Vol. II, Encyclopædia Britannica, Inc., 956. Retrieved 25 August 2007. Using the terms "civilization" and "culture" as equivalents is controversial and generally rejected, so that for example some types of culture are not normally described as civilizations.
  23. "On German Nihilism" (1999, originally a 1941 lecture), Interpretation 26, no. 3 edited by David Janssens and Daniel Tanguay.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]