Алекса Ђилас Бећо

С Википедије, слободне енциклопедије
алекса ђилас бећо
Djilas aleksa.JPG
Алекса Ђилас Бећо
Датум рођења1906.
Место рођењаПодбишће, код Мојковца
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти2. новембар 1941.(1941-11-02) (34/35 год.)
Место смртиСлијепач Мост, код Бијелог Поља
Црна Гора НД Црна Гора
Професијаучитељ
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од5. јула 1951.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем

Алекса Ђилас Бећо (Подбишће, код Мојковца, 1906 — Слијепач Мост, код Бијелог Поља, 2. новембар 1941) био је учитељ, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1906. године у селу Подбишће, код Мојковца. Потиче из официрске породице, његов отац Никола је био официр Црногорске војске.

Ниже разреде гимназије учио је у Колашину и Беранама. Учитељску школу похађао је у Цетињу и Београду, где је и дипломирао 1928. године. Веома рано, као ученик Учитељске школе, прикључио се омладинском покрету. Учествовао је у разним демонстрацијама које је организовала Комунистичка партија Југославије (КПЈ). После завршене Учитељске школе одлази у војску, у Школу резервних официра, где уместо девет остаје 14 месеци, јер је одбио да полаже испит за резервног официра, што је било у складу с партијском директивом.[1]

Као учитељ запослио се прво у Тутину, а од фебруара 1931. године радо је у Слијепач—Мосту, близу Бијелог Поља. У јесен 1931. године премештен је, због свог револуционарног рада, у село Буковску, код Кучева (Македонија), али је наставио своју активност, па је премештен у село Грочник, код Требиња. Због свог револуционарног рада, 1933. године отпуштен је из службе и протеран у Бијело Поље, где су му живели родитељи.[1]

Без службе је био шест година, и од 1933. до 1940. године живео је у Мојковцу и Бијелом Пољу. У мају 1936. године, да би избегао хапшење, повукао се с групом мојковачких комуниста у илегалност до краја године. На радном месту учитеља у селу Стожеру, које је добио после шест година проведених без службе, остао је само годину, а затим је био премештен на пустару код Суботице.[1]

Када је Трећи рајх напао Краљевину Југославију, позван је у војску у Даниловград. После краткотрајног Априлског рата и капитулације, враћа се у Бијело Поље. У данима пред Тринаестојулски устанак учествује у припремању оружане борбе против окупатора, а у устанку је био један од његових организатора. Под његовим непосредним руководством изводе се први оружани сукоби с окупатором код Врлоступа, на путу Мојковац—Колашин, и напади на карабињерску станицу у Мојковцу.[1]

У јесен 1941. године постао је члан Штаба Комског партизанског одреда. Због ауторитета који је уживао у народу и способности које је показивао, издајници му 2. новембра 1941. године поставили заседу, код Слијепач-Моста и убили га.[1]

Борећи се у партизанским одредима кратко време, Алекса Ђилас је показао изванредно јунаштво. Поводом његове погибије, у Саопштењу број 3. Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку, поред осталог, каже се: ...2. новембра убили су из заседе изроди црногорског народа — крилаши — једног од најхрабријих црногорских партизана, друга Алексу Ђиласа. После једне вишечасовне борбе с једном крилашком бандом, друг Алекса се враћао на челу чете и био једина жртва постављене заседе....[1]

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 11. јула 1945. постхумно је одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[2] Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.[1]

Основна школа у Мојковцу носи његово име, као и Културно-уметничко друштво из Бијелог Поља.

У Народноослободилачком рату су учествовала оба Алексина млађа брата — Милован и Миливоје. Милован звани „Ђидо“ (1911—1995) је био члан ЦК КПЈ и члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а Миливоје звани Мињо (1914—1942) је стрељан у Јајинцима, као заточеник логора на Бањици. Сестра Добрана (1921—1942) погинула је у борбама са четницима и Бугарима на југу Србије, док је отац Никола (1871—1943) убијен од балиста у Србици, код Косовске Митровице.[3][4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Narodni heroji 1 1982, стр. 220.
  2. ^ „Службени лист ФНРЈ 95/45” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 7. 12. 1945. 
  3. ^ Споменица 2000, стр. 197—198.
  4. ^ Лалић 2011, стр. 27—34.

Литература[уреди | уреди извор]