Ђуро Лончаревић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЂУРО ЛОНЧАРЕВИЋ
Svečana akademija u Narodnom pozorištu uoči Dana armije.jpg
Ђуро Лончаревић на прослави Дана армије 1950.
Датум рођења(1920-04-16)16. април 1920.
Место рођењаГусиње, код Плава
 Краљевина СХС
Датум смрти1. април 1987.(1987-04-01) (66 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411978.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Орден Грунвалдов крст другог реда

Ђуро Лончаревић (Гусиње, код Плава, 16. април 1920Београд, 1. април 1987), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. априла 1920. године у селу Гусињу, код Плава. Рано је остао без родитеља — мајка му је умрла 1929, а отац Максим 1934. године, па је његово детињство било веома тешко. Он и млађи брат су живели са бабом, која се бринула о њима. Основну школу је завршио у родном селу, а прва три разреда гимназије је завршио у Беранама, четврти у Бијелом Пољу, а остале разреде у Пећи, где је и матурирао. Током школовања је живео сиромашно, издржавајући се од давања приватних часова слабијим ђацима и скромне помоћи, коју му је слала баба.[1]

У гиманзији у Пећи се укључио у револуционарни омладински покрет и током петог и шестог разреда је руководио ђачким групама, које су деловале као скојевске организације, иако званично нису били у саставу Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Касније током седмог и осмог разреда повезао се са старијим групама, које су биле повезане са Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). Његова политичка активност се стално повећавала, па је новембра 1939. године примљен у чланство КПЈ.[1]

Након завршене гиманзије уписао је Филозофски факултет у Београду, где је студирао математику. Токо студирања се издржавао тако што је радио као келнер у студентској мензи. Одмах по доласку на Београдски универзитет повезао се са студентским револуционарим покретом и учествовао је у његовим акцијама — демонстрацијама, растурању летака, писању парола и др. Био је учесник познатих демонстрација од 14. децембра 1939. године. Заједно са Махмутом Бушатлијом, Савом Бурићем и Слободаном Тузлићем радио је на илегалном штампању летака и других материјала за потребе студентског покрета. Крајем 1940. године је постао секретар партијске ћелије и члан партијског бироа на Филозофском факултету. Такође је активно учествовао у раду студентских удружења и био секретар Акционог одбора Стручних студентских удружења на Универзитету у Београду током школске 1939/40. године.[1]

Након окупације Југославије, 1941. године напустио је Београд и отишао у родни крај, где је активно радио на организовању оружаног устанка. Одмах по избијању Тринаестојулског устанка у Црној Гори, Ђуро је у селу Брезојевица, код Плава 15. јула 1941. године организовао герилски одред. Тада је био секретера партијске ћелије у Гусињу и секретар тада формиране Месне организације за Плав, Гусиње и Велику. Након избијања устанка, августа 1941. године био је постављен за члана Среског комитета КПЈ за Андријевицу. Био је и политички комесар најпре чете, а потом батаљона у Комском партизанском одреду, током лета и јесени 1941. године. У саставу Комског партизанског батаљона учествовао је у нападу на Пљевља, 1. децембра 1941. године.[2]

Након пораза у Пљевљима, са остатком свог батаљона ступио је 21. децембра 1941. године у Рудом у састав тада формиране Прве пролетерске ударне бригаде. Као истакнути борац, био је постављен за заменика политичког комесара чете, а потом за заменика политичког комесара Другог црногорског батаљона. Новембра 1942. био је именован за заменика политичког комесара Треће крајишке ударне бригаде, а након тога је од јуна 1943. до новембра 1943. године био најпре члан, а потом секретар дивизијског партијског руководства Прве пролетерске дивизије. Након завршеног једномесечног партијског курса у Јајцу, једно време је био на партијском раду у Барију, у Италији. Августа 1944. године био је упућен у Совјетски Савез, где је преузео дужност политичког комесара Прве југословенске бригаде, која је била формирана од ратних заробљеника и југословеснких држављана који су живели у СССР. На путу за Југославију, задржао се два месеца у Румунији у саставу Црвене армије. Децембра 1944. године је био постављен за политичког комесара Четрнаестог српског корпуса, а потом је био премештен у Политичку управу Министарства народне одбране.[2][3]

Као политичко-партијски радник ангажовао се и на изградњи и стварању народне власти и других антифашистичких организација на ослобођеној територији, као и у политичком раду с народом. Иако се налазио на руководећим дужностима, учествовао је у свим борбама јединица којима је припадао — истицао се у борбама код Улога, на Дурмитору, код Коњица, Ливна, Јајца, на Сутјесци и др. Током рата је три пута био рањаван.[2]

Након ослобођења земље, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА), где је у почетку вршио политичке дужности — од 1946. до 1948. године је био политички комесар Југословенске ратне морнарице, потом политички комесар Београдске армијске области, начелника Управе за морално-политичко васпитање ЈНА, начелника секретеријата Савета за народну одбрану, команданта војног подручја, команданта армије, начелника Центра високих војних школа ЈНА и др. Био је члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА и члан Комитета конференције СКЈ у ЈНА. Завршио је Вишу војну академију ЈНА и курс оператике. Од 1956. до 1958. године је био председник Фудаблског клуба „Партизан”. Пензионисан је 1977. године у чину генерал-пуковника.[2][3]

Умро је 1. априла 1987. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден братства и јединства са сребрним венцем и др.[2][3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]