Саво Дрљевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
САВО ДРЉЕВИЋ
Savo Drljević.jpg
Саво Дрљевић
Датум рођења (1912-07-11)11. јул 1912.
Место рођења Жирци, код Колашина
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 30. јануар 1994.(1994-01-30) (81 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
 СР Југославија
Супруга Мара Нацева
Професија војно лице
Члан КПЈ од новембра 1942.
Учешће у ратовима Априлски рат
Народноослободилачка борба
Служба Југословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411966.
Чин генерал-пуковник
Народни херој од 10. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Саво Дрљевић (Жирци, код Колашина, 11. јул 1912Београд, 30. јануар 1994), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 11. јула 1912. године[1] у Жирцима код Колашина, у средње имућној сељачкој породици. Као петогодишњак, средином 1917, заједно с мајком, дедом и још петоро браће и сестара, доспео је у злогласни аустроугарски логор у Виксан-Лекићу. Ту је остао скоро годину дана, до бекства. Кућа његовог оца, који се са своја четири брата одметнуо у комите, постала је окупаторска касарна.

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију је учио у Колашину и Пећи. Током школовања у гимназији, упознао се с револуционарним идејама. По одслужењу војног рока у школи за резервне официре, запослио се код Државних железница у Батајници 1933. године. Са својим братом и неколико другова ангажовао се у синдикалном покрету, у организовању културно-забавног рада, отварању читаонице у родном селу и слично. Због тих активности и агитовања за изборе 1935. за листу опозиције, добио је отказ на железници. Након тога се запослио у Савезу набављачких задруга државних службеника у Београду. Већ следеће године активно се ангажовао у синдикалном покрету, прикупљао прилоге за Црвену помоћ и остало. Сарађивао је у синдикалној штампи и у подгоричком листу „Зета“. Учествовао је у демонстрацијама и акцијама које су организовали Комунистичка партија Југославије и Савез банкарских, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника (СБОТИЧ). Био је члан Координационог комитета за обједињавање активности чиновничких синдикланих организација СБОТИЧ-а и Савеза приватних намештеника. Ради тих активности је више пута био хапшен и позиван на полицију. Крајем 1940. године постао је кандидат за члана КП Југославије.

Народноослободилачка борба[уреди]

У краткотрајном Априлском рату 1941, као резервни официр, када му је дезертирао командир, преузео је заповедништво над четом, а када је побегао и командир батаљона, сазвао је командире чета и предложио је организовано извлачење како би се избегло заробљавање. Од целог пука на правцу Зајечар-Честобродице, само је његова чета пружала отпор агресору.

После напада Немачке на СССР, по директиви је прешао у илегалност, али је ускоро био ухапшен. У затвору је био до 17. јула, када је стицајем околности, изашао из затвора и одмах пошао у Црну Гору. Истога дана када су устаници ослободили Бијело Поље (20. јул), Дрљевић је стигао у Томашево. На предлог Среског комитета, делегат ЦК КПЈ одредио га је за војног руководиоца среза бјелопољског. Неколико дана касније постао је и командант територијалног Шаховичког батаљона и радио на формирању других територијалних јединица.

Након противофанзиве италијанских јединица и пошто су створени услови за оживљавање војних активности, формирао је Прву бјелопољску ударну чету, која је ускоро прерасла у ударни батаљон. Почетком 1942, постао је командант Бјелопољског партизанског одреда. Као командант Бјелопољског одреда, учествовао је у разбијању четничког фронта на Урошевини и ослобођењу Мојковца 3. марта 1942. године. На тој је дужности био до почетка марта 1942. године, када је постао командант Комског одреда. Као командант Комског одреда, учествовао је у разбијању четничких батаљона у Горњој Морачи априла 1942. године. На дан формирања Четврте пролетерске бригаде постао је командант Четвртог батаљона, а после битке и неуспеха код Купреса, командант Другог батаљона. Почетком јануара 1943, постао је командант Четврте далматинске бригаде на Биокову, а после њеног расформирања остао је при штабу Друге пролетерске дивизије до 10. јуна, када је постао командант Друге далматинске бригаде.

Августа 1943, Врховни штаб НОВЈ послао га је с групом војнополитичких руководилаца и радио-станицом за Србију, на дужност начелника Главног штаба за Србију. После неуспеха да се пребаци у Топлицу, отишао је у Црну Гору и радио при штабу Другог корпуса. Тада је био постављен за начелника штаба Друге пролетерске дивизије. Средином 1944, постао је начелник штаба ударне групе дивизија за продор у Србију. Од септембра 1944, био је начелник штаба Првог пролетерског корпуса. У Београдској операцији био је начелник штаба Прве армијске групе, а затим начелник штаба Прве армије. Као начелник штаба, истакао се у планирању и извођењу Београдске операције. Од почетка фебруара 1945. до краја рата био је командант оперативне групе дивизија (оперативног штаба) и командант Војне управе за Косово и Метохију.

Послератна каријера[уреди]

Од септембра 1945. био је начелник штаба Пете армије, а једно време и вршилац дужности команданта исте Армије. Априла 1946, постао је командант Позадине у Министарству народне одбране. По свршеној Вишој војној академији (Школе тактике и Ратне школе) био је постављен за начелника артиљерије (земаљске и ПА) у Државном секретаријату за народну одбрану. Последња дужност у ЈНА била му је заменик начелника Више војне академије.

На свој захтев, пензионисан је 1966. године у чину генерал-пуковника и преведен у резерву.

Био је ожењен Маром Нацевом, такође учесницом Нароноослободилачке борбе и народним херојем.

Умро је 30. јануара 1994. године у Београду, где је и кремиран, а његова урна је положена у породичној гробници у родном месту.

У Колашину на Тргу бораца, подигнута му је спомен-биста 16. новембра 1998. године.

Одликовања[уреди]

Носилац је Партизанске споменице 1941 и других југословеснких одликовања, међу којима су - Ордена ратне заставе, Ордена партизанске звезде са златним венцем, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, Ордена за храброст.[2] Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Vojska.net: Savo Drljević, приступљено 9. 12. 2013.
  2. ^ Југословенски савременици: ко је ко у Југославији.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Војна енциклопедија (књига друга). Београд 1971. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982. 

Спољашње везе[уреди]