Ђуро Лончаревић

С Википедије, слободне енциклопедије
ђуро лончаревић
Генерал-пуковник Ђуро Лончаревић
Лични подаци
Датум рођења(1920-04-16)16. април 1920.
Место рођењаГусиње, код Плава, Краљевство СХС
Датум смрти1. април 1987.(1987-04-01) (66 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411978.
Чингенерал-пуковник
Председник ФК Партизан
Период19561958.
ПретходникБогдан Вујошевић
НаследникМартин Дасовић
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден народне армије са ловоровим венцем Орден за војне заслуге са великом звездом
Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Орден Грунвалдов крст другог реда
Орден Грунвалдов крст другог реда

Ђуро Лончаревић (Гусиње, код Плава, 16. април 1920Београд, 1. април 1987) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. априла 1920. године у селу Гусињу, код Плава. Рано је остао без родитеља — мајка му је умрла 1929, а отац Максим 1934. године, па је његово детињство било веома тешко. Он и млађи брат су живели са баком, која се бринула о њима. Основну школу је завршио у родном селу, а прва три разреда гимназије је завршио у Беранама, четврти у Бијелом Пољу, а остале разреде у Пећи, где је и матурирао. Током школовања је живео сиромашно, издржавајући се од давања приватних часова слабијим ђацима и скромне помоћи, коју му је слала бака.[1]

У гимназији у Пећи се укључио у револуционарни омладински покрет и током петог и шестог разреда је руководио ђачким групама, које су деловале као скојевске организације, иако званично нису били у саставу Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније током седмог и осмог разреда, повезао се са старијим групама, које су биле повезане са Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). Његова политичка активност се стално повећавала, па је новембра 1939. године примљен у чланство КПЈ.[1]

Након завршене гимназије, уписао је Филозофски факултет у Београду, где је студирао математику. Токо студирања се издржавао тако што је радио као келнер у студентској мензи. Одмах по доласку на Београдски универзитет, повезао се са студентским револуционарним покретом и учествовао је у његовим акцијама — демонстрацијама, растурању летака, писању парола и др. Био је учесник познатих демонстрација од 14. децембра 1939. године. Заједно са Махмутом Бушатлијом, Савом Бурићем и Слободаном Тузлићем радио је на илегалном штампању летака и других материјала за потребе студентског покрета. Крајем 1940. године је постао секретар партијске ћелије и члан Партијског бироа на Филозофском факултету. Такође је активно учествовао у раду студентских удружења и био секретар Акционог одбора Стручних студентских удружења на Универзитету у Београду током школске 1939/40. године.[1]

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

Након окупације Југославије, 1941. године напустио је Београд и отишао у родни крај, где је активно радио на организовању оружаног устанка. Одмах по избијању Тринаестојулског устанка у Црној Гори, Ђуро је у селу Брезојевица, код Плава 15. јула 1941. године организовао герилски одред. Тада је био секретар партијске ћелије у Гусињу и секретар тада формиране Месне организације за Плав, Гусиње и Велику. Након избијања устанка, августа 1941. године био је постављен за члана Среског комитета КПЈ за Андријевицу. Био је и политички комесар најпре чете, а потом батаљона у Комском партизанском одреду, током лета и јесени 1941. године. У саставу Комског партизанског одреда учествовао је у нападу на Пљевља, 1. децембра 1941. године.[2]

Након пораза у Пљевљима, са остатком свог батаљона ступио је 21. децембра 1941. године у Рудом у састав тада формиране Прве пролетерске ударне бригаде. Као истакнути борац, био је постављен за заменика политичког комесара чете, а потом за заменика политичког комесара Другог црногорског батаљона. Новембра 1942. био је именован за заменика политичког комесара Треће крајишке ударне бригаде, а након тога је од јуна 1943. до новембра 1943. године био најпре члан, а потом секретар дивизијског партијског руководства Прве пролетерске дивизије. Након завршеног једномесечног партијског курса у Јајцу, једно време је био на партијском раду у Барију, у Италији. Августа 1944. године био је упућен у Совјетски Савез, где је преузео дужност политичког комесара Прве југословенске бригаде, која је била формирана од ратних заробљеника и југословенских држављана који су живели у СССР. На путу за Југославију, задржао се два месеца у Румунији, у саставу Црвене армије. Децембра 1944. године је био постављен за политичког комесара Четрнаестог српског корпуса, а потом је био премештен у Политичку управу Министарства народне одбране.[2][3]

Као политичко-партијски радник ангажовао се и на изградњи и стварању народне власти и других антифашистичких организација на ослобођеној територији, као и у политичком раду с народом. Иако се налазио на руководећим дужностима, учествовао је у свим борбама јединица којима је припадао — истицао се у борбама код Улога, на Дурмитору, код Коњица, Ливна, Јајца, на Сутјесци и др. Током рата је три пута био рањаван.[2]

Ђуро Лончаревић на прослави Дана армије 1950.

Послератни период[уреди | уреди извор]

Након ослобођења земље, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА), где је у почетку вршио политичке дужности — од 1946. до 1948. године је био политички комесар Југословенске ратне морнарице (ЈРМ), потом политички комесар Београдске армијске области, начелник Управе за морално-политичко васпитање ЈНА, начелник Секретаријата Савета народне одбране, командант Војног подручја, командант армије, начелник Центра високих војних школа ЈНА и др. Био је члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА и члан Комитета Конференције СКЈ у ЈНА. Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА. Од 1956. до 1958. године је био председник Фудбалског клуба „Партизан”. Пензионисан је 1978. године у чину генерал-пуковника ЈНА.[2][3]

Умро је 1. априла 1987. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и Орден за храброст. Носилац је и Грунвалдовог крста другог реда НР Пољске. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2][3]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]