Јанко Ћировић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈАНКО ЋИРОВИЋ
Ćirović Janko.jpg
Јанко Ћировић
Датум рођења (1904-08-06)6. август 1904.
Место рођења Баре, код Колашина
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти 13. јул 1970.(1970-07-13) (65 год.)
Место смрти Титоград,  СР Црна Гора
 СФР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1940.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411946.
Чин капетан прве класе
Народни херој од 10. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Јанко Ћировић (Баре, код Колашина, 6. август 1904Титоград, 13. јул 1970), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник Народне Републике Црне Горе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 6. августа 1904. године у селу Баре, код Колашина. Потицао је из сиромашне сељачке породице, која је имала осморо деце. Четири разреда основне школе завршио је у Морачи. Године 1916. у Мојковачкој бици погинуо је његов отац Илија.[1]

Након очеве смрти, бавио се земљорадњом и помагао мајци како бих се прехранила многобројна породица. Као сиромашни сељак рано се определио за револуционарни раднички покрет. Године 1938, као симпатизер КПЈ, заједно с Јагошем Радовићем и другима, био је један од организатора демонстрације у Колашину против доласка Милана Стојадиновића. Због овога је био ухапшен и од Државног суда за заштиту државе осуђен на шесдесет дана затвора. Након изласка из затвора наставио је са револуционарним радом и све више се везивао за деловање илегелна Комунистичке партије Југославије (КПЈ), па је 1940. године примљен у њено чланство.[1]

Након окупације Југославије, 1941. године активно је учествовао у раду партијске организације у Колашину на припремама за оружани устанак, а 13. јула 1941. године ступио је у Морачки одред. Његова прва акција била напад на италијанску посаду у селу Манастир Морача, јула 1941. године. Потом је учествовао у нападу на Колашин. Касније је био у Црногорском одреду за операције у Санџаку и са њим учествовао у Пљеваљској бици, 1. децембра 1941. године. У овој бици је с групом другова, у готово најтежој ситуацији одбио неколико напада непријатеља, чиме је својој чети омогућио повлачење.[1]

Од формирања 21. децембра 1941. године налазио се у Првој пролетерској удраној бригади. Са овом бригадом прошао је многе борбе и подухвате – на Игману, Улогу, Питомачи, Дурмитору, Коњицу, Ливну, Босанском Грахову, Јајцу, Неретви, Главатичеву, Калиновику, Сутјесци, Зеленгори, Власеници, Зворнику, Травнику и др. Због своје снажне конституције, био је веома издржљив, па се често истицао у акцијама.[1]

У пролеће 1942. године истакао се у борбама са четницима мајора Павла Ђуришића око Мојковца и Колашина. Посебно се истакао у у борбама на Скари, Већериновцу и Марковом брду, где је Трећа чета Првог црногорског батаљона Прве пролетерске бригаде потукла петоструко јачег непријатеља. Током лета 1942. године истакао се у борби за Коњиц, када је са својом четом одбио неколико усташких јуриша и натерао их на повлачење. Новембра 1942. године, у нападу на Јајце, уништио је неколико бункера, а са својим водом заробио немачке топове. Децембра 1942. године, у селу Јошавка у Босни, успео је да ухвати и доведе у Штаб четника који је учествовао у убиству др Младена Стојановића. Априла 1943. године први је скочио на сплав у набујалој Дрини, и на супротној обали с групом другова сломио отпор непријатеља, што је омогућило батаљону прелаз преко реке.[1]

Године 1944. је напустио Прву пролетерску бригаду и прешао на дужност команданта батаљона у Црногорској бригади Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ). Са овом јединицом је водио многе борбе против заосталих непријатљеских јединица на подручју Црне Горе. Демобилисан је 1946. у чину капетана прве класе.[1]

После је вршио многе одговорне друштвено-политичке дужности. Био је начелник СУП-а за Колашински срез, секретар Среског одбора Колашина, члан Среског комитета Савеза комуниста Титограда и др. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и посланика Народне скупштине НР Црне Горе. Пензионисан је 1958. године.[1][2]

Умро је 13. јула 1970. године у Титограду.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја је одликован 13. јула 1953. године.[1][3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]